BOŽIĆNA PRIČA

     Grlo mu je bilo suvo, peklo ga je kao da je progutao šmirglu. Protrlja rukom trodnevnu bradu i gadno opsova. Batu opeče dogorela cigareta i on je sa psovkom baci u sneg. Bio je umoran, neokupan, izgužvan od vožnje i bilo mu je muka od cigareta. Dakle, bilo je vreme za piće. Bata otrese svoje teške čizme o dovratak i uđe u kamiondžijski restoran. Malobrojni gosti ga i ne pogledaše, zauzeti svojim problemima i svojim hemoroidima zarađenim dugogodišnjim truckanjem po drumovima. Nije ni on njih voleo. Gomila debelih seljaka koji su štedeli na sebi da bi potrošili novac na kurve i svoje majke ga je oduvek nervirala i nije voleo da se meša sa njima. No, nužda zakon menja, i on joj se povinova. Sede u kraj, ne dotičući štrokavi stolnjak.

- Duplu dunju - reče namrgođeno jednoj avetinjski mršavoj konobarici koja se niotkud stvori pred njim. Zapali još jednu cigaretu. Zavali se u stolici koja zaškripa pod njegovom težinom. Proteže se koliko je dug prelećući pogledom po kafani.
- Oprostite, gospodine, možete li samo malo nazad? - začu nečiji glas iza sebe.
- A? - oglasi se Bata, hvatajući rukom pikslu kojom bi se branio.
- Molim vas, malo napred, nemam mesta da sednem, ponovo se oglasi čovek u crvenoj jakni koga Bata prvi put nije ni opazio.
- Evo, evo, gde si navro!?! - Bata se odmaknu tek nekoliko milimetara. - Prokleta gospoda, malo mu ceo sto - progunđa sebi u bradu.
Ona avetinja od žene prinese mu dunju. Ote joj čašu iz ruke i iskapi nadušak.
- Mala, daj još jednu duplu. I požuri sledeći put. Ova ti se ugrejala.
- Oprostite, gospođice, kad će moj hladni nes stići? Čekam već pola ...
- Nes ovde nećeš dobiti ni za dva dana - uključi se u razgovor Bata i ne gledajući u svog komšiju za stolom. - Prijatelju moj, ovde se pije ili pivo ili žestina.
- A neki čaj? - nije odustajao onaj.
Bata se okrete da vidi tog pederka koji u krčmi " Slomljeni volan" traži čaj. Okrete se, skoči na noge i svom silinom ga zagrli.
- Sto mu patuljaka! Jesi li to ti, Mrazoviću? - zabobnja Bata, zasipajući iznenađenog gosta pahuljama pepela sa cigarete.
- Ja ... ja sam, Bato. Otkud ti? - oglasi se i Mrazović.
- Ho-ho-ho! Otkada se nismo videli, stara kajlo! A ja se još pitam koji to krelac naručuje čaj u ovoj rupi. Šta ti je, da nisi bolestan? - zabrinu se Bata.
- Ma ne, nego radim. Na putovanju.
- Pa i ja radim, bog te jebo. Pa mi to ne smeta da pijem. Ajde po jednu dunju.
- Ne smem, Bato, izgubiću posao. - kenjkavo se oglasi Mrazović, osvrćući se okolo.
- Šta ti je, šta se osvrćeš? Da te ne prati neko. - poče i sam Bata da gleda okolo.
- Ne, nego može iznenada kontrola da naleti, ugradili mi GPS u vozilo svuda me prate, ne smem duže od pola sata na jednom mestu da sedim.
- Uh, bre, gadno. A ovako, kako ide posao?
- Posao ide nikad bolje. Korporacija je u prvom kvartalu ostvarila dobitak od 4,6 posto na godiš ...
- Ej, batali me tih priča. Pitao sam - i tu se Bata naže što je mogao bliže Mrazoviću - kako je TEBI na poslu.
- Dobro je, dobro. Imam prevoz, ima i GPS, imam godišnji, socijalno, plaćeni odmor.
- Znači, u sranju si. - gorko reče Bata.
- Kako, molim? Zašto to kažeš? - pobuni se Mrazović-
- Zato što se ne smeješ, i što nosiš to smešno crveno odelo.
- A tebi, stari druže moj, kako je tebi?
- Nikad gore, hvala na pitanju. Plata mi kasni, ženi mi ponovo kasni, onu ragu popravljam od svojih para, na odmoru nisam bio ne pamtim od kad. Ali, baš me briga, lepo mi je. A sećaš li se kad smo zajedno upali na ono veče srpsko-američkog prijateljstva, kad si startovao ambasadorovu ženu.
- Ćuti, molim te, ho-ho-ho - zabrunda i Mrazović, približavajući svoju stolicu Batinom stolu. A sećaš li se ti kad su te terali u onom selu da silaziš u bunar? Održavanje narodne tradicije, šta li?
- Ma, pusti! Dete, daj dve duple dunje, za mene i kolegu! - radosno uzviknu Bata.
- Nemoj, uhvatiće me oni moji.
- Pa nek te uhvate. Ljudi smo mi, ne mašine.
- Jeste, brate. Nameću mi targete, gostovanja, traže da držim dijetu, kažu to je u trendu. I kosu sam počeo da farbam da ne bih posao izgubio od nekog mlađeg.
- Ma idi, bogati, ja ne brinem. Moj posao niko ne želi. - reče Bata.
- Vratio bih se i ja, ali ona moja rospija i deca ... Dupe im zinulo za parama, za stvarima, za ... Ma, ni na pecanje nisam išao sto godina. A onog Rudolfa, Švabu-supervizora, samo da sretnem u mraku, nabiću mu rogove na glavu. - sve više se nervirao Mrazović, zalivajući svoj bes dunjevačom.
- Nego, kako stojiš sa asortimanom? - upita Bata, dolivajući dunju iz boce koju je mršavica donela.
- Svake godine je sve teže i teže. Ovi klinci sve hoće - te tableti, te ajfoni, te ajpedi, te ovo, te ono. Šef mi nabija targete koje ne mogu ni u snu da ispunim. A kod tebe?
- Ma, socijala. Kineske lutkice, slagalice, škart roba. Ko još u Srbiji može sebi da priušti te ajpikurce?
- Pa ja ovo vozim u Srbiju! - uzviknu Mrazović.
- Ajde! - ne poverova Bata.
- Jeste, zimskih mi guma. Ali, ne brini, i ova ajpedogovna se proizvode u Kini.
- Hajde, u to ime, živeli!!! - nazdravi Bata.
- Živeli!!! - prihvati Mrazović.
Ispiše, pa se poljubiše. Mrazović ustade, zanoseći se pomalo.
- Idem do toaleta. Pričuvaj mi torbu, hoćeš li?
Bata klimnu glavom. Oči su mu bile na pola koplja, zakrvavljenje. Pripali još jednu cigaretu. Ispred njega stajahu Mrazovićeva vreća sa korporacijskim logom i njegova stara olupana kanta.
- Bem ti život - uzdahnu Bata.
Mrazović se vrati iz klozeta.
- Bato, druže stari, želim ti srećan put i da obraduješ što više Srpčadi! - poče Mrazović.
- 'Oću, kurac! - dočeka Bata, grleći ga i ispraćajući ga.
- Srećna ti Nova godina! - zaplete Mrazović.
Mrazović uze svoje stvari i izađe nesigurno u noć. Začu se zvuk elektronske brave i on se izgubi u novogodišnjoj noći.
- Srećan put i Božić! - kroz osmeh uzvrati Bata, a pogled mu se zaustavi na njegovoj kanti iz koje je virila kutija najnovijeg Ajfona 5.

U PASULJU JE ISTINA

- Zovem se Jordan Gorčić. Penzionisani sam skretničar. Otkad sam u prihvatilištu? Sada je tačno 21. dan. Tri nedelje. Kao tri godine. Primam penziju. U stvari, preneo sam je na sina, on je nezaposlen. Magistar je elektronike. Niko ga neće, kažu da je prekvalifikovan. Žena mi je umrla, tu skoro. Izašao sam iz stana da ne smetam sinu i njegovoj porodici. Ima dva deteta, žena mu je profesor. Na nekim je zamenama, ništa za stalno. A, vi, nešto ste mi poznati. Da niste ...?

- Nisam, nehajno odgovori dobro obučeni čovek koji je negovanim rukama otkidao parče hleba i umakao ga u olupani limeni tanjir u kome se još pušio nedeljni ručak. Čovek je jeo sa uživanjem. Njegove vilice ritmički su drobile hranu, a sveže izbrijani obrazi pomerali se gore-dole dok je njihov vlasnik mumlao, srkao i šljapkao, puneći usta salatom.
- Nekako mi se čini da sam vas već negde video. Možda na televiziji?, započe ponovo Jordan razgovor, paleći smotuljak domaćeg rezanog duvana.

- Možda, gostovao sam ja i na televiziji, punih usta odgovori sagovornik. - A vi nećete? Mogu li da završim? - i ne čekajući odgovor, čovek presu iz Jordanovog tanjira u svoj. Nastavi se šljapkanje i zadovoljno mumlanje.

- Pa, da, vi ste K.B, naš poznati akdemik! - radosno nastavi Jordan, ali se brzo utiša opomenut oštrim bljeskom očiju. Znate, ja jesam skretničar, ali sam dosta čitao, najviše enigmatike. I u njoj se uvek vaše ime nalazilo u inicijalima pod " naš poznati akademik ". Otkud vi ovde? Jadna je ova država kad su joj akademici završili u javnim kuhinjama. Da niste bolesni?

- Ne, savršeno sam zdrav. Osim onih sitnih penzionerskih muka - već sit i odobrovoljen uključi se K.B. u razgovor.

- Da nije mala državna penzija? Država uvek zaboravi na svoje poslenike, naročito na one zaslužne.

- Nije, nije, penzija je uredna.

- Da niste s mukom stečeno poklonili rodnom kraju gradeći crkve i ostala bogougodna dela? Čitao sam da sad i popovi kradu.

- Nisam, ja sam rođeni Beograđanin.

- Da vas nisu deca istrošila? Evo, mene sin ... ujede se Jordan za jezik, postiđen.

- Nisu, hvala Bogu. Stariji sin mi je u Njujorku, a ćerka u Londonu. Lepo su se snašli - K.B. izvadi čačkalicu iz unutrašnjeg džepa i brižljivo stade da čačka zube.

- Pa nije mi jasno, uvaženi akademiče, šta vi tražite ovde? - iskreno zavapi Jordan Gorčić, bivi skretničar i bivši čovek.

- Nedelja je, pa nam kuvarica ne dolazi, a ko je jeo ručak moje žene, nije se dobro proveo. A ovde je nedeljom pasulj koji kuva Ranka ukusniji i od saher torte. Prijatno želim - reče K.B. uz lagani naklon i ode poštapajući se svojim, u srebro okovanim, štapom.

DESANKA I DRUGE PRIČE

MILJACKA

Ja sve ove dane, sedim po kafane, i čekam na tvoj mig.

 Ja sve ove dane, moj Tomo, jarane, čekam da me zovneš, da vidiš da nisam za njih.

Jednom sam rek'o, nisam porek'o, da si za mene jedini. 

Mene su zvali, nisu mi dali, da budem premijer ispred njih.

Ko bi rek'o, mili moj DeeSe, da funkcija nova me ponese, 

da ne mogu tebi doć', da Vučiću idem u pomoć! X2

Ja sve ove noći čekam kad ću doći, Tomo, u kabinet tvoj. 

Ja sve ove noći živim u samoći jer samo tako mogu biti premijer tvoj.

Ko bi rek'o, mili moj DeeSe, da funkcija nova me ponese,

da ne mogu tebi doć', da Vučiću idem u pomoć! X2

TWITTER ČUDO

Jebite se programeri, uticajni, inženjeri!

Morali su da vam plate da nam ovu drogu date!

Tražite nam tvitove, udarate banove, joj,joj,joj,joj,jooooj!

Trošite nam časove, uzimate glasove joj,joj,joj,joooj!

Dok Tvitera nije bilo, jebao sam, jeo, snio! 

Otkad ova napast dođe, nikad danak da mi prođe!

Smislili ste densere, hipstere i fensere, joj,joj,joj,joj,joooj!

Nudite nam gejove, lezboze i fejvove, joj,joj,joj,joj,joooj!

Sada svaka glava luda, misli može biti mudra. 

Sad se svaki od nas kaje što je post'o Tviter jaje!

Istoci i Zapadi, DM-ovi, napadi, joj,joj,joj,joj,joooj!

Retviti i ajvatari, menšni i biti glavni, joj,joj,joj,joj,jooooj!

Lud sam bio što sam doš'o, još sam luđi što sam ost'o! 

Sada nazad više nema, bez Instagram Nutella krema!

Oj,Tviteru, čudna spravo, jao, Brado, luda glavo!

Sad se smiri i natrti jer ti slede sad retviti!

ONI I MI – SOCIJALNI DITIRAMB

Dok radni narod ispušta dušu, vlasnički narod kavijarom puni gušu.

Dok slepci u lavoru noge hlade, tate sinovima na moru vile grade.

Ovi što narodno obema rukama kradu, nose Guči, Versače i Pradu.

Oni što se od njih krade, proju jedu i paprike sade.

Oni što im je sa neba palo, deru nam kožu jer je i sto batina po tuđim leđima malo.

Narode, stoko, ne talasaj, umiri ćutke i svake četvrte godine glasaj.

SREĆA U NESREĆI

Председник сам државе,очекујем госте,партије са цензусом хоће да ми напакосте.

Десет малих партија село на мој кревет, једну сам угасио, остало их девет.

Девет малих партија, још не знају ко сам, БИА једну разбуцала, остало их осам.

Осам малих партија, ја их мрко гледам, један лидер пао на кокаин, остало их седам.

Седам малих партија, нису чули вест, како Курир јавља, остало их шест.

Шест малих партија, чуо за њих свет, Амбасаде одиграше да их буде пет.

Пет малих партија, пропаст мени прети, НВО се огласише, осташе их четири.

Четири мале партије, бес  у мени ври, навијачи, помозите, да их буду три.

Три мале партије, обећавам све, камионе, шлепере и Управне одборе, да остану две.

Две мале партије, цензус им је бедан, лидери се поџапаше, остаде ми један.

Тај је лидер једна испушена лула, тако да је сад партија у скупштини - нула!

Тако у сваком мандату, после оваквих договора, не боли ме глава,

сад је све у реду, може мирно да се спава. 

Eufemizam o ministru

Naš ministar ne krade, on kraducka,
taj nikad ne laže, on lažucka,
niti smrdi, nit' smrducka.
U skupštini on radno spavucka,

Zimi skija, leti spavucka,
Na uvo mu kafanska pevucka.
Na narod on pogleducka,
jer narod ne živi, on živucka.

STARA TREŠNJA

Telefon je veselo skakutao po uglačanom staklenom stočiću lekarske ordinacije, ali Jovan teško da je bio u sličnom raspoloženju. Njegov pogled bludeo je kroz sterilne zavese sterilne čekaonice i gubio se u daljini prljavosivih oblaka na horizontu. Nehajno je pogledao ekran telefona, mada je dobro znao čije ime će tamo pročitati. " Marija" treptalo je ime, izazivajući pulsirajuću glavobolju u Jovanovoj glavi. Nije trebalo da se spetlja sa tom devojkom. Nije trebalo da se pravi pametan pred njom. Nije trebalo da kupuje cigarete na njenoj trafici. Nije trebalo da počinje sa pušenjem ... Mnogo je to bilo glagola trebati koje je trebalo odraditi. Nije ni znao zašto je to učinio. Zašto je spavao sa Marijom. Imao je divan brak, divnu ženu, dečaka od tri godine. Jelisavetu, svoju ženu, poznavao je još iz srednje škole, bila mu je prva ljubav, doživotna. -Sujeta, ponavljao je sebi, morao si da lečiš svoju sujetu i da se poigraš sa tom trafikantkinjom. A sad? Sad ispaštaj!

- Jovan, Jovan Ćurković? - ču se cvrkutavi glas sestre sa šaltera.
- Đurković, Jovan Đurković - već navikao na tu grešku, odazva se Jovan.
- Stigli su vaši rezultati, gospodine Ć - Đurkoviću - i dalje cvrkutavo nastavi devojka. Gospodin doktor Hadži Trifkov trenutno je na seminaru u Bangladešu, ali će vas nazvati čim se vrati.
- Da, da ... - promrmlja sebi u bradu Jovan, ne slušajući je više i poče da trga omot koverte sa pretencioznim novokomponovanim grbom ordinacije na sredini. Umalo se ne sruši.
Seti se dana kad je ušao u ordinaciju Hadži Trifkova, jednog od najboljih prestoničkih urologa. Nekoliko nedelja pre toga mučila ga je bol u preponama. Ustajao je noću i, previjajući se od bolova, odlazio je do kupatila. Sumnjao je da mu je Marija prenela nešto, ali, pobogu, koristio je kondom. O seksu više nije ni razmišljao. Od Jelisavete je to krio, izgovarajući se problemima na poslu. A onda, kada se jedne večeri, pojavio tanak, ali primetan mlaz krvi u urinu, morao je da reaguje. Bled od nespavanja i brige, seo je u sam ugao, ispod ogromnog fikusa. I tada je sestra pogrešila njegovo prezime. Tada je nije ispravio.Otišao je do doktora, koji je ovlaš pregledao njegov karton, grickajući nervozno okvir svojih naočara.
- Džet-leg, gospodine Ćurkoviću, samo što sam sleteo iz Kanade. Obavićemo sva neophodna snimanja i analize, pa ćemo se čuti. Može biti i ozbiljno, zbrza doktor, prosto izbacujući Jovana iz kancelarije.
-Cancer prostatae - krupnim crnim slovima pisalo je na dnu stranice. Jovan se uhvati za glavu. - Bože, pa ja imam samo 39 godina. Pročita suznim očima jošr jednom dijagnozu. Prognoze su nezahvalne, ali ostalo je još 3 - 6 meseci života. Tako je pisalo - TRI do ŠEST meseci! Šta za to vreme uraditi? Kuda ići? Kome se poveriti? Jelisaveti nikako, ona će potrošiti čitavu našu ušteđevinu da me spasi! Ali, kako NJOJ da ne kažem!?! Mariji, možda? Jovan se nasmeja gorko na ovu misao. Pođe ka autu.
Izdržao je još nekoliko dana, trpeći bolove koji su se pojačavali. - Neću ja izdržati ni tri nedelje, kamoli meseca - stisnutih zuba pomisli Jovan, gutajući još jednu tabletu protiv bolova. - Moraću ovo brzo da rešim.
Jutro u T, rodnom selu Jovanovih roditelja. Sitna magla natera ga da se strese. Bilo mu je hladno. Još malo pa će i to prestati. Strpa u džep jakne komad roze konopca za veš. Voleo je selo, i rado mu se vraćao. Međutim, otkako su njegovi otišli u Austriju da rade, retko mu se vraćao. Odškrinu zarđalu kapijicu i uđe u dvorište. Stara kuća njegovog dede nahereno je stajala iznad nove gastarbajterske kuće njegovih roditelja kao neka stara zakrpljena šubara. Dvorištem je dominirala ogromna trešnja, čiji se vrh gubio u jutarnjoj magli. Jovan krenu prema njoj.
Jedva se pope na nju. Merdevine su bile kratke, stare natrule grane bile su klizave od vlage kojom ju je magla obasipala. Jovan se zaustavi na sredini krošnje. U oproštajnom pismu Jelisaveti i Mihailu, sinu, objasnio je zašto život želi da završi na trešnji. Podsećala ga je na detinjstvo, na srećne dane razbibrige, na raspust ... Izvadi konopac iz džepa i prebaci ga preko gornje grane. Konopac beše kraći, izresan na jednom kraju. - Ponovo su komšije odsekle parče, lopovi! - ljutito opsova Jovan. - Nisu poštovali ni smrt, bezobraznici!
Podiže se na prste i namače omču. Nije se osvrtao okolo jer ništa se nije ni videlo od magle. Izdahnu vazduh šišteći, kao pred skok u vodu. I, ... - Zazvoni mu telefon. - Gde baš sad? Neću se javljati, nek ide do đavola! A, možda je Marija? Daj bar da joj sve sad stresem. Od nje je sve i počelo. I dalje na vrhovima prstiju, Jovan se nekako izvi i izvadi telefon iz džepa jakne. Krajičkom oka vide da na ekranu piše " Lekar". Refleksno se javi.
- Halo, gospodine Đurkoviću - procvrkuta neko sa druge strane linije. - Mi se mnogo izvinjavamo, u pitanju je gruba greška. Vaš nalaz zamenili smo sa nalazom Jovana Ćurkovića, starog 63 godine. Vi ste zdravi! U stvari niste zdravi, ali u pitanju je blaži oblik uretritisa, izlečivo je ....
Jovanu ispade telefon iz ruke. On pokri lice šakama i zaplaka. Zajeca dok su mu se ramena snažno tresla. Tresla su se toliko jako da se okliznuo na klizavu granu i propao.
- Gde sad da se obesim, kad sam ozdravio - panično pomisli Jovan dok se gušio. Poče da se koprca, pokušavajući nogama da dohvati neku granu. Trešnja je bolno cvilela. - Ne, sad, ne sad ! Htede da vrisne Jovan. Zaljulja se što je jače mogao i konopac, i inače natruo i izresan, popusti. Jovan polete u dubinu krošnje udarajući o njene grane. Nešto puče iznad njega. Tresnu o zemlju.
- E, budale - reče smejući se polako, pa sve jače. - Htedoh da se obesim bezveze - zaceni se od smeha Jovan Đurković i zabaci glavu taman u trenutku da vidi ogromnu suvu granu trešnje koja će pasti na njega i slomiti mu vrat.

RUSI DA BUDEMO, SIBIR DA NAS VIDI!!!

     Tamo gde se ulica Jekaterinovskaja izvlači iz masivnog Proleterskog bulevara, tamo gde na uglu opadaju ljuspe sa lica stare vile Kolarovih, zaplenjene pa predate na upravu Krasnodarskom zavodu, tu baš na zadnjoj strani nekadašnje lepotice, nevidljivoj sa ulice, ali vidljivoj sa kontejnera iz zadnjeg dvorišta, po kojima su se večito verale i oglašavale gladne mačke, nalazio se prozor direktora Zavoda, Mihaila Fjodoroviča Rimtukina.
   Stajao je on na prozoru, nepomičan kao kakav mermerni heroj rada u obližnjem Trudbeničkom parku. Pogled i misli bili su mu zauzeti nečim napolju tako da nije ni primetio kad je u kancelariju ušao pisar sedme klase, Jegor Pavlovič Mizurahin. Pisar je zbog nečega bio uznemiren, teško je disao i, očigledni, veoma mu se žurilo.
- Oprostite, Mihailo Fjodoroviču - poče Mizurahin nevešto. Figura na prozoru ne pomeri se ni za pedalj.
- Oprostite, druže direktore, poče zvanično i nešto jače Mizurahin. Požele i da se nakašlje, ali odustade jer ga je nešto gušilo u plućima. - Druže Rimtukin, hteo sam s vama dve-tri reči. Znate - i tu pisar ponovo napravi pauzu, očekujući da ga direktor pogleda. Rimtukin samo izvadi maramicu iz unutrašnjeg džepa i obrisa ćelu pa nastavi da gleda kroz prozor.
- Ja sam došao, druže direktore Mihailo Fjodoroviču Rimtukine, da dam otkaz! Da, dobro ste čuli, želim dati otkaz vama i svom položaju pisara sedme klase, ovde u Krasnodarskom zavodu - Mizurahin se i sam iznenadi svojoj kuražnosti i jačini glasa.
- Ne , nemorate vi mene slušati! Navikao sam ja da mene niko i ne vidi i ne čuje ovde na poslu. Svi me preskačete, svi odgurkujete. Eno, onaj Sirdiglov, svinja jedna od čoveka, na mom stolu napravio je bife. Neka ga, ja sam se ionako sklonio u hodnik da ne smetam Rjapinu koji u kancelariju dovodi Svetlanu Jakopejevu, kafe-kuvaricu sa trećega sprata. Ne zameram im ja, ljudi su, shvatam. Ali, druže Rimtukine, ja zameram vama što se ne brinete o našoj firmi, o boljitku čitave radne zajednice, o ljudima koji nisu mašine, druže direktore. Dolazili smo ovde godinama veseli, orni, znajući da pomažemo našim drugovima tamo na prvim linijama izgradnje našeg pravednog jednopartijskog društva, Svi smo bili mladi, jednaki, i vi, druže, dolazili ste na posao sa osmehom i onom vašom crnom, malo izanđalom kožnom torbom. A, onda se sve tokom godina promenilo. Ljudi su počeli da dolaze natmureni, više nije bilo vesti od drugova sa kopova, prestali smo za 1. maj da nosimo crvene zastave, a i vi, mili moj Rimtukine, na posao ste počeli dolaziti u dugačkoj crnoj limuzini. A ja, ubogi Jegor Pavlovič Mizurahin, ostadoh pisar sedme klase. Punih 20 godina. E, dosta je! Dižem svoj glas trudbenika, nosioca značke Crvene zastave udarnika III klase, dižem glas da mi se da promaknuće na mesto pisara pete klase. Ne, treće, klase, treće klase, Mihailo Fjodoroviču, zbunih se! Znate, celu noć sam vežbao ...
    U tom trenutku, Mihailo Fjodorovič Rimtukin ožive iz obličja mermernog kipa i naglo se okrenu od prozora, hvatajući se za službeni telefon. Jegor Mizurahin ustuknu korak, gutajući knedlu.
- Marija Mitrofanovna - usplahireno pozva on svoju sekretaricu - Molim vas, Jegor Pavlovič Mizurahin - promuca on, zagrcnuvši se - da,da, pisar sedme klase ...
- Pa, nemojte druže Rimtukine, ja sam samo, eto, dvadeset godina radim ... - preplaši se Mizurahin i kao da se stopi sa zidom iza sebe, kao da nestade.
- Molim vas, Marija, ne prekidajte me - sad se već ljutio Rimtukin - molim vas požurite sa vodom. I policiju, obavezno policiju pozovite!!!
- Zašto policiju? Ja treba da zovem policiju, lopovi jedni! - uzviknu slobodnije Mizurahin dok je izlazio. - Oprostite, Marija Mitrofanovna, uljudno se obrati on direktorovoj sekretarici, koja je trčala hodnikom, noseći na tačni tešku kristalnu čašu punu vode. No ona prođe pored njega kao pored duha, ne primetivši ga.
- Eto, šta da se radi - slegnu ramenima Mizurahin, već navikao da ga ljudi smatraju za inventar, a ne za osobu.
Izađe veseo u sunčan dan, kao da je sa sebe skinuo neki ogroman teret. Zamirisa moskovska jesen, hladna, ali sunčana, zablještaše sve one narandžaste, crvene i žute nijanse lišća kestenova zbog kojih je tako često sa svojom lepom mladom ženom Anom Kirilovnom voleo da satima šeta pored reke. Mizurahin se oženio kao stari momak Anom, pijanistkinjom u Muzičkoj školi Korutkina. Bila je to ljubav na rvi pogled. On joj je recitovao Ahmatovu i Jesenjina, ona mu je svirala Prokofjeva i Šestakoviča. Nisu imali dece, ali su gajili veliku ljubav, skoro pa platonsku.
Lebdeo je Jegor Pavlovič opijen mirisima jeseni, zalazio u sve one uličice i prolaze koje, do tada obuzet svojim poslom u Zavodu, nije ni primećivao.
- Kako je lepa Moskva! Kako su lepe njene ulice! Kako su lepi drvoredi i trgovi! - oduševljavao se iznova bivši pisar. samo mu je smetalo to što su ljudi bili otuđeni, što ga i dalje niko nije primećivao. Uzalud im se on osmehivao, ljavljao poznanicima, ali oni su samo prolazili, udubljeni u svoje misli.
Tako je i došao do svog stana na Oblomovskom vencu, maloj tihoj ulici, nedaleko od Neve. Uzleteo je do svog stana na drugom spratu, žureči da ženi saopšti lepe vesti. Konačno će njih dvoje imati vremena za umetnost, za razgovore, za šetnje, za nežna šaputanja ...
- Ana! Ana Timofejevna! - radosno je tražio dragi lik. U dnevnoj sobi dočeka ga tišina. Klavir beše otvoren, na stolu dve nenačete šoljice čaja.
Ana Timofejevna, recite dragička! - povika Jegor, tražeći je. Vrata spavaće sobe behu odškrinuta. Pisar pokuca, kao što je uvek činio. Nešto se čulo, ali zatomnjeno, utišano. On odškrinu vrata i pade na kolena.
Na NJIHOVOM bračnom krevetu ogromna dlakava leđa nekog muškarca, činilo mu se Hodorkova, vozača, samo on je tako majmunski bio dlakav, pritiskala su i pretila da uguše njegov nežni cvet od žene. Ona je ječala ispod tog medveda, ali kao da je uživala! Iz njenih milih usta izlazile su bujice takvih prostota za koje Mizurahin ni u bunilu nije mogao da pomisli da ih ona može izgovoriti - Tako, samo tako! Do krajaaa! Napni me, ti životinjo! Ne staj, moliiiim te!!!
A Hodorkov nije stajao. Njegova ogromna guzica ritmički se pomerala napred nazad i pretila da mu rasturi i ženu i bračni krevet.
Mizurahin poklopi uši rukama. Pred očima mu je bio nemi film koji on nije mogao da gleda. Kad je mogao otkaz direktoru da da, može ga dati i ženi, toj kur ..., toj varalici i lažljivici.
Osvrnu se on oko sebe i krenu da podigne tešku lampu sa abažurom, poklon iz Odese koji joj je kupio na medenom mesecu. Ne stiže do lampe jer ga prekide jedan mračan, težak glas - Jegore Pavloviču, stanite!
Mizurahin se okrete dok je iza njegovih leđa njegova Ana izdizala preplavljena strašću i težinom Hodorkova.
Pred njim stajala je visoka figura čoveka obučenog u crno. Lice se nije videlo, skriveno obodom velikog šešira. Crnog, razume se.
- Gde ste vi, čitav dan vas tražim? Kad pre stigoste da odlutate? - upita crni posetilac. - Pođimo sada, vreme je, Jegore.
Mizurahin pođe bez protivljenja. Saplete se nekoliko puta, ali se brzo snađe i krenu uporedo sa figurom. Učini mu se, kao da lebde iznad krovova Moskve. Nikada mu se dotad nebo nije učinilo toliko blizu i tako plavo i čisto. Spusti pogled i u zadnjem dvorištu zgrade Krasnodarskog zavoda ugleda isto tako plave i čiste, nepomične oči svog tela, bivšeg Jegora Pavloviča Mizurahina koji je izdahnuo na pločniku dvorišta bacivši se sa prozora svoje kancelarije jer nije imao hrabrosti da od svog direktora zatraži unapređenje.
- Požurite, druže Mizurahine. Sveti Petar ne voli kad mu duše kasne i lutaju okolo, opomenu ga Smrt i vaznese u nebo.

*******************************

       Dobro je poznato da nema ničeg hranljivijeg i okrepljujućeg od tanjira vrućeg boršča i šoljice jakog crnog čaja. Za čaj se Aleksej Aleksejevič Rozgov još i mogao snaći, imalo je istresti se malo zelenoga praha iz keramičke tegle, ali za boršč - falilo je kupusa. I to ne bilo kakvog, nego onog kiseljenog u kaci podrumskoj, u vodi iz obližnjeg bunara kod Devjonastavskaje crkve, Bog da joj dušu prosti. Tu se Aleksej Rozgov osvrte, nagnu kao da će vezati pertle, i brzo prekrsti. Crkvu su pre mesec dana srušili omladinci Tverske brigade kako bi tu nikao park u kome će umorni radnici odmarati.
  - Eh, živote - jadao se Rozgov premeravajući koracima sobu. - Zabranili su i držanje kaca sa kupusom u podrumima jer, kako kažu, to je privatna svojina. A u komunizmu nema privatne svojine. I gde sada naći kupus kada je SOVPROZ zatvoren? - gorko zaključi Rozgov.
Što je manje želeo da misli na prokleti kupus, to mu se boršč više jeo. Još jednom je, više iz navike, preturio sve sudove u stanu, ali kupusa, jednostavno, nije imao.
- A da potražim od komšija? Ne, ko bi jednom bivšem buržuju i rentijeru, slučajno preostalom u svim ovim silnim istrebljenjima, dao kupusa. Iako, čisto sumnjam da ovi novopečeni intelektualci, silom doseljeni u njegove bivše stanove, uopšte znaju šta je dobar boršč.
Nemajući kud, uze Aleksej Aleksejevič svoju šubaru, navuče valjenke i, sa rukama u džepovima olinjalog kaputa, izađe napolje u hladnu zimsku moskovsku noć.
- Šetnja će me umoriti pa neću više misliti o kupusu - nadao se Rozgov dok je zamicao za ugao zgrade. A onda se ukopa u mestu. Njegove nozdrve uhvatiše tanak, ali sasvim jasan, miris kiselog kupusa. I to onog sa vodom iz bunara pokraj pokojne crkve.
- Ko li to krši zakon ove đavolske kopiladi? - pitao se Rozgov dok je, poput uvežbanog hrta, sledio miris. Dođe do jednog podrumskog prozora koji je bio odškrinut.
- Oho, niko drugi do Nikita Porfirič Levski, pisac i predsednik Kućnog saveta. E, baš lepo, mangup iz njihovih redova !- skoro zapljeska rukama od sreće Rozgov.
Namah mu na um pade ideja. Odškrinu prozor koliko je mogao i kleče. Zavrnu rukav kaputa, i pruži se što je više mogao. Uzalud, kaca je bila tako blizu, ali, ipak, izvan domašaja.
- E, pa nećemo tako, druže kupuse Nikite Porfiriča Levskog - zlobno se osmehnu gladni Rozgov - Nećemo tako.
On leže na hladnu zemlju, odupre se kolenima o okvir prozora i ispruži se koliko je dug.
- Još malo, tu je - gledao je on u mreškanje kiselog kupusa u kaci. - Moj si druže, moj! - obliznu on suve usne.
Ispruži se još malo, ali nešto puče i on upade naglavačke u kacu. Aleksej Aleksejevič Rozgov se koprcnu pet-šest puta pokušavajući da izađe, ali se prepusti ukusnom rasolu iz kace koji natopi njegova pluća i, zadovoljan i sit, umre.
      Pola sata kasnije iz podruma se začu jauk. Marija Agatonovna Levska, supruga Nikite Porfiriča, pronašla je Rozgova kako blaženo naglavačke dubi u njihovoj kaci. Otišla je hitro po muža i obavestila ga o svemu.
- Prijaviti policiji, iz ovih stopa - insistirala je Marija Agatonovna.
- Nikako, hoćeš li da me uhapse zbog kace prokletog kupusa - zlovoljno promrmlja Nikita Porfirič - Sklonićemo ga odande, za početak.
Dobro obučeni, sa duboko natučenim šubarama, Nikita i Marija dohvatiše Rozgova, izvukoše ga iz kace, i pod ruku uzevši ga, krenuše sa njim ka jednom od nevskih mostova u blizini.
- Bacićemo ga sa mosta, i gotovo. Kome će još nedostajati jedan bivši čovek - skoro pa veselo reče Levski, kao da piše jednu od svojih kratkih priča.
Dođoše neprimećeni i do mosta. Rozgov je bio miran i poslušan, kao i svaki mrtvac. Osvrnuše se levo-desno, i nimalo nežno, prebaciše nesrećnog Rozgova preko ograde. On polete, lako kao galebi pljusnu o ledenu vodu. Tek tada primetiše da su im u rukama ostale njegove valjenke. Marija ih otrže od Nikite i hitro ih baci u vodu.
- Šta to radiš, ludače! - viknu Levski mahinalno, ali se uplaši svog glasa i hitro pobeže u tminu. Za njim pojuri i Marija, ne čuvši kako ispod mosta zavrišta neka devojka, a neki krupni muški koraci uz psovke nestadoše u magli.
Nekoliko dana Levski i njegova žena nisu izlazili iz stana. Nisu se javljali na telefon, ma nisu ni disali, toliko su bili preplašeni. A kada je pretilo da susedi razbiju vrata stana, pojavio se bledi Levski, kao da je iz kace izašao.
- Nikita Porfiriču, jeste li čuli?
- Ne, nisam. Šta se desilo?
- Aleksej Aleksejevič Rozgov. Postao je heroj. Spasio je jednoj devojci život. Od manijaka ispod Nevskog mosta. Nažalost, on je izgubio život. Napaćena duša - telegrafski je saopštavala Tatjana Mihajlovna, telegrafistinja u Pošti.
Levski klecnu. Krajičkom pogleda ugleda kako Marija Agatonovna utonu u fotelju držeći se za grudi. Bili su spaseni.
Prošlo je nekoliko dana, a vest o Rozgovu i njegovom "podvigu" nije silazila sa naslovnih stranica prestoničkih novina. Levskom to poče da smeta. Znao je istinu, a morao je da ćuti. I to ga je izjedalo.
Jednog dana, na njegovu adresu stiže pismo iz Kvartovske ćelije Partije. Tražili su od njega da pokrene inicijativu da njihova ulica dobije ime po Rozginu, a da na zgradi bude postavljena spomen-ploča sa njegovim likom. To preli čašu. Levski se, ne govoreći ništa Mariji, sutradan pojavi pred Petrom Isakovičem Matruškinom, sekretarom Partije.
- Druže Levski, kakva čast - reče Matruškin zaklonjen ogromnim sekreter stolom - Kojim dobrom? Čuo sam za vašu inicijativu. Pravilno. Takvi heroji zaslužuju sve počasti. spasiti nepoznatu devojku i tom priliko izgubiti život, to je za svaku pohvalu.
- Ali, druže Matruškin, on nije nikakav heroj. U kaci sam ga pronašao - poče zamuckivati Levski.
- U kakvoj kaci? U ČIJOJ kaci? - Matruškin ustade od stola, ali se to ne primećivaše, budući da je bio veoma nizak.
- Pa, ovaj, u mojoj. Udavio se tamo želeći da ukrade kupus. Prašćajte, druže Matruškin.
- Vi hoćete reći da je taj savesni građanin prvo otkrio vaš tajni greh, kacu kiselog kupusa, poginuo na zadatku, a onda oživeo i bacio se sa mosta kako bi spasio nevini devojački život.
- Pa, ja, ne, ovaj, ne znam ...
- Sjajno, sjajno!!!! - skakao je od sreće Matruškin, mada se to nije primećivalo od stola - naše društvo vapi za takvim ljudima i takvim sudbinama. Nikita Porfiriču, vi ćete svakako obraditi to u nekoj od vaših priča?
- Svakako, ali ... - prezbojavao se Levski.
- Ništa, ali! Trčite kući, sazovite sastanak Kućnog saveta i ispričajte im ovu priču. Svi će jednoglasno podržati predlog da ulica nosi ime heroja Alekseja Alekseja Rozgoviča. Hitajte, druže!
Levski nagrnu na vrata. Dok je pokušavao da nestane iza njih, začu se smiren, gotovo mračan Matruškinov glas.
- I, druže Levski...
- Da, druže Mitruškine?
- Tu kacu sa kupusom prevezite na ovu adresu. Moja će vam žena pokazati put u podrum. Je li da je kiseljen sa onom vodom iz bunara pored pokojne crkve?
- Naravno, druže.
- E, pa pohitajte. I neka vam je srećan put.