Moj deda bio je veliki ženskaroš. Danas bi ga zvali plejbojem i bonvivanom. U to vreme zvali su ga kurvarom. Nije bilo te mlade, udovice ili raspuštenice koju on nije pohodio u svom ljubavnom zanosu. Malo - malo pa bi se rodilo neko žgepče neboplavih očiju, a mlada bi dugo zaprepašćenim roditeljima pokušavala da objasni kako je to moguće da se zatrudni a da se ne deli postelja sa muškarcem. Jer i tada su ljudi slabo verovali u Boga. Deda bi redovno u takvim prilikama nekoliko nedelja provodio u Beogradu kod svog ujaka dok se stvar ne smiri i dok grešnicu ne udaju negde pod planinu među Vlahe i sirotinju. A i Beogradu se nije smirivao. Bela košulja, fijaker sa dva belca, nepresavijene banknote u buđelaru i široka ruka jedinca sina bile su zaštitni znak mladog Milorada. Poznaval su ga sve kuće crvenih fenjera i sve ilegalne kockarnice beogradske do ispod Avale.
Njegov otac Žika Amerikanac trpeo je i gutao i delio s mukom zarađeni novac kako bi sačuvao porodičnu čast i sina spasio robije ili smrti u nekom kanalu. Zatvarao je sina u memljivi podrum među bačve vina i tamo ga dugo tukao kamdžijom, onako kako je tukao argentinske bikove kada bi preskočili ogradu i krenuli da urnišu krave na ispaši. Tukao je bez reči, sistematično, pažljivo, da ne pukne koža, da se ne ošteti momak. Deda je sve to trpeo bez suza, bez stenjanja, sa ironičnim osmehom na licu koji je još više rasplamsavao mržnju kod Žike. Onda bi obojica seli na basamak, otvorili bačvu i pili do besvesti. Palili su cigaru na cigaru i razgovarali. Otac je molio sina da ga više ne bruka po selu, a sin je molio oca da ode ponovo i da se više ne vraća. Na kraju bi se zajednički oteturali do vrata kuće i tamo zagrljeni zaspali na doksatu jer bi prababa zamandalila vrata čim bi ih videla da ulaze u podrum.
Tako je to trajalo nekoliko godina sve dok se jednog dana, pred sam kraj rata, na vratima Žikine kuće nisu u kolima dovezli predsednik suda i pop. Oni su Žiki u pola glasa uz čašu vina saopštili da je glas o dedinim noćnim doživljajima dopro i do policije i da je iz sreskog načelstva stigla naredba da se mlađani Milorad sledeći put stražarno sprovede u načelstvo. Kao osvedočeni prijatelji kuće i Žikini dužnici, došli su da ga na vreme upozore jer smutna su vremena i glava leti i za manju grešku. Šteta je da takav momak propadne zbog one ženske stvari. Deda se zahvalio gospodi, izvadio svoj kožni notes i pred njihovim očima istrgao i zapalio stranice sa njihovim dugovanjima. Dok je papir dogorevao u piksli, deda je zakrvavljenim očima kroz dim zamišljeno gledao ka Moravi.
Već sutradan, u ranu zoru, Žika je osedlao mrkova i u svom crnom odelu sa buklijom i pogačom u pletenoj torbi, pregazio Moravu i otišao u selo M. kod najvećeg gazde Danila, koji je imao tri sina i jednu kćer. Ta devojka tek je navršila šesnaest godina i još je pravila lutke od kukuruzovine dok je sa mlađim bratom čuvala svinje pokraj reke.
- Ti znaš ko sam ja, započeo je Žika priču, a svi znaju ko si ti. Došao sam ovde da se prijateljimo. Izvadio je na sto bukliju, pogaču i kožnu kesu.
- Znam dobro ko si ti. Ali, svi znaju i tvog sina, tiho prozbori Danilo istresajući lulu i gledajući Žiku pravo u oči. Žiki se zategoše žile na vratu i on rukom pođe ka teškom nožu koji je držao iza leđa. No jedan pogled na sinove i sluge Danilove koji su naizgled nezainteresovano noževima deljali vrbove prutiće, umirio ga je.
- Za mog sina ja odgovaram. Njemu treba žena, kuća i mir. Kuću imam, smiriću ga, a za ženu sam došao kod tebe.
Danilo je ćuteći punio lulu. Na predmete poređane na stolu nije ni obratio pažnju. Znao je da su u kožnoj kesi zlatnici, i to ne ovi turski, iskrzani i najčešće šuplji, nego američki, teški, novi i blistavi. Znao je on dobro i zašto je Žika došao kod njega. Nije njega interesovala Miona, nije bila baš neka lepotica, njega je interesovala zemlja. Danilo je držao više od pedeset hektara plodne moravske zemlje i šuma, a Žika je hteo deo toga. Hteo je da jednim udarcem oženi onog njegovog kurvara i da Danilu uzme parče carstva.
- Dobro, Žiko, razgovaraćemo.
Jednim pokretom glave Danilo razjuri mlađe i u kuhinji ostaše samo njih dvojica. Sedeli su do sutradan u podne, k njima je ulazila samo Miona pokatkad da donese jela i pića i otvori prozore kako bi izašao teški duvanski dim. O čemu su razgovarali nikad niko nije saznao, ali je Žika na svom mrkovu smrknut ponovo pregazio Moravu i poput furije uleteo u svoje dvorište. Svom sinu jedincu, koji je prišao da mu pridrži konja, udario je krvnički šamar, a zaprepašćenoj Miladiji naredio da zove kumove i rođake da spremaju svadbu.
Nekoliko dana u dvorištu se čulo dovikivanje žena, brektanje svinja, tužno izdisanje jaganjaca. Iako je bilo ratno vreme, Žika je pravio veselje svom sinu o kome će se pričati. On je sedeo zamišljen na doksatu svoje kuće i nemo, očima, izdavao naredbe. Niko od njegovih i nije smeo da mu priđe.
Kao čovek koji je razmišljao unapred, Žika je na svadbu pozvao i okupio sve značajne ljude iz kraja. Za istim stolom seli su jedan do drugoga sreski načelnik, pop, komandant sela i mnogi drugi. U šljivaku iznad kuće baškarili su se četnici kapetana Simčevića koji je nenaoružan i u novoj narodnoj nošnji vodio kolo za kolom. Njihov poklon za svadbu bila je ciganska muzika majstora Jelenka Pervića i njegovih sinova koje je kapetan Simčević spasio streljanja 1942. godine. U istom kolu na mestu keca nogama je sitno preplitao Jovan Kundak, partizanski komesar dok su se njegovi drugovi gostili u donjoj avliji. Jovan je kao poklon doneo obećanje da neće uzimati mladoga Milorada u narodnu vojsku onda kada Rusi pređu u Srbiju jer partizani ne uzimaju ženjene domaćine nego momke i proletere. I što je još važnije, Jovan je Žiki obećao da mu neće dirati zemlju kad dođe ta dugo očekivana sloboda. Zauzvrat, Žika je Jovanu tutnuo istu onakvu kožnu kesu kao i svom prijatelju Danilu. A novi prijatelj sedeo je u čelu sovre, okružen svojim ljudima kao nekakav antički kralj i sa podsmehom i sa visine posmatrao šaroliko društvo. Udao je svoju kćer u dobru kuću, a da nije okrnjio svoje carstvo i još pride, na sramoti i žurbi Žikinoj, zaradio dobru paru. Da je znao da će kroz nekoliko godina njegovo carstvo biti nacionalizovano, a on proglašen kulakom i narodnim neprijateljem, i da će sa svojim sinovima biti tučen, mučen i zatvaran, manje bi se gordio i više bi poštovao Žiku. Jer, Žika možda jeste bio u škripcu, ali je imao zlato i znao je kome ga pobedniku treba ponuditi.
Veselje je bilo u punom jeku, Cigani su već bili popeti na lipu i odatle svirali, kapetan Simčević i Jovan Kundak su zagrljeni sedeli uz prepune stolove, kad se zvuk teške mašine začu negde blizu u potoku.
- Nemci! - utrča kao bez duše golobradi skojevac. Namah umuče muzika i ljudi se u nevlolji zgledaše. Simčević i Kundak bez reči ustadoše i neprimetno odoše ka svojim ljudima.
- Ljudi, smirite se! - mirno reče Žika. - Da vidimo prvo šta hoće.
U tom trenutku pred okićenom kapijom stade pancerverfer iz koga izađe Jakob Šmit, banatski Švaba, stvarni gospodar tog kraja.
- Pomaže Bog, gazda Žiko i srećno veselje! - priđe pradedi i rukova se sa njim. - Samo vi nastavite, gospodo! - obrati se muzikantima koji su se kao gušteri pribili uz granje i premirali.
- Vidim, okupio si ovde lepo društvo, poče da se okreće i plavim nemirnim očima da preleće po svakom od svatova ponaosob. Svi oboriše glave.
- Pa, eto, malo, red je, valja se ... - poče da ga nutka rakijom domaćin.
- Neka, neka, posle ću. Nego, gazda Žiko, poče glasnije hauptmanšturmfirer da ga svi jasno čuju, čak i oni skriveni u potoku i u šljivaku, može li jedna pečena ovca i bure vina za moju okupljenu četu koja se odmara dole na pruzi kod crkve? Da ne dolazimo dovde i kvarimo veselje? I molim vas, samo bez pucnjave, momci su malo nervozni ovih dana. Čuje se da ćemo ići na Istočni front. I gazda Žiko, oprosti što sam ti na veselje došao praznih ruku, ali računaj da smo ti poklonili onu vojničku peć i vermaht sekiru koje si na leđima preko brda doneo kući one noći kada su banditi digli u vazduh teretni voz za Grčku. I čuvaj svoga sina, trebaće ti.
Žika Amerikanac se prvi put posle dugo godina uplašio. Znoj mu je curio niz leđa, a pluća vapila za vazduhom dok je ledenim rukama nesvesno prihvatao Jakobovu mesnatu šaku. Bez reči ga je otpratio do kapije.
Kada se oklopno vozilo izgubilo u prašini, okrenuo se i jednim pogledom obuhvatio dvorište kuću i svatove. Učinili su mu se, zajedno sa njim, mali i ništavni pred tim čovekom koji je znao najskriveniju tajnu svakog od njih. Zabrinuto je potražio svog jedinca, prema kome je , prvi i jedini put u životu, osetio roditeljsku brigu. Ali, Milorada nije bilo. On je na tavanu štale mrtav pijan blaženo hrkao i sanjao beogradske kurve.
nastaviće se
( iz neobjavljene porodične hronike, vol.2)
Нема коментара:
Постави коментар