PORODIČNI MIR

Stajali smo postrojeni u hodniku, poređani po visini dok je moja bolja polovina držala smotru.

- Ja sada idem sa drugaricama na kafu. Ostavljam vas žive i zdrave, kuću u sređenom stanju. Očekujem da sve zateknem u takvom stanju i kad se vratim. Razumete? Ima li pitanja?

- Imam ja, ako smem …

- Ništa te nisam pitala. Kao jedini sa ličnom kartom, odgovaraš mi za red i disciplinu. Jasno?

- Jasno.

- I ne zivkajte na telefon. Jasno?

- Jasno! - složno dreknusmo mi postrojeni.

Vrata se zatvoriše za mojom dragom i mi ostasmo još par sekundi u stavu mirno. Kad začusmo auto kako se udaljava, pogledasmo se još jednom:

- Imamo par sati slobodnog vremena, ne želim da vas vidim, jasno? Zabranjeno je rukovanje otvorenim plamenom i namerno uništavanje imovine. Sve ostalo je dozvoljeno. Jasno? Na svoje neradne zadatke, napred marš!

- Reći ću te mami - reče Maša.

- I ja ću joj reći da ti Nena radi zadatke iz matematike.

- Nemoj, nisi fer.

- Nisam, ovo je slobodno vreme, iskoristimo ga.

Taman sam se spremio za divljanje i nemoral uzimajući knjigu koju sam planirao da pročitam i ležući na krevet kad se pojavi Mašina glava.

- A kad se mama vraća?

- Kad se vrati. Izlazi.

Ne prođe ni pun minut, a Maša se ponovo pojavi.

- A hoće li doći pre crtaća?

- Izađi, neće.

Tišina preplavi prvo sobu, zatim ostale prostorije i najzad zapljusnu i mene. Predao sam se čitanju i zasluženom miru. Kad ...

- Tata?

- Molim, Nensi?

- Mama mi nije ostavila novac za grad.

- Ništa novo. Dodaj mi novčanik.

- I Maša te pita kad se mama vraća.

- Kaži joj, sledeće godine.

- Dobro, zdravo.

- Zdravo.

Sačekah nekoliko narednih trenutaka u napetom iščekivanju, ali se ništa ne desi. Znači, biće sve u redu, niko više neće tražiti ...

- Zvrrrr, zvrrrrr, zvrrrrr! - oglasi se i mobilni.

- Halo!

- Halo, komšija, da li ti je Jasna kod kuće?

- Nije, izašla je u grad na kafu.

- Šteta, mislila sam da svratim - oglasi se komšinica.

- Šteta, navrati kad bude tu.

- Mogu ja i sad kad ona nije tu ...

- Nije baš preporučljivo, imamo vaške. "Neki ljudi ne poštuju tuđe slobodno vreme" - sa uzdahom pomislih.

- Tati?

- Mama se nije vratila, Mašo.

- Neko je traži telefonom.

- Oh, Bože, daj! Halo!

- Halo, dobar dan, ovde Milovan Arsić ...

- Ne kupujemo, ne prodajemo, ne trebaju nam jastuci ni šerpe. Treba nam mir.

- Ne, ja zovem sa posla.

- Danas je subota, odmaramo. Do viđenja.

Videh da u kući nema mira te sa onom knjigom pod miškom, krenuh da se izvučem u kotlarnicu gde niko ne zalazi. Ali, ne lezi vraže, baka iskoči iz zasede fotelje.

- A gde ode Jasna?

- Da nađe momka, bako!!!

- Ne čuje baka, sine!

- Da se preuda, baba!!! - dreknuh ja da dam i komšiluku temu za ovomesečno ogovaranje.

- Nije ona te sreće, sinko!

- Šta reče, baba?

- Ništa, ništa, slabo te čujem.

A, evo i Maše, odavno je nije bilo.

- Tati, je l' prošlo malo kasnije? Kad se mama vraća?

- Halo, tata, potrošila sam sve pare, može li mama da me vrati kući? – javi se i Nevena, čisto da održi napetost.

U to stiže i SMS:

- Sine, kaži snajki da mi uzme lekove.

- Sinko, a gde je otišla Jasna - zaboravila baka.

Uzeh mobilni, duboko uhvatih vazduh i okrenut dobro poznati broj.

- Halo, šta ste polomili? – strogo se javi moja žena.

- Ništa, samo da ti kažem - Sa tobom je teško, bez tebe neizdrživo.

- Ah, voliš me.

- Da, dolazi kući, hoću mir.