Inače,
porodični mir u našoj kući je svetinja. Tolika da ne postoji kao ni sveci. Mada
se uporno, svakog dana, trudimo da bar trenutak – dva, ugrabimo taj momenat i
pohvalimo se njime.
-
Hajde požuri!
-
Evo idem! Koliko imamo vremena?
-
22 minuta! Posle imam čas!
-
Sasvim dovoljno!
-
Jeste tebi, ali meni je malo!
-
Pa ti kad kreneš, ti ne umeš da staneš!
-
Šta ću, ženo, kad volim. A i ti bi gledala da što duže traje kad nam uspeva
jednom u tri meseca.
-
Hajde ćuti, čuće nas deca.
-
Stvarno, a gde su ona?
-
Eto ih u dvorištu, igraju se!
-
Da zaključavam ili ne?
-
Nemamo vremena.
- I
to što kažeš.
Ona
uskače u krevet, a ja, ko i svaki bivši vojnik JNA, pažljivo pakujem svoju
garderobu na veličinu beretke.
-
Požuri, smrzavam se.
-
Sačekaj, samo još čarape ...
-
Ja ne mogu više da izdržim.
-
Jao, nisam oprao zube!
-
Ma, ko sad gleda zube! Daj, daj više!
-
Evo, bre, evo, pomeri se malo!
-
Jao što si hladan.
-
Pa kad si ti uzela oba ćebeta.
-
Izvini.
-
Hajde, poljubac.
I
poljubimo se tako, zagrlimo i - odspavamo u miru 21 minut jer zdrav san sa
voljenom osobom u braku nema alternativu.
Нема коментара:
Постави коментар