Ni
roditeljski brižni saveti, ni sestrine molbe, ni novi broj Ekonomista sa
grafičkim prikazom stanja u našoj privredi nisu mogli odvratiti Mašu od ideje
da joj se jedu palačinke. Uzalud su bili naši napori da joj objasnimo kako
plate neće biti još nedelju dana i da je prava pljačka to što nam teglu krema
ovde naplaćuju 5 evra, a to isto u inostranstvu plaćamo duplo jeftinije.
-
Jedu mi se palačinke! Jedu mi se palačinke! Ja sam dobar đak i perem ruke pre
svakog jela i zato želim palačinke! - plakala je Maša.
Srećom,
minut i po kasnije se uspavala pa se veče završilo bez težih posledica. No, ne
lezi vraže, savest ljudska je čudo jedno, i dobro mi je progrizla dušu i uši
što svom omiljenom Minis - konjiću nisam noćas, posle desetočasovnog radnog
vremena, napravo palačinke, pa sam jutros, u cik zore, skočio na noge lagane da
detetu ispunim želju.
Ušetao
sam u kuhinju, usput ugazio u lavor hladne vode, zaostale od noćašnjeg čišćenja
frižidera, koji mi je pomogao da se u trenutku osvestim i prionem na posao. Sipao
sam sastojke u posudu i krenuo da mutim kad sam ustanovio da mi fale jaja. Ne
ta, sram vas bilo, nego kokošja, za palačinke. Kako to, kad sam siguran da sam
ih uzeo sinoć pri povratku sa baleta? Jao, ostala su u autu! Šta sad, ne izlazi
mi se u 6:00 ujutru u negližeu po jaja. No, nema odustajanja, palačinke se
moraju spremiti. Dakle, u krađu. Na vrhovima prstiju spustio sam se u krajeve
donje kako bih iz frižidera svojih roditelja pozajmio dva jajeta. Prošao sam
pored zahrkalog oca, koji opet nije stigao da se pre povečerja vrati u spavaću
sobu pa je morao da se grči na dvosedu u dnevnoj i ,bez imalo šuma, došao do
kuhinje. Uzeo sam jaja i vratio se na sprat. Izračunao sam da ću imati dovoljno
vremena da ispržim nekoliko palačinki pre nego što Mašu probudim za školu.
Kad
su prve zlatnorumene palačinke pale na tanjir, otišao sam da probudim đaka -
prvaka. Dok je ona stenjala i plačući izgovarala svoju svakidašnju jadikovku
kako nije fer prema malim đacima da ustaju tako rano i da će jednog dana otići
ko predsednika i reći mu da je rano ustajanje zločin, ja sam požurio do šporeta
kako bih prevrnuo palačinku. Trenutak kasnije u kuhinju je, sva raščupana i
neumivena, stupila i zastupnica prava maloletnih građana.
-
Šta ima za doručak?
-
Palačinke! Iznenađenje! - sav ozaren sam prošaputao.
- A
ima li krema? - zlovoljno je promrmljala.
-
Nema krema, ali ima šećera. Posućemo šećerom.
-
Ali, mama je rekla ...
-
Mama sad spava i to će ostati naša tajna - zaverenički sam je zagrlio.
U
slast je pojela tri palačinke i otišla da se spremi za školu. Ja sam ostao sa
tiganjem u rukama. Jutro nije moglo lepše da počne.
-
Tati, hajde da operemo zube.
-
Ne mogu, ćero, pečem palačinke, operi sama.
-
Ali, tati, uvek mi padne pasta na duks.
-
Ne brini se, sada neće, ja ti kažem.
Minut
kasnije našla se na stepeniku kuhinje i sa rukama preko grudi prošaputala:
-
Tati...
-
Molim, sine?
-
Umazala sam se.
Okrenuo
sam se i stvarno, na sredini duksa, stajala je ogromna mrlja paste, nastala u
neveštom pokušaju da se obriše prethodna, manja. Uzdahnuo sam, krajičkom oka
pogledao palačinku u tiganju i potrčao do dečje sobe u potragu za duksom.
-
Taj mi se ne sviđa, taj sam nosila prošle nedelje, u tom izgledam debelo...
-
Imaš samo 23 kila, nesrećo, ne možeš biti debela!
-
Taj mi se ne sviđa, taj sam nosila ...
-
Ej, izgore mi palačinka, biraj sama.
U
trenutku sam se stvorio na radnom mestu. Palačinka je već pretila da se skupi
na veličinu petoparca. Ovo i nije bila tako dobra ideja.
-
Tati, obukla sam se.
-
Odlično, hajde, proveri knjige za školu.
-
Nisi mi rekao da sam lepa.
-
Ti si najlepša, nisi lepa.
-
Pa pogledaj me.
Bolje
da nisam. Duks je bio obučen naopako. Dok sam je ja presvlačio, osetio sam kako
palačinka gori. Okrenuo sam se u jednog grand ežeteu i okrenuo palačinku.
-
Tati ...
-
Kaži, Mašo.
-
Jesi li mi našao origami?
-
Kakav sad origano? Eno ti novčanika, kupi origano u prodavnici. I šta će tvojoj
učiteljici taj origano?
-
Origami tati, origami, one figurice od hartije.
-
Aha, pa nemam sada vremena, pržim palačinke, a i rekao sam ti da treba sama da
obavljaš svoje zadatke.
-
Ali, svima rade roditeljiiiiii!
-
Ja ne mogu, imam posao!
- I
šta ću saaaaaad?
-
Napravi kapu od papira.
-
Jao da, kapa!
Priznajem,
jedva sam čekao da ode. Nisam mogao da se borim sa njom i palačinkama u isto
vreme. A palačinke sam, bar, mogao da pojedem.
-
Odoh ja sad.
-
Važi, lepi, daj da se poljubimo.
Njena
mala pametna glava se pokloni i ja je poljubih u kosu. Otišla je zaklonjena
rancem kao Mikelanđelo. Nindža kornjača Mikelanđelo, naravno. Okrenuo sam još
par palačinki, a onda se zebnja javila u mom srcu. Nisam čuo ulazna vrata kako
se zatvaraju. Ostavio sam na trenutak tiganj i strčao do ulaznih vrata. Bila su
zaključana, a pored njih, na pločicama, bila je ostavljena Mašina torba. Neko
mi je oteo dete! A možda je otišla do bake. Prislonio sam uvo na vrata majčine
spavaće sobe. Iz nje se čulo ravnomerno struganje. Možda je kod nana Mice?
Prislonih i tamo uvo. Ništa se nije čulo. Da nije nana umrla, ne daj bože?
Otvorio sam vrata, baka je disala.
-
Uh, dobro je! Pa, gde mi je onda dete?
Obišao
sam sve prostorije, ali deteta nije bilo. Palačinka! Kao Betmen sam preskočio
stočić i garnituru, skrenuo levo kod radijatora i uleteo u kuhinju. Kolena su
mi se tresla.
-
Tati, tati! - čuo se slabašan Mašin glas.
- Gde
si, gde si? - njuškao sam po sobi.
- U
kupatilu sam, morala sam ...
-
Uh, dobro je - odahnuo sam - stižem.
Na
brzinu sam je obrisao i obukao, poljubio još jednom i požurio u kuhinju. Nikada
više neću praviti palačinke, obećao sam sebi. Ali, pre toga, ostalo mi je da
ispržim još tridesetak preostalih.
-
Nisi oprao ruke, nisi oprao ruke posle povratka iz kupatila - javljala se
savest.
-
Ćuti tu, bre, niko me ne vidi, i šta može da se desi? - odgovarao sam joj ja.
U
tom trenutku pade mi viljuška na pod i ja se sagoh da je dohvatim. Ramenom sam,
naravno, oborio tiganj i on se nađe na podu pored mene.
-
Sranje! - uzviknuo sam i rukom uhvatio tiganj za metalni deo. Opekao sam prste.
-
Sranje! - uzviknuh joj jednom i opekle prste nabio u usta.
-
Sranje! Nisi oprao ruke! - javljao je moj mozak.
Sad
sam već opasno bio ljut. Vratio sam tiganj na ringlu, ubacio smesu, a ruke
pažljivo oprao sapunom. Srećom, dete je imalo sasvim dovoljno vremena da stigne
u školu jer je sat stao na 7:12 minuta.
-
Sat je stao, sat je stao, sat je stao! - opet je moj mozak paničio.
-
Dobro, bre, do sad je već otišla do krivine i prešla pola puta - umirivao sam
ga ja.
-
Tati ...
-
Jao, bre, Mašo, šta ćeš ti ovde!?! - zavapili smo i mozak i ja uglas.
-
Ne mogu da otključam vrata.
-
Hajde, žuri, ja ću da otključam.
Zgrabio
sam ranac i nju sa rancem jer ga nije skinula na vreme i ,preskačući po dva
stepenika, spustio pred vrata. Otključao sam ih ( - Palačinka ti gori!),
poljubio je ( - Požuri, idiote!) i konačno ispratio. Komšinica je takođe
ispraćala svoju malu u školu. Bila je u pižami i nasmejala mi se. I ja sam se
nasmejao njoj. ( - Ako ne pođeš odmah, izgoreće ti kuhinja!) Ona se nasmejala
još jače.
-
Šta je ovoj lujki, kao da nikada nije videla muškarca u pižami? - pitao sam se
ja.
-
Ti nikad ne nosiš pižamu, idiote! - javi se mozak.
-
E, jebi ga - nisam imao vremena da se postidim, zalupio sam vrata i potrčao uz
stepenice. Stigao sam na vreme. Umoran, znojav, ubijen, ali na vreme. Dopržio
sam ostatak palačinki i onako smlaćen krenuo da dospavam bar pola sata.
-
Mmmmmmmm, kako to dobro mirišeš - kroz san mi se javila supruga.
-
Pržio sam palačinke, ljubavi.
-
Kako si ti pažljiv otac. A što si ih pržio ovako rano? Ohladiće se do mi
ustanemo. I nećeš valjda da legneš tako umirisan? Sinoć sam promenila
posteljinu.
-
Neću, dušo, da legnem. Idem na terasu da se provetrim, a posle ću da se bacim
sa nje.
Нема коментара:
Постави коментар