GOSPODIN PETROVIĆ BIRA ARANŽMAN ZA LETOVANJE

- Ženo, dodaj mi telefon, skuvaj još jedan čaj i zameni vodu u termoforu. 
Gospodin Petrović je poslednjih dana veoma nervozan. Zato gospođa Petrović ne postavlja suvišna pitanja već izvršama naredbe svoga muža. Gospodin Petrović danima sedi ispred svoga računara, obavijen babinim čergama koje se na svetlost dana iznose samo u trenucima kada gradska toplana počne da veruje vremenskoj prognozi, a ne vremenu. Sedi gospodin Petrović, cvokoće što od zime, što od nervoze. Nervoze koja preti da preraste u bes.
- Pa dobro, čoveče, dokle ćeš više da sediš ispred tog monitora? Da je bar lampaš ko oni stari televizori pa i da se ogreješ. Ovako samo kvariš vid, a i čitala sam u novinama da moždane ćelije odu...
- Zašto nisi zasladila čaj? Kako da pijem gorak čaj?
-Čime da zasladim kada pet dana nisi izašao iz kuće u nabavku? Morala sam do komšinice da odem po pet - šest kašika šećera. Nema ni ona, nije bila penzija. A pare ne daš ...
- Šta ne dam? Odakle ne dam? Kako da dam!?! A, odakle?
- Ma, ništa, ja samo kažem ...
- Kažeš, kažeš, znam te ja, a ovamo bi sve potrošila za pola sata. Hoćeš novu šminku? Hoćeš! Hoćeš novu kuhinju? Hoćeš! A hoćeš i da ideš na more?
- Pa, hoću. Nije to zbog mene, nego zbog ...
- Nego zbog dece. Sve mi je jasno. E, ako hoćeš da ideš na more, za to treba para, je l' tako? Tako je! A odakle nam pare? Iz mog novčanika. A ko najbolje čuva moj novčanik? Ja!!! I zato ga ne dam nikome bez nadzora!
- Pa dobro, ne kažem, nego mogao bi da kupiš nešto i da jedemo. Već tri dana jedemo makarone sa sirom...
- Kako tri dana? Ja sam ih jeo samo jedan dan.
- Tako je, ali ti dva poslednja dana ne ustaješ sa te stolice, ništa nisi jeo. Brinem za tebe.
- Dva dana nisam jeo? Vidiš li ti kako se ja žrtvujem za ovu familiju, za njihov društveni položaj?
- Vidim, ali ne moraš da se žrtvuješ, niko to od tebe ne traži...
- Ne traži, a posle je Petrović kriv što su Dudulići letovali u Tunisu, a mi u Alžiru, na prvoj ratnoj liniji? Posle sam ja kriv što nam Hadži - Golubovićka cele godine nabija na nos onu Sardiniju gde je letovala, a mi smo se ko sardine gužvali u Bijeloj ... E, boga mi, ove godine, mi ćemo biti ti koji će se sa letovanja vratiti sa dušekom! Ili na njemu, kako se već kaže.
- Dobro, shvatam tvoj zanos, ali da letovanje tražiš u januaru, to mi nije jasno.
- Nije ti jasno, i tu gospodin Petrović skoči sa stolice i unese se ženi ulice, nije ti jasno!?! Kad smo prošle godine tražili smeštaj u aprilu šta smo dobili? Kaži, nemoj da se stidiš!
- U redu, u pravu si.
- Ne, ne, ženo, kaži slobodno svojim rečima: " Prošle godine dobili smo ..." - i tu gospodin Petrović čvrsto steže zglavak suprugine ruke da je uskoro pobeleo od nedostatka krvi.
- Jao, pusti, boli me!
- Ne, dok ne kažeš svojim rečima!!! - pljuvačka poče da kvasi Petrovićev sirogojnski džemper kupljen na kredit u jesen/ zimu 1988. godine.
- U redu. Prošle godine dobili smo pristojan smeštaj na nekoliko minuta hoda od privatne plaže u mestu Gerakini na Sitoniji.
- Tako je pisali u last minut ponudi!!! A u stvarnosti! Ah, a u stvarnosti, draga moja? - i tu se gospodin Petrović okrenu ekranu računara kao da se obraća nevidljivom sagovorniku - U stvarnosti ste nas, govnari jedni, poslali u hotel iz vremena Grka Zorbe, par minuta do plaže je bilo kao Igmanski marš, a plaža je bila privatna jer na njoj niko nije hteo da s ekupa jer je to, u stvari, bila opštinska deponija.
Gospodin Petrović se uhvati za grudi i skljoka se u stolicu.
- E, zato sam ove godine rešio da na vreme krenem u potragu za PRAVIM aranžmanom! Zato!
- Ali, dragi, ni kredit od prethodnog leta nismo otplatili!
- Nemoj to da mi pominješ! Uzećemo drugi, ali od letovanja nećemo odustati. Zainat!!! I to sam hteo da ti kažem ... Znaš za onaj moj plac u Grockoj?
- Znam, šta s njim?
- Stavio sam na njega hipoteku. Morao sam, da podignem novi kredit za letovanje.
- Kako si mogao? Pa rekao si da će to biti miraz našoj ćerki!
- Rekao sam, pa šta! Moraš ovo shvatiti kao investiciju. A šta ako na letovanju upozna nekog bogatog Rusa? Ili Arapina, šeika? Danas su ih pune plaže.
- Pa, ono, jeste. Ali, ne bih volela šeika. Garavi su mnogo. A i daleko je Dubai, ko će da ih obilazii tamo?
- E, pa vidiš, zato moramo da izaberemo dobru destinaciju. I zato sam ja dane i noći proveo ispred ekrana. Tragao sam za savršenom destinacijom i savršenom agencijom.
- Pa, postoji li tako nešto?
- Ne znam, nisam siguran - reče gospodin Petrović tihim glasom, toliko tihim da je gospođa uzela stolicu i sela tik uz njega.
- Vidiš -  reče Petrović još tiše i pogleda preko ramena da ga ko ne prisluškuje -  posle opsežnih istraživanja i ukrštanja podataka, mislim da sam izabrao pravu. Prvo sam odbacio sve one koje su nas prevarili. Potom su na red došli oni koji su prevarili naše prijatelje. Onda sam pročešljao forume i precrtao sve one na koje su se posetioci foruma žalili. Zatim sam nazvao privredni regstar firmi i preko Mileta Lugonje saznao koje agencije imaju blokirane račune pa sam i njih eliminisao. Onda, dnevne novine. Ko je u bračnim ili vanbračnim problemima.
- Pa dobro, čoveče, ima li jedna agencija da je ostala?
- Ima, pobedonosno prošaputa Petrović. Ova!!! - I on rukom pokaza na ime agencije koje se nalazilo na ekranu. - Ali, pssst!!! Niko ne sme da čuje za nju!
- Stenica Rajzen!
- Ćuti, more, čuće nas Hadži - Golubovićka!
- Kako, bre, da idemo na more sa nekim ko se zove " Stenica rajzen"?
- Ma, nije to Stenica, ludo, to je Stevica, pregoreo mi je piksel na ekranu.
- A-ha-ha-ha, čisto me preplaši. Pa daj da zovemo tog Stevicu, odmah!
- Daj telefon!
Gospodin Petrović pažljivo ukuca broj. Telefon poče da zvoni, ali niko e podiže slušalicu. Taman je gospodin Petrović želeo da prekine vezu kad se neko javi sa druge strane žice.
- Halo!
- Halo, Stevica Rajzen?
- Jeste, Stevica ovde. Izvolite?
- Interesuje nas ponuda letovanja na Azurnoj obali u ju...
- Letovanje? Ali, sad je tek januar!
- Ništa se ne brinite, sve sam ja izračunao! Vidite, ako uhvatim sniženje od 17 posto i odsednemo u dve dvokrevetne umesto u jednoj četvorokrevetnoj sobi, uštede...
- Oprostite, gospodine, ali mislim da sad nije pravi trenutak da razgovaramo o ponudi.
- Zašto nije? Da ne pokušavate i vi da mi uvalite neki ljupki skromni porodični hotel na par minuta hoda od najbliže privatne plaže? Nas nećete prevariti na tu foru!!!
- Ne, ne želim da vam nudim aranžmane. Znate, u depresiji sam.
- Molim? - gospodin Petrović pogleda prvo u slušalicu pa zbunjeno u svoju ženu.
- U depresiji sam, gospodine. Danas mi je Ljiljana, vođa puta u Egiptu, saopštila da je trudna. A to nije trebalo da se desi.
- Au! Da pogađam - Petrović u poverenju okrete leđa supruzi - Liljana nije udata?
- Tako je - plačnim glasom odgovori Stevica. Maler, čist maler!
- A dete je vaše?
- Ma, ne, ne, dete je Rajkovo. Ali, Rajko, naš glavni stjuard je, kako da kažem, ... gej.
- Peder! A pravi decu neudatim Ljiljanama! - gospodin Petrović rukama poče da brani telefon od supruge koja je želela da sazna više. - Sramota!
- Jao, da je samo to gospodine! Rajko je u vezi sa Nešom, koji je naš glavni subagent na Palma de Majorki. I sad će mi propasti aranžmani tamo zbog njihove svađe i ljubomore.
- Ma, dobro, ja nisam ni planirao da idem na Palmu. Ja sam hteo na Azurnu obalu. I, da vas pitam, ovo bočni pogled znači da samo perifernim vidom mogu da vidim more? Znate, ja nosim cilindrične naočare ...
- Ne, bočni pogled je nešto sasvim drugo. Ali, avaj, gospodine, nije samo Ljiljana problem! I tu Stevica zarida.
- Šta je sad bilo? Znate, nisam ja psiholog, ja bih samo na more.
- Pre neki dan dvojicu Francuza mi je na parkingu zgazio Leka šofer. Trajno ih unakazio!
- E, stvarno ste vi neki maler! Pa kako ste sa porodicama ...?
- Ne pitajte! Rekao sam im da su ih progutale ajkule!
- Ih, gde ste se toga setili! Bar ne morate da plaćate odštetu! Svaka vam čast!
- Ma, đavola! Problem je taj što ih je on zgazio na parkingu na Zlatiboru.
- Eh, dođavola! Pa gde ajkule na Zlatiboru! Pa, što ne razmisliste, čoveče!!?!
- Maler, gospodine! To mi je prvo palo na pamet! Rekao sam im da su ih pojele dunavske ajkule!Šta vam je život! Nego, da se vratimo poslu. Gde ćete na letovanje?
- Heh - poče da se zbunjuje gospodin Petrović - previše mi je to malera na jednom mestu. Ja sam u stvari, pitao za druga. A ja ću ove godine da kupim pet kilograma morske soli i da se sunčam na terasi. Ili da skoknem do Dunava da posmatram ajkule. Hvala i doviđenja!

KOŠTANA

Pritisla zimska noć. Hladan vetar probija jaknu, uvija se oko mršavih rebara i odnosi sa tela i ono malo topline sakupljene u cupkanju sa jedne na drugu nogu. Autobuska stanica je prazna, većina putnika je sada u toplom i već zaboravlja dan iza sebe. Stojim uza stub, pokušavam da se sakrijem od košave i puštam da mi vetar razgori cigaretu jer više mi ne prija oštar dim u plućima. Čekam poslednji bus da me odveze kući, da sa sebe sperem sve nepravde i neuspehe tog dana. Negde u dnu stanice dva pijanca tuku se oko limenke piva. Njihovi glasovi ispunjavaju prazan prostor izvijaju se, udaraju u krov i do mene stižu kao fragmenti režanja dva psa koji se biju o kost.

- Sine, živ bio, deca ti se množila, daj mi neki dinar, živ ti oči, zagrakta mi u lice stara Ciganka u dimijama, uvijena od glave do pasa u neke krpe i marame.

- Idi, bre, u pičku materinu, isprepada me! - udarih ramenom u stub i cigareta završi svoj bedni život u lokvi otopljenog snega.

- Nesam 'tela, ži' mi ti, dabogda se ne pomerila sa mesta, daj neki dinar za sreću za zdravlje, deca ti se množila ...

- Nemam decu, hajde, skloni se! - okrećem joj ja leđa da je ne gledam.

- Što si, bre, takav? Decu nemaš, ja ih imam šest. Najstariji sin mi je uzet u obe noge, muž mi pijanac, sve ni bije. Ti misliš od rados' prosim?

Gledam je preko ramena, plače. Jebeš mu majku, žao mi je. Da nije bilo takve neke Ciganke da me zadoji prve dve nedelje života, ja ne bih verovatno stajao tu gde stojim, sjeban i razočaran u život.

- Evo ti deset dinara! A sad, idi! Odlazi. Guram joj zgužvanu novčanicu pod one krpe.

- Fala ti, sine, fala od srce. Da si mi živ i zdrav, u dlan da ti gledam, deca da ti se množe ...

- Ne treba, baba. Nema više množenja, samo oduzimanje. Hajde, odlazi.

Vadim još jednu cigaretu i smrznutim prstima je smeštam u usta. Gorko mi je, ne od cigareta, već od te bede i sirotinje koja izbija iz zidova, iz ljudi, iz neba nada mnom.

- Sine, živ bio, deca ti se množila, daj mi neki dinar, živ ti oči ...

Ne mogu da verujem, opet ona.

- Baba, malo pre si bila ovde. Dao sam ti novac, idi.

Nisam ljut, ali smetalo mi je da me ponovo obleće. Ima valjda još nekog u ovome gradu da joj udeli milostinju?

- Daj, bre, što si taki? Samo deset dinari da mi daš, za 'leb da imam. Šest deteta imam kod kuće, najstariji sin mi pijanica sve ne pobi. A muž mi uzet u obe noge, ne može da nas pre'rani. Opet suze.

- Čekaj, bre, malo! Nije li malo pre sin bio uzet u noge, a muž pijanica koji vas tuče?

- Jes' možda je i bio! Ko će to sve da zapamti!?! Šta ti 'oćeš za deset dinari, Koštanu da ti glumim?

I ode furija u krpe i marame zavijena, saplićući se o široke šalvare. A ja ostadoh na vetrometini, i beše mi žao što ne dadoh još koji dinar za umetnički dojam na otvorenoj sceni autobuske stanice.

U ZADNJEM ČASU

Gospodin Petrović je oprezno zatvorio vrata radnje za sobom kao da ne želi da naruši mir koji je narušavala vrlo tiha muzika za vešto skrivenih zvučnika. Orkestar je svirao Mocartov " Rekvijem". Gospodin Petrović priđe pultu za kojim je stajao čovek tamne zalizane kose, odeven u crni sako na čijem se džepu šepurio znak firme - dva ukrštena mrtvačka sanduka, iznad kojih je tužna maska puštala suzu.

- Dobar dan! Dobro došli u " Zadnji čas"!

- Eh, da je dobar! Crn mi je dan danas!- tiho prozbori gospodin Petrović.

- Oprostite, moje saučešće. A ko vam je ...?

- Tašta. Znate, bila je bolesna.

- Ah, pa onda nisam mnogo pogrešio poželevši vam dobar dan.

- Molim vas, kako vas nije sramota!

- Oprostite, ja i moje neslane šale. Nikako toga da se oslobodim iako se bavim ovim tužnim poslom.

- Pa gledajte da se što pre oslobodite te navike jer ćete ostati bez mušterija.

- Kao i svaka mušterija, potpuno ste u pravu. Da krenemo ispočetka. Čime mogu da vas uslužim?

- Pa, eto, hteo bih da taštu ispratim na onaj svet kako dolikuje.

- Naravno, potrudićemo se da to bude sa dignitetom kakav je zaslužila tokom života.

- Vi ste poznavali moju taštu?

- Ne, naravno, samo se tako kaže.

- Nemojte više ništa da pričate, molim vas. Ta žena je bila toliki baksuz da mi je dušu pila na slamku i iz inata je umrla pre mene samo da me košta. Iako sam se ja redovno molio Bogu da me uzme pre nje.

- Znači, za gospođu, osnovni paket?

- Kako osnovni?

- Lep, od čamovine, u mat boji sa prigodnim vencom i krstačom u istoj boji i dezenu kao i sanduk.

- A ne, nikako. Hoću najskuplju varijantu!

- Ne razumem.

- Hoću da se nervira gore što sam je ispratio po svim propisima i pravilima, a ne onako kako bi ona mene ispratila.

- U redu, onda za vas ambience varijanta.

- Ja ću vas da udarim, vi niste pri sebi. Otkud za mene ambience varijanta?

- Ha-ha-ha, oprostite, nekada sam radio u salonu automobila, pa, eto, ostale neke fraze...

- Čudio bih ste da ste uspeli da prodate bar jedan automobil. Nego, da skratimo priču- čega ima u toj ambience varijanti?

- Imamo sanduk sa niklovanim držačima, staklenim otvorom za pokojnika, pločicom sa imenom i prezimenom na poklopcu, venac od prirodnog cveća, krstaču od plemenitog trešnjevog drveta, profesionalnu narikaču ili pleh- muziku, po želji.

- Dobro, sve-sve, ali otvor za pokojnika, čemu to?

- Pa da je poslednji put vidite, a i da ona uživa u sprovodu.

- Vi ste, gopodine, totalna budala i budite zahvalni da sam u žurbi, inače bih odavno otišao na drugo mesto.

- Nemojte, molim vas. Ja živim od procenta. Da li je po volji crna košulja?

- Hm, može, imate li broj 44?

- U slim ili klasik varijanti? Hoćete li i manžetne iz to? Možda i neki parfem? Imamo original ...

- Parfemi, manžetne ... Čemu to?

- Mi smo moderna radnja, pratimo trendove. Pogledajte samo ove Ferre ili Gucci naočare za sahranu. Vaše crvene oči biće deo vaše intime.

- Hvala vam, ne treba, ja bih pošao.

- Ah, ne, nikako. Imamo i aplikaciju za mobilni telefon, javlja kad je prva subota, dvadeset dana, četrdeset dana. Ako je po volji, ugrađujemo i web- kameru tako da u svakom trenutku imate pogled na večno konačište vama drage osobe.

- Gospodine, koji od vaših sanduka se vama najviše dopada?

- Ah, izbor je težak, ali ako me pitate za favorita, onda je to ovaj Linkoln crni model sa ugrađenim Dormeo dušekom. Milina za večni odmor, kičma da vas ne boli. U poverenju, nekad i odmorim na pauzi u njemu. A zašto pitate?

- Hteo bih da ga kupim kao poklon za vašu sahranu, đubre jedno bolesno!- iznervirano zaurla gospodin Petrović i izlete na ulicu praćen zbunjenim pogledom ažurnog prodavca.

- Danas je teško ugoditi muštrijama, stalno su u žurbi i iznervirane, sa žaljenjem zaključi prodavac i rukavom poče da briše ugao jednog poklopca sve dok nije povratio visoki sjaj.

U BANCI

Gospodin Petrović stupio je u banku kao što se stupa u crkvu: izbrijan ispod kože, u najmanje ofucanom sakou, sa glavom blago povijenom ka podu kao da se kaje i da traži oprosta. Pošto ga je dežurni čuvar propisno protresao i ispipao, gospodin Petrović pristupio je šalteru sa čije druge strane ga je posmatrala ikona šalterske službenice.

- Dobro je, ovoj još uvek nisu nikli brkovi, pomisli gospodin Petrović i blago se nasmeja svojoj šali.

- Izvolite sedite, gospodine ... Petroviću, sva u osmehu obrati mu se devojka. - Kako možemo da vam pomognemo?

- Nikako, hvala na pitanju, ali svratio sam da malo porazgovaram sa vama i da mi pružite utehu.

- Oprostite, kako to mislite? Ovo je banka, crkva je sa druge strane trga.

- Ma, naravno, znam ja to, nego ja sam u crkvi poslednji put bio pre deset godina, a kod vas redovno svraćam bar jednom mesečno. Pa, rekoh, red je da vam se požalim.

- Ja, ovaj, ne znam, u protokolu ne piše ... No, hajde, da vas čujem, i dalje ne skidajući osmeh sa lica reče devojka.

- Meni bi, gospođice, trebao jedan kredit za život.

- A-ha, vama treba keš- kredit! Imamo mi više različitih ponuda, nekih i sa grejs -periodom...

- Ne, nismo se razumeli, meni treba za život, za tuđi život...

- Hoćete kredit za stan? Ili, znam - za letovanje!!! To je sada vrlo popularno. Letujete deset dana, plaćate deset meseci!

- Uh, mi se stvarno ne razumemo...

- Stvarno vas ne razumem, objasnite mi, reče umornim glasom, ali i dalje sa osmehom na licu menadžerka na kreditnom odeljenju.

- Vidite, pre nekoliko godina moja kćer je propala u poslu kojim se bavila. Došla je kod mene optužujući me da sam joj upropastio život jer sam joj govorio da ne studira marketing već prava.

- Znači, propala je kao advokat?

- Ne, propala je kao ovi PR menadžeri. Nije htela da me sluša, terala je po svome.

- Pa šta ste tu vi krivi?

- Eto, nisam insistirao na tome da ne studira marketing. Moja greška, priznajem. I šta ću, izdvojim ušteđevinu i platim kćeri duševni bol i kartu u jednom pravcu za Ameriku.

- Shvatam.

- Blago vama, ja ni dan- danas ne mogu. A, evo, recimo sin jedinac, kaže proletos, uništio sam mu život i to treba da platim.

- I on je studirao pogrešan fakultet.

- Ne, on je oženio pogrešnu ženu.

- Eh, sad ...

- Jeste, jeste, na čelu joj se videlo da je pogrešna. Da ne pričam da je sa njene strane na svadbi bilo bar 50 " drugova" i " kolega". I ja sam mu govorio da ne žuri, da ne srlja, ali osladilo mu se... I sad, eto, mene krivi za svoju grešku i traži da plaćam njegovu alimentaciju.

- Jer niste dovoljno insistirali na raskidu?

- Tako je, sad ste shvatili.

- I koliko vam treba novca?

- E, to ne znam. Moja žena je počela pre neki dan da se žali kako sam joj uništio život i kako je trebalo da se uda za onog Stojana keramičara i da sad živi u Nemačkoj među lavovima i patuljcima ...

- A ne sa vama?

- A ne sa mnom ... Da. Tu sam isuviše insistirao. Životna greška.

- Dragi gospodine, vi ste već kreditno isuviše opterećeni tom alimentacijom da biste dobili još jedan kredit za život. Ali, i tu se devojka naže bliže, poznajem jednog čoveka, možete od njega kupiti povoljno pištolj. I metke. I insistiram, ciljajte sebi u glavu.

СТРУЧНА ПОМОЋ

Господин Петровић је био челичног здравља. Редовно је пешачио неколико километара дневно, хранио се у складу са календаром, куповао месо и поврће само код продаваца којима је знао генеалогију до у аскурђела. Умивао се само хладном водом, ноге држао на сувом и на топлом, а промаја је у његовој кући била сатерана у ћошак.

Једног дана, међутим, господин Петровић приметио је на унутрашњој страни свог ножног палца малу квржицу. Одмах је на болно место применио све могуће медицинске препарате који су му , као редовном даваоцу крви и претплатнику на више медицинских часописа, били познати и при руци, али квржица, не само да се није предавала, него је и напредовала сваким даном се ширећи на околно ткиво.

- Проклето курје око, за све су криве ове нове медицинске патике за ходање које сам купио! - гневно је закључио господин Петровић још истог дана пишући отворено писмо дистрибутеру у коме се пожалио на квалитет патика.

Када је стање постало неиздржљиво и када је курје око претило да господина Петровића дисквалификује са редовног годишњег такмичења у окретним играма, одлучио је да посети свог изабраног лекара. Пошто су му љубазно саопштили да је први слободан термин за преглед за једанаест дана, господин Петровић се тог једанаестог дана уредно појавио у чекаоници у свом најбољем оделу и старом али очуваном реденготу, само да би га обавестили да је изабрани лекар изабрао да оде на заслужени стари неискоришћени одмор. Но, решење је пронађено врло брзо и носиоцу курјег оца понуђено је компромисно решење - могао га је прегледати млади лекар - приправник који је, ионако беспослен, опседао исто тако беспослене студенткиње на пракси.

Господин Петровић је уредно дошепао до ординације младог лекара. Господин у белом седео је иза великог похабаног стола и гледао нешто на рачунару.

- Изволите седите, обрати се уљудно лекар.

- Хвала, рече такође уљудно господин Петровић. Ја сам дошао ...

- Доћи ћемо и до тога, није се дао збунио лекар. Ваше име и презиме, датум рођења, име једног родитеља, крвна група, телесна тежина и висина. Јесте ли служили војску?

- Јесам, давно, али не видим разлог ...

- Ово је модерна медицина, потребно је сазна ти што више о пацијенту, настављао је лекар, не дижући поглед са екрана. Имате ли повишен крвни пртисак, да ли се знојите, мокрите ли у кревету, са колико година сте изгубили невиност, волите ли више црнке или плавуше?

- Молим вас ...

- Ах, шта? - прену се лекар, поцрвеневши. Ох, не, занемарите последња два питања, то ја попуњавам нешто стручно. Имате ли проширене вене, хемороиде, гуши ли вас у аутобусу или лифту?

-Не, господине ја сам дошао због курјег ока.

- Чега?

- Callositas et clavus, прочита са цедуљице гоподин Петровић, спреман на свакаква изненађења у животу.

- Аха,да. Сачекајте тренутак, да видимо шта каже литература. Младић из фиоке извуче раскупусану књигу и поче да окреће странице.

- Зар не бих требало да покажем ногу?

- Нема потребе. Видео сам једно курје око, сва су иста, покуша да се нашали лекар, али се његова шала одби о неме зидове и остаде закачена на паучини у углу.

- Аха, ево! Хм, како да вам кажем, ми од лекова за курје око немамо ништа. Могу да вам препоручим ове капсуле за горушицу ако желите, молим вас, поче да му гура неко блокче под нос.

- Али, молим вас, нисам ја дошао због горушице...

- Знам, али мени фали још пет бодова од продаје па да ми та фирма уплати семинар на Златибору. Молим вас, будите љубазни, попуните ...

- Не желим, поче се љутити господин Петровић, дошао сам због курјег ока!

- Добро, де, не љутите се, повуче лекар блокче. Не знате ви како је мени, дневно овде прође педесет пацијената, сви траже помоћ ...

- Ваш посао и јесте да пружите помоћ болесним људима, поче да мудрује господин Петровић.

- Јесте, али, где је ту хуманост, драги мој господине? Претварамо се у машине, никад времена за одмор, за кафу са пријатељима. Зазвони мобилни телефон, лекар се прихвати слушалице без извињења:

- Еј, где си брате! Ту сам, смарам се ... Завршавам за три сата. Кафа? Увек, брате, за тебе, увек. Видимо се за пола сата! Где оно стадосмо, аха ...

- Молим вас, журимо и ви и ја, поче да се предаје господин Петровић-

- Наравно, наравно, намигну лекар, овако ћемо. Ви то мажите кремама, ево имам телефон једне бабе из Беле Паланке, мени излечила хламид... неки кожни проблем, има и за курје очи, гарант! Само кажите послао вас Батица, знаће она ко сам ја. Ако, не дај Боже, буде горе, јавите се вашем изабраном лекару или, још боље, сачекајте док баш не пригусти, па у Хитну помоћ. Тамо нема чекања и они то заврше одмах. У реду?

- У реду, уздахну господин Петровић и са муком устаде узимајући папир. - Има ли неки бод за вас и код ове бабе?

- Ех, немојмо сад бити безобразни, драги мој господине. Ја сам овде у служби хуманости и стручне помоћи, поче да га гура лека ка излазу.

- Марија, молим вас, отишао сам на терен ако је нешто хитно.

- Кладионица или "Мирор", докторе? - процвркута Марија копчајући дугме на кошуљи.

- Боже, Марија, данас је четвртак, мртав кладионичарски дан. Значи, "Мирор"! Поздрављам, изјури као без душе лекар.

- А ви, шта ви чекате? - променњеним, грубим гласом ослови Марија господина Петровића.

- Чекам да ми печатирате овај телефон бабе из Беле Паланке па да идем у Хитну помоћ, културно одговори човек у пози роде на напуштеном димњаку.

DOBRA MUŠTERIJA

Gospodin Petrović šetao je sa svojom suprugom i kćerkom tog prohladnog jesenjeg dana između tezgi na gradskoj buvljoj pijaci. Hladnoća je oterala kupce, a i prodavci su se proredili shvatajući da tog dana neće zaraditi ništa osim prehlade. Gospodin Petrović voleo je buvlju pijacu jer je tu manje kupovao, a više razgledao prošlost boljeg života nepoznatih ljudi. Stari albumi sa slikama govorili su o sindikalnim letovanjima i dočecima Novih godina u kafanama koje su pretvorene u tržne centre; medalje i ordeni su se stideli svojih slavnih trenutaka, a stare ploče čežnjivo dozivale duh nekih srećnijih vremena.

Na samom kraju buvljaka gospodin Petrović zapazio je jednu novu tezgu koju u svojim ranijim šetnjama nije posetio. Za njom je stajao stariji gospodin u ženskoj bundi od nerca sa velikom bradom i isto toliko velikom šubarom na glavi. Prodavao je ušećerene jabuke, vezove svilenih bombona i liciderska srca.

- Gospođo Petrović, sada ću vas počastiti jednom ušećerenom jabukom kao u vreme naših prvih sastanaka, sa setnim osmehom je progovorio gospodin Petrović.

- Bolje bi ti bilo da razmisliš šta ćemo poneti doktoru Saviću sutra kad odemo na pregled, procedila je gospođa Petrović kroz zube.

- Oh, madam, pa onda ste došli na pravo mesto, oglasi se piskavo prodavac. Ova tezga nudi vam sve ono što vam je potrebno za poslovne susrete.

- Kako, molim, pa nećemo doktoru nositi susamke u fišeku, molim vas, nasmeja se Petrović.

- A, ne, ovo je samo maska za dokon narod, izvolite pozadi u atelje, reče prodavac i ukloni se u stranu, propuštajući trojku da se zgura iza tezge.

- Prvo mi kažite, u kakvu posetu idete i kod kakvog lekara? - poslovno reče prodavac.

- Molim vas, to je privatna stvar, poče da se brani Petrovićka.

- Naravno, nisam ni mislio ulaziti u vašu intimu, interesuje me, da li je poseta lekaru opšte prakse, specijalisti ili je u pitanju operativni zahvat?

- Ima li razlike? - začudi se Petrović.

- Naravno, dragi moji. Za lekara opšte prakse komplet S1 u kome je kafa, čokolada ili bombonjera. On ionako ne zna šta vam je pa vas pošalje kod specijaliste. Njemu već nosite paket S2: kilogram kafe iz uvoza, čokolade iz fri- šopa i viski, što skuplji, to bolji. A ako je u pitanju i operacija, kombinacija se pojačava kovertom u kojoj se ostavlja novac.

- A da li vi obezbeđujete i novac ili samo kovertu? - pokuša da se našali Petrović.

- Molim Vas, ovo je ozbiljna firma, iza mene su godine istraživanja tržišta, naljuti se prosto vlasnik ženske bunde. Evo recimo, mala ide u gimnaziju, da?

- Jeste, otkud znate?

- Vidi se po njoj da je muče neki predmeti. Eto, recimo, ako su u pitanju prirodne nauke, to se rešava kupovinom profesorove knjige. Ja imam ekskluzivni ugovor sa svim matematičarima da prodajem njihove knjige po damping cenama, oslobođene PDV-a, tako da možete uštedeti i do 30% u odnosu na cenu koju vam pominju u gimnaziji.

- Zanimljivo, oglasi se i najmlađi član porodice Petrović.

- I više nego zanimljivo. Ako je u pitanju profesor koji drži do sebe i svoje časti, a verujte, ima i takvih, nažalost, onda možete proći i sa setom ovih zanimljivih anonimnih pisama.

- Čega?

- Anonimnih pisama. U zavisnosti od toga da li dotičnog tvrdoglavka želite optužiti za preljubu sa direktorovom ženom, pedofiliju ili za uzimanje mita, cena se kreće od 30 do 70 evra. Garantujemo pokretanje disciplinske mere u svakom slučaju. Koverte sa pismima prodaju se u paru sa hirurškim rukavicama kako ne bi ostali otisci prstiju.

- Ne mogu da verujem! A da nemate slučajno nešto za ...

- Policiju i sudstvo? To je u principu najlakše. Oni vole konkretne stvari. Imamo veliki izbor mobilnih telefona i umetničkih slika poznatih autora mada ja, ponovo iz iskustva, preporučujem novac i to na ruke jer mu se najteže ulazi u trag.

- U redu, ubedili ste nas. Dajte mi jedan paket za postooperativni tok, pretnju za preljubu i nešto za sitni privredni prekršaj. I dodajte dve ušećerene jabuke i pola kilograma ušećerenih oraha.

- Oh, molim vas, to će biti gratis. Prepoznam ja dobru mušteriju, iz iskustva!

TEŠKE BOJE ( ILI, KAKO JE HITLER DOŠAO NA SVOJE IDEJE)

Teška novembarska kiša dobovala je po krovu stočnog vagona. Ovce na to nisu obraćale pažnju već su lagano u mraku preživale svoj današnji obrok. Samo je par crnih očiju radoznalo pratio šta se dešava na polupraznoj železničkoj stanici.
- Prokleti Balkan, prokleta divljina, prošapta na nemačkom sitna prilika otresajući slamu i ovčje brabonjke sa svog kaputa. Zatim je pažljivo skinuo valjkasti paket umotan u voštano platno koji je bio zakačen na zidu vagona. Ubacio je paket pod kaput, pažljivo se zakopčao i neopažen od debelog žandarma, koji se grejao na plinskoj peći u kafani koja je gledala na dve tračnice pruge uskog koloseka, izjurio u maglovito i kišno beogradsko jutro.
Tajanstveni stranac bio je Adolf Hitler, mladi austrijski student slikarstva iz Graca. Već tri dana on putuje u smrdljivom vagonu želeći da se dokopa Beograda, prestonice Južnih Slovena. Sa sobom nosi svoje najbolje radove u želji da se upiše na novootvorenu Slikarsku akademiju koju vodi čuveni Paja Jovanović, i sam nekadašnji građanin K. und K. monarhije. Sa lažnim papirima na ime Alojzija Goreščika, Slovenca, slikar čudne frizure i još čudnijih brkova putuje zemljom koja je srušila san o hiljadugodišnjem drugom Rajhu. Posmatra predele i intenzivno ih mrzi. Nekoliko godina ranije, nastupao je mlađani kaplar Hitler istim tim putem ka Srbiji da je pokori i priključi svom Carstvu, a evo, sada, ide na noge tim opančarima kako bi ih molio da ga prime na studije, i što je još važnije, dodele mu stipendiju kako bi preživeo.
Krčanje stomaka opomenu ga da je prošao ceo dan od kada je pronašao nešto mleka u vimenu jedne ovce. I pre nego što je zadovoljio svoju pohotu na jednoj slatkoj maloj kovrdžavoj vintemberškoj ... Sa odvratnom grimasom na licu zakle se Adolf da više nikada nikome neće govoriti o toj sramoti, a još uz to obeća da više nijedna ovca neće biti u njegovoj blizini, ikada, u bilo kom agregatnom stanju.
Miris hrane iz lokalnih restorana povuče mladića u jednu sporednu kaldrmisanu ulicu koja je nosila ime nekog albanskog grada.
- Prokleti srpski nacionalni hegemonisti, promrmlja dok je ulazio u nisku, slabo osvetljenu prostoriju u kojoj su , za masnim stolovima, sedeli isto toliko masni ljudi ogromnih brkova.
- Izvol'te? - podrignu mu nad licem debeli neobrijani konobar, razvejavajući masnom krpom ljuspe jaja i crnog luka sa stola.
- Zelenu salatu, pohovane paprike i komad hleba, na neveštom srpskom reče slikar, stežući u dlanu nekoliko kovanica koje su mu ostale od majke.
- Dobro, bratac, to je za salatu, a za jelo? - ne odustaje debeli.
- Pa to je za jelo, znate, ja sam vegetarijanac. - nevešto se osmehnu Hitler.
- Mali, ne seri! Nego, ako ćeš da je'š, jeđi, a, ako ćeš da paseš, ima tamo na Đermu jedna opštinska livada.
- Vaaas! - poskoči od ljutine bledi Austrijanac, gledajući čime će da kazni ovog svinjskog rođaka.
- Slušaj, vaško, podiže ga krčmar jednom rukom i prisoni uza zid, takve kao ti sam jebao na Ceru, Mačkovom kamenu, Bitolju i ponovo na Savi i Dunavu, i nemoj da sam te video i čuo da se oglašavaš na tom švapskom više. A, sad, pola kila prasećeg i polić rakije, ako se ne varam, her..?
- Hitler, Adolf, zakrklja slikar.
- Dado, u redu, reče krčmar i pojavi se u trenu noseći porudžbinu.
Sa zadovoljstvom je gledao kako izgladneli vegetarijanac u suzama glođe svinjsko rebarce i zaliva ga šećerušom iz Požarevca. Malo kasnije ga je sa istim zadovoljstvom šutnuo u tur i izbacio na sred kaldrmisane ulice.
- Ostaj mi zbogom, Dado, i da se ne vidimo više.
Dugo je i u mukama Hitler povraćao iza ugla brišući zamrljanim rukavom suze i bljuvotinu sa svog lica. Pogledao je kroz suze naziv mehane i zakleo se da će osveta biti njegova. Kafana se zvala " Konjički skok".
- Konjički skok, konjički skok, zapamtićete vi mene, pretio je svojom pesnicom.
Nekoliko minuta hoda dalje, bedna prilika bivšeg kaplara, a sadašnjeg slikara i vegetarijanca zaustavila se ispre jednospratnice na kojoj je pisalo - Slikarska akademija Paje Jovanovića. Krišom se prekrstio, pomolio se za uspeh i hrabro zakoračio u predvorje.
- Gde si navro, stoko prljava, govedo jedno seljačko, planinsko goveče!?! Stani, majku ti jebem glibavu seljačku, geače jedan paorski, nanu ti naninu štrokavu, reponjo jedan vlaški!! - sasu na Adolfa neko salvu uvreda i psovki. Pokisli i promrzli slikar ukopa se u mestu, jedva se uzdržavajući da ne podigne ruke uvis u znak predaje. Iz mraka predvorja pred njega stupi - njegov blizanac!!! Pljunuti Adolf Hitler, slikar iz Gornje Austrije. Ista frizura, iste oči, isti smešni brkovi. Samo što je ovaj drugi Hitler bio bolje obučen, uhranjen i malo više preplanuo. Da nije bio u mraku, mogao bi se originalni Hitler zakleti da je bio Ciganin.
- Šta me gledaš ko tele mrtvu kravu? Ko te je pustio, beličko? Što smrdiš na prčevinu, pizdo od ovce! Tri koraka nazad! Drugi Adolf zapuši svoj indijski nos i poče ga gurati napolje ukrašenom majordomskom palicom. - Ko si ti, kako se zoveš?
- Adolf Hitler, slikar.
- Kakav, bre, slikar? Viđao sam ja svakave slikare i pijance i ove što puše opijum čak i ove moderne dajguze, ali jebače ovaca prvi put vidim. 'Ajde ti lepo napolje, pa nazad odakle si došao.
- Slušajte vi nemate pravo, poče da se buni Adolf, ali već oseti da će to biti uzalud.
- Slušaj ti, Dado, beži napolje da te ne bih sada odrao naživo i tvoju kožu prodao nekom slikaru da po njoj škraba svojim bojama.
- Ali, ali, ja sam podanik austrijske države i tražim da se poštuje zakon!
- E, ja sam Ciganin, čovek bez države i za mene ne postoje zakoni! Ajde, marš napolje stoko jedna austrijska. Sad ćeš da mi platiš za celu familiju što gi potepaste vi i Bugari kod Han. Ajd, murš napolje!
- Dve čelične ruke zgrabiše mršavog slikara za ramena i zamahnuše da ga ponovo spoje sa beogradskom kaldrmom. Adolf zažmuri.
- Stani, Mile, gde si zapeo? - neki miran i staložen glas začu se sa galerije.
- Gospon Pajo, neki skitnica uš'o da prlja, mamu mu jebem ovcojebačku da mu jebem u guzicu ...
- Mile, šta smo rekli za psovanje?
- Izvini, gospon Pajo, jače je od mene.
- Hajde, Mile, idi gore podloži, uskoro će stići kralj sa porodicom.
- Evo. žurim, gospon- Pajo, žurim. A ovaj?
- Neka ga, ja ću sa njim.
Adolf Hitler pred sobom ugleda negovanog povisokog gospodina sa sedom kosom i umetničkom bradicom koji je silazio niz stepenice u oblaku mirišljavog skupocenog duvana. Slikar se zakašlja, budući nepušač.
- Pardon, smeta Vam? - obrati mu se na nemačkom domaćin.
- Da, ja sam nepušač, odgovori Hitler.
- Žao mi je, pod mojim ste krovom, moraćete da trpite. A i ovaj duvan stigao je direktno iz Turske, prvoklasan je. No, zašto ste ovde, her ...?
- Hitler, Adolf, Hitler, predstavi se slikar. Želeo bih da se upišem na Vašu akademiju.
- Pretpostavljam da ste poneli i radove? - priđe bliže Paja Jovanović.
- Naravno, zabrza Austrijanac, izvlačeći iz platna nekoliko slika i skica.
Dugo je Paja Jovanović posmatrao slike prostrte po podu akademije. Nad svakom se zadržao nekoliko minuta, proučavajući stil i poteze mladića koji je drhtao pored ulaza, ne želeći da svojim prisustvom uznemirava velikog umetnika. Posle nekog vremena, Paja Jovanović se obrati mladiću:
- Slušajte, Dado, mogu li vas tako zvati, Vaše slike imaju neospornog kvaliteta, ali iz doba koje je davno za nama. Vidite, vreme Drugog rajha daleko je za nama. Prizori iz herojske prošlosti, Nibelunzi, Valhala, sve je to tako passe. Preporučio bih vam da slikate vesele devojke, aktove, čulnu ljubav, i to međurasnu, to je danas na ceni.
- Ali, ali, vi ste takođe ...
- Da, i ja sam bio jedan veliki romantičar, sanjao sam o velikom Dušanovom carstvu, ali sam se zadovoljio i ovom manjom Aleksandrovom kraljevinom. Vreme Austrije i Drang nach ostena je davna prošlost. I Dado, ako mislite da živite, otvorite molerski salon, ili - bavite se politikom. Čujem da je u zamazivanju očiju birača velika budućnost. Servus, dragi moj, i ispratite se sami, da ne zovem Mileta bezveze.
Mladi nesuđeni austrijski slikar, budući moler i političar, našao se pred zgradom Akademije dok su suze kvasile njegovo lice, a u duši se rušio stari život, ustupajući mesto ideji. Ideji o konačnom rešenju svih njegovih strahova i kompleksa.

BEZ MOZGA

U maloj studentskoj sobi, negde gde grad opasno preti da postane lavirint prigradskih uličica, sedela su trojica u zimskim jaknama i igrala karte. U sobi je bilo hladno iako je kvarcna grejalica pružila svaki od svoja tri užarena prsta. Nesvesno su palili cigaretu za cigaretom kako bi dimom stvorili utisak da je u sobi bar malo toplije. Skoro pa ispijen balon jeftinog vina pored stola je takođe pomagao. Iznad njihovih glava televizor je motao već nekoliko puta viđenu sliku sa dalekog ratišta.

- Jovane, brate, daj pojačaj malo ton, javi se najsitniji od njih, ruku uvučenih u rukave prevelike jakne.

- Šta će ti ton? Ionako ćemo saznati da je neka vukojebina danas promenila vlasnika po ko zna koji put u poslednjih mesec dana, zabrunda vlasnik sobe između dva dima.

- Ma, daj samo nešto nek priča, umorio sam se više od ove tišine. Čuje se samo: Moje, dalje, pet, kontra ...

- Pa šta bi ti da čuješ drugo kad igraš preferans? - oglasi se i treći, mršavac u vojničkoj jakni.

- Dajte bar da slušamo radio, ne odustaje najmanji.

- Sine, ne seri. U šta da uključim spravu kad imam samo dva štekera, a oba su zauzeta? -zabrunda još jednom vlasnik.

Nekoliko minuta čulo se samo kako karta pada na klimavi sto i kako sva trojica šmrkću.

- Hej, mladići, imam jedan džoint! Da varnemo, možda nas to zagreje? - javi se ponovo onaj mršavi.

- Daj, brate, bolje je i to nego da se trujemo ovim cigaretama, spremno prihvati onaj mali.

- Ti da duvaš prema svojoj konstituciji, poklopi ga opet veliki.

Zapališe i cigareta poče da kruži okolo. Nije prošlo mnogo vremena i oni, pripiti i gladni počeše da se cerekaju. Smejali su se iizveštaju iz skupštine, oponašali političare, kreveljili se grejalici, varali na kartama.

- Ljudi, odavno me kopka jedna stvar, oglasi se mršavi boreći se za vazduh posle naleta smeha. - Kako to da se posle dobre duvke nikad ne sećam šta sam te večeri razmišljao i čemu sam se smejao. Voleo bih da nekada dokumentujem svoje misli.

- Imam ja tu negde jednu praznu kasetu koju sam spremio za muziku, sa mukom ustade krupni i poče da pretura po jednoj od dve fioke koje samo što nisu ispale iz sirotinjskog ormara. - Evo je, reče on posle nekog vremena, devičanski je čista. - Daj ovamo taj kasetofon. Skloniše karte sa stola i na njegovu sredinu staviše maleni kasetofon u čije kućište svečano ubaciše kasetu.

- E, pa, momci, neka je sa srećom, važno reče mršavi i svojim koštunjavim prstom pritisnu crveno dugme za snimanje.

Nekoliko trenutaka svi su bez reči posmatrali kasetofon, a onda su počeli da se smeju.

- Ovo je stvarno bez mozga! Snimamo se dok se smejemo! - histerisao je mali.

- Kad baš spomenu mozak ... Eto, već duže vremena ja mislim o njemu. I što više mislim, sve sam više siguran da je on neki parazit u našem telu, zabubonja krupni.

- Kakto to misliš? - javi se mršavi pripaljujući na grejalici cigaretu.

- Tako lepo. Jesi li ti nekad video mozak? Ja jesam, u tegli sa formalinom. Taj bratac je jedan samostalan organizam. Ima svoje telo koje živi u glavi i svoje ruke i noge, splet živaca, kojima se pruža po celom telu. Kad ga pogledaš odvojeno od tela, on liči na nekog vanzemaljca, pleo je krupni svoju priču.

- Ne seri! - ote se maloome dok je širio oči u strahu.

- Ozbiljno, pazi. Kad srce stane, mozak može da radi još nekoliko sati, skoro ceo dan. Kad zaustaviš disanje, ko se buni? Mozak, naravno. Kad se napiješ, teturaš se, ne možeš da pričaš, lupetaš gluposti, a komande za sve to se nalaze u mozgu. Dakle, sve što činimo loše, činimo protiv tog mamojepca.

- U pravu si, oglasi se i mršavi. On je zauzeo najsigurnije mesto u organizmu. O svim organima znamo sve, samo o njemu skoro ništa. Krije svoje tragove, ko zmija noge.

- Jeste, slažem se. Mislim da su mozgovi došli sa neke druge planete i naselili se u našim glavama i mi smo tako pobedili dinosauruse.

- Kako smo pobedili dinosauruse? Pa i oni su, valjda imali mozgove? - u neverici upita mali.

- Jesu, ali su njihovi mozgovi bili pičkin dim za ove naše. Čista pobeda više rase, sa zadovoljstvom primeti krupni.

- Što znači da smo mi, ljudi, bili bez mozga? - ponovo upita mališa.

- Pa tako mu nekako dođe, i sam ne verujući u to što kaže, oglasi se mršavi.

- Da se kladimo da se ničega od ovog nećemo sećati ujutru? Sve će to taj kučkin sin da izbriše, samo da ne bismo podigli revoluciju protiv njega, lupi šakom o sto debeli.

Ma, neće valjda, navuče dublje na čelo kapuljaču mali.

- Videćeš! - sa sigurnošću potvrdi mršavi.

Kad su popili i ono malo vina što je preostalo, legoše da spavaju.

Ujutru, soba je smrdela na zaboravljene opuške i kiselinu lošeg vina preostalog u neopranim čašama. Budili su se jedan za drugim, rukama pridržavajući mamurne glave.

- Hej, daj da vidimo šta smo lupetali noćas! - brže-bolje skoči iz kreveta mršavi.

- Daj, daj i mene zanima! - promuklo zašišti debeli. Mali je ćutao i oko sebe stezao mršavo ćebe.

Okupiše se oko stola. Mršavi pristupi kasetofonu i pritisnu dugme za reprodukciju. Svi načuljiše uši. Sa zvučnika se ne ču ništa.

- Daj, pojačaj to govno! - besno povika debeli.

- Pojačano je do kraja, nema dalje!

- Jesam li vam rekao da će mozak izbrisati sve dokaze tokom noći samo da se ne setimo šta smo pričali protiv njega? - slavodobitno je držao slovo debeli.

Samo je mali student bez reči držao kraj utikača koji je beživotno ležao na podu žudeći za štekerom u koji će biti utaknut.

KAKO SAM UBIO MILUTINOVU BABU

Milutin me je još jednom udario. Mučki, sleđa, pravo u rebra. Pokušao sam da mu vratim, ali mi je celu glavu nabio u sveže seno i pritisnuo je obema rukama.
- Hajde sad, Zagore, da te vidim! Hajde, udri ako možeš! - šaputao mi je u uvo dok sam ja bespomoćno grebao po njegovim plavim pantalonama. Igrali smo žmurke i on me je sledio do tavana na kome sam hteo da se sakrijem. Bili smo istih godina, neki daljni rođaci, ali je on bio za glavu viši i bar desetak kilograma teži od mene, bledunjavog gradskog dečkića koga su roditelji svakog leta slali kod strica na selo da malo očvrsne i ugoji se. Mrzeo sam selo, mrzeo sam sve rođake, mrzeo sam njihove podrugljive poglede kojima su dočekivali moju sestru i mene, mrzeo sam njihove komentare o mojoj odeći i neuhranjenosti:
- Jedete li vi tamo u gradu nešto? E, nije lako živeti na tuđoj grbači! Nema 'leba bez motike! Kako su te to obukli ko na svadbu da si poš'o? Opanke da obuješ kad dođeš u selo!
Redovno su nam brojili zalogaje, kao da smo trošili ono što nismo zaradili, podsmevali su se našim nespretnim pokušajima da držimo korak u plevljenju vinograda, opominjali nas da isključujemo struju jer je ona skuplja nego kod nas u gradu... Jednostavno, stavljali su nam do znanja da smo mi "Mi", a da su oni " Oni". A najviše me je mrzeo Milutin. Uzalud su mi bili moji novi automobilčići kad je on umeo da napravi vodenicu na potoku, moji revolveri su posramljeno ležali ispod kreveta jer je Milutin svojom praćkom skidao gugutke sa duda, a moji stripovi ... Milutin ih je zaplenio i sada su bili zaključani u sanduku njegove babe.
- Hajde, hajde, bori se, bori se, govno jedno gradsko! - Milutinova pljuvačka rosila mi je vrat. Uhvatio me je rukom za kosu i izvuka me iz sena. Zahroptao sam uvlačeći vazduh. Počeo sam da plačem od muke.
- Plačipičko jedna, svi ste vi iz grada plačljivci! Idi kod babe i plači! Šutnuo me je u leđa i ja sam se opružio po podu. - I nemoj slučajno da si nekome nešto rekao, zapaliću ti one tvoje knjige.
Silazio sam lagano niz stube, brišući suze rukavom. Skočio sam sa predzadnjeg stepenika pravo pred moju mlađu sestru koja nas je tražila.
- Ha, tu ste! Idem da vas zapljujem! - radosno kliknu ona i potrča ka trešnji. Milutin skoči sa tavana i odgurnu me pokušavajući da je stigne.
- Čekaj, bre! Sad ću ja da te uhvatim!
Zamakoše oboje za ugao uz ciku i viku. A onda se začu sestrin vrisak. Potrčao sam kao bez duše. Kad sam skrenuo za ugao naleteo sam na Milutina koji je ukočeno stajao i gledao u moju sestru. Na njenom malom dlanu ležala je grudvica paperja i trzala jednom nožicom, izdišući.
- Zgazila pile! - prošapta Milutin.
- Nisam ga videla, nisam ga videla, nisam ga videla! - ponavljala je moja mala sestra kroz plač. Pile je beživotno klatilo glavom koja mu je visila preko njenog malog dlana.
- Ubiće nas moja baba, dodade Milutin i pođe da uzme pile od sestre. No, ona ga čvršće privi uz sebe i zaplaka još glasnije.
- Pusti da ga bacimo svinjama da ga pojedu, možda neće da primeti, nagao se Milutin nad Danicu i pokušavao da joj otme pile.
- Pusti je, vidiš da plače! - gurnuo sam ga sa leđa i stao između njega i sestre.
Pogledao me je krvnički, a onda zgrabio kamen sa staze. Zamahnuo je, ciljajući u mene. Zažmurio sam.
- Šta je to bilo, nesreće jedne dečje!?! - začu se unjkav glas Milutinove babe, koja se gegala iz gornjeg dvorišta.
- Danica zgazila pile, baba! - Milutinove oči zasjaše. - Lepo sam im rek'o da ih ne jure okolo, ali nisu hteli da me slušaju!
- Uh, u usta vas detinja! Pa, jesam li vam sto put govorila da se ne igrate sa životinjama? Nisu one za igru, bre! Uh, bre, šteta, lepo pile! Jao, pile moje malo! Jao, nesreće jedne! Ko vas je zvao ovde? Imate onoliko dvorište kod vašeg strica, pa njemu gazite pile! Daj mi , mala, to pile, dabogda vam se vratilo! Sad ću da ti zovem majku!
Moja sestra se zaceni od plača. Pile je i dalje ležalo među njenim malim dlanovima.
- Pusti ga, ne uhvatila se više! Pusti ga, sad će tvoja majka da mi ga plati! Sad ću da te udarim! - baba podiže ruku.
- Dabogda umrla! - iz mojih usta izlete urlik i svi se mi sledismo. Milutin me pogleda u neverici, a babina bezuba usta su pokušala nešto da kažu. Ja zgrabih svoju sestru, oteh joj pile iz ruku i nežno ga spustih u travu. Potom otrčasmo do stričevog dvorišta ne osvrćući se. Iza nas ostali su Milutin i njegova baba i dalje bez reči gledajući za nama.
Sestra i ja se tiho uvukosmo u babinu kuhinju gde smo presedeli ostatak dana ne želeći da izađemo napolje čak i kada su se ostali vratili sa njive, a moj brat od strica doneo veliku lubenicu. Te večeri sestra se uvukla kod mene u krevet drhteći. Zagrlio sam je i tako smo zaspali.
Probudila nas je neka larma u dvorištu. Kroz prozor sam video dedu i strica kako iz odžaklije izvlače bure za pečenje prasića. Baba i strina su podlagale vatru u kazanu. Pogledao sam u sestru. Još uvek je spavala, bez osmeha i sa tragovima suza na obrazu. U sobu oprezno uđe moj brat.
- Umrla Draginja, Milutinova baba. Idemo napolje, sad će da kolju svinju. Ja sedoh na krevet bez glasa. - Šta ti je? - upita me brat, ali ne sačeka odgovor jer su napolju počeli da hvataju svinju.
Pogledao sam se u ogledalu koje je bilo zakačeno na vratima. Nemoguće! JA sam ubio Milutinovu babu! Skrenuo sam brzo pogled. A šta ako je to istina? Hoće li me baciti u zatvor? Niko ne sme da sazna za ovo.
- Niko ne sme da sazna! Niko! Čuješ li me? - Drmusao sam sestru koja me je bunovno gledala.
- Niko ne sme da sazna za ono juče! - stezao sam joj ramena.
- Šta ti je? Boli me! - sestra me je uplašeno gledala.
- Ubio sam Milutinovu babu. Umrla je juče. Ja sam joj rekao da umre, i ona je umrla.
Sestra poče da plače i pokri se preko glave. U tom trenutku u sobu uđoše naši roditelji. Majka sede na krevet pored sestre, a ja iskoristih trenutak i pored oca šmugnuh napolje.
Iz pravca Milutinove kuće čuo se žamor okupljenih seljana koji su pripremali sahranu. Neka žena je tiho lelekala u hodniku. Ja se prišunjah uz prozor sobe. Provirio sam kroz zamrljano staklo. Tamo je, u polumraku sveća, na stolu u sanduku ležala Milutinova baba.
- Dakle, istina je! - nisam znao da li da se uplašim ili da se radujem što imam toliku moć.
Naslonio sam se leđima na zid i čučnuo. Ako je to istina, onda sam mogao svakog ko mi se nađe na putu da ... Nisam smeo da izgovorim tu strašnu reč. Možda prvo onu tetkicu u školi koja mi je ukrala patike i nije htela da mi ih vrati? Ili onog što stalno zviždi za mamom? Ili onu ženu što priča sama sa sobom? ... Ili možda Milutina?
Ustao sam naglo kada sam ga ugledao. Nekako se smanjio u tamnom odelu broj većem u koga su ga obukli. Videlo se da je plakao. Odvojio sam se od zida i sačekao da dođe do bunara i odvoji se od ljudi.
- Milutine! - stao sam ispred njega.
- Šta hoćeš? - pogledao me je nekako, učinilo mi se, sa strahom.
- Vrati mi stripove! A ako mi ne vratiš ...
- Evo, doneću ti, odvoji se od mene i skoro otrča u kuću.
Ubrzo se vratio noseći pod miškom stripove.
- Na ti tvoje knjižice! A, evo ti i moja praćka!
Ja se iznenadih. Bila je to najbolja Milutinova praćka.
- Ali da te više ne vidim ovde. Važi? - Milutin mi stisnu podlakticu.
- Važi, neću dolaziti. Ali, o onome juče ni reči, jel' jasno!?! - pogledao sam ga na najstrašniji način. Okrenuo sam se i pošao ka stričevoj kući. Na licu mi se javio pobednički osmeh.
- Nemoj više da dolaziš!!! - uzviknu uplašeno Milutin.
Uzdignute glave ušao sam u stričevo dvorište. Mahnuo sam sestri i pokazao sam joj stripove. Nasmešila se.
- Čuješ li, snajka, umre Draginja? - baba tiho upita moju mamu dok sam ja prolazio ispitujući praćku.
- Čula sam mama, izdalo je srce. Kažu da je bila šećeraš.
- Valjda je tako, Bog bi ga znao.
Nisam znao šta je to šećeraš, ali sam se zakleo u Zagora Te Neja da više nikada neću upotrebiti svoju moć, osim ako ne bude u službi zaštite slabijih. A onda sam sa sestrom otrčao da praćkom skidamo još zelene orahe koji su sa mukom pokušavali da se izvuku iz svojih uskuh košuljica. Dan je bio divan i ja sam se osećao da sam gospodar ovog parčeta plavog neba.

NOVOGODIŠNJI POKLON

Posmatrao sam krišom, ispod oka, njihove čizme. Dva para novih nerazgaženih su mirovale pod stolom dok je jedan par razgaženih, prekriven finom prašinom, cupkao nervozno u mestu kao da im je tu, u toj skučenoj kancelariji, neprijatno i da žele što pre napolje, na svetlost dana.
- I što ne priznaš lepo, Joroviću, pa da idemo svako svojim poslom, oglasi se poručnik Simić, vlasnik onih razgaženh čizama. Zapovednik interventnog voda. Bog i batina, kako moj, tako i ostalih dvadeset vojnika koji su se, mokri i vrući, pušili postrojeni ispred kupatila čekajući mene da priznam krivicu.
- Nema šta da se prizna, gospodine poručniče. Dao sam taj peškir, svi su videli. Sad pratim jednu muvu koja se vrti oko popljuvane sijalice.
- Ti se još zajebavaš sa nama! - dreknu u tom trenutku zastavnik Mačinković, "upravnik" kupatila, i lupi rukom o sto dižući zlatan prah koji se lagano preplašen vraćao na svoje mesto. - Ukrao si peškir i svi su to videli, tako kaži!
- Nisam ukrao, dao sam peškir vojniku koji ga nije imao.
Kapetan Laković, zapovednik pozadinske čete, ćutao je i grickalicom sređivao nokte. Grickalica je bila u bojama naše zastave sa mrtvačkom glavom na sredini. On je bio vlasnik drugih uglancanih čizama.
- Pa nije to tvoja očevina, vojniče, pa da njome rukuješ kako se tebi nadigne! - penio je Mančiković i dalje, astmatično pokušavajući da uhvati vazduh.
- Nije, gospodine zastavniče, nego, rekoh, kad mogu da se otuđuju gorivo i ...
- Joroviću, tišina! - oglasi se poručnik Simić, streljajući me očima.
- Razumem, gospodine poručniče!
- Dakle, ti ne poričeš da si ukrao peškir ...
- Nisam ukrao, samo sam sa gomile čitih peškira uzeo jedan i dao ga vojniku.
- Tako se rasipa država. Počne se sa peškirima, a onda ...
- A onda se završi sa privatnom kafanom. - prkosno sam pogledao debeljka. Njegova " Kasina" nalazila se na sto metara od kasarne i bila opremljena hranom, pićem, pa čak i nameštajem iz kasarne. Svi su to znali, ali je Mačinković vezama i mitom svima zapušio usta i nesmetano radio.
Debeljko hitro skoči i krenu ka meni u nameri da me udavi. Ja sam skočio i sakrio se iza stolice. Nisam smeo da reagujem jer je fizički obračun sa podoficirom, makar to bio šljam kao Maćinković, sa sobom povlačio zatvor. A dalji boravak u ovoj apsani mi nije trebao, ni u kakvom slučaju.
- Ubiću te, skote, jebaću ti mamu balavu! - penio je zadrigli bik dok su obojica oficira pokušavala da ga zadrže.
- Dosta više, Mačinkoviću, dosta! - poručnik Simić obori ga na stolicu. - Pozvaćemo sada vojnika kome je peškir dat, neka i on da izjavu, pa da se razilazimo. A ti Joroviću, ako ne zaklopiš ta tvoja usta, dobićeš preko njih!
- Razumem, gospodine poručniče!
- Razumeš ti moj kurac!
Dozvaše onog ispred vrata. Bio je to neki Beograđanin, nebitan lik iz komande brigade, neka vezara koju čak nisam ni poznavao. Nije imao peškir i bilo mi ga je žao onako smotanog da se briše potkošuljom. Video sam gomilu ispeglanih peškira, uzeo jedan i bacio mu da se obriše.
- Izvolite, gospodine kapetane! - obrati se novopridošli Lakoviću koji je i dalje nezainteresovano gledao u svoje nokte.
- Slušaj ti, ptico, odcvrkući šta se desilo i briši odavde da te moje oči ne vide! - izbulji se Mačinković u pridošlicu.
- Ja, ovaj, zaboravio sam peškir i... - poče da sriče ovaj.
- Batali to! Nego, da li je ovaj ukrao peškir ili nije?
- Ne znam, nisam video, ja sam zaboravio ...
- Šta -a -a!?! - Mačinković ponovo pomodre u licu, a nesrećni pozadinac jse skupi u gomilu govana ispred njega.
- Jeste, gospodine zastavniče, ukrao je peškir sa gomile ispred kupaonice. - pizda me čak i pogleda kao da se pravda.
- Gospodine kapetane, složićete se da ovo priznanje ne treba uzeti u obzir. - poče opresno moj poručnik.
- Gospodine poručniče, oglasi se konačno kapetan Laković tamnim tihim glasom, mislim da smo dovoljno čuli. Šteta je učinjena i potvrđena, a koliko znam, ovom ovde, i tu upre grickalicom u mene, nije prvi put da se sukobljava sa vojnim zakonom.
- Ali, gospodine kapetane, počeh ja da se pravdam, ta kazna je u vezi sa ...
- Prebijanjem desetara Rakonjca jer je insistirao na disciplini - osmehnu se kapetan.
- Jer je bio sadista, promrmljah ja za sebe.
- Nešto si rekao, vojniče?
- Ništa, gospodine kapetane, očekujem kaznu - glasno odgovorih.
- Nećemo to nazvati kaznom, pre upoznavanjem svih aspekata vojne službe. -kapetan ustade i svi mi stadosmo u stav mirno.
- Dakle, pogleda prvo mene pa poručnika Simića, tražim da se vojniku Joroviću ovaj prekršaj upiše u vojni karton i da se na dve nedelje pošalje
( Na istureno stražarsko mesto gde će 'laditi jaja, sa osmehom pomislih ja, zamišljajući kaznu) u garnizonsku kuhinju gde će obavljati dužnost hlebara!
Izrečena kazna zateče nespremne i mene i poručnika Simića. Zgledasmo se.
- Kapetane Lakoviću, zar zbog peškira?
- Gospodine poručniče, od nekog mora da se počne. Inače će nam se vojska urušiti ako svako od nas uzme peškir bez dozvole. Slobodni ste!
- Razumem, gospodine kapetane! - htedoh reći još nešto u svoju odbranu, htedoh da im opsujem majku licemernu, ali me čvrsta poručnikova ruka zgrabi za okovratnik i izbaci ispred kupatila. Ceo vod se pokunjeno, kao prebijeno pseto, vratio u svoju spavaonicu.
- Gospodine poručniče, ja ću da bežim kući! Više volim i deset dana produžetka, nego jedan dan da radim u kuhinji! - drhtavom rukom prinosio sam cigaretu ustima.
- Ne seri, Joroviću! Da si pazio i da onom govnu pozadinskom nisi dao taj glupi peškir, ništa se ne bi desilo. - poručnik šutnu neku nevidljivu mrvicu sa uglačanog poda.
- Ali, zar zbog jednog glupog peškira? - oči mi se napuniše suzama besa.
- Na nekom kola mora da se slome. A i ti, zar te nisu učili da ne kradeš od lopova? Izdržaćeš kaznu, pa onda dovlači svoje dupe ponovo ovamo, među ljude. Poručnik mi stisnu ruku i izađe napolje.
Još iste večeri, praćen dvojicom vojnih policajaca, preselio sam se u spavaonice pozadinskog bataljona. U sobi gde su spavali kuvari i njihovi pomoćnici je toliko smrdelo da su ova dvojica zastala na njenom u lazu i samo mi pokazali glavom da uđem.
- Nema šanse da tamo spavam! - oglasih se ja pre nego što me belo obojeni pendrek pogodi u pleksus i ja bez daha bejah ubačen u spavaonicu.
Nekoliko minuta ležao sam na podu pokušavajući da dođem do daha. Kuvarska četa je složno hrkala i prdela, ne obraćajući pažnju na zakasnelog gosta.
- Slušaj, hoćeš li ti da ustaješ ili ćeš da spavaš dole na podu? - začu se šapat iz ugla spavaone. - Dolazi ovamo, ovde je otvoren prozor, lakše se diše. Dovukoh se nekako do ugla. Na jednom krevetu bio je prebačen čaršav i ispod je gorela baterijska lampa. Jedan kraj se podiže i proviri glava koju je prekrivala raščupana kosa čija je dužina znatno prelazila standarde Vojske Jugoslavije.
- Zdravo, ja sam Marko, možeš me zvati Džoni! - predstavi se vojnik.
Ja promrmljah svoje ime.
- Šta radiš to unutra? - upitah ga ja. - Što ne spavaš?
- Čitam, brate. Vremena za spavanje ima napretek. Vremena za kulturno uzdizanje u ovoj rupetini nema. A ti, šta je sa tobom. prekomanda?
- Ma, jok. Kazna. Hlebara, dve nedelje!
- Opa, naš pauk Laković ulovio je sebi novu žrtvu! - osetih sažaljenje u njegovom glasu. - Moje saućešće, prašinaru, najebao si ga. Nego, hajde na spavanje, uskoro će te buditi.
- Kako uskoro, tek je jedanaest sati?
- Ne znaš gde si stigao, bratiću.
Nisam pošteno ni oka sklopio kad osetih na licu smrad iz usta dežurnog vojnika i njegovu ruku kako me drmusa po ramenu.
- Ustaj, hlebaru, vreme je!
Pogledah na sat, bila je tek prošla ponoć. Glava me je užasno bolela.
- Ma, jesli li ti normalan? - počeh ja da se bunim.
- Ne seri, komandose, ako ne želiš da budim Lakovića u pola noći. Oblači radno odelo i polazi.
Nekoliko minuta kasnije probijali smo se kroz gusti mrak do kuhinje.
- Slušaj, pederu, stvari stoje ovako: U pola jedan, svake noći, stiže tamić sa kontejnerima hleba. Tvoj posao je da ih preuzmeš i ubaciš u hlebaru. Dobijaš pola hleba po vojniku dnevno. Tri puta dnevno hleb deliš na liniji. Pošto si ti po kazni, delićeš hleb na liniji gde je vojna policija i graničari jer su oni kreteni i sa njima je najviše problema. Ka d završiš podelu, riba se kompletna hlebara i u jedanaest sati uveče ideš na spavanje. Pošto si specijalni gost kapetana Lakovića, pratiće te špijuni koji će redovno dragog kapetana izveštavati o tvojim postupcima. Jedna greška i eto tebe kod nas do kraja vojnog roka. Imaš li pitanja?
- Jesi li i ti jedan od njegovih špijuna?
- Samo se ti igraj, pa ćeš zaraditi prekoredno ćebovanje. - dežurni me dovede do sporednih vrata kuhinje. Otključa ih pa me propusti unutra. Sa leve strane u jednom tamnom hodniku napipa veliki katanac i otključa i njega.
- Stigli smo, hajde ulazi!
Bela svetlost neonki treptavo je osvetljavala dugačku ali vrlo usku prostoriju, svu u belim pločicama od poda do plafona. Sa jedne strane, celom dužinom, bili su metalni rafovi, na kojim je ležao hleb, a sa desne strane, u uglu bilo je poređano pet kolica za hleb i mašina za sečenje. Još jedna klimava stolica u uglu ispod malenog prozora koji je gledao na smetlište bilo je celo pokućstvo.
- Slušaj me pažljivo, prenu me glas dežurnog dok sam pokušavao da sažaljevam sebe, evo ti ključ hlebare. Ti si sad, posle komandanta, glavni lik u kasarni. Ne smej se, ozbiljan sam. Može nestati municije, može nestati goriva, ali hleba ne sme da nestane. Nikad ne znaš kada će ti stići desetina sa otkomande, ili će se neko od mudonja posvađati sa ženom pa odlučiti da prespava u kasarni. Hleba uvek mora da bude!
- Ali, kako da ga bude, kad dolazi tačno po spisku?
- Snađi se, nasmeja se dežurni, vadeći cigaretu. Hajdemo napolje, uskoro će tamić.
Stajali smo i pušili u mraku dok je svako preturao svoje misli. Izdržaću petnaest dana nespavanja, navikao sam na straži, a i vojnih pandura se ne plašim, iza mene su momci iz mog voda. Ali, kako dođavola da stvorim višak hlebova kad on stiže proračunato, u gram.
- Da te pitam nešto, uvukoh poslednji dim, gde je prethodni hlebar?
- Otišao je prekjuče kući, odgovori dežurni gledajući u sat.
- Šta, kapija? Pa što nisu poslali novog?
- Nije, brate, kapija, skinuli ga pre vremena, nije mu bilo dobro u glavi, odgovori dežurni, ne gledajući me u oči. A onda iz mraka zasijaše svetla kamiona.
- Stižu hlebari! Spremi se! - gurnu me napred dežurni.
Tamić uspori i, dok se još uvek kretao, iz njega iskoči prilika u belom, kao neki duh. Bio je to ugovorac- hlebar iz vojne pekare.
- Imaš li nešto?
- Nemam, zbunjeno odgovorih gledajući u dežurnog.
Majstor je pripaljivao cigaretu, praveći se lud.
- Nemaš, a? Dobro, onda 23 kontejnera za tebe jutros. Poče da ih gura nogom iz zadnjeg dela kamiona. Limeni kontejneri počeše zvečeći da padaju na beton. Jedan se otvori i iz njega ispade nekoliko vekni hleba. Ja sam i dalje neodlučan stajao pored kamiona.
- 'Ajd, uzdravlje!- pozdraviše više dežurnog kuhinje nego mene i okrenuvši kamion, nestaše u noći.
- I šta sad? - pogledao sam dežurnog.
- Sad ćeš, bratiću, sve to da ubaciš u hlebaru i da naređaš na police.
- Sam?
- Osim ako nemaš pomoćnika, sam! - dežurni zapali još jednu cigaru i sede na ogradu.
Ja nevoljno uzeh jedan kontejner da ga podignem, ali mi on, od težine, ispade na beton.
- U svakom kontejneru je 40 vekni hleba. Znači, jednim kontejnerom hraniš 80 duša. Sa svakim hlebom koji izgubiš, dvojica vojnika ostaju gladna ...
- Hvala ti na matematičkom razjašnjenju, prostenjah dok sam pokušavao da uvučem prvi kontejner. Posle devetog sam bio u goloj vodi. Seo sam pored dežurnog da se odmorim.
- Brate, ne bih ti to preporučio. Uskoro će straža, a ti nisi ubacio ni polovinu.
- Ma, šta me boli za jebeni hleb, duboko sam uvukao dim u pluća.
- Ne znaš ti gde si stigao.
- Šta svi to ponavljate? Pa nije ovo ništa gore od dosadašnjeg roka. Vi bar niste ganjali krijumčare i nisu pucali po vama.
U tom trenutku začu se tropot. Nailazila je straža. Desetorica usnulih vojnika sa puškama o ramenu lenjo se vuklo iza razvodnika.
- Hej, ljudi, stigao vruć hleb! - ču se veseo glas iz kolone. U sekundi su se njih desetorica okomili na jedan kontejner i obivši ga, počeli da izvlače još vruće mirišljave vekne. Desetar ih je mirno posmatrao, sa smeškom.
- Devet, deset, dvanaest hlebova puta dva vojnika, brojao je naglas dežurni.
- Hej, mazgovi jedni, šta to radite! - uleteh među stražare, gurajući ih od hlebova. - Vucite se tamo! Ostav, bre!
- Joroviću, ne kurči se! - jedan od njih, neki Kragujevčanin, skide pušku i kao slučajno, uperi je umene. - Tvoja je krivica, zašto nisi požurio. Vesela ekipa se okupi u kolonu i, kidajući rukama hleb, skoro u galopu nastavi do svojih stražarskih mesta.
Na brzinu sam uvukao unutra preostale kontejnere i brzo zaključao vrata za sobom. Pogledao sam trebovanje na papiru. Već sam bio u manjku 12 hlebova. Nepoznati hlebar - ludak mi je u amanet ostavio 8 hlebova. Falilo mi je još hleba za osmoricu ljudi. Morao sam brzo da razmišljam. Znao sam da je dva parčeta predviđeno za doručak i večeru, a tri za ručak. Tu nije smelo biti zajebancije. Ali, ako ipak ... Prišao sam mašini za rezanje hleba i pažljivo je pregledao. Tražio sam dugme za regulisanje debljine isečenih kriški. Bilo je podešeno na dva santimetra.
- Ih, dva santimetra! Mnogo je to, brate! - zluradi smešak se pojavi na mom licu. Prsti se prihvatiše zavrtnja i posle nekoliko sekundi mašina je veselo brekćući sekla kriške debljine 1,7 santimetara. Bio sam spasen. Bar za nekoliko narednih sati.
Brzo sam se privikavao na nova pravila. Na liniju sam izlazio opremljen metalnom šipkom, jasno stavljajući do znanja policajcima da njihove pretnje meni ništa ne znače i da ču se braniti ako me napadnu. Posle svakog obroka sam se zavlačio u svoju grobnicu, kako sam zvao hlebaru i uvlačio se ispod poslednje pregrade da odspavam na nekoj staroj uniformi. Onim hlebarima iz tamića sam tutnuo neku rakiju tako da su mi svakog jutra doterivali još jedan kontejner viška, tako da sam lagodno mogao da vratim krišku na 2 santimetra debljine. Sa kuvarima se nisam družio. Prezrivo sam ih gledao sa visine. Ja sam bio tu na kazni, oni su za mene bili niža bića, pozadinci, šljam. Samo sam se Džoniju javljao, mada sam i njega retko viđao.
Najgore sam se osećao kad bih se probudio. Hlebar nokad nije smeo da napušta svoje prostorije. Tada bih šetao od jednog do drugog zida kroz cepanice hlebova koje su mirno ležale na policama, kao da sam u zatvoru. Sa jednog na drugi kraj hlebare bilo je ukupno devet koraka, posle kojih je sledio okret nalevo krug. I tako satima.
- Jedan, dva, tri ( - Hlebare, daj pola hleba! - urlao je neko ispod prozorčeta), četiri, pet ( - Daj parče hleba, znam te ko si!), šest, sedam ( - Molim te, daj mi hleba, evo ti dve cigarete!), osam, devet, okret, jedan ( Zemo, Jovan ovde. Brate, daj malo hleba!), dva tri, četiri ( Jebaću ti majku kuvarsku!), pet, šest... Dugi su zatvorski sati.
Jedne večeri, pošto sam očistio i zaključao hlebaru, čekao sam dežurnog da me vrati u spavaonu. Kuhinja je ležala u miru dok su se hromirani delovi sablasno presijavali na svetlu spoljašnje svetiljke. Smrznuti stražar kašljao je prilepljen na cev za grejanje. Sve je bilo mirno.
- Majku mu, ostalo mi je još pet dana u ovom sranju, a onda nazad u pravu vojsku. Izvadio sam vojnički kalendar. A prekosutra je i doček Nove godine. E, dođavola! Sad ću morati sa ovim kretenima da ga slavim! Ništa, iskrašću se do mojih klasića, pa makar mi produžili još deset dana ovu golgotu.
Začu se ključ u bravi. Došao je i dežurni.
- Dobro, brate, gde si dosad? Imam još manje od sat vremena da odspavam, počeh da zanovetam približavajući se ulaznim vratima.
- Ni reči više, prašinaru! - Džoni mi dade znak da ćutim, a onda pozva nekog iz mraka. U kuhinju uđoše još njih petorica. Neke sam poznavao iz kuhinje, jedan je bio plavac.
- Šta radite ovde, naići će dežurni kuhinje? - sa smeškom sam ih posmatrao.
- Ne brini ništa, neće ga biti nekoliko sati, reče Džoni prstima mi pokazujući znak da ga je isplatio. - Vreme je za novogodišnju žurku.
- Kakvu žurku u kuhinji, ubiće vas Laković.
- Ne beri brigu, nego se skidaj, sa smehom se oglasi Džoni. Pritrča jednom od kuhinjskih kazana i poče da ga puni vodom. Ostali se rasturiše po kuhinji pijući iz flaša.
- Ma, jesi li ti lud? Šta to radiš, budalo? - nisam mogao da verujem svojim očima.
- Pravim đakuzi, vojnički đakuzi. Kad se voda ugrejala, Džoni je otvorio poklopac kazana i onako, kao od majke rođen, uskočio u njega. Jedan od kuvara dodao mu je flašu piva i cigaretu.
- Podseti me da ne jedem više kuvana jela - okrenuh se da pođem.
- Gde ćeš, bre, budalo? - oglasi se Džoni iz onog kazana.
- Idem na spavanje. Ostalo mi je još ...
- Pet dana pa si slobodan? Vraćaš se među svoje prašinare da gulite kolena po kamenjaru? Jesi li ti pri svesti?
- Brate, umoran sam i nije mi do priče. - probao sam da izbegnem ono što je sledilo.
- Zašto, prašinaru, što si ti bolji od mene? Zato što nosiš pušku, a ja ne? Zato što ideš na stražu, a ja ne? zato što nijednom nisi išao kući, a ja već tri puta? Zato što drkaš u kupatilu, a ja ga umačem svake nedelje?
- Ej, ne seri, lepo sam ti rekao da mi nije do rasprave.
- Znam, prašinaru, ali samo da ti kažem nešto. Ti se stalno buniš za neu pravdu i stalno izvlačiš deblji kraj. Ovi su ovo uredili po svojim merilima. Naše je samo da prođemo ovde, a da se ne oštetimo mnogo. I ja se ne slažem sa ovim sranjem, ali sam pronašao način i da meni bude dobro i da me oni ne primećuju.
- Čisteći krompire u kuhinji.
- Ako treba, i čisteći krompire u kuhinji!
Okrenuo sam se ljutito. Mrzeo sam tog pametnjakovića. Znao sam da je u pravu i da će mi, na kraju, vojska obiti roščiće ili slomiti kičmu. Ali, da mi to kazuje go iz vojničkog đakuzija, kao da je negi bog kuhinje...
- Hej, prašinar, ne ljuti se. Drag si mi, zato te i savetujem. Spusti malo glavu, tako im nećeš biti na radaru. A onda možeš da radiš šta hoćeš. Dođi da te upoznam sa nekim. Hitro iskoči iz đakuzija Džoni i onako go krenu ka mesari.
Lagano je otvorio vrata i mi videsmo nekakvu priliku kako stoji nagnuta nad mesarskim stolom i ritmički se kreće napred - nazad.
- Ono je Mile Sperma, šapatom mi reče Džoni. Ne moram da ti pojašnjavam zašto ga zovu Sperma. Taj može u svakom trenutku, na svakom mestu, nekoliko puta zaredom. Nije normalan.
- Pa zar i sad? - sa gađenjem sam prmetio da su Miletu spuštene radne pantalone do članaka.
- Sad su došle sveže goveđe džigerice, a on kaže da je to kao da skidaš nevinost devojci. Vruće, vlažno i krvavo. Samo napraviš rez.
- Dosta, bolesnici! - rukom sam prekrio usta grozeći se.
- Hajde, beži ti na spavanje i razmisli o savijanju glave. - izgura me Džoni u mrak.
Narednog dana nisam ništa hteo da jedem, a da nije bilo upakovano i otvoreno preda mnom. A Džonija sam izbegavao u širokom luku. Vojske je bilo manje u kasarni jer su većinom otišli na odsustva, tako da je i rad bio lakši. Sve je odisalo nekom mirnom, prazničnom atmosferom.
Posle večere, prišao mi je kapetan Laković.
- Čuo sam da si se popravio, Joroviću? Ovaj društveno-korisni rad je pravilno uticao na tebe. Možda treba da ga produžimo na mesec dana?
Dlačice na vratu se podigoše i ja krenuh da nešto kažem, ali se uzdržah i namestih osmeh.
- Moglo bi, gospodine kapetane. Bar ima hrane u izobilju.
- Razmisliću o tome, Joroviću. A za početak, kao izraz dobre volje, sutra služiš hleb u oficirskoj kantini.
- Hvala, gospodine kapetane.
Oficirska kantina značila je pozao iz snova. Dvočasovno radno vreme, svežu kafu, novine, ponekad i flašu piva, ako je neko nešto proslavljao. To je bio posao za neke sa najdebljom vezom. Kao što je bio Džoni. Obukao sam novu uniformu, lepo se izbrijao i došao u kantinu. Ručak je tekao po planu. Nekoliko dežurnih oficira, mahom neženja, sedelo je i pričalo, žaleći se na sudbinu koja ih je kaznila da najluđu noć provedu u kasarni. Ja sam se dosađivao. Džoni se pravio da me ne poznaje.
Pred sam kraj smene u kantinu uđe kapetan Laković. Pozdravi se sa prisutnim oficirima, pa onda priđe meni.
- Kako si, vojniče?
- Vrlo dobro, gospodine kapetane!
- Odlično, odlično! Da li ti se dopada rad u kantini?
- Nije loše, gospodine kapetane!
- Šta, nije loše!?! Od ovoga nema bolje! Ali, nije ovo za tebe. Ti ćeš nazad među svoje prašinare, da guliš do kraja vojnog roka stražu i terene. Jer za takve kao što si ti i to je velika nagrada.
- Majmun jedan, doveo me je ovde samo da me ponizi! - besno sam ga pogledao, ali sam se smirio u sekundi.
- Tako je , gospodine kapetane. - Nije ovo za mene.
Laković htede još nešto da mi kaže, ali se pored nas nečujno stvori Džoni, noseći nešto na tacni.
- Gospodine kapetane, kraj je godine, pa smo odlučili da vam se zahvalimo i da vas malo počastimo. Evo, od svih nas iz kuhinje, malo pudinga, znamo koliko ga volite. I poseban pozdrav od Mileta, on ga je pravio.
- Hvala, hvala, Marko!- zbuni se Laković. Zahvati punu kašiku pudinga i stavi je u usta. - Izvanredan puding, pohvali Mileta u moje ime.
- Nema potrebe, gospodine kapetane, eno Mileta na trpezarijskim vratima.
Ja podigoh pogleda. I zaista, tamo je stajao Mile Sperma, blesavo se smešeći i nespretno mašući rukom. Njegov šlic beše dopola zakopčan. Zaprepašćeno sam pogledao Džonija, a on mi je samo namignuo.
- To je naš novogodišnji poklon za vas. Srećna vam Nova godina, gospodine kapetane!

KAKO SE MOJ DEDA OŽENIO

Moj deda bio je veliki ženskaroš. Danas bi ga zvali plejbojem i bonvivanom. U to vreme zvali su ga kurvarom. Nije bilo te mlade, udovice ili raspuštenice koju on nije pohodio u svom ljubavnom zanosu. Malo - malo pa bi se rodilo neko žgepče neboplavih očiju, a mlada bi dugo zaprepašćenim roditeljima pokušavala da objasni kako je to moguće da se zatrudni a da se ne deli postelja sa muškarcem. Jer i tada su ljudi slabo verovali u Boga. Deda bi redovno u takvim prilikama nekoliko nedelja provodio u Beogradu kod svog ujaka dok se stvar ne smiri i dok grešnicu ne udaju negde pod planinu među Vlahe i sirotinju. A i Beogradu se nije smirivao. Bela košulja, fijaker sa dva belca, nepresavijene banknote u buđelaru i široka ruka jedinca sina bile su zaštitni znak mladog Milorada. Poznaval su ga sve kuće crvenih fenjera i sve ilegalne kockarnice beogradske do ispod Avale.
Njegov otac Žika Amerikanac trpeo je i gutao i delio s mukom zarađeni novac kako bi sačuvao porodičnu čast i sina spasio robije ili smrti u nekom kanalu. Zatvarao je sina u memljivi podrum među bačve vina i tamo ga dugo tukao kamdžijom, onako kako je tukao argentinske bikove kada bi preskočili ogradu i krenuli da urnišu krave na ispaši. Tukao je bez reči, sistematično, pažljivo, da ne pukne koža, da se ne ošteti momak. Deda je sve to trpeo bez suza, bez stenjanja, sa ironičnim osmehom na licu koji je još više rasplamsavao mržnju kod Žike. Onda bi obojica seli na basamak, otvorili bačvu i pili do besvesti. Palili su cigaru na cigaru i razgovarali. Otac je molio sina da ga više ne bruka po selu, a sin je molio oca da ode ponovo i da se više ne vraća. Na kraju bi se zajednički oteturali do vrata kuće i tamo zagrljeni zaspali na doksatu jer bi prababa zamandalila vrata čim bi ih videla da ulaze u podrum.
Tako je to trajalo nekoliko godina sve dok se jednog dana, pred sam kraj rata, na vratima Žikine kuće nisu u kolima dovezli predsednik suda i pop. Oni su Žiki u pola glasa uz čašu vina saopštili da je glas o dedinim noćnim doživljajima dopro i do policije i da je iz sreskog načelstva stigla naredba da se mlađani Milorad sledeći put stražarno sprovede u načelstvo. Kao osvedočeni prijatelji kuće i Žikini dužnici, došli su da ga na vreme upozore jer smutna su vremena i glava leti i za manju grešku. Šteta je da takav momak propadne zbog one ženske stvari. Deda se zahvalio gospodi, izvadio svoj kožni notes i pred njihovim očima istrgao i zapalio stranice sa njihovim dugovanjima. Dok je papir dogorevao u piksli, deda je zakrvavljenim očima kroz dim zamišljeno gledao ka Moravi.
Već sutradan, u ranu zoru, Žika je osedlao mrkova i u svom crnom odelu sa buklijom i pogačom u pletenoj torbi, pregazio Moravu i otišao u selo M. kod najvećeg gazde Danila, koji je imao tri sina i jednu kćer. Ta devojka tek je navršila šesnaest godina i još je pravila lutke od kukuruzovine dok je sa mlađim bratom čuvala svinje pokraj reke.
- Ti znaš ko sam ja, započeo je Žika priču, a svi znaju ko si ti. Došao sam ovde da se prijateljimo. Izvadio je na sto bukliju, pogaču i kožnu kesu.
- Znam dobro ko si ti. Ali, svi znaju i tvog sina, tiho prozbori Danilo istresajući lulu i gledajući Žiku pravo u oči. Žiki se zategoše žile na vratu i on rukom pođe ka teškom nožu koji je držao iza leđa. No jedan pogled na sinove i sluge Danilove koji su naizgled nezainteresovano noževima deljali vrbove prutiće, umirio ga je.
- Za mog sina ja odgovaram. Njemu treba žena, kuća i mir. Kuću imam, smiriću ga, a za ženu sam došao kod tebe.
Danilo je ćuteći punio lulu. Na predmete poređane na stolu nije ni obratio pažnju. Znao je da su u kožnoj kesi zlatnici, i to ne ovi turski, iskrzani i najčešće šuplji, nego američki, teški, novi i blistavi. Znao je on dobro i zašto je Žika došao kod njega. Nije njega interesovala Miona, nije bila baš neka lepotica, njega je interesovala zemlja. Danilo je držao više od pedeset hektara plodne moravske zemlje i šuma, a Žika je hteo deo toga. Hteo je da jednim udarcem oženi onog njegovog kurvara i da Danilu uzme parče carstva.
- Dobro, Žiko, razgovaraćemo.
Jednim pokretom glave Danilo razjuri mlađe i u kuhinji ostaše samo njih dvojica. Sedeli su do sutradan u podne, k njima je ulazila samo Miona pokatkad da donese jela i pića i otvori prozore kako bi izašao teški duvanski dim. O čemu su razgovarali nikad niko nije saznao, ali je Žika na svom mrkovu smrknut ponovo pregazio Moravu i poput furije uleteo u svoje dvorište. Svom sinu jedincu, koji je prišao da mu pridrži konja, udario je krvnički šamar, a zaprepašćenoj Miladiji naredio da zove kumove i rođake da spremaju svadbu.
Nekoliko dana u dvorištu se čulo dovikivanje žena, brektanje svinja, tužno izdisanje jaganjaca. Iako je bilo ratno vreme, Žika je pravio veselje svom sinu o kome će se pričati. On je sedeo zamišljen na doksatu svoje kuće i nemo, očima, izdavao naredbe. Niko od njegovih i nije smeo da mu priđe.
Kao čovek koji je razmišljao unapred, Žika je na svadbu pozvao i okupio sve značajne ljude iz kraja. Za istim stolom seli su jedan do drugoga sreski načelnik, pop, komandant sela i mnogi drugi. U šljivaku iznad kuće baškarili su se četnici kapetana Simčevića koji je nenaoružan i u novoj narodnoj nošnji vodio kolo za kolom. Njihov poklon za svadbu bila je ciganska muzika majstora Jelenka Pervića i njegovih sinova koje je kapetan Simčević spasio streljanja 1942. godine. U istom kolu na mestu keca nogama je sitno preplitao Jovan Kundak, partizanski komesar dok su se njegovi drugovi gostili u donjoj avliji. Jovan je kao poklon doneo obećanje da neće uzimati mladoga Milorada u narodnu vojsku onda kada Rusi pređu u Srbiju jer partizani ne uzimaju ženjene domaćine nego momke i proletere. I što je još važnije, Jovan je Žiki obećao da mu neće dirati zemlju kad dođe ta dugo očekivana sloboda. Zauzvrat, Žika je Jovanu tutnuo istu onakvu kožnu kesu kao i svom prijatelju Danilu. A novi prijatelj sedeo je u čelu sovre, okružen svojim ljudima kao nekakav antički kralj i sa podsmehom i sa visine posmatrao šaroliko društvo. Udao je svoju kćer u dobru kuću, a da nije okrnjio svoje carstvo i još pride, na sramoti i žurbi Žikinoj, zaradio dobru paru. Da je znao da će kroz nekoliko godina njegovo carstvo biti nacionalizovano, a on proglašen kulakom i narodnim neprijateljem, i da će sa svojim sinovima biti tučen, mučen i zatvaran, manje bi se gordio i više bi poštovao Žiku. Jer, Žika možda jeste bio u škripcu, ali je imao zlato i znao je kome ga pobedniku treba ponuditi.
Veselje je bilo u punom jeku, Cigani su već bili popeti na lipu i odatle svirali, kapetan Simčević i Jovan Kundak su zagrljeni sedeli uz prepune stolove, kad se zvuk teške mašine začu negde blizu u potoku.
- Nemci! - utrča kao bez duše golobradi skojevac. Namah umuče muzika i ljudi se u nevlolji zgledaše. Simčević i Kundak bez reči ustadoše i neprimetno odoše ka svojim ljudima.
- Ljudi, smirite se! - mirno reče Žika. - Da vidimo prvo šta hoće.
U tom trenutku pred okićenom kapijom stade pancerverfer iz koga izađe Jakob Šmit, banatski Švaba, stvarni gospodar tog kraja.
- Pomaže Bog, gazda Žiko i srećno veselje! - priđe pradedi i rukova se sa njim. - Samo vi nastavite, gospodo! - obrati se muzikantima koji su se kao gušteri pribili uz granje i premirali.
- Vidim, okupio si ovde lepo društvo, poče da se okreće i plavim nemirnim očima da preleće po svakom od svatova ponaosob. Svi oboriše glave.
- Pa, eto, malo, red je, valja se ... - poče da ga nutka rakijom domaćin.
- Neka, neka, posle ću. Nego, gazda Žiko, poče glasnije hauptmanšturmfirer da ga svi jasno čuju, čak i oni skriveni u potoku i u šljivaku, može li jedna pečena ovca i bure vina za moju okupljenu četu koja se odmara dole na pruzi kod crkve? Da ne dolazimo dovde i kvarimo veselje? I molim vas, samo bez pucnjave, momci su malo nervozni ovih dana. Čuje se da ćemo ići na Istočni front. I gazda Žiko, oprosti što sam ti na veselje došao praznih ruku, ali računaj da smo ti poklonili onu vojničku peć i vermaht sekiru koje si na leđima preko brda doneo kući one noći kada su banditi digli u vazduh teretni voz za Grčku. I čuvaj svoga sina, trebaće ti.
Žika Amerikanac se prvi put posle dugo godina uplašio. Znoj mu je curio niz leđa, a pluća vapila za vazduhom dok je ledenim rukama nesvesno prihvatao Jakobovu mesnatu šaku. Bez reči ga je otpratio do kapije.
Kada se oklopno vozilo izgubilo u prašini, okrenuo se i jednim pogledom obuhvatio dvorište kuću i svatove. Učinili su mu se, zajedno sa njim, mali i ništavni pred tim čovekom koji je znao najskriveniju tajnu svakog od njih. Zabrinuto je potražio svog jedinca, prema kome je , prvi i jedini put u životu, osetio roditeljsku brigu. Ali, Milorada nije bilo. On je na tavanu štale mrtav pijan blaženo hrkao i sanjao beogradske kurve.

nastaviće se

( iz neobjavljene porodične hronike, vol.2)