DA JE BILO PAMETI

Krevet me je tako zavodljivo gledao u polumraku, nemo raskrilivši svoj mekani pokrivač da nisam mogao odoleti, a da se ne opružim preko njega. Kako mi je prijalo to meko toplo telo koje se pripilo uz mene. Osetio sam u trenutku blaženstvo koje je moglo prerasti u okrepljujući san da nije bilo jedne sitnice. Nešto me je žuljalo u predelu leđa. Pokušao sam da ignorišem tu činjenicu, naviknut na lutkice, lego kockice i ostala čuda koja deca zaboravljaju po krevetima svojih roditelja i okrenuo sam se na drugu stranu omamljen mirisom sveže promenjene posteljine. Ali, avaj! Nešto me je zaista žuljilo! I tako, ode moj sanak pusti…

Kada sam se već rasanio, nije mi bilo mrsko da uzmem tu prokletinju ispod sebe i zavrljačim je kroz prozor na sred ulice gde je i mesto svim zaboravljenim … grudnjacima? E, ovo je već bila novina među zaboravljenim stvarima. Grudnjak, lep, boje kajsije. Ženin. Nekoliko trenutaka držao sam taj komad tkanine i ubilačkih žica koje žuljaju i razmišljao šta činiti sa njim. Naravno, nije mi palo na pamet da ga probam jer, zaboga, ja sam muškarac, kao prvo, i već sam ih probao, kao drugo ( ovo zanemarite!). Najpametnije bi bilo odložiti ga u fioku među ostale pripadnike njegovog roda, ali pamet se od mene ne očekuje, tako da sam zanemario tu činjenicu i smišljao šta nepametno da uradim sa njim. A na šta bi jedan grudnjak mogao asocirati potomka pećinskih lovaca, nego na savršenu praćku, oružje kojim je David usmrtio Golijata, Kekec naciljao šešir zlog Mihe. Dakle, oružje sam imao, samo je trebalo pronaći metu.

Iskustvo mi je govorilo da su zidni sat i slika iznad kreveta lovine pod zaštitom države u koje se ne sme dirati, tako da sam svu svoju pažnju usmerio na nešto čija vrednost ukoliko se uništi neće biti povod za bračnu razmiricu. Televizor? Too easy. Kvaka? Previše daleko. Prekidač za svetlo? Ne, treba štedeti struju! A onda mi je sinulo! Ono okruglo što visi na dnu kanapa i reguliše visinu venecijanera! Idealna meta za idealnog ratnika! Podsetilo me je na jabuku, doduše kržljavu, koju je slavni Viljem Tel skinuo sa glave svoga sina.

Spretno sam se, u maniru Navy sealsa našao sa druge strane bračnog kreveta. Pažljivo sam osmotrio situaciju i, u trenutku kada neprijatelj nije obraćao pažnju na mene, ispalio hitac. Bullseye!!! U srid sride!!! Jeronimo! Kugla se još nekoliko puta koprcnula, iznenađena udarom, a onda se opustila bez daha života u sebi. Pobedonosno sam se podbočio, ponosan na svoje umeće. Ali, ostala je samo jedna sitnica. Oružje je ostalo okačeno na venecijaneru. Da mi je preostalo malo pameti, napravio bih ta dva koraka do prozora i upotrebio obe ruke kako bih skinuo grudnjak, ali kao što rekoh ranije, pamet više ne stanuje ovde. Zato sam se opružio preko kreveta, vrhom prstiju dohvatio bratelu brushaletera i povukao naglo u nadi da će se otkačiti. I, gle čuda, jeste, otkačio se!!! Zajedno sa celim venecijanerom koji se, uz tresak, srušio na pod. Oh, Bože, pa zar to može da se desi meni? Meni? Naravno da može, idiote, čuo sam glas u glavi za koji se iskreno nadam da je bio glas moje savesti a ne boga.

Pogledao sam na sat! Još 15 minuta do povratka moje drage sa posla. Dovoljno vremena da se venecijaner popravi i uklone svi tragovi moje ludosti jer venecijaner se nije prvi put pokidao, ali se, aaaaaaaa, prvi put pokidao grudnjak! Da, dragi moji, u rukama sam držao dva jastučeta, a da oni nisu bili spojeni!!! Kako je moguće da se grudnjak pokida? Kako je moguće da se grudnjak pokida? Kako je moguće da se grudnjak pokida? Kako je moguće … prekini da se pitaš, budalo, i vidi kako možeš da ga popraviš, javi se glas iz moje glave ponovo, ali sad sam bio siguran da je glas Boga jer je savest na vreme zbrisala i sakrila se u američki plakar.

Kako se opravlja brushalter koji se prekinuo napred? I zašto se pokidao sa prednje strane? Obično sam se zanimao brushalterima sa zadnje strane tako da sam u tom trenutku ostao bez odgovora. A vreme je neumitno teklo, a sa njim su isticale i moje nade da će se sve završiti povoljno po mene. Superlepkom, žicom, ekserom!!! Pošto sam iscrpio sve muške odgovore, prešao sam na žensku stranu svoje ličnosti koja je jedva čekajući, kao kakav štreber, uskliknula: „ Uzmeš konac i iglu!“ Pa, da, uzmem konac i iglu, prosto. Hvala Vojsci Jugoslavije, Srbije i Crne Gore i Srbije bez Kosova što su me osposobile za preživljavanje u različitim problematičnim situacijama uključujući i onu kada vam otpadne dugme sa košulje. Zgrabio sam kutiju sa prvom pomoći, izvukao iglu i konac, pošteno se nabo nekoliko puta dok sam u onom polumraku pokušao da utaknem konac, i brzo dograbio one dve polovine grudnjaka kako bih ih sastavio. U dva – tri dosta skladna poteza zašio sam sve na svoje mesto i gurnuo, a kud bi drugo, grudnjak na dno fioke sa ženinim donjim vešom.

U tom trenutku otvoriše se vrata i žena uđe u sobu.

- Što ne upališ svetlo, ne vidi se ništa?

- Pa, eto, rekoh, da malo odmorim u mraku.

- A što se tako zacrveneo, i otkud ta krv na tvojim prstima. Ne drogiraš se, valjda? U tim godinama, Brado…

- Ma, ne, pao mi je venecijaner pa sam ga nameštao.

- Opet? E, baš si smotan, nema te nigde.

Ženče nastavi do kreveta i poče da traži nešto.

- Nego, gde mi je onaj brushalter, ovde sam ga stavila?

- Kakav brushalter? – progutah ja knedlu.

- Onaj, boje kajsije, znaš onaj što se kopča napred. Treba mi za sutra.

- Kako kopča napred? Otkada se to grudnjaci kopčaju napred, ženo? I zašto se kopčaju napred!!!

- Daj, ne paniči, molim te. Kao što se kopčaju pozadi, neko pametan je napravio da se kopčaju i napred. Vrhunska stvar. A ovaj boje kajsije se baš kopča napred. Vrlo praktično.

To saznanje obori me na ivicu kreveta. Gde ja živim? Svuda 21. vek, grudnjaci se kopčaju napred, a ti, Brado, igraš se praćkom ko u pećinsko doba.

- Šta si se zamislio, mili? – oglasi se moja žena.

- Ma, ništa, razmišljam. Da li postoje grudnjaci koji se ne kopčaju, nego se navlače onako, kao pulover, preko glave?

- Ne znam, ja još nisam dobila ni jedan takav.

- E, pa od danas imaš jedan, zamisli, boje kajsije. Srećan …

- 11. mart!

- Da, srećan 11. mart, draga!!!

- Šta si napravio, nesrećo?

Kraj.

NEKAD JE BOLJE DA ĆUTIM

Mala prodavnica kućnih ljubimaca ušuškala se u belilo snega koji je neraščišćen u smetovima ležao ispred njenih vrata. Posle pet minuta probijanja kroz smetove za koje je Feketić bio plaža na havajskom ostrvu, ušao sam u radnju. Za pultom stoje dvoje mladih, očigledno zaljubljenih. Ćućore, rekao bi čovek naučili su nemušti jezik pa se razgovaraju sa ptičicama koje ih okružuju.

- Dobar dan!

- Dobar dan! Izvolite, kako Vam možemo pomoći?

- Tražim devojku! - počeh ja sa svojim nastupom, ali mi se ruka zapetlja u šal i ja se primih njenog oslobađanja, ne stižući da dovršim misao.

- Kakvu devojku? - ne sa malim iznenađenjem izgovori devojka prestajući da cvrkuće. - Milane, opet si nešto zabrljao?

- Nisam, Jovana, nisam, majke mi mile, od onda ... - i mladić prestade da cvrkuće i poče da cvili.

- Vidite, ne tražim ja devojku za sebe nego za ... - probah ja da iskobeljam Milana iz nezgodne situacije pošto sam iskobeljao ruku, vrat i desnu nogu iz šala.

- Znam, znam, ne tražite devojku za sebe nego za svog druga. Naslušala sam se ja tih priča mnogo puta. Milane, iz ovih stopa da se pakuješ i da napustiš stan. Životinjo jedna nezajažljiva!

- Aman, draga, ja ovog čoveka i ne poznajem, prvi put ga vidim u životu! - Milan zarika u strahu da će ostati bez tople jazbine u ovo zimsko doba.

U tom trenutku u radnju uđe mladić natovaren džakom hrane za pse.

- O, dobar dan, profesore, kako ste? Milane, ovo je moj profesor. Onaj što mi je rekao da ću da završim noseći džakove. Mnogo dobar čovek, vidiš, poslušao sam ga. Sećaš se, onaj što je dovodio onu da je oplodiš ...

- Jao, sada si već počeo i da plodiš tuđe devojke!!! A za naše dete nemaš vremena, boli te glava, spava ti se, gledaš finale Lige šampiona. Imaš više PMS dana od mene i moje majke zajedno. Ostavljam te! - Milica već poče ozbiljno da oštri svoje kandže na pultu.

- Izvinite, gospođice, ali ja sam došao po devojku za svog papagaja. Sutra je Božić pa sam mislio da obradujem decu. A i njega, već je dosta zastranio bez ...khm ... razonode.

- A, došli ste da pazarite?

- Da, izvinjavam se, šal, znate, zapetljao sam se ...

- Dobra vam je šala, zapetljali ste nas, he he he - poče ponovo da cvrkuće Milica.

- Eto, he he he, draga, vidiš, nije gospodin došao po svoju ribicu, mislim devojku - ušeprtlja se Milan.

- Ti da ćutiš, oplodićeš me večeras ko bogomoljku.

- Jao, blago tebe, Milane - javi se i dečko sa džakom - Biće seksa!

Jadnik, imao je jedinicu iz biologije.

O SMOTANOSTI I DRUGIM DEMONIMA

Priznajem, smotan sam!

Mada, ruku na srce, to nije nešto naročito teško zaključiti kada me malo bolje zagledate ili posetite moju kuću. Izranjavljene ruke, izgoreli prsti, nevešto sakrivena posekotina na glavi samo su neki od forenzičkih dokaza moje smotanosti. Da ne govorim o tome da u kući nemamo nijedan servis za šest osoba koji ima šest elemenata, da je skoro svaki zid očenut na uglu i da čaše unapred strepe kad na njih dođe red da ih upotrebljavam.

Svoju smotanost negujem od detinjstva. Nije bilo lako negovati dve leve noge kada je jedna od njih uporno verovala da je desna. Otac je pre par godina prihvatio činjenicu da ću obavezno polomiti šraf dok ga uvijam ili da će tek razlivena betonska ploča zauvek biti obeležena otiskom mojih kolena i šaka. Većinom je to komično kao kada zakačite farmerice na kapiju svoje simpatije , nekad je korisno kao onda kada sam propao u dobro skriven bunker "neprijateljskog voda u odbrani", pa dobio dva dana odsustva, a nekad je tragično kao onda kada sam uspeo da ispustim tek napravljenu tortu na pod.

Jedan događaj mi je, ipak, ostao duboko urezan u pamćenju.

Bio je to 8. mart 1991. godine. Baba Marta je pokazivala zube i vreme se menjalo iz sata u sat. Moji roditelji su kretali na prežderavanje i oblokavanje glede Dana žena, a ja sam se tek vratio iz škole. Vreme je bilo sunčano, kako to zna biti početkom marta.

- Slušaj, mali - reče mi otac - namešteno ti je za potpalu, zlu ne trebalo. Samo uzmeš šibicu i potpališ ovde. Onda odvrneš ventil, staviš na 2/3 cug, popustiš diznu, uključiš termostat, proveriš temperaturu kotla, isključiš predpumpu, proveriš dihtunge i odeš u dnevnu sobu da uključiš pumpu. Prosto ko pasulj. Je l' sve jasno?

- Jasno, kako ne bi bilo - spremno odgovaram ja, mada mi je posle šibice sve zaličilo na integrale iz matematike.

- Dobro pazi da nešto ne upališ, ovde ima 400 litara nafte, otići će pola komšiluka u vazduh.

- Što i ne bi bila šteta - nadopunjujem ja oca.

- Ha- ha- ha, ne seri, mali - smeška se otac ispod brkova - Dolazimo do osam uveče.

- Važi, nemoj da brineš - odgovaram ja i već letim u kuću da odvrnem muziku do daske.

Posle dva sata nebo se zacrnelo kao što zna da se desi u martu. Počeše da lete krupne pahulje. Sestra je već peti put ulazila u sobu žaleći se da joj je hladno. Hteo, ne hteo, morao sam da podložim vatru. Najviše sam se uzdao u to da sam sin jedinac i da mi se majka zaradovala kad sam se rodio. To je bila teorija za uspešno potpaljivanje vatre koju sam čuo od svog oca.

Ušao sam u kotlarnicu i uzeo šibice. Naravno, kutija mi je ispala iz ruku i palidrvca su se prosula po podu. Tek iz šestog puta sam uspeo da zapalim jednu. Kada sam je prineo kotlu, ona se ugasila. Nisam gubio samopouzdanje. Ponovo sam krenuo da trošim palidrvce za palidrvcem. Opa, sada mi je uspelo iz četvrtog puta da ga upalim! Ali, tek što sam potpalio papir, vatra ispusti dušu. Šta li je ono otac govorio o diznama, cugerima i pumpi? Bacio sam pogled iza kotla i u startu odustao da tražim rešenje jer se pozadi nalazila gomila dugmadi kao u kokpitu Enterprajza. Vratio sam se na potpaljivanje. Broj palidrvaca se rapidno smanjivao, ali vatra je tvrdoglavo odbijala da se upali. Tek neki bledi plavičasti jezičak bi palacnuo iz ždrela kotla ne uspevši da nadvlada sirovo drvo. Počeo sam da se znojim od nervoze pa sam skinuo jaknu. Kada sam pružio ruku da je ostavim na očevom radnom stolu, oborio sam neku flašu. Na njoj je pisalo " Razređivač". Spas! Znao sam da otac nekad, kad teorija o voljenom sinu jedincu ne radi u praksi, sipa malo razređivača na krpicu i njom potpaljuje vatru. Okrenuo sam se po kotlarnici da nađem krpicu. Naravno, nje nije bilo. Pa, šta ima veze, sipaću direktno iz flaše unutra. Prva velika greška! Tek što sam kanuo nekoliko kapi, iz kotla je suknuo plamen, oborivši me na leđa. Plamenovi su lizali uz ložište kotla kao iz kakvog vulkana. Bio sam opčaran prizorom, ali me je pogled na levu ruku sasekao! U njoj mi je i dalje bila staklena flaša sa razređivačem, a plamen je lizao uz moju ruku i pretio da uđe unutra.

- Moram se osloboditi flaše! - prostrujalo mi je mozgom. - Znam, izbaciću je napolje kroz vrata! Druga velika greška!

Zamahnuo sam rukom i, naravno, promašio ulaz, pa se flaša sa treskom razbila o dovratak i u malenoj kotlarnici je nastalo veliko sranje! Vatra je ispunila prostoriju. Kotao je podmuklo bubnjao i video sam na termostatu da je temperatura u njemu odavno prešla dozvoljeni nivo. U panici sam istrčao napolje, na vazduh. Kašljao sam kao blesav, nalaktivši se na kolena. A onda sam, preko svoje mršave zadnjice, u kotlarnici ugledao dva bureta.

- Dobro pazi da nešto ne upališ, ovde ima 400 litara nafte, otići će pola komšiluka u vazduh - odzvonile su mi u glavi reči moga oca.

Utrčao sam u kuću, zgrabio prvo ćebe na koje sam naišao i uleteo u kotlarnicu da gasim vatru. Treća velika greška. Suvo ćebe, napravljeno od pamuka i poliestera, idealno se razgorelo u mojim rukama dok sam lupao okolo. I taman kada sam izgubio nadu, plamen je, sam od sebe, počeo da jenjava. Natočio sam kofu vode i pljusnuo je po buradima, kako bih ih, bar malo, ohladio. U tom trenutku začuo sam zvuk očevog juga.

Izašao sam napolje. U rukama sam držao spaljeno ćebe. Majka je prva izašla iz auta i, srećom, odmah pala u nesvest. Onda se iz auta izvukao i otac i pogledao me razrogačenim očima.

- Jebem li ti slanik, šta si to uradio?

- Ništa, podlagao sam vatru.

- Pa, što si podlagao sebe, nesrećo jedna smotana? - reče otac podižući majku. - Idi u kuću, ugasi se, bedo.

Otišao sam do kupatila i pogledao se u ogledalo. Četvrta velika greška. Pola moje duge kose, na koju sam bio ponosan, je izgorelo, a sa garavog lica posmatrala su me dva izbuljena oka bez trepavica. Tu i tamo džemper je goreo plamičcima, a patike su bile slepljene u neprepoznatljivi oblik.

Majka, koja se osvestila na trenutak, zamolila je oca da me ne baci u oganj kotla kao žrtvu neposluha, pa sam tako prošao uz opomenu i ukor da više ne prilazim kotlarnici što mi i nije teško palo. Naravno, očitana mi je bukvica kako sam najsmotaniji čovek na svetu i kako se nikad neću oženiti, a kamoli u vojsku ići jer ko bi meni dao pušku. Naravno, pomenut je i moj drugar Neca koji je bio uzor u podlaganju vatre. Velika greška sa njihove strane.

Dve nedelje kasnije, Neca je ponovio moj manevar i digao u vazduh smederevca u svojoj dnevnoj sobi.

PONEKAD NISAM NAPOLEON, SEDAM STVARI ODJEDNOM DA RADIM

Ni roditeljski brižni saveti, ni sestrine molbe, ni novi broj Ekonomista sa grafičkim prikazom stanja u našoj privredi nisu mogli odvratiti Mašu od ideje da joj se jedu palačinke. Uzalud su bili naši napori da joj objasnimo kako plate neće biti još nedelju dana i da je prava pljačka to što nam teglu krema ovde naplaćuju 5 evra, a to isto u inostranstvu plaćamo duplo jeftinije.

- Jedu mi se palačinke! Jedu mi se palačinke! Ja sam dobar đak i perem ruke pre svakog jela i zato želim palačinke! - plakala je Maša.

Srećom, minut i po kasnije se uspavala pa se veče završilo bez težih posledica. No, ne lezi vraže, savest ljudska je čudo jedno, i dobro mi je progrizla dušu i uši što svom omiljenom Minis - konjiću nisam noćas, posle desetočasovnog radnog vremena, napravo palačinke, pa sam jutros, u cik zore, skočio na noge lagane da detetu ispunim želju.

Ušetao sam u kuhinju, usput ugazio u lavor hladne vode, zaostale od noćašnjeg čišćenja frižidera, koji mi je pomogao da se u trenutku osvestim i prionem na posao. Sipao sam sastojke u posudu i krenuo da mutim kad sam ustanovio da mi fale jaja. Ne ta, sram vas bilo, nego kokošja, za palačinke. Kako to, kad sam siguran da sam ih uzeo sinoć pri povratku sa baleta? Jao, ostala su u autu! Šta sad, ne izlazi mi se u 6:00 ujutru u negližeu po jaja. No, nema odustajanja, palačinke se moraju spremiti. Dakle, u krađu. Na vrhovima prstiju spustio sam se u krajeve donje kako bih iz frižidera svojih roditelja pozajmio dva jajeta. Prošao sam pored zahrkalog oca, koji opet nije stigao da se pre povečerja vrati u spavaću sobu pa je morao da se grči na dvosedu u dnevnoj i ,bez imalo šuma, došao do kuhinje. Uzeo sam jaja i vratio se na sprat. Izračunao sam da ću imati dovoljno vremena da ispržim nekoliko palačinki pre nego što Mašu probudim za školu.

Kad su prve zlatnorumene palačinke pale na tanjir, otišao sam da probudim đaka - prvaka. Dok je ona stenjala i plačući izgovarala svoju svakidašnju jadikovku kako nije fer prema malim đacima da ustaju tako rano i da će jednog dana otići ko predsednika i reći mu da je rano ustajanje zločin, ja sam požurio do šporeta kako bih prevrnuo palačinku. Trenutak kasnije u kuhinju je, sva raščupana i neumivena, stupila i zastupnica prava maloletnih građana.

- Šta ima za doručak?

- Palačinke! Iznenađenje! - sav ozaren sam prošaputao.

- A ima li krema? - zlovoljno je promrmljala.

- Nema krema, ali ima šećera. Posućemo šećerom.

- Ali, mama je rekla ...

- Mama sad spava i to će ostati naša tajna - zaverenički sam je zagrlio.

U slast je pojela tri palačinke i otišla da se spremi za školu. Ja sam ostao sa tiganjem u rukama. Jutro nije moglo lepše da počne.

- Tati, hajde da operemo zube.

- Ne mogu, ćero, pečem palačinke, operi sama.

- Ali, tati, uvek mi padne pasta na duks.

- Ne brini se, sada neće, ja ti kažem.

Minut kasnije našla se na stepeniku kuhinje i sa rukama preko grudi prošaputala:

- Tati...

- Molim, sine?

- Umazala sam se.

Okrenuo sam se i stvarno, na sredini duksa, stajala je ogromna mrlja paste, nastala u neveštom pokušaju da se obriše prethodna, manja. Uzdahnuo sam, krajičkom oka pogledao palačinku u tiganju i potrčao do dečje sobe u potragu za duksom.

- Taj mi se ne sviđa, taj sam nosila prošle nedelje, u tom izgledam debelo...

- Imaš samo 23 kila, nesrećo, ne možeš biti debela!

- Taj mi se ne sviđa, taj sam nosila ...

- Ej, izgore mi palačinka, biraj sama.

U trenutku sam se stvorio na radnom mestu. Palačinka je već pretila da se skupi na veličinu petoparca. Ovo i nije bila tako dobra ideja.

- Tati, obukla sam se.

- Odlično, hajde, proveri knjige za školu.

- Nisi mi rekao da sam lepa.

- Ti si najlepša, nisi lepa.

- Pa pogledaj me.

Bolje da nisam. Duks je bio obučen naopako. Dok sam je ja presvlačio, osetio sam kako palačinka gori. Okrenuo sam se u jednog grand ežeteu i okrenuo palačinku.

- Tati ...

- Kaži, Mašo.

- Jesi li mi našao origami?

- Kakav sad origano? Eno ti novčanika, kupi origano u prodavnici. I šta će tvojoj učiteljici taj origano?

- Origami tati, origami, one figurice od hartije.

- Aha, pa nemam sada vremena, pržim palačinke, a i rekao sam ti da treba sama da obavljaš svoje zadatke.

- Ali, svima rade roditeljiiiiii!

- Ja ne mogu, imam posao!

- I šta ću saaaaaad?

- Napravi kapu od papira.

- Jao da, kapa!

Priznajem, jedva sam čekao da ode. Nisam mogao da se borim sa njom i palačinkama u isto vreme. A palačinke sam, bar, mogao da pojedem.

- Odoh ja sad.

- Važi, lepi, daj da se poljubimo.

Njena mala pametna glava se pokloni i ja je poljubih u kosu. Otišla je zaklonjena rancem kao Mikelanđelo. Nindža kornjača Mikelanđelo, naravno. Okrenuo sam još par palačinki, a onda se zebnja javila u mom srcu. Nisam čuo ulazna vrata kako se zatvaraju. Ostavio sam na trenutak tiganj i strčao do ulaznih vrata. Bila su zaključana, a pored njih, na pločicama, bila je ostavljena Mašina torba. Neko mi je oteo dete! A možda je otišla do bake. Prislonio sam uvo na vrata majčine spavaće sobe. Iz nje se čulo ravnomerno struganje. Možda je kod nana Mice? Prislonih i tamo uvo. Ništa se nije čulo. Da nije nana umrla, ne daj bože? Otvorio sam vrata, baka je disala.

- Uh, dobro je! Pa, gde mi je onda dete?

Obišao sam sve prostorije, ali deteta nije bilo. Palačinka! Kao Betmen sam preskočio stočić i garnituru, skrenuo levo kod radijatora i uleteo u kuhinju. Kolena su mi se tresla.

- Tati, tati! - čuo se slabašan Mašin glas.

- Gde si, gde si? - njuškao sam po sobi.

- U kupatilu sam, morala sam ...

- Uh, dobro je - odahnuo sam - stižem.

Na brzinu sam je obrisao i obukao, poljubio još jednom i požurio u kuhinju. Nikada više neću praviti palačinke, obećao sam sebi. Ali, pre toga, ostalo mi je da ispržim još tridesetak preostalih.

- Nisi oprao ruke, nisi oprao ruke posle povratka iz kupatila - javljala se savest.

- Ćuti tu, bre, niko me ne vidi, i šta može da se desi? - odgovarao sam joj ja.

U tom trenutku pade mi viljuška na pod i ja se sagoh da je dohvatim. Ramenom sam, naravno, oborio tiganj i on se nađe na podu pored mene.

- Sranje! - uzviknuo sam i rukom uhvatio tiganj za metalni deo. Opekao sam prste.

- Sranje! - uzviknuh joj jednom i opekle prste nabio u usta.

- Sranje! Nisi oprao ruke! - javljao je moj mozak.

Sad sam već opasno bio ljut. Vratio sam tiganj na ringlu, ubacio smesu, a ruke pažljivo oprao sapunom. Srećom, dete je imalo sasvim dovoljno vremena da stigne u školu jer je sat stao na 7:12 minuta.

- Sat je stao, sat je stao, sat je stao! - opet je moj mozak paničio.

- Dobro, bre, do sad je već otišla do krivine i prešla pola puta - umirivao sam ga ja.

- Tati ...

- Jao, bre, Mašo, šta ćeš ti ovde!?! - zavapili smo i mozak i ja uglas.

- Ne mogu da otključam vrata.

- Hajde, žuri, ja ću da otključam.

Zgrabio sam ranac i nju sa rancem jer ga nije skinula na vreme i ,preskačući po dva stepenika, spustio pred vrata. Otključao sam ih ( - Palačinka ti gori!), poljubio je ( - Požuri, idiote!) i konačno ispratio. Komšinica je takođe ispraćala svoju malu u školu. Bila je u pižami i nasmejala mi se. I ja sam se nasmejao njoj. ( - Ako ne pođeš odmah, izgoreće ti kuhinja!) Ona se nasmejala još jače.

- Šta je ovoj lujki, kao da nikada nije videla muškarca u pižami? - pitao sam se ja.

- Ti nikad ne nosiš pižamu, idiote! - javi se mozak.

- E, jebi ga - nisam imao vremena da se postidim, zalupio sam vrata i potrčao uz stepenice. Stigao sam na vreme. Umoran, znojav, ubijen, ali na vreme. Dopržio sam ostatak palačinki i onako smlaćen krenuo da dospavam bar pola sata.

- Mmmmmmmm, kako to dobro mirišeš - kroz san mi se javila supruga.

- Pržio sam palačinke, ljubavi.

- Kako si ti pažljiv otac. A što si ih pržio ovako rano? Ohladiće se do mi ustanemo. I nećeš valjda da legneš tako umirisan? Sinoć sam promenila posteljinu.

- Neću, dušo, da legnem. Idem na terasu da se provetrim, a posle ću da se bacim sa nje.

MUŠKARAC U KUHINJI

Ne hvalim se, samo kažem. U kuhinji se osećam kao riba u vodi. Ili bar u tiganju, na zejtinu. Umetnik u meni voli da se igra ukusima, začinima i bojama. Jedino mi pravljenje kolača predstavlja mali, malecni problem. Omiljeni kolač mi je " Zašto nisi sačekao da se vratim?!?"

Recept i nije mnogo komplikovan, ali preciznost koja se zahteva u izradi. Eh, to jednostavno ... No, videćete.

Problem: Za koricu uzeti 6 jaja, 6 kašika šećera, 6 kašika brašna, gomila nekih nepoznatih i nedostupnih začina.

Rešenje - Uzmem 6 jaja, 5 i 1/2 završe u posudi jer se jedno slomilo usput. Brašno i šećer sipaju se odokativno, iz kese, da se ne bi prljala kašika. Začine ignorišem. Nisam ja sa televizije.

Problem: Fil se kuva tačno 3 minuta i 21 sekundu na temperaturi od 71 stepen uz stalno mešanje.

Rešenje: Pustim muziku, mešam kukovima i kuvam dok ne počne da miriše. Ili smrdi.

Problem: Dok sam ja zauzet muzikom i filom, korica je zagorela.

Rešenje: Nema ga.

Problem: Za vreme pripreme nagomilala se količina prljavog posuđa veličine Alpa.

Rešenje: Gurati posuđe u sve slobodne pregrade.

Problem: Ređati korice, pa fil, pa korice, pa otopljenu čokoladu, pa fil, pa kori... a, u pičku materinu!

Rešenje: Korica - fil - korica

Na kraju, kuhinja liči na vijetnamsko selo preko koga je pao napalm, ja izgorelih ruku podbočen stojim nad nečim što liči na nedajbože i nerviram se. Razmišljam da sve bacim u kantu. U tom trenutku ulazi moja žena u kuhinju i kaže: "Opet si se igrao kuvara? Zašto nisi sačekao da se vratim?"

I tako, to mi je omiljeni kolač. Majke mi.

PONUDA

Kao po dobrom srpskom običaju, telefon je zazvonio usred ručka kad mu vreme nije. Naravno da se na telefon javila supruga jer samo ona i reaguje na zvuk fiksnog telefona koji mi, ostali, uporno ignorišemo.

- Halo? Jeste, ovde stan Andrejevića. Zovete iz MTS-a? (pogled pun ljutine zaustavlja se na mom zbunjenom licu) Aha, da, zato što smo uredne platiše (pogled pun ljubavi zaustavlja se na mom licu oblivenom hladnim znojem), želite da nas obavestite o novoj programskoj šemi.

Supruga dlanom prekriva slušalicu i cvrkuće meni, platiocu računa:

- Da li želimo HBO paket na svom televizoru?

- Ni u ludilu - odgovaram ja.

- Hvala vam, ali nismo zainteresovani. Šta kažete, besplatan je do 28. februara? Pa ne znam, možda bismo i mogli ...

Mašem rukama u kojima je viljuška sa nabodenim pilećim mesom ne vodeći računa o sokovima koji lete okolo. Supruga se mršti.

- Pa, ne znam, evo, dvoumim se... I šta kažete, dobićemo i 100 impulsa za fiksnu više? Jao, pa to je super!

(Hoćemo li da potvrdimo?, čitam joj sa usana)

( Nikako!, čita ona sa mojih)

- Žao mi je, znate, nismo zainteresovani za vaš paket ... Baš ste ljubazni, ali hvala, nismo zainteresovani. Šta kažete, mogućnost da dobijemo besplatno letovanje!?! E, sad smo vrlo zainteresovani! Nazovite za pet minuta, molim vas.

Progutao sam brzo zalogaj ukusnih šampinjona u bešamel sosu sa belim vinom i spremio se da istrpim ono što je dolazilo.

- Pa je l' ti vidiš kako su ljubazni, nude i letovanje i besplatne impulse i besplatan HBO do 28. februara. Taj HBO, nisu neki "oni" filmovi (značajno namigivanje u pravcu dece)? Što si takva stipsa, daj da se upišemo. Hej, besplatno letovanje!

- Hej, mogućnost besplatnog letovanja. I hoćeš li ti da mi dodaješ 550,00 dinara mesečno za taj besplatni paket kad krenemo da ga plaćamo? I to na ovih 3.560,00 koliko sad plaćam.

- Koliko plaćamo?

- Pogrešno pitanje, mila moja, ispravno je koliko plaćam?

- Pa, jesi li ti normalan! Trideset evra plaćamo ovo sranje koje imamo u kući za televizor koji skoro da i ne uključujemo zbog onih debila od političara ...

- Gledaš "Slagalicu" svako veče ...

- "Slagalica" je institucija!

- Ponekad i "Žikinu šarenicu"...

- Za to ćeš da mi platiš što me prozivaš !Tada usisavam, mogla bih i Dnevnik da gledam! Trideset evra za internet! Trideset evra za impulse koje potrošim u jednom razgovoru sa sestrom! Aaaaa, pobesnela sam! Slušaj ti, sada ću ....

- Čekaj malo, dušo, budi na rečenici koju si započela. Halo, je l' to MTS? Služba za odnose sa korisnicima? Moja supruga, jeste Andrejević, želi da vas čuje. Izvoli, ljubavi, samo nastavi.

- Halo, pa jeste li vi normalni!?! Ma, kakav HBO, kakvi, impulsi, kakvo letovanje! Nemoj sad da vam dođem tamo i da vam se raznesem u kancelariji, svi ćete da odete na kolektivno bolovanje! Imate sreće što sam jedna fina i kulturna žena, sad bih vam ...

Lepša polovina izađe u hodnik jer nije red pretiti državnim službenicima sa dobrim platama pred decom i nastavi tamo da bljuje vatru.

Razloge za građansku neposlušnost uvek treba naći na pravom mestu, u porodici.

- Je li tati, koji su to "oni" filmovi?

- Ćuti tu i omaži tanjir! Znaš li koliko je skupo sredstvo za pranje sudova?

PORODIČNI MIR

Stajali smo postrojeni u hodniku, poređani po visini dok je moja bolja polovina držala smotru.

- Ja sada idem sa drugaricama na kafu. Ostavljam vas žive i zdrave, kuću u sređenom stanju. Očekujem da sve zateknem u takvom stanju i kad se vratim. Razumete? Ima li pitanja?

- Imam ja, ako smem …

- Ništa te nisam pitala. Kao jedini sa ličnom kartom, odgovaraš mi za red i disciplinu. Jasno?

- Jasno.

- I ne zivkajte na telefon. Jasno?

- Jasno! - složno dreknusmo mi postrojeni.

Vrata se zatvoriše za mojom dragom i mi ostasmo još par sekundi u stavu mirno. Kad začusmo auto kako se udaljava, pogledasmo se još jednom:

- Imamo par sati slobodnog vremena, ne želim da vas vidim, jasno? Zabranjeno je rukovanje otvorenim plamenom i namerno uništavanje imovine. Sve ostalo je dozvoljeno. Jasno? Na svoje neradne zadatke, napred marš!

- Reći ću te mami - reče Maša.

- I ja ću joj reći da ti Nena radi zadatke iz matematike.

- Nemoj, nisi fer.

- Nisam, ovo je slobodno vreme, iskoristimo ga.

Taman sam se spremio za divljanje i nemoral uzimajući knjigu koju sam planirao da pročitam i ležući na krevet kad se pojavi Mašina glava.

- A kad se mama vraća?

- Kad se vrati. Izlazi.

Ne prođe ni pun minut, a Maša se ponovo pojavi.

- A hoće li doći pre crtaća?

- Izađi, neće.

Tišina preplavi prvo sobu, zatim ostale prostorije i najzad zapljusnu i mene. Predao sam se čitanju i zasluženom miru. Kad ...

- Tata?

- Molim, Nensi?

- Mama mi nije ostavila novac za grad.

- Ništa novo. Dodaj mi novčanik.

- I Maša te pita kad se mama vraća.

- Kaži joj, sledeće godine.

- Dobro, zdravo.

- Zdravo.

Sačekah nekoliko narednih trenutaka u napetom iščekivanju, ali se ništa ne desi. Znači, biće sve u redu, niko više neće tražiti ...

- Zvrrrr, zvrrrrr, zvrrrrr! - oglasi se i mobilni.

- Halo!

- Halo, komšija, da li ti je Jasna kod kuće?

- Nije, izašla je u grad na kafu.

- Šteta, mislila sam da svratim - oglasi se komšinica.

- Šteta, navrati kad bude tu.

- Mogu ja i sad kad ona nije tu ...

- Nije baš preporučljivo, imamo vaške. "Neki ljudi ne poštuju tuđe slobodno vreme" - sa uzdahom pomislih.

- Tati?

- Mama se nije vratila, Mašo.

- Neko je traži telefonom.

- Oh, Bože, daj! Halo!

- Halo, dobar dan, ovde Milovan Arsić ...

- Ne kupujemo, ne prodajemo, ne trebaju nam jastuci ni šerpe. Treba nam mir.

- Ne, ja zovem sa posla.

- Danas je subota, odmaramo. Do viđenja.

Videh da u kući nema mira te sa onom knjigom pod miškom, krenuh da se izvučem u kotlarnicu gde niko ne zalazi. Ali, ne lezi vraže, baka iskoči iz zasede fotelje.

- A gde ode Jasna?

- Da nađe momka, bako!!!

- Ne čuje baka, sine!

- Da se preuda, baba!!! - dreknuh ja da dam i komšiluku temu za ovomesečno ogovaranje.

- Nije ona te sreće, sinko!

- Šta reče, baba?

- Ništa, ništa, slabo te čujem.

A, evo i Maše, odavno je nije bilo.

- Tati, je l' prošlo malo kasnije? Kad se mama vraća?

- Halo, tata, potrošila sam sve pare, može li mama da me vrati kući? – javi se i Nevena, čisto da održi napetost.

U to stiže i SMS:

- Sine, kaži snajki da mi uzme lekove.

- Sinko, a gde je otišla Jasna - zaboravila baka.

Uzeh mobilni, duboko uhvatih vazduh i okrenut dobro poznati broj.

- Halo, šta ste polomili? – strogo se javi moja žena.

- Ništa, samo da ti kažem - Sa tobom je teško, bez tebe neizdrživo.

- Ah, voliš me.

- Da, dolazi kući, hoću mir.

PARALELNI UNIVERZUM

Probudim se jutros, sunce osvetljava sobu kao sijalica od 200 vati. Promeškoljim se u krevetu, poljubim ženu, počešem se po međunožju pa stanem na noge lagane. U kući, tišina. Ne čuje se usisivač moje majke, model Sloboda Čačak '78, koji koristi motor aviona DC10, nema kučeta da zavija ispod prozora jer mu je sinoć neko obećao da će konačno pojesti parče salame koja preostane od doručka. Uplašen, otrčah do dečije sobe. Pre toga sam preventivno na glavu stavio lavor radi zaštite od letećih predmeta. Kad tamo - zategnuti kreveti, lutke, knjige i, što je još važnije, opasni klikeri na svom mestu. Nema dece! Nema roditelja! Nema kučeta! Paralelni univerzum!

Vratim se do sobe, sav radostan, razgaćen, počnem da budim ženu: " Ustaj, srećo, ustaj, zlato, paralelni univerzum!" Ona, ni mukajet. Hrče pod pokrivačem. Zgrabim je za ramena i prodrmusam.

 " Hajde, Jaco, ustaj, udario nas je asteroid! Sad smo u paralelnom univerzumu!" Konačno, ona se probudi i pogleda me popreko: " Ma, jesi li ti normalan da me budiš subotom u pola sedam? I kakav te asteroid spopao?"

Ja joj ukratko prepričam šta sam zatekao u kući. Posle kratkog iznenađenja, lice joj se razvedri:

" Nisam verovala da ću dočekati ovaj dan. Konačno sami! Živeo asteroid! Sad ćemo na miru popiti kafu, pa na miru doručkovati ..."

" A onda ćemo na miru ...", namignuh ja značajno.

" Dobro, onda ćemo na miru oprati auto, kao što sam ti i obećala."

Tu se ja rastužih, ali samo na trenutak. Stao sam pored prozora, otvorio ga i punim plućima udahnuo čist jutarnji vazduh. Umalo se ne uguših, bok te! Smrad đubreta, stajskog, nahrupi u sobu.

" Šta je ovo?", zacvile moja draga.

" Srbija, ženo, Srbija drugog univerzuma!" , u suzama joj odgovorih.

U tom trenutku zarlauka naša džukela ispod prozora, a u sobu upadoše deca vrišteći kao pleme Irokeza na ratnom pohodu:

" Mama, ona me tuče! Tata, ona mi je rekla da sam kvaziintelektualka! Kaži joj da me više ne psuje!"

Žena i ja se samo pogledasmo. Ako je ovo paralelni srpski univerzum, kog li je đavola asteroid uopšte morao da udari u Zemlju?

" Zašto ste spavali ovoliko dugo?", oglasi se najzad smisleno starija ćerka.

" Kako dugo, tek je pola sedam!", konačno procedih ja.

" Uuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuu!!!", zaori se sa donjeg sprata.

Žena i ja se bacismo na pod, a ja navukoh i onaj lavor na glavu, zlu ne trebalo.

" Šta je ovo, sve ti jebem? Jesu li ovo Rusi stigli?"

" Nisu, baba usisava. Nije htela da vas budi, reče, da odmorite! Već je devet sati!"

" Kako devet?" Žena i ja podigosmo pogled ka satu. Sekundara se uzalud mučila da se uspne uz broj devet. Sat je stao u pola sedam.

" I ništa od paralelnog univerzuma?", žena poče da namešta krevet.

" Ništa", razočarano se zagledah u kristalno plavo nebo, "odoh na miru da operem auto".

KAD PRIGUSTI

Inače, porodični mir u našoj kući je svetinja. Tolika da ne postoji kao ni sveci. Mada se uporno, svakog dana, trudimo da bar trenutak – dva, ugrabimo taj momenat i pohvalimo se njime.

- Hajde požuri!

- Evo idem! Koliko imamo vremena?

- 22 minuta! Posle imam čas!

- Sasvim dovoljno!

- Jeste tebi, ali meni je malo!

- Pa ti kad kreneš, ti ne umeš da staneš!

- Šta ću, ženo, kad volim. A i ti bi gledala da što duže traje kad nam uspeva jednom u tri meseca.

- Hajde ćuti, čuće nas deca.

- Stvarno, a gde su ona?

- Eto ih u dvorištu, igraju se!

- Da zaključavam ili ne?

- Nemamo vremena.

- I to što kažeš.

Ona uskače u krevet, a ja, ko i svaki bivši vojnik JNA, pažljivo pakujem svoju garderobu na veličinu beretke.

- Požuri, smrzavam se.

- Sačekaj, samo još čarape ...

- Ja ne mogu više da izdržim.

- Jao, nisam oprao zube!

- Ma, ko sad gleda zube! Daj, daj više!

- Evo, bre, evo, pomeri se malo!

- Jao što si hladan.

- Pa kad si ti uzela oba ćebeta.

- Izvini.

- Hajde, poljubac.

I poljubimo se tako, zagrlimo i - odspavamo u miru 21 minut jer zdrav san sa voljenom osobom u braku nema alternativu.

DEČJA HRABROST

Kada se dobro pogledamo u oči, od svih nas u kući, Maša je najotvorenija prema svetu. Svi mi ostali radije biramo uglove, priču sa cvećem ili gledanje u nebo sa terase. Jedina Maša hrli svetu, širi ruke i hrabro se hvata u koštac sa njim.

U sobi je vladala tišina. Samo je udaljeni zvuk aspiratora narušavao mir u prostoriji. Svi su bili zadubljeni u svoje misli. Neki su i kršili prste.

- Idi ti, ti si joj otac! - najzad se oglasi moja majka.

- Ja sam išao u prodavnicu po ovoj hladnoći, od mene je dosta junačenja za danas. Evo, neka ide tvoj sin, on je najveći. - brže - bolje dodade otac i izgubi se u kuhinji.

- A što ja? Znate da bih ja smeo i ruku u vatru, ali tamo ne smem ni nos da promolim. Neka ide Jasna.

- Nemojte mene, i ja sam samo gost. - odmah uskoči moja žena sa omiljenom replikom.

Ponovo zaćutasmo. Baba uključi televizor i on zaurla nekom poslanicom.

- Brže, smanjuj ton, jesi li pri svesti!?! - zavapi moja majka i pruži se za daljinski. Nisam imao vremena za čekanje, nego istrgoh kabl iz zida.

- Uh, dobro smo prošli. Nije dugo trajalo. Možda nas nije čula. - reče moja žena.

Utom, u sobu uđe Maša, još pomalo bunovna. Svi je dočekasmo sa osmehom na licu.

- Dobro jutro, Maki!

- Dobro jutro.

- Jesi li se umila, sredila?

- Jesam. što me pitate?

- Ti si, Mašo, jedna hrabra devojčica, jel' da?

- Jesam, mama, ne plašim se psa kao ti, a ni pauka kao ta...

- Nego, Mašo - prekinuh izlaganje ja- sigurno si hrabra, ne izmišljaš?

- Sigurno sam hrabra!

- Aha, dokaži, čik! - prihvati i baba.

- Hrabra sam, hrabra!!!

- E, ako si hrabra, idi budi tetku za doručak, mnogo smo gladni.

TATI, KOJI SI TI KONJ?

Biti otac devojčicâ nije samo čast, nego je i privilegija. Ne može se svako pohvaliti time da je jedan dan princ na belom konju, drugi put Petar Pan ili već junak koga su za taj dan devojčice u igri projektovale. Moja deca su u tim igrama otišle korak dalje.

TATI, KOJI SI TI KONJ?

Imao sam savršen plan za to jutro.

Alarm je bio namešten na 7:45, što mi je omogućavalo 87 minuta dužeg spavanja od uobičajenog. Kroz polusan sam ispratio odlazak supruge i starije ćerke, koje nisu bile te sreće, u školu, i zadovoljno se raširio u bračnom krevetu dopuštajući sebi čak i takav luksuz da zahrčem. Krajičkom oka sam uhvatio vreme na satu - 7:00.

7:03

 Vrata se sa treskom otvaraju i u sobu poput furije uleće Maša! Skačem iz kreveta i u panici pokušavam da navučem trenerku! Gde gori!?! Kome je loše?

7:04

- Tati, došla sam da gledam Minis konjiće.

- Gledaj ih u dnevnoj sobi, ko ti brani?

- Ne mogu sama, potrebno mi je društvo.

Bez pitanja se uvlači pod pokrivač i gura se uz mene. Dok se ona meškolji, mene hvata san.

7:10

- Tralalala! Tralalala! Tralala! Uvodna špica grmi kao jutarnja truba, a prati je Mašina popjevka u kojoj ona kasni dobrih pola takta. Kakofonija zvukova me budi.

- Maki, daj mlomlim te ... utišaaaajj malo, hrk!

- A ti kad gledaš košarku pa mama beži kod babe u prizemlje?

- Hrk, ne prič... hrk ...gluposti. Tonem u bunilo.

7:13
 - Tati, tati!

- A? Šta je sad, Maki?

- Koji si ti konj?

- Molim?

- Kažem, koji si ti konj?

- Najveći mogući! Pusti me da spavam. Imam još pola sata.

- Ma, ne, koji si ti konj iz Minis konjića?

- Ne znam. Valjda onaj koga najviše maltretiraju.

- Dobro, kad nećeš da pričaš, a ti spavaj.

7:17

- E, tati!

- Jaoj, šta je sad!?!

- Setila sam se. Ti si Pinki paj!

- Dobro, pusti me ... hrk ...da ... spavam ...

7:21 - Tati!

- Ja ovo ne mogu više. Šta je sad?

- Gladna sam.

- Šta bi jela?

- Štrudlu. Da podgreješ u mikrotalasnoj. I da skineš gornju koricu.

- Aham.

Odlazim u kuhinju i onako u negližeu zaspim za stolom. Zvuk mikrotalasne baš uspavljuje. Budi me zvonce. Opečem prste na tanjiru.

7:27

 - Evo ti štrudla.

- Hvala. A ja bih i čokoladno mleko.

- Nema.

- Ima, baba nam je pravila sinoć.

- Idi dole kod babe pa je budi da ti pravi čokoladno mleko.

- A, ne smem. Ja čekam babu da probudi mene.

Odlazim ponovo u negližeu u kuhinju. Nema kuvanog mleka. Spavam za stolom sve dok mleko ne iskipi i ne probudi me rezak miris zagoretine. Pravim čokoladno mleko i stavljam roze cevčicu. Cevčica se od toplote skvrči kao loknica Ruda Gulita.

7:38
 - Ulazim u sobu noseći prohlađeno čokoladno mleko. Maša spava. Završili se konjići. Spuštam šolju na noćni stočić, uzimam telefon i isključujem alarm. Vreme je da se spremam za posao. Oblačim se u tišini i krećem ka vratima sobe. No, ipak…

8:46

- Maki! Hej, Maki!

- Mham? Pusti me, tati, spavam!

- Doneo sam ti čokoladno mleko.

- Ne mogu .... hrk ... što si takav ....

- Nego, Maške, samo nešto da te pitam?

- Aha?

- Koji si ti konj?

Naravno, sve se to moglo i kraće reći.

- Tati, tati!

- Molim, dušo?

- Sad sam pročitala dole kod babe!!!

- Šta si pročitala sad?

- Mama je u horoskopu Bivo, Nena Zmija, a ja sam Pas. To je kineski horoskop.

- Vau, super!

- A, šta si ti u kineskom horoskopu?

- Ja sam Tigar.

- Aha, nisi valjda?

- Jesam, mala. Zašto si razočarana?

- Pa mislila sam da si Konj, moj mali poni.

BAKA PRESRETAČ

     Moja baka je propali ruski knez iz "Romana o Londonu" Miloša Crnjanskog. Vratar na ulazu kod mojih roditelja. Verni čuvar naše sirotinje. Iako gluva kao političari na vapaj naroda, niko ne može proći, a da ga ona ne presretne pitanjem: " A gde si ti pošao?" Nije to samo izraz radoznalosti već i večita briga da se njenom potomstvu ne desi nešto u tom velikom strašnom svetu. Kao spoljnom momku, da ne kažem slugi, meni je u opisu posla da nekoliko desetina puta uđem i izađem iz kuće. Svaki put se redovno čekiram kod bake iako je prošlo možda par minuta od poslednjeg pojavljivanja u hodniku. Naravno, dok baki saopštim gde sam pošao, to čuju i komšije iz druge ulice, tako da ne moraju da izlaze u dvorište na ovu hladnoću kako bi otpratili dešavanja u našoj kući.

- A gde si ti pošao?

- U prodavnicu.

- Check

- A gde si ti pošao?

- Po teglu krastavaca.

- Check

- A gde si ti pošao?

- Da stavim ugalj u kotao.

- Check

- A gde si ti pošao?

- Kod švalerke.

- Šta kažeš, ne čujem, sine?

- IDEM KOD ŠVALERKE!!! SAMO TU NISAM IŠAO DANAS!!

- E, moj sinko, za taj posao se ne hvališ okolo. Šta vičeš, čujem ja sve, nego nije dobro da te čuje žena.

Baka, uvek zabrinuta za svoje potomstvo.

NEŠ SE TI UDAT' , ĆERO!

Svima nama, koji živimo u matrijarhatu, odavno je dobro poznato isledničko pitanje koje se uvek nekako postavi u trenutku kada se, krišom, sa verom u moguće izbavljenje, hvatamo za kvaku spoljnih vrata:

- A gde si ti pošao?

Još od najranijeg detinjstva, preko puberteta, adolescencije i zrelih godina, uvek se nađe par budnih očiju koji isprati svaki naš odlazak u nepoznato, u taj opasni svet zadimljenih kafića, hladnih fiskulturnih sala i opasnih teatara gde se konstantno nalazimo u opasnosti. Preživeo sam babe, majku, sestru, ženu, psa, koji ne ume da govori, ali joj se u pogledu vidi prekorno pitanje, a sada su na scenu stupila i deca. Dok je Nevena, srećom, zašla u pubertet u kome nema mesta za mene, mali vrtirep istrajno i sa velikim žarom, nastavlja da me presreće po kupatilu, hodnicima i drugim mestima odakle joj se najmanje nadam.

- A gde si ti pošao?

Probao sam lepim da joj objasnim, onda sam je terao u peršun, ali mali Kolombo bi sve to stoički podnosio i, kao papagaj, nastavljao:

- A gde si ti pošao?

- Slušaj, mali, ne možeš ti to da me pitaš!

- A što?

- Vidiš li onu ženu tamo, tvoju majku?

- Vidim.

- E, samo ona ima pravo to da me pita, a ja imam pravo da joj ne odgovorim. Ti ne možeš da me pitaš " A gde si TI krenuo?"

- Dobro, ako nemam pravo da te pitam " Gde si TI krenuo?", mogu li da te pitam onda - i tu zasjaše crne okice-

- Gde ste VI to krenuli?

Tata, svaki put namagarčen