STRAH OD TELEFONIRANJA

Telefon je dokazao svoju pamet nekoliko puta me ljutito opominjući da je baterija skoro prazna.

-              Još i to! – pomislih ljutito obuhvatajući pogledom red ispred sebe koji se, imao sam utisak, nije micao satima, iako sam čekao tek petnaestak minuta.

 U rukama mi je gomila papira koje treba priložiti kako bi se dobio jedan pečat. Samo je u Srbiji tolika inflacija papira. Skupa razmena – dati jedanaest papira za jedan pečat. Čekaj, ne beše li dvanaest papira? Izvod iz knjige rođenih, izvod iz knjige venčanih, izvod iz knjige zbunjenih, sluđenih, potvrda da nisam osuđivan, lud, progonjen … Fali jedan. Znao sam. Naravno da fali jedan! Marfijev zakon u Srbiji! Prokletstvo čekanja u redu. Šalterska kletva! Uvek fali jedan!

Bacim još jednom pogled na red. Prosto mi je drago što ne mrda jer će moja žena imati dovoljno vremena da mi donese nedostajuću potvrdu da sam uredno platio sve prethodne potvrde.

Uzimam telefon i, mada on uporno tvrdi da je na izdisaju, okrećem broj telefona svoje porodice.

-              Halo!

-              Hej, Maki, tata ovde, pozo…

-              Tati!!! Znaš li šta mi se desilo danas u školi? Ona Teodora, znaš ona što se druži sa …

-              Nemam sad vremena, pozovi mamu, hoćeš li?

-              Hoću! Znaš ona Teodora, e, ona je uzela zelenu režalju od Sare, a onda je Miloš, znaš onog Miloša?

-              Maki, moli te tata, idi pozovi mamu, hitno je!

-              I onda je taj Miloš, on ima onu sivu macu, znaš onu macu što je ista kao onaj pas što nas je sačekao ispred dvorišta, znaš, kad smo ono bili kod Tijane, a ne, ti nisi bio kod Tijane. Znaš Tijanu?

-              Maki, znaš kad se mi igramo ko može duže bez vazduha da izdrži?

-              Znam! Jao, sećaš li se…?

-              E, sad ćemo da se igramo! Uzmi vazduh, ne diši i …

-              Je l’ na jedan, dva, tri?

-              Šta?

-              Da li ne dišemo na jedan, dva, tri ili na jedan, dva, tri sad?

-              Na jedan, dva, tri.

-              Dobro, evo ne dišem.

-              Dobro, slušaj me. Idi sad i pozovi mi mamu da se javi na telefon. Razumeš?

Sa druge strane nije se čulo ništa.

-              Mašo, jesi li tu?

Tišina.

-              Mašo, javi se! Maki!

-              Mhm.

-              Idi pozovi mamu.

-              Mhm.

-              Dobro, pobedila si, samo je pozovi! – plačnim glasom sam molio svoje mladunče da me posluša.

-              Jeeej, pobedila sam! Znaš da me u školi niko ne može pobediti. Čak ni ona velika Irena, a ona već ima i sise. Znaš Irenu.

-              Mašo!!! – zaurlah ja, a moji sapatnici iz reda se nervozno okrenuše i pogledaše me opominjuće kao da im ja remetim koncentraciju za stajanje.

-              Evo, idem da je pozovem,što si nervozan? Mama, mama, zove te tata!  - glasić se gubio u daljini.

-              Mama, zove te … Jao, baba, je l’ znaš ti onu Tamaru? E, Tamara je danas uzela od Uroša onu olovku, znaš onu olovku što su meni kupili kad smo išli kod Anje na rođendan. Znaš Anju?

I tu odoše sve moje nade da će Maša pronaći mamu koja će pronaću potvrdu koja će se meni naći u rukama i razrešiti problem koji već mesecima pokušavam da rešim. Taman sam krenuo da prekinem vezu kad osetih da se sa druge strane nešto miče.

-              Halo! Halo, ko je to?

Niko se nije javljao, ali se čulo šumno disanje. Neko je stajao tamo u mom stanu i disao u slušalicu. Manijak?

-              Slušaj ti tamo, javi se ko si da ti ne dolazim! Gospođo, molim vas, hoćemo li se pomeriti jedno mesto napred. Hvala! Slušaj ti, jebaću ti mater manijačku …!

-              Tata, ne psuj, ja sam.

To je bilo samo moje ćutljivo starije mladunče. Oh, hvala ti, što ne beše Fredi Kruger!

-              Dobro, bre, Nensi, što se ne javiš?

-              Pa, javila sam se.

-              Kako si se javila kad si ćutala?

-              Pa, lepo, podigla sam slušalicu.

-              Uh, dobro, ne mogu sad da se raspravljam sa tobom. Pozovi mi majku, baterija mi je pri kraju.

-              Ne mogu.

-              Zašto, bre?

-              Zato.

-              Neno, sklopi rečenicu dužu od jedne reči, bar ovaj put! Zašto ne možeš da pozoveš mamu?

-              Posvađale smo se.

-              Jao, bre! Idi, povuci je za rukav bar, pokaži joj slušalicu, napiši joj na papiru, samo je dovedi!!!

Sad me je već i šalterska službenica ozbiljno pogledala ispod naočara. Bio sam manji od makova zrna. Ako sazna da mi fali jedan papir, održaće mi još i lekciju o nemaru i trošenju njenog dragocenog vremena. Skupio sam se koliko sam mogao iza leđa gospođe ispred mene i prošaputao u telefon.

-              Neno, Neno, jesi li tu?

Uznemiravajuća tišina. Znači, ostao sam i bez starije nade u rešenje problema.

-              Eh, sudbino! – gorko sam uzdahnuo dok sam polazio iz reda. A onda sam začuo glas svoje drage. Bio sam spasen.

-              Molim Vas, ne možete nazad u red! – obrecnu se na mene jedan čičica, očigledno rešen da brani svoje novostečeno mesto po svaku cenu.

-              Kako ne mogu? Pa ja nisam ni izlazio iz reda?

-              Izašli ste, izašli, mladiću. Video sam, svi su videli!

-              Ma, je li se ono otvorio i drugi šalter? – upotrebio sam standardnu proceduru protiv besposlenih čekača u redu i dok je starina istezala vrat da vidi šta se to dešava na šalteru do onog pred kojim smo stajali, ja sam elegantno umuvao svoju nogu i opet se vratio na svoje mesto. Uzalud je on protestovao i okretao se drugima, ja sam glumio bezobraznika i dobro mi je stajalo.

-              Halo, Jasna, halo! - pokušavao sam da dozovem glas svoje žene koji je odzvanjao sa druge strane veze.

-              I jesam li vam sto puta govorila da srdite stvari kad dođete iz škole? Pogledajte ovo! Kao da je bomba pala! Stvarno, pa imamo i mi dušu! – njen gla se čuo sve jače.

-              Javi se, ženo, javi se!

-              I ko mi je dirao šminku? Mašo, rekla sam ti da ne jedeš karmine. Ne prave se oni od jagode ako mirišu na nju.

-              Halo, ženo!

-              I opet je slušalica podignuta i van baze, a posle neće da radi. Pa, naravno, kad se isprazni baterija!

-              Konačno neko odrastao da se javi. Slušaj, ženo…

-              Klik! – začu se sa druge strane.

Slušalica je bila spuštena, sad kada sam bio na sat vremena od šaltera. Nisam mogao da verujem! U tom trenutku i telefon se strese i ispusti svoju elektronsku dušu. Ležao je u miru na mom dlanu, hladeći se. Samo gomila crne plastike. Bio sam slomljen. Nije mi ni padalo na pamet da se raspravljam sa šalterskom službenicom. Izašao sam iz reda. Ovaj put ozbiljno. Bacio sam još jedan bolni pogleda na one srećnike koji su imali sve potvrde u ruci i koji će danas ili sutra rešiti svoje poslove. Za mene nije bilo nade. Morao sam doći ponovo. Prečuo sam dobacivanje Starine Novaka, koji je trijumfalno trubio o tome kako je današnja omladina besna, a u njegovo vreme se i šećer i zejtin i seks čekao u redovima,  i krenuo ka izlazu. Na staklenim vratima bio je zalepljen ogroman poster na kome je bio fotografisan nasmejan čovek koji čeka u redu. Kakva laž, kakva prevara! U redu se možeš samo oneraspoložiti. Ili oženiti. Što mu dođe na isto. Ispod nasmejanog muškarca crvenim slovima pisalo je – DRŽAVA BRINE ZA TEBE! UMESTO DVANAEST PAPIRA, OD OVE GODINE SMANJUJEMO ADMINISTRACIJU, PA ĆE VAM BITI POTREBNO SAMO JEDANAEST PAPIRA! VRAĆAMO VAM OSMEH NA LICE!!! Nisam mogao da verujem! Proverio sam papire! Svih jedanaest potrebnih sam imao u ruci! Osmeh se vratio na moje lice! Ima Boga!  Okrenuo sam se da se vratim u red i zaplakao kao kiša! Ispred mene se opet napravio red kao kod nesrećnog Noja koji je krenuo da spasava svet. Noge me same iznesoše napolje, što dalje od tog prokletog mesta.