Gospodin Petrović sedeo je
na starom trosedu u svojoj dnevnoj sobi koja je i sama pamtila neke srećnije
dane. Sedeo je gospodin Petrović u svojoj trenerci i rupičastoj veš – majici i
prstima prebirao po žicama gitare, daru koji su mu još roditelji kupili za
maturu. Često bi prekidao nizanje akorda kako bi otupele i bolne prste prineo
ustima. Davno je prošlo to vreme kada je gospodin Petrović svirao. I sama
gitara je bila izgubila sjaj, a nenaštimovane žice žalosno su se držale vitkog
vrata preteći da se otkače i sviju. No, gospodin Petrović nije odustajao.
-
Devojko u sutonu tihooom, pokraj rijeke što koračaaaaš ....!
Na vratima kuhinje pojavi
se prilika njegove supruge u kućnom ogrtaču. Podbočeno je stajala nekoliko
trenutaka nezadovoljno vrteći glavom na čijem vrhu se nalazila plastična kesa
iz marketa kojom je uvila svoje sveže obojene pramenove.
-
Za Boga miloga prestani! Prestani, Petroviću, ako si me ikad u
životu voleo! Ne mogu više da slušam to mjaukanje, a da ni decembar nije
prošao. Ponovo će komšije da zovu policiju zbog tvog pevanja.
-
He-he-he, dušo, šeretski je pogleda muž – nekada si posle prve moje
pesme skakala da mi poljupcima zapušiš usta.
-
To je zato, budalo jedna matora, što je pretila opasnost da ogluvim
ili poludim, pa mi je manje zlo bilo da te poljubim. Jesi li se sredio? Već je
četiri sata, gosti samo što nisu stigli, a ti si još u toj iscepanoj majici.
Pa, dobro, slepče, kad ćeš se više rešiti te krpe? Kao da nemaš nijednu majicu.
-
Emotivno sam vezan za tu majicu i ti to dobro znaš. To mi je
uspomena na naš medeni mesec.
-
To što smo ga proveli u Beču i što si je pronašao u fioci nahtaksne
u našoj sobi ne znači da je ona stvarno pripadala onom fudbaleru, Rugumeneu.
-
Rumenigeu, ne vređaj!
-
I kako može veš – majica da ti bude uspomena sa medenog meseca? Zar
si samo to upamtio sa tog putovanja?
-
Upamtio sam ja i da te je svake večeri bolela glava čim bi se
uvukli pod prekrivač.
-
Uh, glava me i sad boli od tebe, ali to nije ništa novo. Mislila
sam, kako se ne sećaš Šenbruna, Pratera, Opere …
-
Zaher torta! Sećam se Zaher torte! Mogla bi to nekad da napraviš. A
ne samo ovo medeno srce. Na nos mi izađe.
-
Kad budeš doneo višu platu u kuću, biće i Zaher torta. Dotad mora
da štedimo. Hajde, izlazi odatle da zategnem prekrivače. Šef samo što ti neće
stići. Šta će pomisliti, u kakvom brlogu živimo? Ma, jesi li ti podsekao nokte
na nogama?
-
Jesam – reče zbunjeni muž sakrivajući jednu nogu iza druge.
-
Lažeš, mustro, odavde ti vidim kandže. Čoveče, pa nemaš ni jedan
par čarapa koji ti nije rasparan zbog tih noktiju. Ako su ti se stari kupali
samo za Uskrs i kad umru, ne moraš i ti da živiš kao divljak! Beži na terasu i
seči nokte.
-
Pa gde na ovu hladnoću na terasu. Smrzavanje mi ne gine.
-
A, ne dam ti ja ovde da sečeš nokte pa da mi razbiješ neku šoljicu
ili mi, ne daj Bože, izbiješ oko tim svojim iverjem. Hajde na terasu! – izgura gospođa
Petrović svog muža napolje i prihvati se pajalice. Tu i tamo bi nekim jastukom
prekrila prosenjen deo troseda, a utikač televizora je neprimetno izvukla iz
štekera kako ovaj njen nesretnik ne bi, usred ručka, uključio prijemnik da
odgleda vesti. Sva zadovoljna stajala je, poput vojskovođe, na sredini sobe
razgledajući borbeni raspored tanjira, tacni i escajga na trpezarijskom stolu.
Njeno uživanje preseče potmuli krik sa terase.
-
Eh, dođavola!
-
Šta je, šta se sad desilo! – kao bez duše istrča ona napolje.
-
Upao mi nokat u pihtije – sa zbunjenim osmehom na licu dočeka je
muž. A lepo sam ti rekao da ih izliješ juče, da se lepo stegnu. Sad ćeš morati
i kašičicu da nam poslužiš uz njih.
-
Pa da mi ih još sinoć pojedeš, alo nezasita! U koji tanjir ti je
upao nokat?
-
Šta znam, rikošetirao od zida, čulo se samo – buć! Sad ću da ga
pronađem – krenu Petrović prstom ka najbližem tanjiru.
-
Jesi li ti normalan!?! Ostavi ga tako, ne diraj! Molićemo boga da
ne nalete na nokat, a u suprotnom, reći ćemo da smo pihtije kupili u
supermarketu. Tamo ionako svašta možeš promaći u suhomesnatim proizvodima.
-
Jao, jeste!!! Sećaš li se kada smo u pašteti …?
-
Gubi se u sobu i presvlači se!
-
Dobro, idem! Šta ti je, što si nervozna, kao da ti očekuješ
unapređenje?
-
Ja ga i očekujem jer tebe kao da je baš briga! Da se ti pitaš, ne
bi se makao dalje od tog mastiljarskog posla koji obavljaš.
-
Veruj mi, ženo, na tom poslu me niko ne dira. Svi ostali samo zuje
okolo ko osice …
-
I kući donose duplo veće plate.
-
Nije sve u parama.
-
Nije, ali bez njih je prazno i u kući i u frižideru. Hajde, molim
te, idi, obuci ono novo odelo.
-
Koje novo odelo? Poslednje koje sam kupio bilo je za dvadeset
godina mature, a od tad je prošlo … osam godina.
-
Idi, samo idi! Molim te, idi. – gospođa Petrović sede na stolicu, i
glavu uroni u ruke.
Petrović je
pogleda, beše mu neprijatno na trenutak, ali se povuče u stan ostavljajući za
sobom otvorena vrata.
Malo
kasnije, žena uđe i vide svog muža kako se ispred ogledala muči sa kravatom.
Ovako obučen ličio je na ljudsko biće. Bilo je u njemu nečega zbog čega ga je
nekada volela. I žena se povuče u spavaću sobu. Skide sa sebe one kese i kućnu
haljinu i uvuče se sa mukom u svoj najbolji komplet koji je imala. Utom se na vratima
oglasi zvono. Pretičući i odgurkujući jedan drugog supružnici se zaleteše ka
vratima. Najzad, gospodin Petrović otvori vrata u širokom luku i pozdravi
goste. Nastade guranje u uskom hodniku. Na vratima stana, u oblaku skupocenog
parfema, u odelu šivenom po meri, sa bocom viskija u ruci, stajao je Šef. On je
pričao sa nekim, gospođi Petrović, koja se odrekla naočara za ovu priliku,
učini se sa samim sobom, ali tek onda primeti malo dalje u hodniku i žensku
priliku, koja je zbunjeno stajala i držala buket cveća.
-
Uđite, nemojte stajati tu! – počeše se nespretno sklanjati.
-
Tako su mladi! – šapatom dobaci gospođa Petrović mužu u prolazu.
-
Dobro veče! Ne, nemoj mi se više obraćati bez izveštaja! Petroviću,
evo pića, nađi nekakav led ili ga stavi u frižider. Ljubim ruke, gospođo! Ne
tebi! Tebi ću obe polomiti ako do ponedeljka izveštaj ne bude na stolu.
Oprostite! – poče se osvrtati Šef zbunjeno – Hajde, šta si stala tamo? Ovo je
Emanuela …
-
Anabela! – stidljivo dodade devojka u prekratkoj bundici ( - Falš,
primeti gospođa Petrović) i prekratkoj suknjici ( - Dobre noge, primeti
gospodin Petrović)
-
Kako Anabela? Dobro, nema veze! Slušaj me sad dobro: U ponedeljak
ti ne gine otkaz! Šta ti misliš, nemam ja koga na tvoje mest? Evo me baš sad
kod jednog kandidata. A ti, mala, predaj to cveće. Znaš li samo koliko me je
koštalo. Oprezno samo, da potraje! Dobro ti je ovde, Petroviću, stara gradnja,
debeli zidovi! Jesi li to preko sindikata kupio ili si se samo dobro
prizetio? - namignu Šef gospođi Petrović
nameštajući blutut slušalicu u uvo.
-
Hajde, izvolite za sto! – zbuni se žena i poče ih razmeštati. – A ti,
šta si se zbunio, naspi gostima piće.
-
Ja bih mineralnu vodu – zacvrkuta Anabela.
-
Ko je tebe šta pitao? Imaš da piješ šta ti se ponudi. Naspi joj ti,
Petroviću jedan skivić, da je zagrejemo malo. Rekli su mi da je prava vatra, a
ona mlaka ko podgrejana sarma. Ha – ha- ha! – nasmeja se Šef dok mu se
namaštena koža presijavala na svetlosti.
Petrović i
gospođa se zgledaše, ali ne rekoše ništa. Poče ručak. Šef je sve vreme držao
slovo, pričao je kao navijen, razumejući se u sve. Petrović je pokušavao
nekoliko puta da dođe do reči, ali na kraju odustade i da klima glavom. Brojao
je čvoriće na stolnjaku. Anabela je, prvo krišom, a onda i da je svi vide,
kuckala poruke na mobilnom telefonu. Jedino se gospođa Petrović svojski trudila
da prati govorljivog Šefa.
-
Vidite, gospođo, naš limit je samo nebo. Čitava naša divizija je u
osnovi naše firme i od probijanja naših golova, ciljeva htedoh reći, zavisi i
sudbina svih zaposlenih. Zato smo i mi stalno u prpravnosti, nema opuštanja.
Target za targetom, dan za danom, svaki
dan je borba, svakog dana pogledamo sebe u ogledalo i kažemo: „ Danas je taj
dan, dan kad će se pokazati ko je uz firmu, a ko ne zaslužuje mesto u njoj!“
-
Jeste, eto, moj muž, on je celim srcem uz firmu.
-
Gospođo, molim vas, ne prekidajte me. Gde sam ono stao? Ah, da,
znam ja da je on uz firmu i mi smo mu na tome zahvalni. U budućnosti ćemo se
osloni … Halo, halo, ne čujem vas! Šefe, vi ste? – Šef promeni boju, a
čačkalica koju je držao u uglu usta mu ispade u tanjir. Hitro skoči na noge,
nesvesno zatežući kravatu i ispravljajući odelo. – Ne, šefe, nisam u kafani,
taman posla. Na poslovnom sam ručku kod Petrovića. Da, jeste, Šefe, nije! Biće
urađeno do ponedeljka! Sigurno! Pripretio sam mu otkazom! Nećete valjda, Šefe –
sad Šef poče popuštati kravatu jer se počeo obilato znojiti- -Ja sam vam
najlojalniji radnik, Šefe! Nisam, Šefe! Jesam, Šefe! Razumem, Šefe! Hoću, Šefe!
Neću, Šefe! Odmah ,Šefe!
Veza se prekinu i Šef se
skljoka u stolicu. Bio je bleđi od sveže uštirkanih salveta gospođe Petrović.
Svi zaćutaše. Žena mu donese čašu vode. Šef drhtavom rukom iz ddžepa izvadi
nekoliko kutija lekova.
-
Šta vam je to, Šefe? – upita ga Petrović.
-
Ma, ništa, malo od stresa. Tako ja svaki put kad pozovu glavonje
odozgo.
-
Čekajte, čoveče, gde ćete tu? Ona se ne pije, ona je za šuljeve. –
zavapi gospođa Petrović stežući uznemirenog Šefa za ruku.
-
Au, Šefe, koliko vi lekova pijete? – poče i gospodin Petrović da
zagleda – A , kakve su vam ove plave?
-
To, to je protiv prehlade, zbuni se još više Šef, trpajući kutije u
džep, dok se Anabela krišom smejala.
-
Ma, poznate su mi te male plave, da ne dižu one … imunitet? – ne odustaje
gospodin Petrović.
-
Dižu one nešto drugo, čiko – zagrcnu se Anabela i pogleda Šefa – a tebi
se zato spavalo sinoć? Nisi se dopingovao?
-
Nemoj sad, molim te. Nije mi dobro. Vidite gospođo, što ste na
višem položaju, život je sve stresniji – poče da objašnjava Šef, kad mu se
ponovo oglasi telefon. On bez reči uze blutut i stvi ga u uvo. Za stolom nasta
tajac.
-
Ja sam, ja, Šef. A , ti si , majkoviću! E, sad si ga najebao,
izvinite gospođo! Ja zbog tebe da crvenim pred Šefom!?! Čekaj malo, imam drugi
poziv! Ah, opet vi, Šefe? Ne, ne, upravo sam krenuo! U stvari, već sam pred
svojim stanom.Biće gotovo još večeras. Samo trenutak. Slušaj, idiote, hoću da
sve bude gotovo još večeras! Ne, šefe, nisam vama rekao da ste idiot. Nisam,
majke mi! U redu, biću kod vas u ponedeljak. Da, i Petrovića da povedem? Zašto?
On ništa nije kriv? Ah, da razumem. Razumem. Hoću, šefe. Neću, Šefe. Hoću,
neću, da, da, da – sve tiše se oglašavao Petrovićev šef.
-
Šta je, šta se desilo? –
uglas upitaše Petrovići.
-
Gde vam je ovde toalet, gospođo, priteralo me je. Od tableta,
znate, jake su za želudac. I bez uputstva Šef krenu ka prvim vratima.
-
Ne tamo, tamo je ostava. Ovamo! – poče da šeta obeznanjenog Šefa
gospodin Petrović. Smesti ga na šolju i izađe napolje. Posle nekog vremena
pojavi se Šef isceđen i malaksao.
-
Čestitam, Petroviću, dobili ste unapređenje – poče Šef kao da izjavljuje
saućešće.
-
Sad, kad vidim vas, nešto mi i nije do unapređenja – reče gospodin
Petrović gledajući u ženu koja je potvrdno klimala glavom.
-
A ne, nikako, kako da se u ponedeljak pojavim bez tebe na poslu? Nikako!!!
Ako treba, ostaću ceo vikend kod vas!!! I Eleonora će ostati sa mnom!
-
Anabela, impotenko! I ona odlazi! – odbrusi mu omladinka i zgrabi
svoju Liu Viton torbicu sa buvljaka. Pogleda ih još jednom, a onda sa prezrivim
osmehom na licu izlete iz stana.
-
Molim vas, Šefe, saberite se. Idite ući, odmorite se, pa ćemo,
natenane, u ponedeljak da se dogovorimo.
-
Nikako!!! Od tebe mi zavisi karijera!!! Ne idem nikuda!!! Jedino
policija može da me izbaci napolje!!!
-
Jao, setila sam se! Sada ćemo svi malo da se opustimo uz muziku.
Znate li vi, Šefe, kako moj Petrović lepo svira? – poče mazno gospođa Petrović –
Sad će on lepo da donese gitaru iz dnevne sobe, a mi ćemo lepo na terasu da nas
i komšije čuju. A onda će one već znati šta dalje da rade!
