O SMOTANOSTI I DRUGIM DEMONIMA

Priznajem, smotan sam!

Mada, ruku na srce, to nije nešto naročito teško zaključiti kada me malo bolje zagledate ili posetite moju kuću. Izranjavljene ruke, izgoreli prsti, nevešto sakrivena posekotina na glavi samo su neki od forenzičkih dokaza moje smotanosti. Da ne govorim o tome da u kući nemamo nijedan servis za šest osoba koji ima šest elemenata, da je skoro svaki zid očenut na uglu i da čaše unapred strepe kad na njih dođe red da ih upotrebljavam.

Svoju smotanost negujem od detinjstva. Nije bilo lako negovati dve leve noge kada je jedna od njih uporno verovala da je desna. Otac je pre par godina prihvatio činjenicu da ću obavezno polomiti šraf dok ga uvijam ili da će tek razlivena betonska ploča zauvek biti obeležena otiskom mojih kolena i šaka. Većinom je to komično kao kada zakačite farmerice na kapiju svoje simpatije , nekad je korisno kao onda kada sam propao u dobro skriven bunker "neprijateljskog voda u odbrani", pa dobio dva dana odsustva, a nekad je tragično kao onda kada sam uspeo da ispustim tek napravljenu tortu na pod.

Jedan događaj mi je, ipak, ostao duboko urezan u pamćenju.

Bio je to 8. mart 1991. godine. Baba Marta je pokazivala zube i vreme se menjalo iz sata u sat. Moji roditelji su kretali na prežderavanje i oblokavanje glede Dana žena, a ja sam se tek vratio iz škole. Vreme je bilo sunčano, kako to zna biti početkom marta.

- Slušaj, mali - reče mi otac - namešteno ti je za potpalu, zlu ne trebalo. Samo uzmeš šibicu i potpališ ovde. Onda odvrneš ventil, staviš na 2/3 cug, popustiš diznu, uključiš termostat, proveriš temperaturu kotla, isključiš predpumpu, proveriš dihtunge i odeš u dnevnu sobu da uključiš pumpu. Prosto ko pasulj. Je l' sve jasno?

- Jasno, kako ne bi bilo - spremno odgovaram ja, mada mi je posle šibice sve zaličilo na integrale iz matematike.

- Dobro pazi da nešto ne upališ, ovde ima 400 litara nafte, otići će pola komšiluka u vazduh.

- Što i ne bi bila šteta - nadopunjujem ja oca.

- Ha- ha- ha, ne seri, mali - smeška se otac ispod brkova - Dolazimo do osam uveče.

- Važi, nemoj da brineš - odgovaram ja i već letim u kuću da odvrnem muziku do daske.

Posle dva sata nebo se zacrnelo kao što zna da se desi u martu. Počeše da lete krupne pahulje. Sestra je već peti put ulazila u sobu žaleći se da joj je hladno. Hteo, ne hteo, morao sam da podložim vatru. Najviše sam se uzdao u to da sam sin jedinac i da mi se majka zaradovala kad sam se rodio. To je bila teorija za uspešno potpaljivanje vatre koju sam čuo od svog oca.

Ušao sam u kotlarnicu i uzeo šibice. Naravno, kutija mi je ispala iz ruku i palidrvca su se prosula po podu. Tek iz šestog puta sam uspeo da zapalim jednu. Kada sam je prineo kotlu, ona se ugasila. Nisam gubio samopouzdanje. Ponovo sam krenuo da trošim palidrvce za palidrvcem. Opa, sada mi je uspelo iz četvrtog puta da ga upalim! Ali, tek što sam potpalio papir, vatra ispusti dušu. Šta li je ono otac govorio o diznama, cugerima i pumpi? Bacio sam pogled iza kotla i u startu odustao da tražim rešenje jer se pozadi nalazila gomila dugmadi kao u kokpitu Enterprajza. Vratio sam se na potpaljivanje. Broj palidrvaca se rapidno smanjivao, ali vatra je tvrdoglavo odbijala da se upali. Tek neki bledi plavičasti jezičak bi palacnuo iz ždrela kotla ne uspevši da nadvlada sirovo drvo. Počeo sam da se znojim od nervoze pa sam skinuo jaknu. Kada sam pružio ruku da je ostavim na očevom radnom stolu, oborio sam neku flašu. Na njoj je pisalo " Razređivač". Spas! Znao sam da otac nekad, kad teorija o voljenom sinu jedincu ne radi u praksi, sipa malo razređivača na krpicu i njom potpaljuje vatru. Okrenuo sam se po kotlarnici da nađem krpicu. Naravno, nje nije bilo. Pa, šta ima veze, sipaću direktno iz flaše unutra. Prva velika greška! Tek što sam kanuo nekoliko kapi, iz kotla je suknuo plamen, oborivši me na leđa. Plamenovi su lizali uz ložište kotla kao iz kakvog vulkana. Bio sam opčaran prizorom, ali me je pogled na levu ruku sasekao! U njoj mi je i dalje bila staklena flaša sa razređivačem, a plamen je lizao uz moju ruku i pretio da uđe unutra.

- Moram se osloboditi flaše! - prostrujalo mi je mozgom. - Znam, izbaciću je napolje kroz vrata! Druga velika greška!

Zamahnuo sam rukom i, naravno, promašio ulaz, pa se flaša sa treskom razbila o dovratak i u malenoj kotlarnici je nastalo veliko sranje! Vatra je ispunila prostoriju. Kotao je podmuklo bubnjao i video sam na termostatu da je temperatura u njemu odavno prešla dozvoljeni nivo. U panici sam istrčao napolje, na vazduh. Kašljao sam kao blesav, nalaktivši se na kolena. A onda sam, preko svoje mršave zadnjice, u kotlarnici ugledao dva bureta.

- Dobro pazi da nešto ne upališ, ovde ima 400 litara nafte, otići će pola komšiluka u vazduh - odzvonile su mi u glavi reči moga oca.

Utrčao sam u kuću, zgrabio prvo ćebe na koje sam naišao i uleteo u kotlarnicu da gasim vatru. Treća velika greška. Suvo ćebe, napravljeno od pamuka i poliestera, idealno se razgorelo u mojim rukama dok sam lupao okolo. I taman kada sam izgubio nadu, plamen je, sam od sebe, počeo da jenjava. Natočio sam kofu vode i pljusnuo je po buradima, kako bih ih, bar malo, ohladio. U tom trenutku začuo sam zvuk očevog juga.

Izašao sam napolje. U rukama sam držao spaljeno ćebe. Majka je prva izašla iz auta i, srećom, odmah pala u nesvest. Onda se iz auta izvukao i otac i pogledao me razrogačenim očima.

- Jebem li ti slanik, šta si to uradio?

- Ništa, podlagao sam vatru.

- Pa, što si podlagao sebe, nesrećo jedna smotana? - reče otac podižući majku. - Idi u kuću, ugasi se, bedo.

Otišao sam do kupatila i pogledao se u ogledalo. Četvrta velika greška. Pola moje duge kose, na koju sam bio ponosan, je izgorelo, a sa garavog lica posmatrala su me dva izbuljena oka bez trepavica. Tu i tamo džemper je goreo plamičcima, a patike su bile slepljene u neprepoznatljivi oblik.

Majka, koja se osvestila na trenutak, zamolila je oca da me ne baci u oganj kotla kao žrtvu neposluha, pa sam tako prošao uz opomenu i ukor da više ne prilazim kotlarnici što mi i nije teško palo. Naravno, očitana mi je bukvica kako sam najsmotaniji čovek na svetu i kako se nikad neću oženiti, a kamoli u vojsku ići jer ko bi meni dao pušku. Naravno, pomenut je i moj drugar Neca koji je bio uzor u podlaganju vatre. Velika greška sa njihove strane.

Dve nedelje kasnije, Neca je ponovio moj manevar i digao u vazduh smederevca u svojoj dnevnoj sobi.