DEČJA HRABROST

Kada se dobro pogledamo u oči, od svih nas u kući, Maša je najotvorenija prema svetu. Svi mi ostali radije biramo uglove, priču sa cvećem ili gledanje u nebo sa terase. Jedina Maša hrli svetu, širi ruke i hrabro se hvata u koštac sa njim.

U sobi je vladala tišina. Samo je udaljeni zvuk aspiratora narušavao mir u prostoriji. Svi su bili zadubljeni u svoje misli. Neki su i kršili prste.

- Idi ti, ti si joj otac! - najzad se oglasi moja majka.

- Ja sam išao u prodavnicu po ovoj hladnoći, od mene je dosta junačenja za danas. Evo, neka ide tvoj sin, on je najveći. - brže - bolje dodade otac i izgubi se u kuhinji.

- A što ja? Znate da bih ja smeo i ruku u vatru, ali tamo ne smem ni nos da promolim. Neka ide Jasna.

- Nemojte mene, i ja sam samo gost. - odmah uskoči moja žena sa omiljenom replikom.

Ponovo zaćutasmo. Baba uključi televizor i on zaurla nekom poslanicom.

- Brže, smanjuj ton, jesi li pri svesti!?! - zavapi moja majka i pruži se za daljinski. Nisam imao vremena za čekanje, nego istrgoh kabl iz zida.

- Uh, dobro smo prošli. Nije dugo trajalo. Možda nas nije čula. - reče moja žena.

Utom, u sobu uđe Maša, još pomalo bunovna. Svi je dočekasmo sa osmehom na licu.

- Dobro jutro, Maki!

- Dobro jutro.

- Jesi li se umila, sredila?

- Jesam. što me pitate?

- Ti si, Mašo, jedna hrabra devojčica, jel' da?

- Jesam, mama, ne plašim se psa kao ti, a ni pauka kao ta...

- Nego, Mašo - prekinuh izlaganje ja- sigurno si hrabra, ne izmišljaš?

- Sigurno sam hrabra!

- Aha, dokaži, čik! - prihvati i baba.

- Hrabra sam, hrabra!!!

- E, ako si hrabra, idi budi tetku za doručak, mnogo smo gladni.