Svima nama, koji živimo u matrijarhatu, odavno je
dobro poznato isledničko pitanje koje se uvek nekako postavi u trenutku kada
se, krišom, sa verom u moguće izbavljenje, hvatamo za kvaku spoljnih vrata:
- A gde si ti pošao?
Još od najranijeg detinjstva, preko puberteta,
adolescencije i zrelih godina, uvek se nađe par budnih očiju koji isprati svaki
naš odlazak u nepoznato, u taj opasni svet zadimljenih kafića, hladnih
fiskulturnih sala i opasnih teatara gde se konstantno nalazimo u opasnosti.
Preživeo sam babe, majku, sestru, ženu, psa, koji ne ume da govori, ali joj se
u pogledu vidi prekorno pitanje, a sada su na scenu stupila i deca. Dok je
Nevena, srećom, zašla u pubertet u kome nema mesta za mene, mali vrtirep
istrajno i sa velikim žarom, nastavlja da me presreće po kupatilu, hodnicima i
drugim mestima odakle joj se najmanje nadam.
- A gde si ti pošao?
Probao sam lepim da joj objasnim, onda sam je
terao u peršun, ali mali Kolombo bi sve to stoički podnosio i, kao papagaj,
nastavljao:
- A gde si ti pošao?
- Slušaj, mali, ne možeš ti to da me pitaš!
- A što?
- Vidiš li onu ženu tamo, tvoju majku?
- Vidim.
- E, samo ona ima pravo to da me pita, a ja imam
pravo da joj ne odgovorim. Ti ne možeš da me pitaš " A gde si TI
krenuo?"
- Dobro, ako nemam pravo da te pitam " Gde
si TI krenuo?", mogu li da te pitam onda - i tu zasjaše crne okice-
- Gde ste VI to krenuli?
Tata, svaki put namagarčen
Нема коментара:
Постави коментар