KOŠTANA

Pritisla zimska noć. Hladan vetar probija jaknu, uvija se oko mršavih rebara i odnosi sa tela i ono malo topline sakupljene u cupkanju sa jedne na drugu nogu. Autobuska stanica je prazna, većina putnika je sada u toplom i već zaboravlja dan iza sebe. Stojim uza stub, pokušavam da se sakrijem od košave i puštam da mi vetar razgori cigaretu jer više mi ne prija oštar dim u plućima. Čekam poslednji bus da me odveze kući, da sa sebe sperem sve nepravde i neuspehe tog dana. Negde u dnu stanice dva pijanca tuku se oko limenke piva. Njihovi glasovi ispunjavaju prazan prostor izvijaju se, udaraju u krov i do mene stižu kao fragmenti režanja dva psa koji se biju o kost.

- Sine, živ bio, deca ti se množila, daj mi neki dinar, živ ti oči, zagrakta mi u lice stara Ciganka u dimijama, uvijena od glave do pasa u neke krpe i marame.

- Idi, bre, u pičku materinu, isprepada me! - udarih ramenom u stub i cigareta završi svoj bedni život u lokvi otopljenog snega.

- Nesam 'tela, ži' mi ti, dabogda se ne pomerila sa mesta, daj neki dinar za sreću za zdravlje, deca ti se množila ...

- Nemam decu, hajde, skloni se! - okrećem joj ja leđa da je ne gledam.

- Što si, bre, takav? Decu nemaš, ja ih imam šest. Najstariji sin mi je uzet u obe noge, muž mi pijanac, sve ni bije. Ti misliš od rados' prosim?

Gledam je preko ramena, plače. Jebeš mu majku, žao mi je. Da nije bilo takve neke Ciganke da me zadoji prve dve nedelje života, ja ne bih verovatno stajao tu gde stojim, sjeban i razočaran u život.

- Evo ti deset dinara! A sad, idi! Odlazi. Guram joj zgužvanu novčanicu pod one krpe.

- Fala ti, sine, fala od srce. Da si mi živ i zdrav, u dlan da ti gledam, deca da ti se množe ...

- Ne treba, baba. Nema više množenja, samo oduzimanje. Hajde, odlazi.

Vadim još jednu cigaretu i smrznutim prstima je smeštam u usta. Gorko mi je, ne od cigareta, već od te bede i sirotinje koja izbija iz zidova, iz ljudi, iz neba nada mnom.

- Sine, živ bio, deca ti se množila, daj mi neki dinar, živ ti oči ...

Ne mogu da verujem, opet ona.

- Baba, malo pre si bila ovde. Dao sam ti novac, idi.

Nisam ljut, ali smetalo mi je da me ponovo obleće. Ima valjda još nekog u ovome gradu da joj udeli milostinju?

- Daj, bre, što si taki? Samo deset dinari da mi daš, za 'leb da imam. Šest deteta imam kod kuće, najstariji sin mi pijanica sve ne pobi. A muž mi uzet u obe noge, ne može da nas pre'rani. Opet suze.

- Čekaj, bre, malo! Nije li malo pre sin bio uzet u noge, a muž pijanica koji vas tuče?

- Jes' možda je i bio! Ko će to sve da zapamti!?! Šta ti 'oćeš za deset dinari, Koštanu da ti glumim?

I ode furija u krpe i marame zavijena, saplićući se o široke šalvare. A ja ostadoh na vetrometini, i beše mi žao što ne dadoh još koji dinar za umetnički dojam na otvorenoj sceni autobuske stanice.