NOVOGODIŠNJI POKLON

Posmatrao sam krišom, ispod oka, njihove čizme. Dva para novih nerazgaženih su mirovale pod stolom dok je jedan par razgaženih, prekriven finom prašinom, cupkao nervozno u mestu kao da im je tu, u toj skučenoj kancelariji, neprijatno i da žele što pre napolje, na svetlost dana.
- I što ne priznaš lepo, Joroviću, pa da idemo svako svojim poslom, oglasi se poručnik Simić, vlasnik onih razgaženh čizama. Zapovednik interventnog voda. Bog i batina, kako moj, tako i ostalih dvadeset vojnika koji su se, mokri i vrući, pušili postrojeni ispred kupatila čekajući mene da priznam krivicu.
- Nema šta da se prizna, gospodine poručniče. Dao sam taj peškir, svi su videli. Sad pratim jednu muvu koja se vrti oko popljuvane sijalice.
- Ti se još zajebavaš sa nama! - dreknu u tom trenutku zastavnik Mačinković, "upravnik" kupatila, i lupi rukom o sto dižući zlatan prah koji se lagano preplašen vraćao na svoje mesto. - Ukrao si peškir i svi su to videli, tako kaži!
- Nisam ukrao, dao sam peškir vojniku koji ga nije imao.
Kapetan Laković, zapovednik pozadinske čete, ćutao je i grickalicom sređivao nokte. Grickalica je bila u bojama naše zastave sa mrtvačkom glavom na sredini. On je bio vlasnik drugih uglancanih čizama.
- Pa nije to tvoja očevina, vojniče, pa da njome rukuješ kako se tebi nadigne! - penio je Mančiković i dalje, astmatično pokušavajući da uhvati vazduh.
- Nije, gospodine zastavniče, nego, rekoh, kad mogu da se otuđuju gorivo i ...
- Joroviću, tišina! - oglasi se poručnik Simić, streljajući me očima.
- Razumem, gospodine poručniče!
- Dakle, ti ne poričeš da si ukrao peškir ...
- Nisam ukrao, samo sam sa gomile čitih peškira uzeo jedan i dao ga vojniku.
- Tako se rasipa država. Počne se sa peškirima, a onda ...
- A onda se završi sa privatnom kafanom. - prkosno sam pogledao debeljka. Njegova " Kasina" nalazila se na sto metara od kasarne i bila opremljena hranom, pićem, pa čak i nameštajem iz kasarne. Svi su to znali, ali je Mačinković vezama i mitom svima zapušio usta i nesmetano radio.
Debeljko hitro skoči i krenu ka meni u nameri da me udavi. Ja sam skočio i sakrio se iza stolice. Nisam smeo da reagujem jer je fizički obračun sa podoficirom, makar to bio šljam kao Maćinković, sa sobom povlačio zatvor. A dalji boravak u ovoj apsani mi nije trebao, ni u kakvom slučaju.
- Ubiću te, skote, jebaću ti mamu balavu! - penio je zadrigli bik dok su obojica oficira pokušavala da ga zadrže.
- Dosta više, Mačinkoviću, dosta! - poručnik Simić obori ga na stolicu. - Pozvaćemo sada vojnika kome je peškir dat, neka i on da izjavu, pa da se razilazimo. A ti Joroviću, ako ne zaklopiš ta tvoja usta, dobićeš preko njih!
- Razumem, gospodine poručniče!
- Razumeš ti moj kurac!
Dozvaše onog ispred vrata. Bio je to neki Beograđanin, nebitan lik iz komande brigade, neka vezara koju čak nisam ni poznavao. Nije imao peškir i bilo mi ga je žao onako smotanog da se briše potkošuljom. Video sam gomilu ispeglanih peškira, uzeo jedan i bacio mu da se obriše.
- Izvolite, gospodine kapetane! - obrati se novopridošli Lakoviću koji je i dalje nezainteresovano gledao u svoje nokte.
- Slušaj ti, ptico, odcvrkući šta se desilo i briši odavde da te moje oči ne vide! - izbulji se Mačinković u pridošlicu.
- Ja, ovaj, zaboravio sam peškir i... - poče da sriče ovaj.
- Batali to! Nego, da li je ovaj ukrao peškir ili nije?
- Ne znam, nisam video, ja sam zaboravio ...
- Šta -a -a!?! - Mačinković ponovo pomodre u licu, a nesrećni pozadinac jse skupi u gomilu govana ispred njega.
- Jeste, gospodine zastavniče, ukrao je peškir sa gomile ispred kupaonice. - pizda me čak i pogleda kao da se pravda.
- Gospodine kapetane, složićete se da ovo priznanje ne treba uzeti u obzir. - poče opresno moj poručnik.
- Gospodine poručniče, oglasi se konačno kapetan Laković tamnim tihim glasom, mislim da smo dovoljno čuli. Šteta je učinjena i potvrđena, a koliko znam, ovom ovde, i tu upre grickalicom u mene, nije prvi put da se sukobljava sa vojnim zakonom.
- Ali, gospodine kapetane, počeh ja da se pravdam, ta kazna je u vezi sa ...
- Prebijanjem desetara Rakonjca jer je insistirao na disciplini - osmehnu se kapetan.
- Jer je bio sadista, promrmljah ja za sebe.
- Nešto si rekao, vojniče?
- Ništa, gospodine kapetane, očekujem kaznu - glasno odgovorih.
- Nećemo to nazvati kaznom, pre upoznavanjem svih aspekata vojne službe. -kapetan ustade i svi mi stadosmo u stav mirno.
- Dakle, pogleda prvo mene pa poručnika Simića, tražim da se vojniku Joroviću ovaj prekršaj upiše u vojni karton i da se na dve nedelje pošalje
( Na istureno stražarsko mesto gde će 'laditi jaja, sa osmehom pomislih ja, zamišljajući kaznu) u garnizonsku kuhinju gde će obavljati dužnost hlebara!
Izrečena kazna zateče nespremne i mene i poručnika Simića. Zgledasmo se.
- Kapetane Lakoviću, zar zbog peškira?
- Gospodine poručniče, od nekog mora da se počne. Inače će nam se vojska urušiti ako svako od nas uzme peškir bez dozvole. Slobodni ste!
- Razumem, gospodine kapetane! - htedoh reći još nešto u svoju odbranu, htedoh da im opsujem majku licemernu, ali me čvrsta poručnikova ruka zgrabi za okovratnik i izbaci ispred kupatila. Ceo vod se pokunjeno, kao prebijeno pseto, vratio u svoju spavaonicu.
- Gospodine poručniče, ja ću da bežim kući! Više volim i deset dana produžetka, nego jedan dan da radim u kuhinji! - drhtavom rukom prinosio sam cigaretu ustima.
- Ne seri, Joroviću! Da si pazio i da onom govnu pozadinskom nisi dao taj glupi peškir, ništa se ne bi desilo. - poručnik šutnu neku nevidljivu mrvicu sa uglačanog poda.
- Ali, zar zbog jednog glupog peškira? - oči mi se napuniše suzama besa.
- Na nekom kola mora da se slome. A i ti, zar te nisu učili da ne kradeš od lopova? Izdržaćeš kaznu, pa onda dovlači svoje dupe ponovo ovamo, među ljude. Poručnik mi stisnu ruku i izađe napolje.
Još iste večeri, praćen dvojicom vojnih policajaca, preselio sam se u spavaonice pozadinskog bataljona. U sobi gde su spavali kuvari i njihovi pomoćnici je toliko smrdelo da su ova dvojica zastala na njenom u lazu i samo mi pokazali glavom da uđem.
- Nema šanse da tamo spavam! - oglasih se ja pre nego što me belo obojeni pendrek pogodi u pleksus i ja bez daha bejah ubačen u spavaonicu.
Nekoliko minuta ležao sam na podu pokušavajući da dođem do daha. Kuvarska četa je složno hrkala i prdela, ne obraćajući pažnju na zakasnelog gosta.
- Slušaj, hoćeš li ti da ustaješ ili ćeš da spavaš dole na podu? - začu se šapat iz ugla spavaone. - Dolazi ovamo, ovde je otvoren prozor, lakše se diše. Dovukoh se nekako do ugla. Na jednom krevetu bio je prebačen čaršav i ispod je gorela baterijska lampa. Jedan kraj se podiže i proviri glava koju je prekrivala raščupana kosa čija je dužina znatno prelazila standarde Vojske Jugoslavije.
- Zdravo, ja sam Marko, možeš me zvati Džoni! - predstavi se vojnik.
Ja promrmljah svoje ime.
- Šta radiš to unutra? - upitah ga ja. - Što ne spavaš?
- Čitam, brate. Vremena za spavanje ima napretek. Vremena za kulturno uzdizanje u ovoj rupetini nema. A ti, šta je sa tobom. prekomanda?
- Ma, jok. Kazna. Hlebara, dve nedelje!
- Opa, naš pauk Laković ulovio je sebi novu žrtvu! - osetih sažaljenje u njegovom glasu. - Moje saućešće, prašinaru, najebao si ga. Nego, hajde na spavanje, uskoro će te buditi.
- Kako uskoro, tek je jedanaest sati?
- Ne znaš gde si stigao, bratiću.
Nisam pošteno ni oka sklopio kad osetih na licu smrad iz usta dežurnog vojnika i njegovu ruku kako me drmusa po ramenu.
- Ustaj, hlebaru, vreme je!
Pogledah na sat, bila je tek prošla ponoć. Glava me je užasno bolela.
- Ma, jesli li ti normalan? - počeh ja da se bunim.
- Ne seri, komandose, ako ne želiš da budim Lakovića u pola noći. Oblači radno odelo i polazi.
Nekoliko minuta kasnije probijali smo se kroz gusti mrak do kuhinje.
- Slušaj, pederu, stvari stoje ovako: U pola jedan, svake noći, stiže tamić sa kontejnerima hleba. Tvoj posao je da ih preuzmeš i ubaciš u hlebaru. Dobijaš pola hleba po vojniku dnevno. Tri puta dnevno hleb deliš na liniji. Pošto si ti po kazni, delićeš hleb na liniji gde je vojna policija i graničari jer su oni kreteni i sa njima je najviše problema. Ka d završiš podelu, riba se kompletna hlebara i u jedanaest sati uveče ideš na spavanje. Pošto si specijalni gost kapetana Lakovića, pratiće te špijuni koji će redovno dragog kapetana izveštavati o tvojim postupcima. Jedna greška i eto tebe kod nas do kraja vojnog roka. Imaš li pitanja?
- Jesi li i ti jedan od njegovih špijuna?
- Samo se ti igraj, pa ćeš zaraditi prekoredno ćebovanje. - dežurni me dovede do sporednih vrata kuhinje. Otključa ih pa me propusti unutra. Sa leve strane u jednom tamnom hodniku napipa veliki katanac i otključa i njega.
- Stigli smo, hajde ulazi!
Bela svetlost neonki treptavo je osvetljavala dugačku ali vrlo usku prostoriju, svu u belim pločicama od poda do plafona. Sa jedne strane, celom dužinom, bili su metalni rafovi, na kojim je ležao hleb, a sa desne strane, u uglu bilo je poređano pet kolica za hleb i mašina za sečenje. Još jedna klimava stolica u uglu ispod malenog prozora koji je gledao na smetlište bilo je celo pokućstvo.
- Slušaj me pažljivo, prenu me glas dežurnog dok sam pokušavao da sažaljevam sebe, evo ti ključ hlebare. Ti si sad, posle komandanta, glavni lik u kasarni. Ne smej se, ozbiljan sam. Može nestati municije, može nestati goriva, ali hleba ne sme da nestane. Nikad ne znaš kada će ti stići desetina sa otkomande, ili će se neko od mudonja posvađati sa ženom pa odlučiti da prespava u kasarni. Hleba uvek mora da bude!
- Ali, kako da ga bude, kad dolazi tačno po spisku?
- Snađi se, nasmeja se dežurni, vadeći cigaretu. Hajdemo napolje, uskoro će tamić.
Stajali smo i pušili u mraku dok je svako preturao svoje misli. Izdržaću petnaest dana nespavanja, navikao sam na straži, a i vojnih pandura se ne plašim, iza mene su momci iz mog voda. Ali, kako dođavola da stvorim višak hlebova kad on stiže proračunato, u gram.
- Da te pitam nešto, uvukoh poslednji dim, gde je prethodni hlebar?
- Otišao je prekjuče kući, odgovori dežurni gledajući u sat.
- Šta, kapija? Pa što nisu poslali novog?
- Nije, brate, kapija, skinuli ga pre vremena, nije mu bilo dobro u glavi, odgovori dežurni, ne gledajući me u oči. A onda iz mraka zasijaše svetla kamiona.
- Stižu hlebari! Spremi se! - gurnu me napred dežurni.
Tamić uspori i, dok se još uvek kretao, iz njega iskoči prilika u belom, kao neki duh. Bio je to ugovorac- hlebar iz vojne pekare.
- Imaš li nešto?
- Nemam, zbunjeno odgovorih gledajući u dežurnog.
Majstor je pripaljivao cigaretu, praveći se lud.
- Nemaš, a? Dobro, onda 23 kontejnera za tebe jutros. Poče da ih gura nogom iz zadnjeg dela kamiona. Limeni kontejneri počeše zvečeći da padaju na beton. Jedan se otvori i iz njega ispade nekoliko vekni hleba. Ja sam i dalje neodlučan stajao pored kamiona.
- 'Ajd, uzdravlje!- pozdraviše više dežurnog kuhinje nego mene i okrenuvši kamion, nestaše u noći.
- I šta sad? - pogledao sam dežurnog.
- Sad ćeš, bratiću, sve to da ubaciš u hlebaru i da naređaš na police.
- Sam?
- Osim ako nemaš pomoćnika, sam! - dežurni zapali još jednu cigaru i sede na ogradu.
Ja nevoljno uzeh jedan kontejner da ga podignem, ali mi on, od težine, ispade na beton.
- U svakom kontejneru je 40 vekni hleba. Znači, jednim kontejnerom hraniš 80 duša. Sa svakim hlebom koji izgubiš, dvojica vojnika ostaju gladna ...
- Hvala ti na matematičkom razjašnjenju, prostenjah dok sam pokušavao da uvučem prvi kontejner. Posle devetog sam bio u goloj vodi. Seo sam pored dežurnog da se odmorim.
- Brate, ne bih ti to preporučio. Uskoro će straža, a ti nisi ubacio ni polovinu.
- Ma, šta me boli za jebeni hleb, duboko sam uvukao dim u pluća.
- Ne znaš ti gde si stigao.
- Šta svi to ponavljate? Pa nije ovo ništa gore od dosadašnjeg roka. Vi bar niste ganjali krijumčare i nisu pucali po vama.
U tom trenutku začu se tropot. Nailazila je straža. Desetorica usnulih vojnika sa puškama o ramenu lenjo se vuklo iza razvodnika.
- Hej, ljudi, stigao vruć hleb! - ču se veseo glas iz kolone. U sekundi su se njih desetorica okomili na jedan kontejner i obivši ga, počeli da izvlače još vruće mirišljave vekne. Desetar ih je mirno posmatrao, sa smeškom.
- Devet, deset, dvanaest hlebova puta dva vojnika, brojao je naglas dežurni.
- Hej, mazgovi jedni, šta to radite! - uleteh među stražare, gurajući ih od hlebova. - Vucite se tamo! Ostav, bre!
- Joroviću, ne kurči se! - jedan od njih, neki Kragujevčanin, skide pušku i kao slučajno, uperi je umene. - Tvoja je krivica, zašto nisi požurio. Vesela ekipa se okupi u kolonu i, kidajući rukama hleb, skoro u galopu nastavi do svojih stražarskih mesta.
Na brzinu sam uvukao unutra preostale kontejnere i brzo zaključao vrata za sobom. Pogledao sam trebovanje na papiru. Već sam bio u manjku 12 hlebova. Nepoznati hlebar - ludak mi je u amanet ostavio 8 hlebova. Falilo mi je još hleba za osmoricu ljudi. Morao sam brzo da razmišljam. Znao sam da je dva parčeta predviđeno za doručak i večeru, a tri za ručak. Tu nije smelo biti zajebancije. Ali, ako ipak ... Prišao sam mašini za rezanje hleba i pažljivo je pregledao. Tražio sam dugme za regulisanje debljine isečenih kriški. Bilo je podešeno na dva santimetra.
- Ih, dva santimetra! Mnogo je to, brate! - zluradi smešak se pojavi na mom licu. Prsti se prihvatiše zavrtnja i posle nekoliko sekundi mašina je veselo brekćući sekla kriške debljine 1,7 santimetara. Bio sam spasen. Bar za nekoliko narednih sati.
Brzo sam se privikavao na nova pravila. Na liniju sam izlazio opremljen metalnom šipkom, jasno stavljajući do znanja policajcima da njihove pretnje meni ništa ne znače i da ču se braniti ako me napadnu. Posle svakog obroka sam se zavlačio u svoju grobnicu, kako sam zvao hlebaru i uvlačio se ispod poslednje pregrade da odspavam na nekoj staroj uniformi. Onim hlebarima iz tamića sam tutnuo neku rakiju tako da su mi svakog jutra doterivali još jedan kontejner viška, tako da sam lagodno mogao da vratim krišku na 2 santimetra debljine. Sa kuvarima se nisam družio. Prezrivo sam ih gledao sa visine. Ja sam bio tu na kazni, oni su za mene bili niža bića, pozadinci, šljam. Samo sam se Džoniju javljao, mada sam i njega retko viđao.
Najgore sam se osećao kad bih se probudio. Hlebar nokad nije smeo da napušta svoje prostorije. Tada bih šetao od jednog do drugog zida kroz cepanice hlebova koje su mirno ležale na policama, kao da sam u zatvoru. Sa jednog na drugi kraj hlebare bilo je ukupno devet koraka, posle kojih je sledio okret nalevo krug. I tako satima.
- Jedan, dva, tri ( - Hlebare, daj pola hleba! - urlao je neko ispod prozorčeta), četiri, pet ( - Daj parče hleba, znam te ko si!), šest, sedam ( - Molim te, daj mi hleba, evo ti dve cigarete!), osam, devet, okret, jedan ( Zemo, Jovan ovde. Brate, daj malo hleba!), dva tri, četiri ( Jebaću ti majku kuvarsku!), pet, šest... Dugi su zatvorski sati.
Jedne večeri, pošto sam očistio i zaključao hlebaru, čekao sam dežurnog da me vrati u spavaonu. Kuhinja je ležala u miru dok su se hromirani delovi sablasno presijavali na svetlu spoljašnje svetiljke. Smrznuti stražar kašljao je prilepljen na cev za grejanje. Sve je bilo mirno.
- Majku mu, ostalo mi je još pet dana u ovom sranju, a onda nazad u pravu vojsku. Izvadio sam vojnički kalendar. A prekosutra je i doček Nove godine. E, dođavola! Sad ću morati sa ovim kretenima da ga slavim! Ništa, iskrašću se do mojih klasića, pa makar mi produžili još deset dana ovu golgotu.
Začu se ključ u bravi. Došao je i dežurni.
- Dobro, brate, gde si dosad? Imam još manje od sat vremena da odspavam, počeh da zanovetam približavajući se ulaznim vratima.
- Ni reči više, prašinaru! - Džoni mi dade znak da ćutim, a onda pozva nekog iz mraka. U kuhinju uđoše još njih petorica. Neke sam poznavao iz kuhinje, jedan je bio plavac.
- Šta radite ovde, naići će dežurni kuhinje? - sa smeškom sam ih posmatrao.
- Ne brini ništa, neće ga biti nekoliko sati, reče Džoni prstima mi pokazujući znak da ga je isplatio. - Vreme je za novogodišnju žurku.
- Kakvu žurku u kuhinji, ubiće vas Laković.
- Ne beri brigu, nego se skidaj, sa smehom se oglasi Džoni. Pritrča jednom od kuhinjskih kazana i poče da ga puni vodom. Ostali se rasturiše po kuhinji pijući iz flaša.
- Ma, jesi li ti lud? Šta to radiš, budalo? - nisam mogao da verujem svojim očima.
- Pravim đakuzi, vojnički đakuzi. Kad se voda ugrejala, Džoni je otvorio poklopac kazana i onako, kao od majke rođen, uskočio u njega. Jedan od kuvara dodao mu je flašu piva i cigaretu.
- Podseti me da ne jedem više kuvana jela - okrenuh se da pođem.
- Gde ćeš, bre, budalo? - oglasi se Džoni iz onog kazana.
- Idem na spavanje. Ostalo mi je još ...
- Pet dana pa si slobodan? Vraćaš se među svoje prašinare da gulite kolena po kamenjaru? Jesi li ti pri svesti?
- Brate, umoran sam i nije mi do priče. - probao sam da izbegnem ono što je sledilo.
- Zašto, prašinaru, što si ti bolji od mene? Zato što nosiš pušku, a ja ne? Zato što ideš na stražu, a ja ne? zato što nijednom nisi išao kući, a ja već tri puta? Zato što drkaš u kupatilu, a ja ga umačem svake nedelje?
- Ej, ne seri, lepo sam ti rekao da mi nije do rasprave.
- Znam, prašinaru, ali samo da ti kažem nešto. Ti se stalno buniš za neu pravdu i stalno izvlačiš deblji kraj. Ovi su ovo uredili po svojim merilima. Naše je samo da prođemo ovde, a da se ne oštetimo mnogo. I ja se ne slažem sa ovim sranjem, ali sam pronašao način i da meni bude dobro i da me oni ne primećuju.
- Čisteći krompire u kuhinji.
- Ako treba, i čisteći krompire u kuhinji!
Okrenuo sam se ljutito. Mrzeo sam tog pametnjakovića. Znao sam da je u pravu i da će mi, na kraju, vojska obiti roščiće ili slomiti kičmu. Ali, da mi to kazuje go iz vojničkog đakuzija, kao da je negi bog kuhinje...
- Hej, prašinar, ne ljuti se. Drag si mi, zato te i savetujem. Spusti malo glavu, tako im nećeš biti na radaru. A onda možeš da radiš šta hoćeš. Dođi da te upoznam sa nekim. Hitro iskoči iz đakuzija Džoni i onako go krenu ka mesari.
Lagano je otvorio vrata i mi videsmo nekakvu priliku kako stoji nagnuta nad mesarskim stolom i ritmički se kreće napred - nazad.
- Ono je Mile Sperma, šapatom mi reče Džoni. Ne moram da ti pojašnjavam zašto ga zovu Sperma. Taj može u svakom trenutku, na svakom mestu, nekoliko puta zaredom. Nije normalan.
- Pa zar i sad? - sa gađenjem sam prmetio da su Miletu spuštene radne pantalone do članaka.
- Sad su došle sveže goveđe džigerice, a on kaže da je to kao da skidaš nevinost devojci. Vruće, vlažno i krvavo. Samo napraviš rez.
- Dosta, bolesnici! - rukom sam prekrio usta grozeći se.
- Hajde, beži ti na spavanje i razmisli o savijanju glave. - izgura me Džoni u mrak.
Narednog dana nisam ništa hteo da jedem, a da nije bilo upakovano i otvoreno preda mnom. A Džonija sam izbegavao u širokom luku. Vojske je bilo manje u kasarni jer su većinom otišli na odsustva, tako da je i rad bio lakši. Sve je odisalo nekom mirnom, prazničnom atmosferom.
Posle večere, prišao mi je kapetan Laković.
- Čuo sam da si se popravio, Joroviću? Ovaj društveno-korisni rad je pravilno uticao na tebe. Možda treba da ga produžimo na mesec dana?
Dlačice na vratu se podigoše i ja krenuh da nešto kažem, ali se uzdržah i namestih osmeh.
- Moglo bi, gospodine kapetane. Bar ima hrane u izobilju.
- Razmisliću o tome, Joroviću. A za početak, kao izraz dobre volje, sutra služiš hleb u oficirskoj kantini.
- Hvala, gospodine kapetane.
Oficirska kantina značila je pozao iz snova. Dvočasovno radno vreme, svežu kafu, novine, ponekad i flašu piva, ako je neko nešto proslavljao. To je bio posao za neke sa najdebljom vezom. Kao što je bio Džoni. Obukao sam novu uniformu, lepo se izbrijao i došao u kantinu. Ručak je tekao po planu. Nekoliko dežurnih oficira, mahom neženja, sedelo je i pričalo, žaleći se na sudbinu koja ih je kaznila da najluđu noć provedu u kasarni. Ja sam se dosađivao. Džoni se pravio da me ne poznaje.
Pred sam kraj smene u kantinu uđe kapetan Laković. Pozdravi se sa prisutnim oficirima, pa onda priđe meni.
- Kako si, vojniče?
- Vrlo dobro, gospodine kapetane!
- Odlično, odlično! Da li ti se dopada rad u kantini?
- Nije loše, gospodine kapetane!
- Šta, nije loše!?! Od ovoga nema bolje! Ali, nije ovo za tebe. Ti ćeš nazad među svoje prašinare, da guliš do kraja vojnog roka stražu i terene. Jer za takve kao što si ti i to je velika nagrada.
- Majmun jedan, doveo me je ovde samo da me ponizi! - besno sam ga pogledao, ali sam se smirio u sekundi.
- Tako je , gospodine kapetane. - Nije ovo za mene.
Laković htede još nešto da mi kaže, ali se pored nas nečujno stvori Džoni, noseći nešto na tacni.
- Gospodine kapetane, kraj je godine, pa smo odlučili da vam se zahvalimo i da vas malo počastimo. Evo, od svih nas iz kuhinje, malo pudinga, znamo koliko ga volite. I poseban pozdrav od Mileta, on ga je pravio.
- Hvala, hvala, Marko!- zbuni se Laković. Zahvati punu kašiku pudinga i stavi je u usta. - Izvanredan puding, pohvali Mileta u moje ime.
- Nema potrebe, gospodine kapetane, eno Mileta na trpezarijskim vratima.
Ja podigoh pogleda. I zaista, tamo je stajao Mile Sperma, blesavo se smešeći i nespretno mašući rukom. Njegov šlic beše dopola zakopčan. Zaprepašćeno sam pogledao Džonija, a on mi je samo namignuo.
- To je naš novogodišnji poklon za vas. Srećna vam Nova godina, gospodine kapetane!