Retki
su trenuci kada moja gospođa i ja imamo vremena samo za sebe. Obično smo
isprepadani upadima raznih terorističkih bandi sastavljenih od musavih spodoba
koje se dernjaju kako su ugrožena njihova ljudska prava da crtaju po zidovima
ili pljačkaškim kartelima koji iznuđuju novac za nepostojeće grupne radove koji
se, nekim čudom, pretvaraju u knjige o koje se saplićemo čim uđemo u deseti
krug pakla dečje sobe.
Kada
smo sami, supruga i ja ćutimo. Odmaramo jezik i mozak jer po ceo dan pričamo.
Najčešće u vetar. Ili u prazno koje se posle, po zakonu spojenih sudova presipa
u šuplje. I tako svakog dana, godinama.
Dakle,
sedimo tako i ćutimo na par koraka jedno od drugog, savršeno se razumejući. Ja
zobam neke lešnike, trudeći se da svojom meljavom ne narušim krhki popodnevni
mir u prostoriji. Krajičkom oka primetim da žena proizvodi neke pokrete. Prva
pomisao mi je da želi neki lešnik, pa se okrenem ka njoj i bacim joj jedan.
Lešnik je, međutim, udari posred čela, a da nije ni pokušala da ga uhvati. A
imala je peticu iz fizičkog, nije da se hvalim, samo kažem.
Začuđeno
sam je pogledao, a onda hitnuo još jedan lešnik, ovaj put gabaritniji, da
proverim da li je sve u redu sa njom. – Beng! – odzvonilo je čelo, ali je moja
žena i dalje uporno izvodila svoje pokrete i fiksirala me pogledom. Bila je
opsednuta!!! Desnom rukom pravila je duple krstove ispred sebe, a zatim ih
pokretom prstiju slala ka meni! Osetio sam kako me nešto žiga ispod desnih
rebara. Nestajalo mi je daha. Zašto je bacala čini na mene.
- Ženče! Hej, Jasna!
Odgovora
sa druge strane nije bilo. Samo nemi pokreti gore-dole, levo-desno i prsti koji
se rascvetavaju u mom pravcu pogađajući me svojom negativnom energijom.
Počeh
da se gušim. Onaj lešnik u čijem ukusu sam do malopre uživao zaglavi se u
dušniku. Oči krenuše da izleću iz svojih duplji. Magija je delovala.
- Prekini, Jaco, molim te! –
zahroptah skotrljavši se pod stočić. – Šta ti je danas kad sam ceo dan bio
dobar?
Tišina
i pokreti. Gore-dole, levo-desno, rascvetavanje ...
Obliva
me hladan znoj, osećam kako mi srce ludački udara u grlu. Snaga me napušta
ubrzano. Glave će mi doći vlaška magija!
- Jasna – šapućem gubeći lagano
svest – prestani, sve ću priznati. Prestani, želim da živim. Sve ću reći – kao
da moj glas dolazi iz usta neke druge osobe, tamo daleko u paralelnom
univerzumu.
- Šta ćeš priznati, dragi? – začuje
se kristalno jasan glas moje žene.
Otvorim
oko i kroz izmaglicu je vidim kako sedi za trpezarijskim stolom i sa osmehom
gleda u mene.
- Opet vežbaš? Ne valja ti to,
preforsiraćeš se. Šta ćeš da priznaš?
- Šta se desilo sa tobom? – pridigao
sam se na kolena. Magija je popuštala kako se ona vraćala u stvarnost.
- Ništa se nije desilo, ne razumem
te. Šta ćeš da priznaš?
- Kako ništa, bacala si neke čini na
mene. Mahala rukom, pravila duple krstove. Pozlilo mi je.
- Kakve čini, budalo? Kakva magija?
Šta ćeš da priznaš?
- Ma neki hladan znoj me oblio, kao
da si nešto na mene poslala.
- Ti si opet jeo slatko? Daj da
vidim imaš li temperaturu? Kakve, čini, zamišljala sam kocku u prostoru, pa je delila
na devet jednakih delova, poslala mi Jelica zadatak da joj rešim.
- Ahaaaaa -odahnuh sa olakšanjem – a
ja pomislio da ću već ići unatraške po kući.
- Nećeš ti otići sa ovog sveta dok
ti ja ne presudim sekirom, ne brini! Nego, šta ćeš da priznaš?
- O, bre, priznaću ti ko je pojeo
one čokoladne napolitanke koje si ostavila za uz kafu ujutru.
- Ti si, znala sam! Zato si tako
izludeo!
- Nisam ja, Maša je!
- Maša ne jede napolitanke!
- Jede, za sto dinara će reći da …
- Šta si rekao, priznaj!
I
tako, mora da je u pitanju neka magija bila jer sam u narednih pola sata
isledniku u pero izdiktirao sve pojedinosti o sivom, crnom do fonda za pomoć
Srbiji. I to dobrovoljno, čak nije morala ni da me vezuje za radijator.
Нема коментара:
Постави коментар