Kineski
car se jednog dana šetao svojim vrtom i ugledao prelepu devojku kako niže biser
na konac. Upitao je svog šefa protokola ko je ta devojka. Ovaj se sa strahom
poklonio i odgovorio da ne zna. Car je pogledom prešao i preko ostalih
dvorjana, ali su oni povili glave jer ni oni nisu znali. Car je onda sam, preko
leja orhideja, dok su se ostali utrkivali da mu pridrže skutove, uputio ka
usamljenoj devojci.
- Ko si ti, lepa devojko? - upita je car.
Ona je podigla svoju lepu glavu i blago pogledala cara očima crnim kao samotni mrak. Nije rekla ni reč.
- Zar me ne razumeš? Ko si ti i odakle dolaziš u moj vrt?
Devojka je bez straha u očima i dalje gledala cara, ali nije odgovorila.
Car se već ljutio jer nije navikao da mu neko ne odgovara. Pozvao je dva stražara da usprave devojku.
- Poslednji put te pitam, devojko, razmisli dobro, ko si i kako se zoveš?
- Presvetli care, ne mogu vam odgovoriti na to pitanje - reče konačno devojka.
- To ne dozvoljavam! Moraš mi odgovoriti.
- Ne mogu, presvetli, žao mi je.
- Straža, vodite je na gubilište, povika iznervirani car. - Niko meni neće skrivati odgovore! Car se crven na licu okrete i krenu preko leja sa ružičastim hrizantemama ka gubilištu.
Dok je dželat pripremao svoju sablju, car je krišom gledao u devojku,Ona nije pokazivala ni najmanji stra. Svojim ugljenima iscrtavala je zamišljene linije po plavom nebu bez oblačka.
- Kako to da se ne plaši smrti - pitao se car. Odlučio je da je upita još jednom.
- Devojko, molim te, reci mi, zašto biraš smrt umesto da mi odgovoriš?
- Care sveg sveta, odgovorila bih ti da mogu. Nažalost, nemam šta da ti ispričam jer ni sama ne znam priču svog života. Mama je uvek ćutala o mom tati, a jednog dana me je samo ostavila pred vašim vratima i od tada živim u vrtu.
- Žao mi je, ali drevni zakoni kažu da moraš igubiti glavu, ma koliko bila lepa. Dželate, pristupi! - naredi car.
Dželat se saže, prisloni glavu devojke na trešnjin plan i skoli joj kosu sa vrata. On se podiže i zamahnu sabljom. U tom trenutku car skoči sa svoje stolice i zamahnu rukama.
- Ne, stani, stani, dželate! Spusti sablju!
Svi se uzbuniše. Car pritrča devojci i podiže je na noge.
- Devojko, sada znam ko si. Ti si moja kći! Za koju nisam znao daje živa, ali sam osećao da postoji. Prepoznao sam te po tom belegu na zadnjoj strani vrata u obliku zrna kafe. Isti taj znak imala je i moja prva ljubav, tvoja majka.
Zato što ti nije ispričala priču svog života, nisi znala svoje poreklo i mogla si izgubiti život.
I car toga dana naredi da se na zidinama vrta na najfinijoj svili izvezu reči:
Priče treba da se ispričaju ili će umreti, a sa njima i sećanje na to ko smo i šta smo mi.
Čitav događaj pratio je i misionar iz reda kapucinera koji je kao uspomenu na ovaj događaj napravio prve kolače u obliku zrna kafe. Kasnije su nazvani padobrancima zbog svile na kojoj je bila napisana poruka.
- Ko si ti, lepa devojko? - upita je car.
Ona je podigla svoju lepu glavu i blago pogledala cara očima crnim kao samotni mrak. Nije rekla ni reč.
- Zar me ne razumeš? Ko si ti i odakle dolaziš u moj vrt?
Devojka je bez straha u očima i dalje gledala cara, ali nije odgovorila.
Car se već ljutio jer nije navikao da mu neko ne odgovara. Pozvao je dva stražara da usprave devojku.
- Poslednji put te pitam, devojko, razmisli dobro, ko si i kako se zoveš?
- Presvetli care, ne mogu vam odgovoriti na to pitanje - reče konačno devojka.
- To ne dozvoljavam! Moraš mi odgovoriti.
- Ne mogu, presvetli, žao mi je.
- Straža, vodite je na gubilište, povika iznervirani car. - Niko meni neće skrivati odgovore! Car se crven na licu okrete i krenu preko leja sa ružičastim hrizantemama ka gubilištu.
Dok je dželat pripremao svoju sablju, car je krišom gledao u devojku,Ona nije pokazivala ni najmanji stra. Svojim ugljenima iscrtavala je zamišljene linije po plavom nebu bez oblačka.
- Kako to da se ne plaši smrti - pitao se car. Odlučio je da je upita još jednom.
- Devojko, molim te, reci mi, zašto biraš smrt umesto da mi odgovoriš?
- Care sveg sveta, odgovorila bih ti da mogu. Nažalost, nemam šta da ti ispričam jer ni sama ne znam priču svog života. Mama je uvek ćutala o mom tati, a jednog dana me je samo ostavila pred vašim vratima i od tada živim u vrtu.
- Žao mi je, ali drevni zakoni kažu da moraš igubiti glavu, ma koliko bila lepa. Dželate, pristupi! - naredi car.
Dželat se saže, prisloni glavu devojke na trešnjin plan i skoli joj kosu sa vrata. On se podiže i zamahnu sabljom. U tom trenutku car skoči sa svoje stolice i zamahnu rukama.
- Ne, stani, stani, dželate! Spusti sablju!
Svi se uzbuniše. Car pritrča devojci i podiže je na noge.
- Devojko, sada znam ko si. Ti si moja kći! Za koju nisam znao daje živa, ali sam osećao da postoji. Prepoznao sam te po tom belegu na zadnjoj strani vrata u obliku zrna kafe. Isti taj znak imala je i moja prva ljubav, tvoja majka.
Zato što ti nije ispričala priču svog života, nisi znala svoje poreklo i mogla si izgubiti život.
I car toga dana naredi da se na zidinama vrta na najfinijoj svili izvezu reči:
Priče treba da se ispričaju ili će umreti, a sa njima i sećanje na to ko smo i šta smo mi.
Čitav događaj pratio je i misionar iz reda kapucinera koji je kao uspomenu na ovaj događaj napravio prve kolače u obliku zrna kafe. Kasnije su nazvani padobrancima zbog svile na kojoj je bila napisana poruka.
Нема коментара:
Постави коментар