Žika Amerikanac, moj pradeda, bio je pronicljiv i snalažljiv čovek. Prava vidra, kako su takve ljude u to vreme zvali. Nadimak Amerikanac dobio je kada se, bez filera u džepu, otisnuo na drugi kraj sveta, da uspe u Americi. To što je brod na koji se ukrcao u Rijeci vozio u Južnu Ameriku a ne u Severnu, mom pradedi nije mnogo značilo. Za njega je geografija ionako bila apstraktna nauka, pošto nije moga da se jede ili da se na njoj zaradi. A u Americi se dobro zarađivalo, čuo je deda u seoskoj kafani od onih koji su tamo imali nekoga.
Kada je brodski stjuard, nekakav džin iz Primorja, zatražio od mog pradede tiket, ovaj se prvo pravio gluv, a onda glup. Ali, kada je dogorelo do noktiju i pretilo da ga ostave u prvoj smrdljivoj mediteranskoj luci, tako daleko od kuće, a još dalje od Amerike, deda je potegao svoj najjači adut - porodično prezime! Naime, tim istim brodom, putovao je i predsednik Vlade Kraljevine čiji je podanik bio Žika, a koji je, sasvim slučajno, imao isto prezime. Kada je pradeda pod nos stjuardu poturio svoj paseport i isečak iz novina sa lukom i stomakom predsednika Vlade Kraljevine, dotični se mornar toliko zbunio da je zaboravio da pita tog odrpanog gegulu šta on traži u trećoj klasi broda, među marvom, kad mu je strikan predsednik Vlade, nego ga je promptno preselio na drugu palubu gde je deda sedamnaest dana uživao na suncu i u besplatnim jelima koja do tada nikada nije probao, budući da mu je to, ionako, bilo prvi put da je iskoračio dalje od svoje Srbije. Eto, takav je bio moj pradeda.
Zato je bilo veliko iznenađenje u selu kada se, deset godina kasnije, iskrcao na železničkoj stanici, u svom crnom odelu, noseći na glavi široki kaubojski šešir. Celo selo se u tišini skupilo propuštajući ga da kroz špalir visoko uzdignute glave dođe do svoje kuće. Oni hrabriji prilazili su, sa šajkačama i šubarama u rukama, da se sa Žikom pozdrave, a on bi ih, kao decu, častio cigaretama i bombonama. Kada je stao pred svoju kapiju, okrenuo se prema seljanima i rekao očiju skrivenih pod obodom stetsona: "Benvenido, senjores i senjoras, a mi kasa !"
Okupljeni su se pogledali, a onda žurno krenuli da se rasturaju izlokanim putem i stazama, usput se krsteći. Neke žene su pravile znak krstom preko dečjih stomaka kako se jadnici ne bi presekli od straha jer je Žika Amerikanac zaboravio i razum i jezik u toj prokletoj Americi. A pradedu su na doksatu porodične kuće sačekali njegova žena, ljuta Miladija i nikad viđeni sin, moj deda, koji se rodio nekoliko meseci pošto se Žika otisnuo u svoju avanturu. Uplašeni plavokosi dečak krio se iza majčine suknje i odatle gledao u visokog stranca koga je od sada trebalo da zove ocem. Tek kada ga je majka gurnula napred on je prišao i poljubio tešku ruku koja je mirisala na duvan i na neki slan nepoznat miris za koji je dečak pretpostavljao da je miris mora preko kojeg je taj stranac došao. Nikada kasnije, sve dok je Žika bio živ, a živeo je dugo, otac i sin nisu uspostavili blisku vezu. Bili su dva stranca pod zajedničkim krovom koja su se trpela, ali se nisu volela.
Nedugo zatim za Žikom je u selo stigao i glas zašto se on tako iznenada vratio iz Amerike. Naravno, to je više bila glasina, neproverena i bez detalja na koje bi se slušaoci mogli pozvati prilikom prepričavanja, ali dovoljno nakićena i neverovatna da su mnogi poverovali u nju. Pominjali su se tu neki kockarski dugovi, neka goveda koje je Žika gonio kroz pampase Argentine, a koja nika nisu stigla na odredište, neki smeliji i zlobniji govorili su da je Žika tamo oženio neku Indijanku i sa njom izrodio decu u znak zahvalnosti što mu je njen otac omogućio da ubije bogatog vlasnika hacijende. Pradeda se samo smeškao na te glasine, ne vadeći iz ugla usana cigarilos, kako je naučio u Argentini. A onda su jednog jutra u koritu male i brze rečice koja je zaobilazila selo pronašli Mitu rabadžiju, koji je najviše ispirao usta pričom o Žiki, prerezanog vrata. Valjda su tako pradedu naučili u Brazilu gde se takođe godinama bavio.
A kada bi se, ponekad, naročito zimi, pradeda podnapio i u pola glasa počeo da peva neke španske i portugalske napeve, Miladija bi sela na tronošku pored peći i napregnuto gledala u svog muža. Jer Žika bi, u tim trenuciima alkoholnog zamagljenja uma, počinjao naglas da se ispoveda, kao da je u crkvi. Govorio bi o svom putovanju, o teškom životu na dokovima Buenos Ajresa, o širokim pampasima, o tučama, ubistvima, kurvama, o lepoj Lunas...
A kada bi zavapio da se pozove policija kako bi sve priznao i sebi olakšao na duši, baba bi priskakala sa nožem u ruci i prislanjajući mu ga na vrat šaptala: " Poko parla por la ka, poko parla por la ka!" Te reči, čiji joj je smisao sam Žika nekada objasnio, umirujuće su delovale na mučenika i on bi odlazio u štalu da se na senu, među kravama otrzni i naspava.
Baba, kao i svaka žena, nije se toliko brinula za tog stranca koji joj se, posle deset godina nejavljanja pojavio na kućnom pragu tvrdeći da joj je muž i otac sina jedinca. Štaviše, mrzela ga je iz dna duše. Plašila se samo da će nekad iz tog belog sveta, iz tih amerika, navaliti njegovi drugi sinovi, za koje je bila ubeđena da postoje, uprkos njegovim zaklinjanjima, i oteti ono malo zemlje i mala što je ona svojim rukama prikupila za svog lepotana, mog dedu Miku. A da bi to ostvarila bio joj je potreban snalažliv domaćin kakav je bio moj pradeda Žika Amerikanac.
nastaviće se
( Nenapisane porodične legende, vol.1)
