PADOBRANCI

Kineski car se jednog dana šetao svojim vrtom i ugledao prelepu devojku kako niže biser na konac. Upitao je svog šefa protokola ko je ta devojka. Ovaj se sa strahom poklonio i odgovorio da ne zna. Car je pogledom prešao i preko ostalih dvorjana, ali su oni povili glave jer ni oni nisu znali. Car je onda sam, preko leja orhideja, dok su se ostali utrkivali da mu pridrže skutove, uputio ka usamljenoj devojci. 
- Ko si ti, lepa devojko? - upita je car.
Ona je podigla svoju lepu glavu i blago pogledala cara očima crnim kao samotni mrak. Nije rekla ni reč.
- Zar me ne razumeš? Ko si ti i odakle dolaziš u moj vrt?
Devojka je bez straha u očima i dalje gledala cara, ali nije odgovorila.
Car se već ljutio jer nije navikao da mu neko ne odgovara. Pozvao je dva stražara da usprave devojku.
- Poslednji put te pitam, devojko, razmisli dobro, ko si i kako se zoveš?
- Presvetli care, ne mogu vam odgovoriti na to pitanje - reče konačno devojka.
- To ne dozvoljavam! Moraš mi odgovoriti.
- Ne mogu, presvetli, žao mi je.
- Straža, vodite je na gubilište, povika iznervirani car. - Niko meni neće skrivati odgovore! Car se crven na licu okrete i krenu preko leja sa ružičastim hrizantemama ka gubilištu.
Dok je dželat pripremao svoju sablju, car je krišom gledao u devojku,Ona nije pokazivala ni najmanji stra. Svojim ugljenima iscrtavala je zamišljene linije po plavom nebu bez oblačka. 
- Kako to da se ne plaši smrti - pitao se car. Odlučio je da je upita još jednom.
- Devojko, molim te, reci mi, zašto biraš smrt umesto da mi odgovoriš?
- Care sveg sveta, odgovorila bih ti da mogu. Nažalost, nemam šta da ti ispričam jer ni sama ne znam priču svog života. Mama je uvek ćutala o mom tati, a jednog dana me je samo ostavila pred vašim vratima i od tada živim u vrtu.
- Žao mi je, ali drevni zakoni kažu da moraš igubiti glavu, ma koliko bila lepa. Dželate, pristupi! - naredi car.
Dželat se saže, prisloni glavu devojke na trešnjin plan i skoli joj kosu sa vrata. On se podiže i zamahnu sabljom. U tom trenutku car skoči sa svoje stolice i zamahnu rukama.
- Ne, stani, stani, dželate! Spusti sablju! 
Svi se uzbuniše. Car pritrča devojci i podiže je na noge. 
- Devojko, sada znam ko si. Ti si moja kći! Za koju nisam znao daje živa, ali sam osećao da postoji. Prepoznao sam te po tom belegu na zadnjoj strani vrata u obliku zrna kafe. Isti taj znak imala je i moja prva ljubav, tvoja majka.
Zato što ti nije ispričala priču svog života, nisi znala svoje poreklo i mogla si izgubiti život.
I car toga dana naredi da se na zidinama vrta na najfinijoj svili izvezu reči:
Priče treba da se ispričaju ili će umreti, a sa njima i sećanje na to ko smo i šta smo mi.
Čitav događaj pratio je i misionar iz reda kapucinera koji je kao uspomenu na ovaj događaj napravio prve kolače u obliku zrna kafe. Kasnije su nazvani padobrancima zbog svile na kojoj je bila napisana poruka.

DOMAĆA BAKLAVA SA MAKOM

U bici kod Angore 1402. godine, Mongolski kan Tamerlan je porazio Jildirima Bajazita, turskog sultana. Ponositog vojskovođu, koji je slomio otpor Srba na Kosovu, zatvorio je u kavez i vodio ga svuda sa sobom. Da bi ga još više ponizio, iz Burse, turske prestonice, doveo je i Oliveru, njegovu sultaniju, ćerku kneza Lazara. Legenda kaže da je sultanija Olivera morala da poslužuje Tamerlana vinom dok je sve to iz kaveza posmatrao nesrećni Bajazit.

Ono čemu nas legenda ne uči je to da je Bajazit bio veliki ljubitelj slatkiša, naročito istočnjačke poslastice pilava. Zato je Olivera pozvala, čak iz drevnog Damaska, Omara Ibn Hajama, čuvenog matematičara i kaligrafa, koji je bio poznat po tome da je stihove Avicenine zapisivao svojim predivnim rukopisom na očnim kapcima devica. Zamolila ga je da tajno, na zrnu pirinča, zapiše poruku Bajazitu. Omar Ibn Hajam se naklonio pred visokom i lepom sultanijom, prekrstivši ruke na grudima i obećao joj da će dati sve od sebe kako bi joj ispunio želju. Prolazile su noći u pokušajima slavnog kaligrafa da reči iz duše jedne žene prenese na belinu pirinčanog zrna. Jednog jutra pojavio se pred sultanijom ponosito držeći među prstima neveliko zrno.

- Uspeo sam, gospodarice! Na ovom zrnu nalazi se vaša poruka. Ostaje samo da je dostavite sultanu.

Olivera je, sva srećna, naredila da se zgotovi pilav, u koga je, na kraju, ubacila i zrno sa porukom, napominjući služavki da sultana opomene da ne navali na pilav ko da ga nikad u životu nije jeo, nego da vodi računa. Ali, sudbina je umešala svoje prste još jednom. Iskusni Tamerlan, kome Bajazit nije bio prvi trofej u zbirci poraženih vladara, držao je na vrhu kaveza gavrana, pticu zloslutnicu urokljivog oka koja je trebalo da spreči prenošenje bilo kakve poruke. Čim je sluškinja prinela Bajazitu činiju sa pilavom, crna ptica se oglasila kreštanjem i sletela služavki na ruku nepogrešivo svojim velikim kljunom vadeći iz činije baš ono zrno pirinča na kome je bila poruka.

Očajni Bajazit počeo je da lupa glavom o šipke i da nisu bile postavljene najfinijom kineskom svilom, bogami, ozbiljno bi se povredio. Neutešno je prizivao ime svoje sultanije dok je, jedući, mešao svoje suze sa slatkim pilavom.

Olivera se nije predavala. Proradio je u njoj davno potisnuti srpski inat. Pozvala je u svoje odaje Omara Ibn Hajama još jednom. 

- Poštovani, ona đavolska ptica ima oštar vid i prozrela je našu nameru. Moraćemo da probamo nešto drugo. Tražim od vas nemoguće - tražim da poruku napišete na zrnu maka!

Omar Ibn Hajam se zaledio u trenutku. Tako nešto do tada niko nije pokušao. Čuo je priče da neki kauri iz Srbije mogu da nižu mak na konac, ali da je neko zapisivao tekst, to još nigde nije čuo, a ni pročitao. 

- Sultanijo, tako mi Jednoga i Jedinoga, pokušaću sve što je u mojoj moći jer znam kolika je vaša ljubav prema sultanu. Ali, čak i da uspem u svom poslu, kako će sultan pročitati poruku. Zrno maka je skoro pa nevidljivo.

- Možda je nevidljivo oku, ali se srcem odlično vidi. Učinite mi to ,majstore Omare, i bogato ću vas nagraditi.

Siroti kaligraf nedeljama je pokušavao da napiše tekst na zrnu maka. Pokušavao, odustajao, vraćao se poslu. I vid mu je popustio, ali nije odustajao. A onda se, iscrpljen od nespavanja, jedva stojeći na nogama, pojavio pred Sultanijom.

- Uspeo sam, ali više neću imati snage da ponovim ovo. Neka nam je Allah u pomoći da uspemo.

Sultanija je skočila sa divana i, suprotno običajima, zagrlila kaligrafa.

- Uspećemo!

Sutradan, umesto uobičajenog pilava, Bajazit je kao poslasticu dobio domaću baklavu sa makom. Gavran se nakostrešio, urokljivim okom pokušavajući da među desetinama zrna pronađe ono za koje je znao da na sebi nosi poruku, ali nije uspeo. Skakutao je i kreštao oko sinije, uzalud. Na kraju se uvređeno popeo na svoju prečagu i ućutao. 

Kada je sultan probao prvo parče i zatvorio oči uživajući u ukusu, njegovim venama zaplovile su Oliverine reči.

- Gospodaru, ovo je poslednji put da čuješ moje reči, zato ih pažljivo slušaj. Pokorio si moju zemlju, ali si osvojio moju ljubav, o vladaru. Ubio si moga oca i moje rođake, ranivši moje srce, ali si ga izlečio poljupcima, o vidaru. Razrušio si mi dom, samo da bi ga ponovo sazidala sa tobom. Bio si Munja mom narodu, ali meni si oblak što me natapa, lepi grome moj. (ovde Marina Tucaković grabi pero i krade foru) Znaj da se više nećemo videti, niti će se prsti preplitati na svilenim jastucima našega dvora. Tvoje vreme je isteklo, o večnosti moja, i treba se pripremiti za večnost. Zato te molim da svakoga dana, umesto pilava, uživaš u ovoj poslastici. A moja poslednja misao pre spavanja, bićeš ti. Kao što će mi i prva, u snovima, biti o tebi. I neutešno ću plakati što će onaj trepta oka između sveta jave i sveta sna trajati kao večnost bez tebe. Zbogom, gospodaru života, zbogom!

Bajazit je razumeo reči. Svakoga dana uživao je u komadima domaće baklave sa makom, sve više misleći na ponovni susret sa Oliverom, nego na dan kada će mu sa leđa prići Tamerlanov krvnik i svilenim gajtanom mu podariti carsku smrt. Ono što ni Tamerlan ni njegovi Mongoli nisu znali je da su u kolač, zajedno sa mlevenim zrnima crnog maka ubacivana i mlevena zrna Papaverum soliferuma koja su lagano otupljivala čula zarobljenog sultana tako da je svoju smrt primio mirno i sa osmehom.

Od tada, domaća baklava sa makom zove se i "Oliverin kolač", kao uspomena na veliku ljubav Sultana i Sultanije.

KAMIKAZE

Istorija kaže da je prvi kamikaze ( Božanski vetar) pilot bio poručnik Takeši Kosai koji se 13.9.1944. zaleteo u jedan američki bojni brod. Ono što nam istorija ne govori je razlog zbog koga se Takeši upustio u zadatak sa koga mu nije bilo povratka.

U pitanju je, kao i uvek kod Japanaca, čast. Takeši je bio oženjen Micukom, mladom i lepom ženom. Dok je Takeši bio na frontu, Micuko je dane provodila brinući se o njihovom zajedničkom domu, njihovom bonsai vrtu i praveći slatkiše koje je njen muž naročito voleo. Međutim, nikako se nije mogla meriti sa svojom jetrvom Jukiko koja je bila velemajstor za torte i kolače i nije propuštala priliku da to mladoj jetrvi nabije na nos.

Jednog vikenda, kada se i Takeši našao kod kuće, organizovano je takmičenje za najbolju tortu u čast Caričinog rođendana.Sirota Micuko, provela je čitavu noć praveći tortu koja je bila poznata pod imenom "Japanski vetar". Međutim, da li zbog toga što nije imala strpljenja da beze korice suši dva sata ili nije umela da umuti jaja na pari, tek, torta nije uspela na način na koji je ona želela. I Micuko je u suzama otišla da spava naročito kad je videla kako je torta njene jetrve izgledala savršeno.

Takeši je kroz tanke zidove od pirinčanog papira čuo uzdahe svoje drage. Nije mogao da dozvoli da mu Micuko tuguje. Ustao je, obukao tradicionalni šito kimono koji mu je njegov deda, carski poslastičar, ostavio u amanet i krenuo ispočetka da pravi tortu. Posle nekoliko sati rada, Takeši je zadovoljan otišao na spavanje.

Tačno u podne, zvono sa obližnjeg budističkog hrama označilo je trenutak proglašenja pobednice. Svi su napeto iščekivali odluku žirija koji se povukao pošto je probao svaku od izloženih torti. Kada je Motoharu Arumara, predsednik žirija, pružio svilenu lepezu Micuko Kosai, ona je pala u nesvest. Takvu čast nije mogla ni da sanja. Kada su je povratili, dok je jecala od sreće u naručju svog dragog, strogi sudija imao je još jedno pitanje za nju:

- Vi ste, poštovana Micuko, pobednik ovog takmičenja. Ipak, imamo jedno dodatno pitanje - Kako ste uspeli napraviti ovako čvrst žuti fil?

Micuko je zbunjeno gledala prvo u žiri, a onda i u svog Takešija. Nije znala odgovor. Nije znala da je Takeši dodao malo mlevene plazme! Avaj! Prevara je bila otkrivena i čast porodice Kosai bila je ukaljana.

Jadni Takeši bio je osramoćen jer je zbog ljubavi prema svojoj Micuko uradio tako lošu stvar. Kako bi povratio svoju čast, dobrovoljno se prijavio za samoubilački napad sa koga se nije vratio.

Uspomena na njihovu ljubav obeležava se tradicionalno u Japanu treće nedelje januara pravljenjem torte "Japanski vetar" kada se i održavaju takmičenja.

STRAH OD TELEFONIRANJA

Telefon je dokazao svoju pamet nekoliko puta me ljutito opominjući da je baterija skoro prazna.

-              Još i to! – pomislih ljutito obuhvatajući pogledom red ispred sebe koji se, imao sam utisak, nije micao satima, iako sam čekao tek petnaestak minuta.

 U rukama mi je gomila papira koje treba priložiti kako bi se dobio jedan pečat. Samo je u Srbiji tolika inflacija papira. Skupa razmena – dati jedanaest papira za jedan pečat. Čekaj, ne beše li dvanaest papira? Izvod iz knjige rođenih, izvod iz knjige venčanih, izvod iz knjige zbunjenih, sluđenih, potvrda da nisam osuđivan, lud, progonjen … Fali jedan. Znao sam. Naravno da fali jedan! Marfijev zakon u Srbiji! Prokletstvo čekanja u redu. Šalterska kletva! Uvek fali jedan!

Bacim još jednom pogled na red. Prosto mi je drago što ne mrda jer će moja žena imati dovoljno vremena da mi donese nedostajuću potvrdu da sam uredno platio sve prethodne potvrde.

Uzimam telefon i, mada on uporno tvrdi da je na izdisaju, okrećem broj telefona svoje porodice.

-              Halo!

-              Hej, Maki, tata ovde, pozo…

-              Tati!!! Znaš li šta mi se desilo danas u školi? Ona Teodora, znaš ona što se druži sa …

-              Nemam sad vremena, pozovi mamu, hoćeš li?

-              Hoću! Znaš ona Teodora, e, ona je uzela zelenu režalju od Sare, a onda je Miloš, znaš onog Miloša?

-              Maki, moli te tata, idi pozovi mamu, hitno je!

-              I onda je taj Miloš, on ima onu sivu macu, znaš onu macu što je ista kao onaj pas što nas je sačekao ispred dvorišta, znaš, kad smo ono bili kod Tijane, a ne, ti nisi bio kod Tijane. Znaš Tijanu?

-              Maki, znaš kad se mi igramo ko može duže bez vazduha da izdrži?

-              Znam! Jao, sećaš li se…?

-              E, sad ćemo da se igramo! Uzmi vazduh, ne diši i …

-              Je l’ na jedan, dva, tri?

-              Šta?

-              Da li ne dišemo na jedan, dva, tri ili na jedan, dva, tri sad?

-              Na jedan, dva, tri.

-              Dobro, evo ne dišem.

-              Dobro, slušaj me. Idi sad i pozovi mi mamu da se javi na telefon. Razumeš?

Sa druge strane nije se čulo ništa.

-              Mašo, jesi li tu?

Tišina.

-              Mašo, javi se! Maki!

-              Mhm.

-              Idi pozovi mamu.

-              Mhm.

-              Dobro, pobedila si, samo je pozovi! – plačnim glasom sam molio svoje mladunče da me posluša.

-              Jeeej, pobedila sam! Znaš da me u školi niko ne može pobediti. Čak ni ona velika Irena, a ona već ima i sise. Znaš Irenu.

-              Mašo!!! – zaurlah ja, a moji sapatnici iz reda se nervozno okrenuše i pogledaše me opominjuće kao da im ja remetim koncentraciju za stajanje.

-              Evo, idem da je pozovem,što si nervozan? Mama, mama, zove te tata!  - glasić se gubio u daljini.

-              Mama, zove te … Jao, baba, je l’ znaš ti onu Tamaru? E, Tamara je danas uzela od Uroša onu olovku, znaš onu olovku što su meni kupili kad smo išli kod Anje na rođendan. Znaš Anju?

I tu odoše sve moje nade da će Maša pronaći mamu koja će pronaću potvrdu koja će se meni naći u rukama i razrešiti problem koji već mesecima pokušavam da rešim. Taman sam krenuo da prekinem vezu kad osetih da se sa druge strane nešto miče.

-              Halo! Halo, ko je to?

Niko se nije javljao, ali se čulo šumno disanje. Neko je stajao tamo u mom stanu i disao u slušalicu. Manijak?

-              Slušaj ti tamo, javi se ko si da ti ne dolazim! Gospođo, molim vas, hoćemo li se pomeriti jedno mesto napred. Hvala! Slušaj ti, jebaću ti mater manijačku …!

-              Tata, ne psuj, ja sam.

To je bilo samo moje ćutljivo starije mladunče. Oh, hvala ti, što ne beše Fredi Kruger!

-              Dobro, bre, Nensi, što se ne javiš?

-              Pa, javila sam se.

-              Kako si se javila kad si ćutala?

-              Pa, lepo, podigla sam slušalicu.

-              Uh, dobro, ne mogu sad da se raspravljam sa tobom. Pozovi mi majku, baterija mi je pri kraju.

-              Ne mogu.

-              Zašto, bre?

-              Zato.

-              Neno, sklopi rečenicu dužu od jedne reči, bar ovaj put! Zašto ne možeš da pozoveš mamu?

-              Posvađale smo se.

-              Jao, bre! Idi, povuci je za rukav bar, pokaži joj slušalicu, napiši joj na papiru, samo je dovedi!!!

Sad me je već i šalterska službenica ozbiljno pogledala ispod naočara. Bio sam manji od makova zrna. Ako sazna da mi fali jedan papir, održaće mi još i lekciju o nemaru i trošenju njenog dragocenog vremena. Skupio sam se koliko sam mogao iza leđa gospođe ispred mene i prošaputao u telefon.

-              Neno, Neno, jesi li tu?

Uznemiravajuća tišina. Znači, ostao sam i bez starije nade u rešenje problema.

-              Eh, sudbino! – gorko sam uzdahnuo dok sam polazio iz reda. A onda sam začuo glas svoje drage. Bio sam spasen.

-              Molim Vas, ne možete nazad u red! – obrecnu se na mene jedan čičica, očigledno rešen da brani svoje novostečeno mesto po svaku cenu.

-              Kako ne mogu? Pa ja nisam ni izlazio iz reda?

-              Izašli ste, izašli, mladiću. Video sam, svi su videli!

-              Ma, je li se ono otvorio i drugi šalter? – upotrebio sam standardnu proceduru protiv besposlenih čekača u redu i dok je starina istezala vrat da vidi šta se to dešava na šalteru do onog pred kojim smo stajali, ja sam elegantno umuvao svoju nogu i opet se vratio na svoje mesto. Uzalud je on protestovao i okretao se drugima, ja sam glumio bezobraznika i dobro mi je stajalo.

-              Halo, Jasna, halo! - pokušavao sam da dozovem glas svoje žene koji je odzvanjao sa druge strane veze.

-              I jesam li vam sto puta govorila da srdite stvari kad dođete iz škole? Pogledajte ovo! Kao da je bomba pala! Stvarno, pa imamo i mi dušu! – njen gla se čuo sve jače.

-              Javi se, ženo, javi se!

-              I ko mi je dirao šminku? Mašo, rekla sam ti da ne jedeš karmine. Ne prave se oni od jagode ako mirišu na nju.

-              Halo, ženo!

-              I opet je slušalica podignuta i van baze, a posle neće da radi. Pa, naravno, kad se isprazni baterija!

-              Konačno neko odrastao da se javi. Slušaj, ženo…

-              Klik! – začu se sa druge strane.

Slušalica je bila spuštena, sad kada sam bio na sat vremena od šaltera. Nisam mogao da verujem! U tom trenutku i telefon se strese i ispusti svoju elektronsku dušu. Ležao je u miru na mom dlanu, hladeći se. Samo gomila crne plastike. Bio sam slomljen. Nije mi ni padalo na pamet da se raspravljam sa šalterskom službenicom. Izašao sam iz reda. Ovaj put ozbiljno. Bacio sam još jedan bolni pogleda na one srećnike koji su imali sve potvrde u ruci i koji će danas ili sutra rešiti svoje poslove. Za mene nije bilo nade. Morao sam doći ponovo. Prečuo sam dobacivanje Starine Novaka, koji je trijumfalno trubio o tome kako je današnja omladina besna, a u njegovo vreme se i šećer i zejtin i seks čekao u redovima,  i krenuo ka izlazu. Na staklenim vratima bio je zalepljen ogroman poster na kome je bio fotografisan nasmejan čovek koji čeka u redu. Kakva laž, kakva prevara! U redu se možeš samo oneraspoložiti. Ili oženiti. Što mu dođe na isto. Ispod nasmejanog muškarca crvenim slovima pisalo je – DRŽAVA BRINE ZA TEBE! UMESTO DVANAEST PAPIRA, OD OVE GODINE SMANJUJEMO ADMINISTRACIJU, PA ĆE VAM BITI POTREBNO SAMO JEDANAEST PAPIRA! VRAĆAMO VAM OSMEH NA LICE!!! Nisam mogao da verujem! Proverio sam papire! Svih jedanaest potrebnih sam imao u ruci! Osmeh se vratio na moje lice! Ima Boga!  Okrenuo sam se da se vratim u red i zaplakao kao kiša! Ispred mene se opet napravio red kao kod nesrećnog Noja koji je krenuo da spasava svet. Noge me same iznesoše napolje, što dalje od tog prokletog mesta.

SVE PO SPISKU

Nikada nisam razumeo avanturiste. Avanturisti su ljudi koji se prepuštaju stihiji, slučaju. A slučaj nikad nije dobar drug. Opasnosti u kojima oni „uživaju“ su, u stvari, posledica njihovog nemara ili lenjosti da predvide situaciju.

Avanturisti se najčešće sreću leti u vreme godišnjih odmora. Stavljaju svoje rance na leđa, ubodu prstom destinaciju i kreću u nepoznato. Oni se neće žaliti što je „ pristojan smeštaj  u širem centru“, u stvari, rupa udaljena pet kilometara od plaže, ne, oni će radosno, svakog dana pešačiti jer pešačenje je zdravo. Njih ni najmanje neće poremetiti činjenica da je „ osnovni kuhinjski pribor“ u stvari par zarđalih kašika i viljušaka, miraz vlasnikove babe. Avanturisti će prihvatiti i činjenicu da je „ topla voda preko celog dana“ u stvari sinonim za period do doručka jer, pored onolikog mora tražite i vodu preko? Neka hvala, avanture mi je dosta i u radno vreme dok živim u Srbiji. Ako želite da pristojno letujete, potrebno je sve isplanirati. Dobro letovanje ne trpi improvizacije. Dobro letovanje zahteva spisak.

1.            DESTINACIJA

Svake godine idemo u Grčku. Ne zato što je more tamo najlepše. Ne zato što su plaže kao iz prospekata. Ne zato što je ta Grčka inn. Jedini razlog zašto svake godine idemo tamo je taj što  - na svu sreću, Grke ništa ne razumem! Vi ne znate kolika je prednost doći u zemlju u kojoj domaćini smatraju da su bogom dani samo time da  imaju toplo more, sunce i bele kamene kućice, pa ih je baš briga da još i komuniciraju sa vama. Šta će vam komunikacija kad imate pesak i slanu vodu. I to po ceo dan tax free!!! Grci su veoma ponosni na svoju prošlost, naročito na helensku književnost koju smatraju jednom od osnova klasičnog obrazovanja. Zato se uporno trude da i mi, varvari koji dolazimo u njihovu kolevku civilizacije, savladamo tu klasičnu književnost. A kako je savladati, ako ne preko pisma! Izgleda da sam ja jedan od najslabijih učenika koji je ikada posetio Grčku jer duže od četvrt veka, bezuspešno, pokušavam da naučim njihov alfabet. Zamislite samo one jadnike koji razumeju svaku reč koju im uputi lokalni zgubidan sa klupe u debeloj hladovini. Kako se osećate kad vam kažu da nećete imati čiste peškire toga dana ili da ih baš briga što vama smeta glasna muzika? Zato je moja omiljena destinacija za letovanje – Grčka. Mada, u poverenju, imam još jednu omiljeniju – zamračenu dnevnu sobu, pojačanu televizorom i hladnim pićem! Ali, ššššš, nemojte o tome pred mojom ženom jer ona upravo ulazi sa idejom :

-              Dragi, pravo je vreme da izaberemo gde ćemo letovati!!!

-              Ali, ženo, pobogu, tek je novembar!?!

-              Nikad nije kasno!

-              Ali, ljubavi, ovo je prerano!!!

Naravno da moji vapaji o nelogičnosti izbora mesta za letovanje pre izbora mesta za doček nove godine nisu urodili plodom. Čekala nas je već uobičajeni put oko sveta za koji smo znali da će se završiti u zemlji Helena.

-              Jao, jesi li gledao Kubu? Kakva egzotika za samo 1.500, 00 evra! Po osobi!

-              Draga moja, meni je egzotika i činjenica da neko uopšte ima 1.500,00 evra po osobi, a još veća da je spreman da ih utroši na Kubu.

-              Što si takav? Zar ne bi bilo lepo da ove godine promenimo destinaciju letovanja i odemo recimo, u Egipat? Mogli bismo da posetimo i piramide? Znaš koliko ja volim izumrle narode!?!

-              Ako je do izumrlog naroda, postoje i besplatne ture do grobalja. Zovu se Zadušnice!!!

-              Ti si bezdušnica!!! I sa tobom neću više da razgovaram o letovanju, da znaš!

Nisam vam ja te sreće, draga moja gospodo. Već sutradan moja draga se pojavljuje na vratim sa gomilom brošura u naručju.

-              Ja obišla nekoliko agencija i vidi šta sam donela.

-              Ti ko da si orobila gradsku biblioteku. A, jesi li probala da obiđeš neku mesaru, možda i tamo dele nešto za džabe? Inače, ne znam šta bismo za ručak.

-              Ne kvari mi sad ništa, molim te. Već sam sve isplanirala. Vidi, Španija za četvoro, samo 1.300,00 evra! Ono, jeste, putuje se tri dana autobusom i od hotela do plaže je samo 500 metara, u jednom pravcu, ali, dragi, to je Španija. Zemlja flamenka i fudbala, matadora i bikova!

-              I ovaca koje agencije šišaju svojim umobolnim reklamama. Ti kao da si zaboravila na rečnik tih prodavaca magle? Širi centar grada je, u najboljem slučaju, udaljen pet kilometara, komforan studio sa pogledom na dvorište je oveći špajz sa komšijskim zidom na metar od prozora, ljubazne domaćine još nikad nisam sreo, ko da su Jeti, od zvezdica mi dobijemo samo one u koje vlasnici hotela dižu svoje prčvarnice …

-              Zašto si tako negativan?

-              Zato što ne volim letovanje!!! Hoću jedne godine da ostanem kod kuće, da mi niko ne dolazi, da nemam pesak u …

-              A šta misliš da idemo u Grčku?

-              Ne mislim. A gde?

-              Videla sam jedan sjajan hotel na ostrvu.

-              Piši propalo! Ja da plivam kilometre samo zato što je nekom glupoj gomili kamenja palo na pamet baš tog trenutka kada ja jedem svoj suvlaki odleti u vazduh i postane vulkan, nova turistička destinacija.

-              Mi ćemo ovaj put ići bez tebe na more! Da znaš, nisi ni zaslužio da ideš!

Uzalud beše moje nadanje. Zaboravio sam da je to naša igra koja se ponavlja već godinama. Trebalo je da se setim da će sada udariti na mene teškom artiljerijom, odnosno sitnom dečicom. Čudno je koliko se roditelj žrtvuje za svoju decu.

-              Tata, tata!!!

-              Molim, šta se desilo? Jesi li se povredila? Zar je već polugođe?

-              Nije, tata, nego sam čula da nećemo ići na more! Pa, svi će da idu!

-              Dobro, ići ćete i vi, samo tata neće ići.

-              Nije to isto. Ko će da nosi stvari na plažu, ko će da sprema doručak, ko će …

-              Ove godine ćete to raditi vi. Tata će odmarati od odmora.

-              Onda ni ja neću ići.

Ta pretnja da ću ostati sa svojim potomstvom sam kod kuće i da ću biti ostavljen na njihovu milost i nemilost dok se moja bolja polovina izležava tamo negde dole južno na nekoj peščanoj plaži, dovodi do toga da se, brže – bolje, pokajnički dovučem do žene.

-              Draga, a šta misliš da i ove godine idemo kod Panajotisa?

-              Ti si rekao da nećeš ići. Ja sam isplanirala nešto drugo. Žao mi je.

-              Čekaj, ne može to tako. Ipak sam ja glava porodice, valjda i moja reč…

-              Ne.

-              A ako kažem da ću kuvati, prati, nositi stvari na plažu i sa nje, ići u nabavku …

-              I prati kupatilo.

-              Nemoj to da mi radiš, molim te.

-              I prati kupatilo.

-              U redu, pristajem.

-              Onda, dobro! Evo, ja sam zapisala ovde nekoliko adresa, jedna od njih je i Panalotijeva.

-              Znam, pozvaću ih sve i rezervisati smeštaj.

-              Takvog te volim, mužiću – pužiću!

DRUŠTVO

Kada smo, kao i svake godine, odlučili da ćemo ići u Grčku, sledeća stvar na spisku je biranje društva sa kojim ćemo provesti odmor. Društvo na moru je preko potrebno. Uvek vam zafali treći za preferans, četvrti za jamb u parovima ili jednostavno, fali vam neko ko će vam pričuvati decu dok vi spavate. Trebalo je samo naći takve naivčine. Naravno, odmah smo odbacili Jankoviće jer u životu nisu platili pivo, a piju naše umesto vode, Petroviće jer im užasno smrde noge i one iz Novog Sada koji su nam uzeli suncobran na pozajmicu pre deset godina i još ga nisu vratili. Kad smo njih precrtali sa spiska, sve ostalo je išlo kao po loju.

-              Šta misliš, draga, da pozovemo Lazara i Miru da pođu sa nama?

-              Ne znam … Sećaš se kad smo ono bili na rođendanu kod Aleka?

-              Sećam se. Šta se onda desilo? Izgledali su mi sasvim normalno.

-              Tebi svi ljudi izgledaju normalno. Bože, kako si ti naivan!

-              Šta ću, to je jače od mene. Hoćeš li mi reći zašto Lazar i Mira otpadaju sa spiska?

-              Da znaš samo kako je taj monstrum gledao malu Suzanu, Perinu ćerku.

-              Daj, bre, ženo, pa živ je čovek, sme da pogleda.

-              Ali, Suzanu, ona je još uvek dete!

-              To tvoje dete ima 24 godine i jedan neuspešan brak iza sebe. Prekini da dižeš paniku i da pozovemo lepo ljude da pođu sa nama.

-              Taj perverznjak i pedofil neće ni izdaleka prići mojoj deci!

I tako, odbacili smo i ostale prijatelje, a rođake ionako ne želimo na letovanju jer šta će vam oni kad ih uporno izbegavate i tokom godine. I stvarno, biti rođak je jedno veliko opterećenje, naročito za facijalne mišiće. Toliko lažnih osmeha kao na svadbi mlade trudne rođake i nesrećnika koji je uprskao stvar odavno nisam video. Na kraju krajeva, složili smo se da smo nas dvoje sasvim dovoljni jedno drugom, a da su nam deca ionako dovoljno veliki razlog za nerviranje i ogovaranje da nam prijatelji i rođaci nisu ni potrebni. Zato, napred na pakovanje.

VIŠKOVI I MANJKOVI

Pakovanje stvari je za nas uvek predstavljalo najlakši deo priprema za putovanje. Pošto bismo do tančina izračunali površinu i zapreminu našeg auta, podelili ga sa brojem kilometara koje smo planirali da pređemo i sve to pomnožili sa kvadraturom sana u kojem ćemo obitavati, prešli bismo na prikupljanje i distribuciju neophodnih sredstava. Podrazumeva se da smo vodili računa o svakoj sitnici:

-              Jesi li ponela iglu i konce? Sećaš se kako sam prošle godine išao sa onim dugmetom ušivenim roze koncem i da su mi se svi smejali?

-              dobro, dobro, ponela sam iglu i konac.

-              Ne konac, konce. U više boja.

-              U redu, ponela sam sve. A jesi li ti poneo agregat za struju?

-              Jao, nisam!

-              Aha, rekla sam ti da ćeš da zaboraviš. a kad ti se bude jela štrudla sa makom…

-              Uh, mak. Koliko si ponela?

-              Pola kilograma maka, dve tegle džema od kajsija, tri tegle krema …

-              Samo tri?

-              Kupićemo tamo, znaš koliko deca vole njihov krem.

-              Deca vole i tvoju sestru pa to ne znači da imaju dobar ukus. Ponećemo još jednu teglu našeg krema, zlu ne trebalo. Bar znam da se pravi od pravog krema.

-              Dobro, dobro. Znaš šta mi samo nije jasno? Kako su samo naši mogli da idu na letovanje kao paradajz turisti. Hej, nosiš odavde paradajz i krastavce na more.

Iskreno sam se nasmejao. Moja lepa polovina bila je potpuno u pravu. Zamislite samo svoje roditelje koji su po najvećoj vrućini putovali stotinama kilometara daleko vukući u prevrelom autu gajbice paradajza i krastavaca. Pa pametni ljudi su danas izmislili klimu!

Konačno je došao i trenutak polaska. Dok je moja draga gurala drugo pakovanje toalet papira, ja sam proveravao da li se u gepeku nalazi sve što se modernom čoveku treba nađi na putovanju – letnja i jesenja garderoba, šator, baterijska lampa, rezervna baterijska lampa, agregat, hrana, piće, nekoliko neophodnih aparata kao što su toster, mašina za kafu, zatim par alata jer Grci nisu poznati kao dobri hauzmajstori, onda slikarski pribor za decu, deset kilograma gline za grnčarski on – line kurs moje drage, i na kraju moja omiljena stolica na rasklapanje.

-              Sve je tu, draga moja, spremni smo za put!

-              Pasoši!

-              Tu su!

-              Novac?

-              Kao i uvek, srećo, kod tebe!

-              Lekovi?

-              Duple doze, ne zatrebali nam.

-              Onda, neka nam je sa srećom! Radmila, spremaj se, put je pred nama!

-              Mužiću – pužiću, imam jedno pitanje za tebe.

-              Reci, mila, ali da znaš da sam upakovao i kamere i foto – aparat i  …

-              Ne, dragi, htela sam da te pitam gde su nam deca?

-              Koja deca?

-              Pa, naša, dragi.

-              Ne znam gde su. A, jesu li na spisku?

CRNA MAGIJA

Retki su trenuci kada moja gospođa i ja imamo vremena samo za sebe. Obično smo isprepadani upadima raznih terorističkih bandi sastavljenih od musavih spodoba koje se dernjaju kako su ugrožena njihova ljudska prava da crtaju po zidovima ili pljačkaškim kartelima koji iznuđuju novac za nepostojeće grupne radove koji se, nekim čudom, pretvaraju u knjige o koje se saplićemo čim uđemo u deseti krug pakla dečje sobe.

Kada smo sami, supruga i ja ćutimo. Odmaramo jezik i mozak jer po ceo dan pričamo. Najčešće u vetar. Ili u prazno koje se posle, po zakonu spojenih sudova presipa u šuplje. I tako svakog dana, godinama.

Dakle, sedimo tako i ćutimo na par koraka jedno od drugog, savršeno se razumejući. Ja zobam neke lešnike, trudeći se da svojom meljavom ne narušim krhki popodnevni mir u prostoriji. Krajičkom oka primetim da žena proizvodi neke pokrete. Prva pomisao mi je da želi neki lešnik, pa se okrenem ka njoj i bacim joj jedan. Lešnik je, međutim, udari posred čela, a da nije ni pokušala da ga uhvati. A imala je peticu iz fizičkog, nije da se hvalim, samo kažem.

Začuđeno sam je pogledao, a onda hitnuo još jedan lešnik, ovaj put gabaritniji, da proverim da li je sve u redu sa njom. – Beng! – odzvonilo je čelo, ali je moja žena i dalje uporno izvodila svoje pokrete i fiksirala me pogledom. Bila je opsednuta!!! Desnom rukom pravila je duple krstove ispred sebe, a zatim ih pokretom prstiju slala ka meni! Osetio sam kako me nešto žiga ispod desnih rebara. Nestajalo mi je daha. Zašto je bacala čini na mene.

-              Ženče! Hej, Jasna!

Odgovora sa druge strane nije bilo. Samo nemi pokreti gore-dole, levo-desno i prsti koji se rascvetavaju u mom pravcu pogađajući me svojom negativnom energijom.

Počeh da se gušim. Onaj lešnik u čijem ukusu sam do malopre uživao zaglavi se u dušniku. Oči krenuše da izleću iz svojih duplji. Magija je delovala.

-              Prekini, Jaco, molim te! – zahroptah skotrljavši se pod stočić. – Šta ti je danas kad sam ceo dan bio dobar?

Tišina i pokreti. Gore-dole, levo-desno, rascvetavanje ...

Obliva me hladan znoj, osećam kako mi srce ludački udara u grlu. Snaga me napušta ubrzano. Glave će mi doći vlaška magija!

-              Jasna – šapućem gubeći lagano svest – prestani, sve ću priznati. Prestani, želim da živim. Sve ću reći – kao da moj glas dolazi iz usta neke druge osobe, tamo daleko u paralelnom univerzumu.

-              Šta ćeš priznati, dragi? – začuje se kristalno jasan glas moje žene.

Otvorim oko i kroz izmaglicu je vidim kako sedi za trpezarijskim stolom i sa osmehom gleda u mene.

-              Opet vežbaš? Ne valja ti to, preforsiraćeš se. Šta ćeš da priznaš?

-              Šta se desilo sa tobom? – pridigao sam se na kolena. Magija je popuštala kako se ona vraćala u stvarnost.

-              Ništa se nije desilo, ne razumem te. Šta ćeš da priznaš?

-              Kako ništa, bacala si neke čini na mene. Mahala rukom, pravila duple krstove. Pozlilo mi je.

-              Kakve čini, budalo? Kakva magija? Šta ćeš da priznaš?

-              Ma neki hladan znoj me oblio, kao da si nešto na mene poslala.

-              Ti si opet jeo slatko? Daj da vidim imaš li temperaturu? Kakve, čini, zamišljala sam kocku u prostoru, pa je delila na devet jednakih delova, poslala mi Jelica zadatak da joj rešim.

-              Ahaaaaa -odahnuh sa olakšanjem – a ja pomislio da ću već ići unatraške po kući.

-              Nećeš ti otići sa ovog sveta dok ti ja ne presudim sekirom, ne brini! Nego, šta ćeš da priznaš?

-              O, bre, priznaću ti ko je pojeo one čokoladne napolitanke koje si ostavila za uz kafu ujutru.

-              Ti si, znala sam! Zato si tako izludeo!

-              Nisam ja, Maša je!

-              Maša ne jede napolitanke!

-              Jede, za sto dinara će reći da …

-              Šta si rekao, priznaj!

I tako, mora da je u pitanju neka magija bila jer sam u narednih pola sata isledniku u pero izdiktirao sve pojedinosti o sivom, crnom do fonda za pomoć Srbiji. I to dobrovoljno, čak nije morala ni da me vezuje za radijator.

BITKA KOD DESTINIKE

Ništa nije slutilo da će se danas, na ovim prostorima, odigrati još jedna epopeja, ravna onoj kada su se sudarili Ahajci i Trojanci ili, nešto kasnije Spartanci i Persijanci. Dan je počeo idilično, a budući da smo ranoranioci, među prvima poboli svoj suncobran na jednom od najlepših delova plaže. Deca su se rastrčala po plaži, mi stariji raširili prema dimenzijama peškira. No, ne može čaša meda da se popije dok se čašom žuči ne zagrči. Posle nekog vremena, tik uz nas, mada su imali još deset hektara plaže, smestila se kaznena ekspedicija u vidu jedne nemačke porodice. Po čemu sa znao da su Nemci? Naviklo to da napreduje preko peščanih dina ko Romelovi jurišnici, a sve klikću u onim elf dresovima. Kao što priliči pancer diviziji, i oni su se do plaže dovezli u pasatu, model, nov.

Čim su razapeli svoje šatore, stolice, stolove, servise za šest osoba, portabl internet i radio ruter, čim su izbacili na pesak kera, mačku, dva papagaja, nešto što je ličilo na iguanu i poboli zastavu, odmah su počeli grabljivo da gledaju na naše parče plaže. Verovatno im je zafalilo mesta za onaj fensi desantni čamac za šest osoba koji se baškario na krovu pasata. Predosećajući u kom pravcu duva vetar, okupio sam svoju porodicu na jedno kraće savetovanje. Znajući kakvu hegemonističku politiku vode pripadnici tog naroda, strogo sam zabranio bilo kakvo izazivanje sukoba jer sam znao da posle toga slede nepravedne optužbe da smo mi prvi nabacali pesak na hladnjak sa limenkama piva i da će nas, uz pomoć dominantne tehnike, istisnuti sa kote koju smo obeležili svojim peškirima koji su, mada 100% pamučni i gustog tkanja, izgledali slabašno protiv njihovih aluminijumskih ležaljki sa motivima iz Sage o Nibelunzima. Na predlog svoje supruge, koja je izvanredni strateg, odredili smo da jedan izviđač večito motri na njihove položaje kako bi se predupredio blickrig jer smo bili brojčano slabiji, budući da je njih bilo između deset i sto šezdeset.

Tako je neko vreme vladala pat pozicija na plaži Destinika o kojoj će guslari još dugo pevati. A onda, morali su da izazovu. Te bele landras svinje su svojim njuškama verovatno o nama govorili kao o potomcima moravki i mangulica jer sam čuo kako sa nipodaštavanjem izgovaraju - Serbe!

Zaigra u nama srce junačko i rešismo da pokažemo tim žderačima kobasica od koje drvo se pravi ložica.

Nensi i ja smo otplivali do nekih stena kako bismo ronili. Posle nekog trenutka pojavi se i Hans sa svojim potomcima, opremljen bolje nego mornaričke foke. To maske sa 3d naočarima, to peraja sa elektromotorima, to radari, to skeneri, to štampači, trista čuda. A sa druge strane, nas dvoje - jedna maska! No, nismo odustajali. Ronili smo na dubinu od pet metara i izvlačili školjke, krabe, ježeve, čak i jednu antičku kutijicu za nakit, sa motivima Olimpijade 2004. A oni, ništa! Šipak! Mućak! Ni kamen nisu izvadili! Ono, jeste, sad moram ženi da vratim 12 evra što je potrošila u prodavnici na lakirane školjke, onu kutiju za gumice i druge džidža - bidže koje je neopaženo pobacala u more kako bismo mi izvukli. Posle toga, iscrpljeni, povukli smo se na svoje položaje. Ispod oka gledali smo jedni druge. Oni su pili pivo, a mi jeli breskve. A onda su opet morali da izazovu. Nisu mogli da sede sa mirom.

Njihov najmlađi se izazivački približio našem utvrđenju i počeo da žonglira lopticu reketom za tenis na plaži. Pa, gde ćeš u riljano, dečko! Zar ti ne znaš da smo mi slavni potomci Slobodana Bobe Živojinovića, koji je jeo onaj bajati sendvič na Australian openu, a da ne pričam o Noletu, čiju je svadbu pratilo više ljudi nego prenos Bitlsa preko satelita? I tako, žonglira onaj mali, a oni njegovi sve rokću od zadovoljstva. Tad ustade moje najmlađe čedo i priđe mi s rečima:

- Jel slobodno, care gospodine, da ja idem na megdan Švapčetu?

- Jest slobodno, moje milo dete!

Trže Maša reket iz peska i ode malom na biljegu. Al' da vidiš čuda golemoga! Šetala ga Maša malo vamos, malo tamos, a kad joj se bilo dosadilo, ona pogleda u mene, a ja joj rekoh:

- U meso udri, ćero! - te ga ona onom lopticom tvrdom dva - tri puta u telo, a bogami jednom i u glavu, pa se mali vrati plačući kući.

I tako, pobediše Srbi kao i uvek. To vam je bilo i za Prvu, Drugu i svih sedam ofanziva, bilo vam je to i za Titovog Reksa što poginu braneći Maršala, i za Prleta i Tihog, i za Krigera, i za Dalibora avijatičara, koji da ne poginu, nikad ne bi Radoš snimio Sekulu i Selo gori, to vam je i za 22. decembar jer smo se večito smrzavali proslavljajući ga, to vam je za sveeeee! AAAAAA!

Na kraju, poneli smo se viteški. Pokupili smo naše stvari i velikodušno ponudili Nemcima naše mesto na plaži. Ali, imali su oni većih briga. Na pasatu ispustila guma, a dizalice nema jer pasat nije predviđen da se kvari. Onda ja izvadim dizalicu i ponudim Hansu pomoć. A on, stisne mi ruku i, kroz suze mi reče:

- Danke!

A ja držeći mu onu ruku u desnici, pokazah levom ka grčkom selu i rekoh mu:

- Seizen sie gestadt? Das ist Walter!

Jer to je sve što umem reći na nemačkom.

PEDESET NIJANSI SA KRILCIMA

 

- Ustani sa tog poda, ne valjaj se! Kako se to ponašaš, znaš li koliko imaš godina?

- Znam, i briga me!

- Neće ti pomoći to valjanje! Moraš nekad i ti mene da poslušaš! Hajde, ustaj, spremaj se i u prodavnicu! Vidiš li koliko je sati?

- Vidim i to me plaši. Sad su se svi razbudili i prodavnice su pune.

- Dejane, ne ponašaj se kao dete. Hajde, imam mnogo posla, ne mogu i o tome da mislim. A potrebno mi je, shvati me.

- Draga, molim te, imamo i žensku decu, možda mogu ona?

- Ne mogu jer si ti moja desna ruka. Prekini da cviliš i otkači mi se od noge.

- Nemoj me terati da to radim, znaš kako je bilo prošli put?

- To je samo skup nesrećnih okolnosti. Ustaj! I ne zaboravi da požuriš nazad.

Podigao sam se bez volje da se raspravljam više. Dan, inače vedar i natopljen nijansama plavetnila, za mene je postao mračna i hladna noć. Da, dragi moji, preda mnom se nalazila avantura iz koje se možda neću vratiti živ, avantura skopčana sa mnogim opasnostima i blamovima, avantura kupovine – ženskih uložaka!

U tom trenutku na vratima naše dnevne sobe pojavio se moj otac, puritanac i čuvar velikosrbskih tradicija u našoj porodici. Slamčica spasa, zrak sunca slobode, mogući zaštitnik nas nezaštićenih.

- Ćale, molim te, kaži mojoj ženi da nije primereno da idem nedeljom u podne da joj kupujem …khm … znaš …

- Ne interesuje me. Ja sam došao da jedem nešto. Ona tvoja majka danas izigrava emancipaciju.

- Pa i ja to kažem, ćale. Gde ide da ja, kao glava porodice …

- Ti nisi glava, ti si glavudža. Morali smo najveća vrata da postavimo da bi ti prošao. Snajka, šta ima za doručak?

- Aman, bre, ostavi doručak! U pitanju je kupovina -  približih mu se do uva - uložaka, ćale.

- Ma, šta se sad žališ! Jesam li ti lepo govorio da vodiš računa s kim se ženiš?

- Aman, bre, matori, ne zajebavaj, pa svaka žena troši to.

- Aha, da si bio moderan, mogao si se oženiti muškarcem, uštedeli bi na tim… znaš. Idi, poslušaj ženu.

- Ti nisi normalan! Gde tebe nađoh u zaštitu da zovem? Majko moja …

- I ona bi ti to isto rekla, danas je u Klara Cetkin fazonu.

Šta sam mogao, skupio sam šipke, spremio se i u zadnji džep farmerica stavio jedan primerak uloška kako bih znao pravi model. Valjda se tako kaže za uložak – model? Mogu reći da je uložak bio mekan i lepo prianjao, skoro da je ergonomski bio savršen . Mislim, žene su oduvek vodile računa da im bude udobno … šta ja ovo pišem, pobogu? Fokus, fokus, stvaraoče!

Kako bih povratio svoje poljuljano muško dostojanstvo, rešio sam da se napojim snage na izvoru testosterona, na samoj nultoj tački muškosti. Rešio sam da svratim do kladionice. Dok sam sa zanimanjem pratio promenu rezultata u 4. ligi tunižanskog prvenstva i prijatan osećaj zaborava mi se širio organizmom, načuo sam, ne svojom krivicom, razgovor dvojice koji su sedeli za stolom pored mene. Razgovor se vodio o engleskom FA kupu i obojica su mislila da će baš njihov tiket proći.

- Slušaj, majmune, ne može VBA da pobedi Votford ni u million godina!

- Ma, kretenu jedan, ti ne znaš za borbeni duh Severnjaka.

- Daj, ne kenjaj, nego mi kaži da li da odigram da će Persil dati gold?

- Molim? Šta reče?

- Rekoh, da li će Van Persi dati gol. Šta hoćeš, da te nabodem sad?

- Ne, ne, ne, rekao si Persil da postigne gold. Znao sam da si papučar, majke mi, znao sam!

- Brate, nije mi lako, razumi me. Dobro je da me ne šalje za uloške, roknuo bih se, mame mi moje. I nikom ni reči za ovaj Persil inače će te jesti u viršlama.

Nehotice sam dodirnuo uložak u džepu. Kao da se i on jadan uplašio i privio čvršće uz mene. Ne brini, pomislio sam, idemo odavde na neko bolje mesto za tebe.

Preda mnom se, dokle god mi se prostirao pogled, prostirala polica sa ulošcima. Pedeset posto krvavila, što bi rekli moderni pisci. Stajao sam pred tim hramom ženske muke i osećao kako mi kolena klecaju. Ono, boleo me je i vrat jer sam se trudio da pročitam baš svaki naziv, ali, priznajem, osetio sam strahopoštovanje pred tom masom pamučnih, sintetičkih, sa hilaurionom, kamilicom, brusnicom, kokosom napravljenih uložaka. A tek oni sa česticama mesečeve prašine, sitno mlevenim školjkama iz Tihog okeana. I one sa extra devičanskim maslinovim uljem! Prosto vam dođe da ih bacite na tiganj i pojedete. Zavideo sam ženama u tom trenutku. Imati toliko izbora pred sobom, to zaslužuje samo žena koja koristi…? I tu ja krenuh rukom ka zadnjem džepu po primerak ženinog uloška jer sam, naravno, zaboravio kako se zove onaj koji koristi moja žena. U tom trenutku pored mene prođe gospođa vozeći manijački kolica sa robom koja me udariše po ruci gde se nalazio egzemplar. Uložak polete, radosno šireći krilca na slobodi. Lelujao je lak kao pero (ne lažu ovi na reklamama) a ja sam ga zadivljeno pratio pogledom. Ipak, posao je bio posao i ja pođoh da ga dohvatim. Tvrdoglavac je pao na najvišu policu ugnezdivši se među svojim rođacima. Kako sad da znam koji je u pitanju!?! Probao sam da ga dohvatim propinjući se na prste, ali prokletinja se sakrila izvan mog domašaja. Pouzdao sam se u svoje redovne treninge pa sam uzeo kratak zalet, skočio savršeni dvokorak i - zakucao deset pakovanja uložaka na pod! Dok su se zgrožene gospođe čudom čudile gledajući me kako radosno u ruci držim uložak i verovatno me smatrajući još jednim manijakom iz marketa, ja sam se bacio u potragu za onima koji su se poklapali sa primerkom koji sam držao u ruci. Posle dužeg traganja u mojoj ruci našlo se duplo pakovanje ultraslim hot chilli uložaka.

- Brzo na kasu! - poneše me noge.

Usput, u korpu ubacih i nekoliko sitnica da zamaskiram kupovinu – jaja, kvasac, sodu bikarbonu i veliku čokoladu. Sve mačo stvari, razumete!?!

Pošto je tog dana bila gužva, u velikom marketu radile su samo dve kase. Za jednom je stajao jedan simpatični čikica, za drugom nekoliko žena veselo razgovarajući. Naravno da sam iskoristio priliku da se ušunjam iza čikice smejući se nesmotrenosti gospođa koje su birale čavrljanje umesto ranije obavljenog posla. Deset minuta kasnije nije mi bilo do smeha. Čikica je kupio pola marketa usput rešivši da to plati uz pomoć devet čekova na 17 meseci. Naravno da je nosio dva para naočara koje je non–stop menjao, naravno da mu je olovka prestala sa radom, naravno da mu je žena od kuće diktirala broj kartice, naravno …

- Gospodine, molim vas, hoćete li preći za moju kasu? – začuh glas spasa.

Za susednom kasom i dalje su četiri gospođe čekale i razgovarale. A ja sa ulošcima u korpi. A za mojom čikica koji planira da plati robu tek kada Srbija uđe u Evropsku uniju. Znači, 2017. u 2018.

- Gospodine, verujte, biće brže!

Pognute glave prišao sam kasi. Gospođe koje su bile na trač – partiji pored kase, značajno me pogledaše i ne rekoše ni reči više. Odmah iza mene stadoše još tri, sprečavajući mi odstupnicu. Bio sam zarobljen. I nije mi bilo spasa.

Izdajnička roze boja pakovanja virile je iz korpe. Pokušao sam da skrenem pogled, ali svuda oko mene bile su radoznale oči, instant testovi za trudnoću, saveti kako da lakše prebolite PMS u deset koraka … Bio sam na ivici da preskoči pult i pobegnem odatle.

- Šta je sa ovom čokoladom, ponovo neće da prihvati šifru? Ovi Bugari kad prave švajcarske čokolade nikad ne otkucaju lepo šifre.

Dokone žene približiše se da utvrde zajedno tu neregularnost. Kasirka nekoliko puta prevuče čokoladu preko senzora, ali se ništa ne desi.

- Može i bez čokolade, molim vas, pokušao sam da je požurim.

- Ah, ne, taman posla. Uslužiću vas ja dok trepnete, reče kasirka i značajno namignu u pravcu zaludnica.

One se zakikotaše.

- Sad ćemo pozvati Ljubicu, ona radi na slatkišima. Ljubice, halo, Ljubice! Molim te, daj mi šifru za onu bugarsku čokoladu iz Švajcarske i kad si već tu skokni do uložaka i vidi za ove nove ultraslim sa chillijem šifru za gospodina, da ne čeka.

Pod se odvoji od mojih nogu i potonu daleko dole u Limbo. Još trenutak – dva moja svest registrovala je osmehe i poglede pune podsmeha, a onda se predadoh, zamahnuh krilcima i poleteh u dubine sveta uložaka.