BEZ MOZGA

U maloj studentskoj sobi, negde gde grad opasno preti da postane lavirint prigradskih uličica, sedela su trojica u zimskim jaknama i igrala karte. U sobi je bilo hladno iako je kvarcna grejalica pružila svaki od svoja tri užarena prsta. Nesvesno su palili cigaretu za cigaretom kako bi dimom stvorili utisak da je u sobi bar malo toplije. Skoro pa ispijen balon jeftinog vina pored stola je takođe pomagao. Iznad njihovih glava televizor je motao već nekoliko puta viđenu sliku sa dalekog ratišta.

- Jovane, brate, daj pojačaj malo ton, javi se najsitniji od njih, ruku uvučenih u rukave prevelike jakne.

- Šta će ti ton? Ionako ćemo saznati da je neka vukojebina danas promenila vlasnika po ko zna koji put u poslednjih mesec dana, zabrunda vlasnik sobe između dva dima.

- Ma, daj samo nešto nek priča, umorio sam se više od ove tišine. Čuje se samo: Moje, dalje, pet, kontra ...

- Pa šta bi ti da čuješ drugo kad igraš preferans? - oglasi se i treći, mršavac u vojničkoj jakni.

- Dajte bar da slušamo radio, ne odustaje najmanji.

- Sine, ne seri. U šta da uključim spravu kad imam samo dva štekera, a oba su zauzeta? -zabrunda još jednom vlasnik.

Nekoliko minuta čulo se samo kako karta pada na klimavi sto i kako sva trojica šmrkću.

- Hej, mladići, imam jedan džoint! Da varnemo, možda nas to zagreje? - javi se ponovo onaj mršavi.

- Daj, brate, bolje je i to nego da se trujemo ovim cigaretama, spremno prihvati onaj mali.

- Ti da duvaš prema svojoj konstituciji, poklopi ga opet veliki.

Zapališe i cigareta poče da kruži okolo. Nije prošlo mnogo vremena i oni, pripiti i gladni počeše da se cerekaju. Smejali su se iizveštaju iz skupštine, oponašali političare, kreveljili se grejalici, varali na kartama.

- Ljudi, odavno me kopka jedna stvar, oglasi se mršavi boreći se za vazduh posle naleta smeha. - Kako to da se posle dobre duvke nikad ne sećam šta sam te večeri razmišljao i čemu sam se smejao. Voleo bih da nekada dokumentujem svoje misli.

- Imam ja tu negde jednu praznu kasetu koju sam spremio za muziku, sa mukom ustade krupni i poče da pretura po jednoj od dve fioke koje samo što nisu ispale iz sirotinjskog ormara. - Evo je, reče on posle nekog vremena, devičanski je čista. - Daj ovamo taj kasetofon. Skloniše karte sa stola i na njegovu sredinu staviše maleni kasetofon u čije kućište svečano ubaciše kasetu.

- E, pa, momci, neka je sa srećom, važno reče mršavi i svojim koštunjavim prstom pritisnu crveno dugme za snimanje.

Nekoliko trenutaka svi su bez reči posmatrali kasetofon, a onda su počeli da se smeju.

- Ovo je stvarno bez mozga! Snimamo se dok se smejemo! - histerisao je mali.

- Kad baš spomenu mozak ... Eto, već duže vremena ja mislim o njemu. I što više mislim, sve sam više siguran da je on neki parazit u našem telu, zabubonja krupni.

- Kakto to misliš? - javi se mršavi pripaljujući na grejalici cigaretu.

- Tako lepo. Jesi li ti nekad video mozak? Ja jesam, u tegli sa formalinom. Taj bratac je jedan samostalan organizam. Ima svoje telo koje živi u glavi i svoje ruke i noge, splet živaca, kojima se pruža po celom telu. Kad ga pogledaš odvojeno od tela, on liči na nekog vanzemaljca, pleo je krupni svoju priču.

- Ne seri! - ote se maloome dok je širio oči u strahu.

- Ozbiljno, pazi. Kad srce stane, mozak može da radi još nekoliko sati, skoro ceo dan. Kad zaustaviš disanje, ko se buni? Mozak, naravno. Kad se napiješ, teturaš se, ne možeš da pričaš, lupetaš gluposti, a komande za sve to se nalaze u mozgu. Dakle, sve što činimo loše, činimo protiv tog mamojepca.

- U pravu si, oglasi se i mršavi. On je zauzeo najsigurnije mesto u organizmu. O svim organima znamo sve, samo o njemu skoro ništa. Krije svoje tragove, ko zmija noge.

- Jeste, slažem se. Mislim da su mozgovi došli sa neke druge planete i naselili se u našim glavama i mi smo tako pobedili dinosauruse.

- Kako smo pobedili dinosauruse? Pa i oni su, valjda imali mozgove? - u neverici upita mali.

- Jesu, ali su njihovi mozgovi bili pičkin dim za ove naše. Čista pobeda više rase, sa zadovoljstvom primeti krupni.

- Što znači da smo mi, ljudi, bili bez mozga? - ponovo upita mališa.

- Pa tako mu nekako dođe, i sam ne verujući u to što kaže, oglasi se mršavi.

- Da se kladimo da se ničega od ovog nećemo sećati ujutru? Sve će to taj kučkin sin da izbriše, samo da ne bismo podigli revoluciju protiv njega, lupi šakom o sto debeli.

Ma, neće valjda, navuče dublje na čelo kapuljaču mali.

- Videćeš! - sa sigurnošću potvrdi mršavi.

Kad su popili i ono malo vina što je preostalo, legoše da spavaju.

Ujutru, soba je smrdela na zaboravljene opuške i kiselinu lošeg vina preostalog u neopranim čašama. Budili su se jedan za drugim, rukama pridržavajući mamurne glave.

- Hej, daj da vidimo šta smo lupetali noćas! - brže-bolje skoči iz kreveta mršavi.

- Daj, daj i mene zanima! - promuklo zašišti debeli. Mali je ćutao i oko sebe stezao mršavo ćebe.

Okupiše se oko stola. Mršavi pristupi kasetofonu i pritisnu dugme za reprodukciju. Svi načuljiše uši. Sa zvučnika se ne ču ništa.

- Daj, pojačaj to govno! - besno povika debeli.

- Pojačano je do kraja, nema dalje!

- Jesam li vam rekao da će mozak izbrisati sve dokaze tokom noći samo da se ne setimo šta smo pričali protiv njega? - slavodobitno je držao slovo debeli.

Samo je mali student bez reči držao kraj utikača koji je beživotno ležao na podu žudeći za štekerom u koji će biti utaknut.