DOMAĆA BAKLAVA SA MAKOM

U bici kod Angore 1402. godine, Mongolski kan Tamerlan je porazio Jildirima Bajazita, turskog sultana. Ponositog vojskovođu, koji je slomio otpor Srba na Kosovu, zatvorio je u kavez i vodio ga svuda sa sobom. Da bi ga još više ponizio, iz Burse, turske prestonice, doveo je i Oliveru, njegovu sultaniju, ćerku kneza Lazara. Legenda kaže da je sultanija Olivera morala da poslužuje Tamerlana vinom dok je sve to iz kaveza posmatrao nesrećni Bajazit.

Ono čemu nas legenda ne uči je to da je Bajazit bio veliki ljubitelj slatkiša, naročito istočnjačke poslastice pilava. Zato je Olivera pozvala, čak iz drevnog Damaska, Omara Ibn Hajama, čuvenog matematičara i kaligrafa, koji je bio poznat po tome da je stihove Avicenine zapisivao svojim predivnim rukopisom na očnim kapcima devica. Zamolila ga je da tajno, na zrnu pirinča, zapiše poruku Bajazitu. Omar Ibn Hajam se naklonio pred visokom i lepom sultanijom, prekrstivši ruke na grudima i obećao joj da će dati sve od sebe kako bi joj ispunio želju. Prolazile su noći u pokušajima slavnog kaligrafa da reči iz duše jedne žene prenese na belinu pirinčanog zrna. Jednog jutra pojavio se pred sultanijom ponosito držeći među prstima neveliko zrno.

- Uspeo sam, gospodarice! Na ovom zrnu nalazi se vaša poruka. Ostaje samo da je dostavite sultanu.

Olivera je, sva srećna, naredila da se zgotovi pilav, u koga je, na kraju, ubacila i zrno sa porukom, napominjući služavki da sultana opomene da ne navali na pilav ko da ga nikad u životu nije jeo, nego da vodi računa. Ali, sudbina je umešala svoje prste još jednom. Iskusni Tamerlan, kome Bajazit nije bio prvi trofej u zbirci poraženih vladara, držao je na vrhu kaveza gavrana, pticu zloslutnicu urokljivog oka koja je trebalo da spreči prenošenje bilo kakve poruke. Čim je sluškinja prinela Bajazitu činiju sa pilavom, crna ptica se oglasila kreštanjem i sletela služavki na ruku nepogrešivo svojim velikim kljunom vadeći iz činije baš ono zrno pirinča na kome je bila poruka.

Očajni Bajazit počeo je da lupa glavom o šipke i da nisu bile postavljene najfinijom kineskom svilom, bogami, ozbiljno bi se povredio. Neutešno je prizivao ime svoje sultanije dok je, jedući, mešao svoje suze sa slatkim pilavom.

Olivera se nije predavala. Proradio je u njoj davno potisnuti srpski inat. Pozvala je u svoje odaje Omara Ibn Hajama još jednom. 

- Poštovani, ona đavolska ptica ima oštar vid i prozrela je našu nameru. Moraćemo da probamo nešto drugo. Tražim od vas nemoguće - tražim da poruku napišete na zrnu maka!

Omar Ibn Hajam se zaledio u trenutku. Tako nešto do tada niko nije pokušao. Čuo je priče da neki kauri iz Srbije mogu da nižu mak na konac, ali da je neko zapisivao tekst, to još nigde nije čuo, a ni pročitao. 

- Sultanijo, tako mi Jednoga i Jedinoga, pokušaću sve što je u mojoj moći jer znam kolika je vaša ljubav prema sultanu. Ali, čak i da uspem u svom poslu, kako će sultan pročitati poruku. Zrno maka je skoro pa nevidljivo.

- Možda je nevidljivo oku, ali se srcem odlično vidi. Učinite mi to ,majstore Omare, i bogato ću vas nagraditi.

Siroti kaligraf nedeljama je pokušavao da napiše tekst na zrnu maka. Pokušavao, odustajao, vraćao se poslu. I vid mu je popustio, ali nije odustajao. A onda se, iscrpljen od nespavanja, jedva stojeći na nogama, pojavio pred Sultanijom.

- Uspeo sam, ali više neću imati snage da ponovim ovo. Neka nam je Allah u pomoći da uspemo.

Sultanija je skočila sa divana i, suprotno običajima, zagrlila kaligrafa.

- Uspećemo!

Sutradan, umesto uobičajenog pilava, Bajazit je kao poslasticu dobio domaću baklavu sa makom. Gavran se nakostrešio, urokljivim okom pokušavajući da među desetinama zrna pronađe ono za koje je znao da na sebi nosi poruku, ali nije uspeo. Skakutao je i kreštao oko sinije, uzalud. Na kraju se uvređeno popeo na svoju prečagu i ućutao. 

Kada je sultan probao prvo parče i zatvorio oči uživajući u ukusu, njegovim venama zaplovile su Oliverine reči.

- Gospodaru, ovo je poslednji put da čuješ moje reči, zato ih pažljivo slušaj. Pokorio si moju zemlju, ali si osvojio moju ljubav, o vladaru. Ubio si moga oca i moje rođake, ranivši moje srce, ali si ga izlečio poljupcima, o vidaru. Razrušio si mi dom, samo da bi ga ponovo sazidala sa tobom. Bio si Munja mom narodu, ali meni si oblak što me natapa, lepi grome moj. (ovde Marina Tucaković grabi pero i krade foru) Znaj da se više nećemo videti, niti će se prsti preplitati na svilenim jastucima našega dvora. Tvoje vreme je isteklo, o večnosti moja, i treba se pripremiti za večnost. Zato te molim da svakoga dana, umesto pilava, uživaš u ovoj poslastici. A moja poslednja misao pre spavanja, bićeš ti. Kao što će mi i prva, u snovima, biti o tebi. I neutešno ću plakati što će onaj trepta oka između sveta jave i sveta sna trajati kao večnost bez tebe. Zbogom, gospodaru života, zbogom!

Bajazit je razumeo reči. Svakoga dana uživao je u komadima domaće baklave sa makom, sve više misleći na ponovni susret sa Oliverom, nego na dan kada će mu sa leđa prići Tamerlanov krvnik i svilenim gajtanom mu podariti carsku smrt. Ono što ni Tamerlan ni njegovi Mongoli nisu znali je da su u kolač, zajedno sa mlevenim zrnima crnog maka ubacivana i mlevena zrna Papaverum soliferuma koja su lagano otupljivala čula zarobljenog sultana tako da je svoju smrt primio mirno i sa osmehom.

Od tada, domaća baklava sa makom zove se i "Oliverin kolač", kao uspomena na veliku ljubav Sultana i Sultanije.