PEDESET NIJANSI SA KRILCIMA

 

- Ustani sa tog poda, ne valjaj se! Kako se to ponašaš, znaš li koliko imaš godina?

- Znam, i briga me!

- Neće ti pomoći to valjanje! Moraš nekad i ti mene da poslušaš! Hajde, ustaj, spremaj se i u prodavnicu! Vidiš li koliko je sati?

- Vidim i to me plaši. Sad su se svi razbudili i prodavnice su pune.

- Dejane, ne ponašaj se kao dete. Hajde, imam mnogo posla, ne mogu i o tome da mislim. A potrebno mi je, shvati me.

- Draga, molim te, imamo i žensku decu, možda mogu ona?

- Ne mogu jer si ti moja desna ruka. Prekini da cviliš i otkači mi se od noge.

- Nemoj me terati da to radim, znaš kako je bilo prošli put?

- To je samo skup nesrećnih okolnosti. Ustaj! I ne zaboravi da požuriš nazad.

Podigao sam se bez volje da se raspravljam više. Dan, inače vedar i natopljen nijansama plavetnila, za mene je postao mračna i hladna noć. Da, dragi moji, preda mnom se nalazila avantura iz koje se možda neću vratiti živ, avantura skopčana sa mnogim opasnostima i blamovima, avantura kupovine – ženskih uložaka!

U tom trenutku na vratima naše dnevne sobe pojavio se moj otac, puritanac i čuvar velikosrbskih tradicija u našoj porodici. Slamčica spasa, zrak sunca slobode, mogući zaštitnik nas nezaštićenih.

- Ćale, molim te, kaži mojoj ženi da nije primereno da idem nedeljom u podne da joj kupujem …khm … znaš …

- Ne interesuje me. Ja sam došao da jedem nešto. Ona tvoja majka danas izigrava emancipaciju.

- Pa i ja to kažem, ćale. Gde ide da ja, kao glava porodice …

- Ti nisi glava, ti si glavudža. Morali smo najveća vrata da postavimo da bi ti prošao. Snajka, šta ima za doručak?

- Aman, bre, ostavi doručak! U pitanju je kupovina -  približih mu se do uva - uložaka, ćale.

- Ma, šta se sad žališ! Jesam li ti lepo govorio da vodiš računa s kim se ženiš?

- Aman, bre, matori, ne zajebavaj, pa svaka žena troši to.

- Aha, da si bio moderan, mogao si se oženiti muškarcem, uštedeli bi na tim… znaš. Idi, poslušaj ženu.

- Ti nisi normalan! Gde tebe nađoh u zaštitu da zovem? Majko moja …

- I ona bi ti to isto rekla, danas je u Klara Cetkin fazonu.

Šta sam mogao, skupio sam šipke, spremio se i u zadnji džep farmerica stavio jedan primerak uloška kako bih znao pravi model. Valjda se tako kaže za uložak – model? Mogu reći da je uložak bio mekan i lepo prianjao, skoro da je ergonomski bio savršen . Mislim, žene su oduvek vodile računa da im bude udobno … šta ja ovo pišem, pobogu? Fokus, fokus, stvaraoče!

Kako bih povratio svoje poljuljano muško dostojanstvo, rešio sam da se napojim snage na izvoru testosterona, na samoj nultoj tački muškosti. Rešio sam da svratim do kladionice. Dok sam sa zanimanjem pratio promenu rezultata u 4. ligi tunižanskog prvenstva i prijatan osećaj zaborava mi se širio organizmom, načuo sam, ne svojom krivicom, razgovor dvojice koji su sedeli za stolom pored mene. Razgovor se vodio o engleskom FA kupu i obojica su mislila da će baš njihov tiket proći.

- Slušaj, majmune, ne može VBA da pobedi Votford ni u million godina!

- Ma, kretenu jedan, ti ne znaš za borbeni duh Severnjaka.

- Daj, ne kenjaj, nego mi kaži da li da odigram da će Persil dati gold?

- Molim? Šta reče?

- Rekoh, da li će Van Persi dati gol. Šta hoćeš, da te nabodem sad?

- Ne, ne, ne, rekao si Persil da postigne gold. Znao sam da si papučar, majke mi, znao sam!

- Brate, nije mi lako, razumi me. Dobro je da me ne šalje za uloške, roknuo bih se, mame mi moje. I nikom ni reči za ovaj Persil inače će te jesti u viršlama.

Nehotice sam dodirnuo uložak u džepu. Kao da se i on jadan uplašio i privio čvršće uz mene. Ne brini, pomislio sam, idemo odavde na neko bolje mesto za tebe.

Preda mnom se, dokle god mi se prostirao pogled, prostirala polica sa ulošcima. Pedeset posto krvavila, što bi rekli moderni pisci. Stajao sam pred tim hramom ženske muke i osećao kako mi kolena klecaju. Ono, boleo me je i vrat jer sam se trudio da pročitam baš svaki naziv, ali, priznajem, osetio sam strahopoštovanje pred tom masom pamučnih, sintetičkih, sa hilaurionom, kamilicom, brusnicom, kokosom napravljenih uložaka. A tek oni sa česticama mesečeve prašine, sitno mlevenim školjkama iz Tihog okeana. I one sa extra devičanskim maslinovim uljem! Prosto vam dođe da ih bacite na tiganj i pojedete. Zavideo sam ženama u tom trenutku. Imati toliko izbora pred sobom, to zaslužuje samo žena koja koristi…? I tu ja krenuh rukom ka zadnjem džepu po primerak ženinog uloška jer sam, naravno, zaboravio kako se zove onaj koji koristi moja žena. U tom trenutku pored mene prođe gospođa vozeći manijački kolica sa robom koja me udariše po ruci gde se nalazio egzemplar. Uložak polete, radosno šireći krilca na slobodi. Lelujao je lak kao pero (ne lažu ovi na reklamama) a ja sam ga zadivljeno pratio pogledom. Ipak, posao je bio posao i ja pođoh da ga dohvatim. Tvrdoglavac je pao na najvišu policu ugnezdivši se među svojim rođacima. Kako sad da znam koji je u pitanju!?! Probao sam da ga dohvatim propinjući se na prste, ali prokletinja se sakrila izvan mog domašaja. Pouzdao sam se u svoje redovne treninge pa sam uzeo kratak zalet, skočio savršeni dvokorak i - zakucao deset pakovanja uložaka na pod! Dok su se zgrožene gospođe čudom čudile gledajući me kako radosno u ruci držim uložak i verovatno me smatrajući još jednim manijakom iz marketa, ja sam se bacio u potragu za onima koji su se poklapali sa primerkom koji sam držao u ruci. Posle dužeg traganja u mojoj ruci našlo se duplo pakovanje ultraslim hot chilli uložaka.

- Brzo na kasu! - poneše me noge.

Usput, u korpu ubacih i nekoliko sitnica da zamaskiram kupovinu – jaja, kvasac, sodu bikarbonu i veliku čokoladu. Sve mačo stvari, razumete!?!

Pošto je tog dana bila gužva, u velikom marketu radile su samo dve kase. Za jednom je stajao jedan simpatični čikica, za drugom nekoliko žena veselo razgovarajući. Naravno da sam iskoristio priliku da se ušunjam iza čikice smejući se nesmotrenosti gospođa koje su birale čavrljanje umesto ranije obavljenog posla. Deset minuta kasnije nije mi bilo do smeha. Čikica je kupio pola marketa usput rešivši da to plati uz pomoć devet čekova na 17 meseci. Naravno da je nosio dva para naočara koje je non–stop menjao, naravno da mu je olovka prestala sa radom, naravno da mu je žena od kuće diktirala broj kartice, naravno …

- Gospodine, molim vas, hoćete li preći za moju kasu? – začuh glas spasa.

Za susednom kasom i dalje su četiri gospođe čekale i razgovarale. A ja sa ulošcima u korpi. A za mojom čikica koji planira da plati robu tek kada Srbija uđe u Evropsku uniju. Znači, 2017. u 2018.

- Gospodine, verujte, biće brže!

Pognute glave prišao sam kasi. Gospođe koje su bile na trač – partiji pored kase, značajno me pogledaše i ne rekoše ni reči više. Odmah iza mene stadoše još tri, sprečavajući mi odstupnicu. Bio sam zarobljen. I nije mi bilo spasa.

Izdajnička roze boja pakovanja virile je iz korpe. Pokušao sam da skrenem pogled, ali svuda oko mene bile su radoznale oči, instant testovi za trudnoću, saveti kako da lakše prebolite PMS u deset koraka … Bio sam na ivici da preskoči pult i pobegnem odatle.

- Šta je sa ovom čokoladom, ponovo neće da prihvati šifru? Ovi Bugari kad prave švajcarske čokolade nikad ne otkucaju lepo šifre.

Dokone žene približiše se da utvrde zajedno tu neregularnost. Kasirka nekoliko puta prevuče čokoladu preko senzora, ali se ništa ne desi.

- Može i bez čokolade, molim vas, pokušao sam da je požurim.

- Ah, ne, taman posla. Uslužiću vas ja dok trepnete, reče kasirka i značajno namignu u pravcu zaludnica.

One se zakikotaše.

- Sad ćemo pozvati Ljubicu, ona radi na slatkišima. Ljubice, halo, Ljubice! Molim te, daj mi šifru za onu bugarsku čokoladu iz Švajcarske i kad si već tu skokni do uložaka i vidi za ove nove ultraslim sa chillijem šifru za gospodina, da ne čeka.

Pod se odvoji od mojih nogu i potonu daleko dole u Limbo. Još trenutak – dva moja svest registrovala je osmehe i poglede pune podsmeha, a onda se predadoh, zamahnuh krilcima i poleteh u dubine sveta uložaka.