Telefon je veselo skakutao po uglačanom
staklenom stočiću lekarske ordinacije, ali Jovan teško da je bio u
sličnom raspoloženju. Njegov pogled bludeo je kroz sterilne zavese
sterilne čekaonice i gubio se u daljini prljavosivih oblaka na
horizontu. Nehajno je pogledao ekran telefona, mada je dobro znao čije
ime će tamo pročitati. " Marija" treptalo je ime, izazivajući
pulsirajuću glavobolju u Jovanovoj glavi.
Nije trebalo da se spetlja sa tom devojkom. Nije trebalo da se pravi
pametan pred njom. Nije trebalo da kupuje cigarete na njenoj trafici.
Nije trebalo da počinje sa pušenjem ... Mnogo je to bilo glagola trebati
koje je trebalo odraditi. Nije ni znao zašto je to učinio. Zašto je
spavao sa Marijom. Imao je divan brak, divnu ženu, dečaka od tri godine.
Jelisavetu, svoju ženu, poznavao je još iz srednje škole, bila mu je
prva ljubav, doživotna. -Sujeta, ponavljao je sebi, morao si da lečiš
svoju sujetu i da se poigraš sa tom trafikantkinjom. A sad? Sad
ispaštaj!
- Jovan, Jovan Ćurković? - ču se cvrkutavi glas sestre sa šaltera.
- Đurković, Jovan Đurković - već navikao na tu grešku, odazva se Jovan.
- Stigli su vaši rezultati, gospodine Ć - Đurkoviću - i dalje cvrkutavo nastavi devojka. Gospodin doktor Hadži Trifkov trenutno je na seminaru u Bangladešu, ali će vas nazvati čim se vrati.
- Da, da ... - promrmlja sebi u bradu Jovan, ne slušajući je više i poče da trga omot koverte sa pretencioznim novokomponovanim grbom ordinacije na sredini. Umalo se ne sruši.
Seti se dana kad je ušao u ordinaciju Hadži Trifkova, jednog od najboljih prestoničkih urologa. Nekoliko nedelja pre toga mučila ga je bol u preponama. Ustajao je noću i, previjajući se od bolova, odlazio je do kupatila. Sumnjao je da mu je Marija prenela nešto, ali, pobogu, koristio je kondom. O seksu više nije ni razmišljao. Od Jelisavete je to krio, izgovarajući se problemima na poslu. A onda, kada se jedne večeri, pojavio tanak, ali primetan mlaz krvi u urinu, morao je da reaguje. Bled od nespavanja i brige, seo je u sam ugao, ispod ogromnog fikusa. I tada je sestra pogrešila njegovo prezime. Tada je nije ispravio.Otišao je do doktora, koji je ovlaš pregledao njegov karton, grickajući nervozno okvir svojih naočara.
- Džet-leg, gospodine Ćurkoviću, samo što sam sleteo iz Kanade. Obavićemo sva neophodna snimanja i analize, pa ćemo se čuti. Može biti i ozbiljno, zbrza doktor, prosto izbacujući Jovana iz kancelarije.
-Cancer prostatae - krupnim crnim slovima pisalo je na dnu stranice. Jovan se uhvati za glavu. - Bože, pa ja imam samo 39 godina. Pročita suznim očima jošr jednom dijagnozu. Prognoze su nezahvalne, ali ostalo je još 3 - 6 meseci života. Tako je pisalo - TRI do ŠEST meseci! Šta za to vreme uraditi? Kuda ići? Kome se poveriti? Jelisaveti nikako, ona će potrošiti čitavu našu ušteđevinu da me spasi! Ali, kako NJOJ da ne kažem!?! Mariji, možda? Jovan se nasmeja gorko na ovu misao. Pođe ka autu.
Izdržao je još nekoliko dana, trpeći bolove koji su se pojačavali. - Neću ja izdržati ni tri nedelje, kamoli meseca - stisnutih zuba pomisli Jovan, gutajući još jednu tabletu protiv bolova. - Moraću ovo brzo da rešim.
Jutro u T, rodnom selu Jovanovih roditelja. Sitna magla natera ga da se strese. Bilo mu je hladno. Još malo pa će i to prestati. Strpa u džep jakne komad roze konopca za veš. Voleo je selo, i rado mu se vraćao. Međutim, otkako su njegovi otišli u Austriju da rade, retko mu se vraćao. Odškrinu zarđalu kapijicu i uđe u dvorište. Stara kuća njegovog dede nahereno je stajala iznad nove gastarbajterske kuće njegovih roditelja kao neka stara zakrpljena šubara. Dvorištem je dominirala ogromna trešnja, čiji se vrh gubio u jutarnjoj magli. Jovan krenu prema njoj.
Jedva se pope na nju. Merdevine su bile kratke, stare natrule grane bile su klizave od vlage kojom ju je magla obasipala. Jovan se zaustavi na sredini krošnje. U oproštajnom pismu Jelisaveti i Mihailu, sinu, objasnio je zašto život želi da završi na trešnji. Podsećala ga je na detinjstvo, na srećne dane razbibrige, na raspust ... Izvadi konopac iz džepa i prebaci ga preko gornje grane. Konopac beše kraći, izresan na jednom kraju. - Ponovo su komšije odsekle parče, lopovi! - ljutito opsova Jovan. - Nisu poštovali ni smrt, bezobraznici!
Podiže se na prste i namače omču. Nije se osvrtao okolo jer ništa se nije ni videlo od magle. Izdahnu vazduh šišteći, kao pred skok u vodu. I, ... - Zazvoni mu telefon. - Gde baš sad? Neću se javljati, nek ide do đavola! A, možda je Marija? Daj bar da joj sve sad stresem. Od nje je sve i počelo. I dalje na vrhovima prstiju, Jovan se nekako izvi i izvadi telefon iz džepa jakne. Krajičkom oka vide da na ekranu piše " Lekar". Refleksno se javi.
- Halo, gospodine Đurkoviću - procvrkuta neko sa druge strane linije. - Mi se mnogo izvinjavamo, u pitanju je gruba greška. Vaš nalaz zamenili smo sa nalazom Jovana Ćurkovića, starog 63 godine. Vi ste zdravi! U stvari niste zdravi, ali u pitanju je blaži oblik uretritisa, izlečivo je ....
Jovanu ispade telefon iz ruke. On pokri lice šakama i zaplaka. Zajeca dok su mu se ramena snažno tresla. Tresla su se toliko jako da se okliznuo na klizavu granu i propao.
- Gde sad da se obesim, kad sam ozdravio - panično pomisli Jovan dok se gušio. Poče da se koprca, pokušavajući nogama da dohvati neku granu. Trešnja je bolno cvilela. - Ne, sad, ne sad ! Htede da vrisne Jovan. Zaljulja se što je jače mogao i konopac, i inače natruo i izresan, popusti. Jovan polete u dubinu krošnje udarajući o njene grane. Nešto puče iznad njega. Tresnu o zemlju.
- E, budale - reče smejući se polako, pa sve jače. - Htedoh da se obesim bezveze - zaceni se od smeha Jovan Đurković i zabaci glavu taman u trenutku da vidi ogromnu suvu granu trešnje koja će pasti na njega i slomiti mu vrat.
- Đurković, Jovan Đurković - već navikao na tu grešku, odazva se Jovan.
- Stigli su vaši rezultati, gospodine Ć - Đurkoviću - i dalje cvrkutavo nastavi devojka. Gospodin doktor Hadži Trifkov trenutno je na seminaru u Bangladešu, ali će vas nazvati čim se vrati.
- Da, da ... - promrmlja sebi u bradu Jovan, ne slušajući je više i poče da trga omot koverte sa pretencioznim novokomponovanim grbom ordinacije na sredini. Umalo se ne sruši.
Seti se dana kad je ušao u ordinaciju Hadži Trifkova, jednog od najboljih prestoničkih urologa. Nekoliko nedelja pre toga mučila ga je bol u preponama. Ustajao je noću i, previjajući se od bolova, odlazio je do kupatila. Sumnjao je da mu je Marija prenela nešto, ali, pobogu, koristio je kondom. O seksu više nije ni razmišljao. Od Jelisavete je to krio, izgovarajući se problemima na poslu. A onda, kada se jedne večeri, pojavio tanak, ali primetan mlaz krvi u urinu, morao je da reaguje. Bled od nespavanja i brige, seo je u sam ugao, ispod ogromnog fikusa. I tada je sestra pogrešila njegovo prezime. Tada je nije ispravio.Otišao je do doktora, koji je ovlaš pregledao njegov karton, grickajući nervozno okvir svojih naočara.
- Džet-leg, gospodine Ćurkoviću, samo što sam sleteo iz Kanade. Obavićemo sva neophodna snimanja i analize, pa ćemo se čuti. Može biti i ozbiljno, zbrza doktor, prosto izbacujući Jovana iz kancelarije.
-Cancer prostatae - krupnim crnim slovima pisalo je na dnu stranice. Jovan se uhvati za glavu. - Bože, pa ja imam samo 39 godina. Pročita suznim očima jošr jednom dijagnozu. Prognoze su nezahvalne, ali ostalo je još 3 - 6 meseci života. Tako je pisalo - TRI do ŠEST meseci! Šta za to vreme uraditi? Kuda ići? Kome se poveriti? Jelisaveti nikako, ona će potrošiti čitavu našu ušteđevinu da me spasi! Ali, kako NJOJ da ne kažem!?! Mariji, možda? Jovan se nasmeja gorko na ovu misao. Pođe ka autu.
Izdržao je još nekoliko dana, trpeći bolove koji su se pojačavali. - Neću ja izdržati ni tri nedelje, kamoli meseca - stisnutih zuba pomisli Jovan, gutajući još jednu tabletu protiv bolova. - Moraću ovo brzo da rešim.
Jutro u T, rodnom selu Jovanovih roditelja. Sitna magla natera ga da se strese. Bilo mu je hladno. Još malo pa će i to prestati. Strpa u džep jakne komad roze konopca za veš. Voleo je selo, i rado mu se vraćao. Međutim, otkako su njegovi otišli u Austriju da rade, retko mu se vraćao. Odškrinu zarđalu kapijicu i uđe u dvorište. Stara kuća njegovog dede nahereno je stajala iznad nove gastarbajterske kuće njegovih roditelja kao neka stara zakrpljena šubara. Dvorištem je dominirala ogromna trešnja, čiji se vrh gubio u jutarnjoj magli. Jovan krenu prema njoj.
Jedva se pope na nju. Merdevine su bile kratke, stare natrule grane bile su klizave od vlage kojom ju je magla obasipala. Jovan se zaustavi na sredini krošnje. U oproštajnom pismu Jelisaveti i Mihailu, sinu, objasnio je zašto život želi da završi na trešnji. Podsećala ga je na detinjstvo, na srećne dane razbibrige, na raspust ... Izvadi konopac iz džepa i prebaci ga preko gornje grane. Konopac beše kraći, izresan na jednom kraju. - Ponovo su komšije odsekle parče, lopovi! - ljutito opsova Jovan. - Nisu poštovali ni smrt, bezobraznici!
Podiže se na prste i namače omču. Nije se osvrtao okolo jer ništa se nije ni videlo od magle. Izdahnu vazduh šišteći, kao pred skok u vodu. I, ... - Zazvoni mu telefon. - Gde baš sad? Neću se javljati, nek ide do đavola! A, možda je Marija? Daj bar da joj sve sad stresem. Od nje je sve i počelo. I dalje na vrhovima prstiju, Jovan se nekako izvi i izvadi telefon iz džepa jakne. Krajičkom oka vide da na ekranu piše " Lekar". Refleksno se javi.
- Halo, gospodine Đurkoviću - procvrkuta neko sa druge strane linije. - Mi se mnogo izvinjavamo, u pitanju je gruba greška. Vaš nalaz zamenili smo sa nalazom Jovana Ćurkovića, starog 63 godine. Vi ste zdravi! U stvari niste zdravi, ali u pitanju je blaži oblik uretritisa, izlečivo je ....
Jovanu ispade telefon iz ruke. On pokri lice šakama i zaplaka. Zajeca dok su mu se ramena snažno tresla. Tresla su se toliko jako da se okliznuo na klizavu granu i propao.
- Gde sad da se obesim, kad sam ozdravio - panično pomisli Jovan dok se gušio. Poče da se koprca, pokušavajući nogama da dohvati neku granu. Trešnja je bolno cvilela. - Ne, sad, ne sad ! Htede da vrisne Jovan. Zaljulja se što je jače mogao i konopac, i inače natruo i izresan, popusti. Jovan polete u dubinu krošnje udarajući o njene grane. Nešto puče iznad njega. Tresnu o zemlju.
- E, budale - reče smejući se polako, pa sve jače. - Htedoh da se obesim bezveze - zaceni se od smeha Jovan Đurković i zabaci glavu taman u trenutku da vidi ogromnu suvu granu trešnje koja će pasti na njega i slomiti mu vrat.
Нема коментара:
Постави коментар