СТРУЧНА ПОМОЋ

Господин Петровић је био челичног здравља. Редовно је пешачио неколико километара дневно, хранио се у складу са календаром, куповао месо и поврће само код продаваца којима је знао генеалогију до у аскурђела. Умивао се само хладном водом, ноге држао на сувом и на топлом, а промаја је у његовој кући била сатерана у ћошак.

Једног дана, међутим, господин Петровић приметио је на унутрашњој страни свог ножног палца малу квржицу. Одмах је на болно место применио све могуће медицинске препарате који су му , као редовном даваоцу крви и претплатнику на више медицинских часописа, били познати и при руци, али квржица, не само да се није предавала, него је и напредовала сваким даном се ширећи на околно ткиво.

- Проклето курје око, за све су криве ове нове медицинске патике за ходање које сам купио! - гневно је закључио господин Петровић још истог дана пишући отворено писмо дистрибутеру у коме се пожалио на квалитет патика.

Када је стање постало неиздржљиво и када је курје око претило да господина Петровића дисквалификује са редовног годишњег такмичења у окретним играма, одлучио је да посети свог изабраног лекара. Пошто су му љубазно саопштили да је први слободан термин за преглед за једанаест дана, господин Петровић се тог једанаестог дана уредно појавио у чекаоници у свом најбољем оделу и старом али очуваном реденготу, само да би га обавестили да је изабрани лекар изабрао да оде на заслужени стари неискоришћени одмор. Но, решење је пронађено врло брзо и носиоцу курјег оца понуђено је компромисно решење - могао га је прегледати млади лекар - приправник који је, ионако беспослен, опседао исто тако беспослене студенткиње на пракси.

Господин Петровић је уредно дошепао до ординације младог лекара. Господин у белом седео је иза великог похабаног стола и гледао нешто на рачунару.

- Изволите седите, обрати се уљудно лекар.

- Хвала, рече такође уљудно господин Петровић. Ја сам дошао ...

- Доћи ћемо и до тога, није се дао збунио лекар. Ваше име и презиме, датум рођења, име једног родитеља, крвна група, телесна тежина и висина. Јесте ли служили војску?

- Јесам, давно, али не видим разлог ...

- Ово је модерна медицина, потребно је сазна ти што више о пацијенту, настављао је лекар, не дижући поглед са екрана. Имате ли повишен крвни пртисак, да ли се знојите, мокрите ли у кревету, са колико година сте изгубили невиност, волите ли више црнке или плавуше?

- Молим вас ...

- Ах, шта? - прену се лекар, поцрвеневши. Ох, не, занемарите последња два питања, то ја попуњавам нешто стручно. Имате ли проширене вене, хемороиде, гуши ли вас у аутобусу или лифту?

-Не, господине ја сам дошао због курјег ока.

- Чега?

- Callositas et clavus, прочита са цедуљице гоподин Петровић, спреман на свакаква изненађења у животу.

- Аха,да. Сачекајте тренутак, да видимо шта каже литература. Младић из фиоке извуче раскупусану књигу и поче да окреће странице.

- Зар не бих требало да покажем ногу?

- Нема потребе. Видео сам једно курје око, сва су иста, покуша да се нашали лекар, али се његова шала одби о неме зидове и остаде закачена на паучини у углу.

- Аха, ево! Хм, како да вам кажем, ми од лекова за курје око немамо ништа. Могу да вам препоручим ове капсуле за горушицу ако желите, молим вас, поче да му гура неко блокче под нос.

- Али, молим вас, нисам ја дошао због горушице...

- Знам, али мени фали још пет бодова од продаје па да ми та фирма уплати семинар на Златибору. Молим вас, будите љубазни, попуните ...

- Не желим, поче се љутити господин Петровић, дошао сам због курјег ока!

- Добро, де, не љутите се, повуче лекар блокче. Не знате ви како је мени, дневно овде прође педесет пацијената, сви траже помоћ ...

- Ваш посао и јесте да пружите помоћ болесним људима, поче да мудрује господин Петровић.

- Јесте, али, где је ту хуманост, драги мој господине? Претварамо се у машине, никад времена за одмор, за кафу са пријатељима. Зазвони мобилни телефон, лекар се прихвати слушалице без извињења:

- Еј, где си брате! Ту сам, смарам се ... Завршавам за три сата. Кафа? Увек, брате, за тебе, увек. Видимо се за пола сата! Где оно стадосмо, аха ...

- Молим вас, журимо и ви и ја, поче да се предаје господин Петровић-

- Наравно, наравно, намигну лекар, овако ћемо. Ви то мажите кремама, ево имам телефон једне бабе из Беле Паланке, мени излечила хламид... неки кожни проблем, има и за курје очи, гарант! Само кажите послао вас Батица, знаће она ко сам ја. Ако, не дај Боже, буде горе, јавите се вашем изабраном лекару или, још боље, сачекајте док баш не пригусти, па у Хитну помоћ. Тамо нема чекања и они то заврше одмах. У реду?

- У реду, уздахну господин Петровић и са муком устаде узимајући папир. - Има ли неки бод за вас и код ове бабе?

- Ех, немојмо сад бити безобразни, драги мој господине. Ја сам овде у служби хуманости и стручне помоћи, поче да га гура лека ка излазу.

- Марија, молим вас, отишао сам на терен ако је нешто хитно.

- Кладионица или "Мирор", докторе? - процвркута Марија копчајући дугме на кошуљи.

- Боже, Марија, данас је четвртак, мртав кладионичарски дан. Значи, "Мирор"! Поздрављам, изјури као без душе лекар.

- А ви, шта ви чекате? - променњеним, грубим гласом ослови Марија господина Петровића.

- Чекам да ми печатирате овај телефон бабе из Беле Паланке па да идем у Хитну помоћ, културно одговори човек у пози роде на напуштеном димњаку.