Tamo gde se ulica Jekaterinovskaja
izvlači iz masivnog Proleterskog bulevara, tamo gde na uglu opadaju ljuspe sa
lica stare vile Kolarovih, zaplenjene pa predate na upravu Krasnodarskom
zavodu, tu baš na zadnjoj strani nekadašnje lepotice, nevidljivoj sa ulice, ali
vidljivoj sa kontejnera iz zadnjeg dvorišta, po kojima su se večito verale i
oglašavale gladne mačke, nalazio se prozor direktora Zavoda, Mihaila
Fjodoroviča Rimtukina.
Stajao je on na prozoru, nepomičan kao kakav mermerni heroj rada u obližnjem Trudbeničkom parku. Pogled i misli bili su mu zauzeti nečim napolju tako da nije ni primetio kad je u kancelariju ušao pisar sedme klase, Jegor Pavlovič Mizurahin. Pisar je zbog nečega bio uznemiren, teško je disao i, očigledni, veoma mu se žurilo.
- Oprostite, Mihailo Fjodoroviču - poče Mizurahin nevešto. Figura na prozoru ne pomeri se ni za pedalj.
- Oprostite, druže direktore, poče zvanično i nešto jače Mizurahin. Požele i da se nakašlje, ali odustade jer ga je nešto gušilo u plućima. - Druže Rimtukin, hteo sam s vama dve-tri reči. Znate - i tu pisar ponovo napravi pauzu, očekujući da ga direktor pogleda. Rimtukin samo izvadi maramicu iz unutrašnjeg džepa i obrisa ćelu pa nastavi da gleda kroz prozor.
- Ja sam došao, druže direktore Mihailo Fjodoroviču Rimtukine, da dam otkaz! Da, dobro ste čuli, želim dati otkaz vama i svom položaju pisara sedme klase, ovde u Krasnodarskom zavodu - Mizurahin se i sam iznenadi svojoj kuražnosti i jačini glasa.
- Ne , nemorate vi mene slušati! Navikao sam ja da mene niko i ne vidi i ne čuje ovde na poslu. Svi me preskačete, svi odgurkujete. Eno, onaj Sirdiglov, svinja jedna od čoveka, na mom stolu napravio je bife. Neka ga, ja sam se ionako sklonio u hodnik da ne smetam Rjapinu koji u kancelariju dovodi Svetlanu Jakopejevu, kafe-kuvaricu sa trećega sprata. Ne zameram im ja, ljudi su, shvatam. Ali, druže Rimtukine, ja zameram vama što se ne brinete o našoj firmi, o boljitku čitave radne zajednice, o ljudima koji nisu mašine, druže direktore. Dolazili smo ovde godinama veseli, orni, znajući da pomažemo našim drugovima tamo na prvim linijama izgradnje našeg pravednog jednopartijskog društva, Svi smo bili mladi, jednaki, i vi, druže, dolazili ste na posao sa osmehom i onom vašom crnom, malo izanđalom kožnom torbom. A, onda se sve tokom godina promenilo. Ljudi su počeli da dolaze natmureni, više nije bilo vesti od drugova sa kopova, prestali smo za 1. maj da nosimo crvene zastave, a i vi, mili moj Rimtukine, na posao ste počeli dolaziti u dugačkoj crnoj limuzini. A ja, ubogi Jegor Pavlovič Mizurahin, ostadoh pisar sedme klase. Punih 20 godina. E, dosta je! Dižem svoj glas trudbenika, nosioca značke Crvene zastave udarnika III klase, dižem glas da mi se da promaknuće na mesto pisara pete klase. Ne, treće, klase, treće klase, Mihailo Fjodoroviču, zbunih se! Znate, celu noć sam vežbao ...
U tom trenutku, Mihailo Fjodorovič Rimtukin ožive iz obličja mermernog kipa i naglo se okrenu od prozora, hvatajući se za službeni telefon. Jegor Mizurahin ustuknu korak, gutajući knedlu.
- Marija Mitrofanovna - usplahireno pozva on svoju sekretaricu - Molim vas, Jegor Pavlovič Mizurahin - promuca on, zagrcnuvši se - da,da, pisar sedme klase ...
- Pa, nemojte druže Rimtukine, ja sam samo, eto, dvadeset godina radim ... - preplaši se Mizurahin i kao da se stopi sa zidom iza sebe, kao da nestade.
- Molim vas, Marija, ne prekidajte me - sad se već ljutio Rimtukin - molim vas požurite sa vodom. I policiju, obavezno policiju pozovite!!!
- Zašto policiju? Ja treba da zovem policiju, lopovi jedni! - uzviknu slobodnije Mizurahin dok je izlazio. - Oprostite, Marija Mitrofanovna, uljudno se obrati on direktorovoj sekretarici, koja je trčala hodnikom, noseći na tačni tešku kristalnu čašu punu vode. No ona prođe pored njega kao pored duha, ne primetivši ga.
- Eto, šta da se radi - slegnu ramenima Mizurahin, već navikao da ga ljudi smatraju za inventar, a ne za osobu.
Izađe veseo u sunčan dan, kao da je sa sebe skinuo neki ogroman teret. Zamirisa moskovska jesen, hladna, ali sunčana, zablještaše sve one narandžaste, crvene i žute nijanse lišća kestenova zbog kojih je tako često sa svojom lepom mladom ženom Anom Kirilovnom voleo da satima šeta pored reke. Mizurahin se oženio kao stari momak Anom, pijanistkinjom u Muzičkoj školi Korutkina. Bila je to ljubav na rvi pogled. On joj je recitovao Ahmatovu i Jesenjina, ona mu je svirala Prokofjeva i Šestakoviča. Nisu imali dece, ali su gajili veliku ljubav, skoro pa platonsku.
Lebdeo je Jegor Pavlovič opijen mirisima jeseni, zalazio u sve one uličice i prolaze koje, do tada obuzet svojim poslom u Zavodu, nije ni primećivao.
- Kako je lepa Moskva! Kako su lepe njene ulice! Kako su lepi drvoredi i trgovi! - oduševljavao se iznova bivši pisar. samo mu je smetalo to što su ljudi bili otuđeni, što ga i dalje niko nije primećivao. Uzalud im se on osmehivao, ljavljao poznanicima, ali oni su samo prolazili, udubljeni u svoje misli.
Tako je i došao do svog stana na Oblomovskom vencu, maloj tihoj ulici, nedaleko od Neve. Uzleteo je do svog stana na drugom spratu, žureči da ženi saopšti lepe vesti. Konačno će njih dvoje imati vremena za umetnost, za razgovore, za šetnje, za nežna šaputanja ...
- Ana! Ana Timofejevna! - radosno je tražio dragi lik. U dnevnoj sobi dočeka ga tišina. Klavir beše otvoren, na stolu dve nenačete šoljice čaja.
Ana Timofejevna, recite dragička! - povika Jegor, tražeći je. Vrata spavaće sobe behu odškrinuta. Pisar pokuca, kao što je uvek činio. Nešto se čulo, ali zatomnjeno, utišano. On odškrinu vrata i pade na kolena.
Na NJIHOVOM bračnom krevetu ogromna dlakava leđa nekog muškarca, činilo mu se Hodorkova, vozača, samo on je tako majmunski bio dlakav, pritiskala su i pretila da uguše njegov nežni cvet od žene. Ona je ječala ispod tog medveda, ali kao da je uživala! Iz njenih milih usta izlazile su bujice takvih prostota za koje Mizurahin ni u bunilu nije mogao da pomisli da ih ona može izgovoriti - Tako, samo tako! Do krajaaa! Napni me, ti životinjo! Ne staj, moliiiim te!!!
A Hodorkov nije stajao. Njegova ogromna guzica ritmički se pomerala napred nazad i pretila da mu rasturi i ženu i bračni krevet.
Mizurahin poklopi uši rukama. Pred očima mu je bio nemi film koji on nije mogao da gleda. Kad je mogao otkaz direktoru da da, može ga dati i ženi, toj kur ..., toj varalici i lažljivici.
Osvrnu se on oko sebe i krenu da podigne tešku lampu sa abažurom, poklon iz Odese koji joj je kupio na medenom mesecu. Ne stiže do lampe jer ga prekide jedan mračan, težak glas - Jegore Pavloviču, stanite!
Mizurahin se okrete dok je iza njegovih leđa njegova Ana izdizala preplavljena strašću i težinom Hodorkova.
Pred njim stajala je visoka figura čoveka obučenog u crno. Lice se nije videlo, skriveno obodom velikog šešira. Crnog, razume se.
- Gde ste vi, čitav dan vas tražim? Kad pre stigoste da odlutate? - upita crni posetilac. - Pođimo sada, vreme je, Jegore.
Mizurahin pođe bez protivljenja. Saplete se nekoliko puta, ali se brzo snađe i krenu uporedo sa figurom. Učini mu se, kao da lebde iznad krovova Moskve. Nikada mu se dotad nebo nije učinilo toliko blizu i tako plavo i čisto. Spusti pogled i u zadnjem dvorištu zgrade Krasnodarskog zavoda ugleda isto tako plave i čiste, nepomične oči svog tela, bivšeg Jegora Pavloviča Mizurahina koji je izdahnuo na pločniku dvorišta bacivši se sa prozora svoje kancelarije jer nije imao hrabrosti da od svog direktora zatraži unapređenje.
- Požurite, druže Mizurahine. Sveti Petar ne voli kad mu duše kasne i lutaju okolo, opomenu ga Smrt i vaznese u nebo.
Stajao je on na prozoru, nepomičan kao kakav mermerni heroj rada u obližnjem Trudbeničkom parku. Pogled i misli bili su mu zauzeti nečim napolju tako da nije ni primetio kad je u kancelariju ušao pisar sedme klase, Jegor Pavlovič Mizurahin. Pisar je zbog nečega bio uznemiren, teško je disao i, očigledni, veoma mu se žurilo.
- Oprostite, Mihailo Fjodoroviču - poče Mizurahin nevešto. Figura na prozoru ne pomeri se ni za pedalj.
- Oprostite, druže direktore, poče zvanično i nešto jače Mizurahin. Požele i da se nakašlje, ali odustade jer ga je nešto gušilo u plućima. - Druže Rimtukin, hteo sam s vama dve-tri reči. Znate - i tu pisar ponovo napravi pauzu, očekujući da ga direktor pogleda. Rimtukin samo izvadi maramicu iz unutrašnjeg džepa i obrisa ćelu pa nastavi da gleda kroz prozor.
- Ja sam došao, druže direktore Mihailo Fjodoroviču Rimtukine, da dam otkaz! Da, dobro ste čuli, želim dati otkaz vama i svom položaju pisara sedme klase, ovde u Krasnodarskom zavodu - Mizurahin se i sam iznenadi svojoj kuražnosti i jačini glasa.
- Ne , nemorate vi mene slušati! Navikao sam ja da mene niko i ne vidi i ne čuje ovde na poslu. Svi me preskačete, svi odgurkujete. Eno, onaj Sirdiglov, svinja jedna od čoveka, na mom stolu napravio je bife. Neka ga, ja sam se ionako sklonio u hodnik da ne smetam Rjapinu koji u kancelariju dovodi Svetlanu Jakopejevu, kafe-kuvaricu sa trećega sprata. Ne zameram im ja, ljudi su, shvatam. Ali, druže Rimtukine, ja zameram vama što se ne brinete o našoj firmi, o boljitku čitave radne zajednice, o ljudima koji nisu mašine, druže direktore. Dolazili smo ovde godinama veseli, orni, znajući da pomažemo našim drugovima tamo na prvim linijama izgradnje našeg pravednog jednopartijskog društva, Svi smo bili mladi, jednaki, i vi, druže, dolazili ste na posao sa osmehom i onom vašom crnom, malo izanđalom kožnom torbom. A, onda se sve tokom godina promenilo. Ljudi su počeli da dolaze natmureni, više nije bilo vesti od drugova sa kopova, prestali smo za 1. maj da nosimo crvene zastave, a i vi, mili moj Rimtukine, na posao ste počeli dolaziti u dugačkoj crnoj limuzini. A ja, ubogi Jegor Pavlovič Mizurahin, ostadoh pisar sedme klase. Punih 20 godina. E, dosta je! Dižem svoj glas trudbenika, nosioca značke Crvene zastave udarnika III klase, dižem glas da mi se da promaknuće na mesto pisara pete klase. Ne, treće, klase, treće klase, Mihailo Fjodoroviču, zbunih se! Znate, celu noć sam vežbao ...
U tom trenutku, Mihailo Fjodorovič Rimtukin ožive iz obličja mermernog kipa i naglo se okrenu od prozora, hvatajući se za službeni telefon. Jegor Mizurahin ustuknu korak, gutajući knedlu.
- Marija Mitrofanovna - usplahireno pozva on svoju sekretaricu - Molim vas, Jegor Pavlovič Mizurahin - promuca on, zagrcnuvši se - da,da, pisar sedme klase ...
- Pa, nemojte druže Rimtukine, ja sam samo, eto, dvadeset godina radim ... - preplaši se Mizurahin i kao da se stopi sa zidom iza sebe, kao da nestade.
- Molim vas, Marija, ne prekidajte me - sad se već ljutio Rimtukin - molim vas požurite sa vodom. I policiju, obavezno policiju pozovite!!!
- Zašto policiju? Ja treba da zovem policiju, lopovi jedni! - uzviknu slobodnije Mizurahin dok je izlazio. - Oprostite, Marija Mitrofanovna, uljudno se obrati on direktorovoj sekretarici, koja je trčala hodnikom, noseći na tačni tešku kristalnu čašu punu vode. No ona prođe pored njega kao pored duha, ne primetivši ga.
- Eto, šta da se radi - slegnu ramenima Mizurahin, već navikao da ga ljudi smatraju za inventar, a ne za osobu.
Izađe veseo u sunčan dan, kao da je sa sebe skinuo neki ogroman teret. Zamirisa moskovska jesen, hladna, ali sunčana, zablještaše sve one narandžaste, crvene i žute nijanse lišća kestenova zbog kojih je tako često sa svojom lepom mladom ženom Anom Kirilovnom voleo da satima šeta pored reke. Mizurahin se oženio kao stari momak Anom, pijanistkinjom u Muzičkoj školi Korutkina. Bila je to ljubav na rvi pogled. On joj je recitovao Ahmatovu i Jesenjina, ona mu je svirala Prokofjeva i Šestakoviča. Nisu imali dece, ali su gajili veliku ljubav, skoro pa platonsku.
Lebdeo je Jegor Pavlovič opijen mirisima jeseni, zalazio u sve one uličice i prolaze koje, do tada obuzet svojim poslom u Zavodu, nije ni primećivao.
- Kako je lepa Moskva! Kako su lepe njene ulice! Kako su lepi drvoredi i trgovi! - oduševljavao se iznova bivši pisar. samo mu je smetalo to što su ljudi bili otuđeni, što ga i dalje niko nije primećivao. Uzalud im se on osmehivao, ljavljao poznanicima, ali oni su samo prolazili, udubljeni u svoje misli.
Tako je i došao do svog stana na Oblomovskom vencu, maloj tihoj ulici, nedaleko od Neve. Uzleteo je do svog stana na drugom spratu, žureči da ženi saopšti lepe vesti. Konačno će njih dvoje imati vremena za umetnost, za razgovore, za šetnje, za nežna šaputanja ...
- Ana! Ana Timofejevna! - radosno je tražio dragi lik. U dnevnoj sobi dočeka ga tišina. Klavir beše otvoren, na stolu dve nenačete šoljice čaja.
Ana Timofejevna, recite dragička! - povika Jegor, tražeći je. Vrata spavaće sobe behu odškrinuta. Pisar pokuca, kao što je uvek činio. Nešto se čulo, ali zatomnjeno, utišano. On odškrinu vrata i pade na kolena.
Na NJIHOVOM bračnom krevetu ogromna dlakava leđa nekog muškarca, činilo mu se Hodorkova, vozača, samo on je tako majmunski bio dlakav, pritiskala su i pretila da uguše njegov nežni cvet od žene. Ona je ječala ispod tog medveda, ali kao da je uživala! Iz njenih milih usta izlazile su bujice takvih prostota za koje Mizurahin ni u bunilu nije mogao da pomisli da ih ona može izgovoriti - Tako, samo tako! Do krajaaa! Napni me, ti životinjo! Ne staj, moliiiim te!!!
A Hodorkov nije stajao. Njegova ogromna guzica ritmički se pomerala napred nazad i pretila da mu rasturi i ženu i bračni krevet.
Mizurahin poklopi uši rukama. Pred očima mu je bio nemi film koji on nije mogao da gleda. Kad je mogao otkaz direktoru da da, može ga dati i ženi, toj kur ..., toj varalici i lažljivici.
Osvrnu se on oko sebe i krenu da podigne tešku lampu sa abažurom, poklon iz Odese koji joj je kupio na medenom mesecu. Ne stiže do lampe jer ga prekide jedan mračan, težak glas - Jegore Pavloviču, stanite!
Mizurahin se okrete dok je iza njegovih leđa njegova Ana izdizala preplavljena strašću i težinom Hodorkova.
Pred njim stajala je visoka figura čoveka obučenog u crno. Lice se nije videlo, skriveno obodom velikog šešira. Crnog, razume se.
- Gde ste vi, čitav dan vas tražim? Kad pre stigoste da odlutate? - upita crni posetilac. - Pođimo sada, vreme je, Jegore.
Mizurahin pođe bez protivljenja. Saplete se nekoliko puta, ali se brzo snađe i krenu uporedo sa figurom. Učini mu se, kao da lebde iznad krovova Moskve. Nikada mu se dotad nebo nije učinilo toliko blizu i tako plavo i čisto. Spusti pogled i u zadnjem dvorištu zgrade Krasnodarskog zavoda ugleda isto tako plave i čiste, nepomične oči svog tela, bivšeg Jegora Pavloviča Mizurahina koji je izdahnuo na pločniku dvorišta bacivši se sa prozora svoje kancelarije jer nije imao hrabrosti da od svog direktora zatraži unapređenje.
- Požurite, druže Mizurahine. Sveti Petar ne voli kad mu duše kasne i lutaju okolo, opomenu ga Smrt i vaznese u nebo.
*******************************
Dobro je poznato da nema ničeg hranljivijeg i okrepljujućeg od tanjira
vrućeg boršča i šoljice jakog crnog čaja. Za čaj se Aleksej Aleksejevič Rozgov
još i mogao snaći, imalo je istresti se malo zelenoga praha iz keramičke tegle,
ali za boršč - falilo je kupusa. I to ne bilo kakvog, nego onog kiseljenog u
kaci podrumskoj, u vodi iz obližnjeg bunara kod Devjonastavskaje crkve, Bog da
joj dušu prosti. Tu se Aleksej Rozgov osvrte, nagnu kao da će vezati pertle, i
brzo prekrsti. Crkvu su pre mesec dana srušili omladinci Tverske brigade kako
bi tu nikao park u kome će umorni radnici odmarati.
- Eh, živote - jadao se Rozgov premeravajući koracima sobu. - Zabranili su i držanje kaca sa kupusom u podrumima jer, kako kažu, to je privatna svojina. A u komunizmu nema privatne svojine. I gde sada naći kupus kada je SOVPROZ zatvoren? - gorko zaključi Rozgov.
Što je manje želeo da misli na prokleti kupus, to mu se boršč više jeo. Još jednom je, više iz navike, preturio sve sudove u stanu, ali kupusa, jednostavno, nije imao.
- A da potražim od komšija? Ne, ko bi jednom bivšem buržuju i rentijeru, slučajno preostalom u svim ovim silnim istrebljenjima, dao kupusa. Iako, čisto sumnjam da ovi novopečeni intelektualci, silom doseljeni u njegove bivše stanove, uopšte znaju šta je dobar boršč.
Nemajući kud, uze Aleksej Aleksejevič svoju šubaru, navuče valjenke i, sa rukama u džepovima olinjalog kaputa, izađe napolje u hladnu zimsku moskovsku noć.
- Šetnja će me umoriti pa neću više misliti o kupusu - nadao se Rozgov dok je zamicao za ugao zgrade. A onda se ukopa u mestu. Njegove nozdrve uhvatiše tanak, ali sasvim jasan, miris kiselog kupusa. I to onog sa vodom iz bunara pokraj pokojne crkve.
- Ko li to krši zakon ove đavolske kopiladi? - pitao se Rozgov dok je, poput uvežbanog hrta, sledio miris. Dođe do jednog podrumskog prozora koji je bio odškrinut.
- Oho, niko drugi do Nikita Porfirič Levski, pisac i predsednik Kućnog saveta. E, baš lepo, mangup iz njihovih redova !- skoro zapljeska rukama od sreće Rozgov.
Namah mu na um pade ideja. Odškrinu prozor koliko je mogao i kleče. Zavrnu rukav kaputa, i pruži se što je više mogao. Uzalud, kaca je bila tako blizu, ali, ipak, izvan domašaja.
- E, pa nećemo tako, druže kupuse Nikite Porfiriča Levskog - zlobno se osmehnu gladni Rozgov - Nećemo tako.
On leže na hladnu zemlju, odupre se kolenima o okvir prozora i ispruži se koliko je dug.
- Još malo, tu je - gledao je on u mreškanje kiselog kupusa u kaci. - Moj si druže, moj! - obliznu on suve usne.
Ispruži se još malo, ali nešto puče i on upade naglavačke u kacu. Aleksej Aleksejevič Rozgov se koprcnu pet-šest puta pokušavajući da izađe, ali se prepusti ukusnom rasolu iz kace koji natopi njegova pluća i, zadovoljan i sit, umre.
Pola sata kasnije iz podruma se začu jauk. Marija Agatonovna Levska, supruga Nikite Porfiriča, pronašla je Rozgova kako blaženo naglavačke dubi u njihovoj kaci. Otišla je hitro po muža i obavestila ga o svemu.
- Prijaviti policiji, iz ovih stopa - insistirala je Marija Agatonovna.
- Nikako, hoćeš li da me uhapse zbog kace prokletog kupusa - zlovoljno promrmlja Nikita Porfirič - Sklonićemo ga odande, za početak.
Dobro obučeni, sa duboko natučenim šubarama, Nikita i Marija dohvatiše Rozgova, izvukoše ga iz kace, i pod ruku uzevši ga, krenuše sa njim ka jednom od nevskih mostova u blizini.
- Bacićemo ga sa mosta, i gotovo. Kome će još nedostajati jedan bivši čovek - skoro pa veselo reče Levski, kao da piše jednu od svojih kratkih priča.
Dođoše neprimećeni i do mosta. Rozgov je bio miran i poslušan, kao i svaki mrtvac. Osvrnuše se levo-desno, i nimalo nežno, prebaciše nesrećnog Rozgova preko ograde. On polete, lako kao galebi pljusnu o ledenu vodu. Tek tada primetiše da su im u rukama ostale njegove valjenke. Marija ih otrže od Nikite i hitro ih baci u vodu.
- Šta to radiš, ludače! - viknu Levski mahinalno, ali se uplaši svog glasa i hitro pobeže u tminu. Za njim pojuri i Marija, ne čuvši kako ispod mosta zavrišta neka devojka, a neki krupni muški koraci uz psovke nestadoše u magli.
Nekoliko dana Levski i njegova žena nisu izlazili iz stana. Nisu se javljali na telefon, ma nisu ni disali, toliko su bili preplašeni. A kada je pretilo da susedi razbiju vrata stana, pojavio se bledi Levski, kao da je iz kace izašao.
- Nikita Porfiriču, jeste li čuli?
- Ne, nisam. Šta se desilo?
- Aleksej Aleksejevič Rozgov. Postao je heroj. Spasio je jednoj devojci život. Od manijaka ispod Nevskog mosta. Nažalost, on je izgubio život. Napaćena duša - telegrafski je saopštavala Tatjana Mihajlovna, telegrafistinja u Pošti.
Levski klecnu. Krajičkom pogleda ugleda kako Marija Agatonovna utonu u fotelju držeći se za grudi. Bili su spaseni.
Prošlo je nekoliko dana, a vest o Rozgovu i njegovom "podvigu" nije silazila sa naslovnih stranica prestoničkih novina. Levskom to poče da smeta. Znao je istinu, a morao je da ćuti. I to ga je izjedalo.
Jednog dana, na njegovu adresu stiže pismo iz Kvartovske ćelije Partije. Tražili su od njega da pokrene inicijativu da njihova ulica dobije ime po Rozginu, a da na zgradi bude postavljena spomen-ploča sa njegovim likom. To preli čašu. Levski se, ne govoreći ništa Mariji, sutradan pojavi pred Petrom Isakovičem Matruškinom, sekretarom Partije.
- Druže Levski, kakva čast - reče Matruškin zaklonjen ogromnim sekreter stolom - Kojim dobrom? Čuo sam za vašu inicijativu. Pravilno. Takvi heroji zaslužuju sve počasti. spasiti nepoznatu devojku i tom priliko izgubiti život, to je za svaku pohvalu.
- Ali, druže Matruškin, on nije nikakav heroj. U kaci sam ga pronašao - poče zamuckivati Levski.
- U kakvoj kaci? U ČIJOJ kaci? - Matruškin ustade od stola, ali se to ne primećivaše, budući da je bio veoma nizak.
- Pa, ovaj, u mojoj. Udavio se tamo želeći da ukrade kupus. Prašćajte, druže Matruškin.
- Vi hoćete reći da je taj savesni građanin prvo otkrio vaš tajni greh, kacu kiselog kupusa, poginuo na zadatku, a onda oživeo i bacio se sa mosta kako bi spasio nevini devojački život.
- Pa, ja, ne, ovaj, ne znam ...
- Sjajno, sjajno!!!! - skakao je od sreće Matruškin, mada se to nije primećivalo od stola - naše društvo vapi za takvim ljudima i takvim sudbinama. Nikita Porfiriču, vi ćete svakako obraditi to u nekoj od vaših priča?
- Svakako, ali ... - prezbojavao se Levski.
- Ništa, ali! Trčite kući, sazovite sastanak Kućnog saveta i ispričajte im ovu priču. Svi će jednoglasno podržati predlog da ulica nosi ime heroja Alekseja Alekseja Rozgoviča. Hitajte, druže!
Levski nagrnu na vrata. Dok je pokušavao da nestane iza njih, začu se smiren, gotovo mračan Matruškinov glas.
- I, druže Levski...
- Da, druže Mitruškine?
- Tu kacu sa kupusom prevezite na ovu adresu. Moja će vam žena pokazati put u podrum. Je li da je kiseljen sa onom vodom iz bunara pored pokojne crkve?
- Naravno, druže.
- E, pa pohitajte. I neka vam je srećan put.
- Eh, živote - jadao se Rozgov premeravajući koracima sobu. - Zabranili su i držanje kaca sa kupusom u podrumima jer, kako kažu, to je privatna svojina. A u komunizmu nema privatne svojine. I gde sada naći kupus kada je SOVPROZ zatvoren? - gorko zaključi Rozgov.
Što je manje želeo da misli na prokleti kupus, to mu se boršč više jeo. Još jednom je, više iz navike, preturio sve sudove u stanu, ali kupusa, jednostavno, nije imao.
- A da potražim od komšija? Ne, ko bi jednom bivšem buržuju i rentijeru, slučajno preostalom u svim ovim silnim istrebljenjima, dao kupusa. Iako, čisto sumnjam da ovi novopečeni intelektualci, silom doseljeni u njegove bivše stanove, uopšte znaju šta je dobar boršč.
Nemajući kud, uze Aleksej Aleksejevič svoju šubaru, navuče valjenke i, sa rukama u džepovima olinjalog kaputa, izađe napolje u hladnu zimsku moskovsku noć.
- Šetnja će me umoriti pa neću više misliti o kupusu - nadao se Rozgov dok je zamicao za ugao zgrade. A onda se ukopa u mestu. Njegove nozdrve uhvatiše tanak, ali sasvim jasan, miris kiselog kupusa. I to onog sa vodom iz bunara pokraj pokojne crkve.
- Ko li to krši zakon ove đavolske kopiladi? - pitao se Rozgov dok je, poput uvežbanog hrta, sledio miris. Dođe do jednog podrumskog prozora koji je bio odškrinut.
- Oho, niko drugi do Nikita Porfirič Levski, pisac i predsednik Kućnog saveta. E, baš lepo, mangup iz njihovih redova !- skoro zapljeska rukama od sreće Rozgov.
Namah mu na um pade ideja. Odškrinu prozor koliko je mogao i kleče. Zavrnu rukav kaputa, i pruži se što je više mogao. Uzalud, kaca je bila tako blizu, ali, ipak, izvan domašaja.
- E, pa nećemo tako, druže kupuse Nikite Porfiriča Levskog - zlobno se osmehnu gladni Rozgov - Nećemo tako.
On leže na hladnu zemlju, odupre se kolenima o okvir prozora i ispruži se koliko je dug.
- Još malo, tu je - gledao je on u mreškanje kiselog kupusa u kaci. - Moj si druže, moj! - obliznu on suve usne.
Ispruži se još malo, ali nešto puče i on upade naglavačke u kacu. Aleksej Aleksejevič Rozgov se koprcnu pet-šest puta pokušavajući da izađe, ali se prepusti ukusnom rasolu iz kace koji natopi njegova pluća i, zadovoljan i sit, umre.
Pola sata kasnije iz podruma se začu jauk. Marija Agatonovna Levska, supruga Nikite Porfiriča, pronašla je Rozgova kako blaženo naglavačke dubi u njihovoj kaci. Otišla je hitro po muža i obavestila ga o svemu.
- Prijaviti policiji, iz ovih stopa - insistirala je Marija Agatonovna.
- Nikako, hoćeš li da me uhapse zbog kace prokletog kupusa - zlovoljno promrmlja Nikita Porfirič - Sklonićemo ga odande, za početak.
Dobro obučeni, sa duboko natučenim šubarama, Nikita i Marija dohvatiše Rozgova, izvukoše ga iz kace, i pod ruku uzevši ga, krenuše sa njim ka jednom od nevskih mostova u blizini.
- Bacićemo ga sa mosta, i gotovo. Kome će još nedostajati jedan bivši čovek - skoro pa veselo reče Levski, kao da piše jednu od svojih kratkih priča.
Dođoše neprimećeni i do mosta. Rozgov je bio miran i poslušan, kao i svaki mrtvac. Osvrnuše se levo-desno, i nimalo nežno, prebaciše nesrećnog Rozgova preko ograde. On polete, lako kao galebi pljusnu o ledenu vodu. Tek tada primetiše da su im u rukama ostale njegove valjenke. Marija ih otrže od Nikite i hitro ih baci u vodu.
- Šta to radiš, ludače! - viknu Levski mahinalno, ali se uplaši svog glasa i hitro pobeže u tminu. Za njim pojuri i Marija, ne čuvši kako ispod mosta zavrišta neka devojka, a neki krupni muški koraci uz psovke nestadoše u magli.
Nekoliko dana Levski i njegova žena nisu izlazili iz stana. Nisu se javljali na telefon, ma nisu ni disali, toliko su bili preplašeni. A kada je pretilo da susedi razbiju vrata stana, pojavio se bledi Levski, kao da je iz kace izašao.
- Nikita Porfiriču, jeste li čuli?
- Ne, nisam. Šta se desilo?
- Aleksej Aleksejevič Rozgov. Postao je heroj. Spasio je jednoj devojci život. Od manijaka ispod Nevskog mosta. Nažalost, on je izgubio život. Napaćena duša - telegrafski je saopštavala Tatjana Mihajlovna, telegrafistinja u Pošti.
Levski klecnu. Krajičkom pogleda ugleda kako Marija Agatonovna utonu u fotelju držeći se za grudi. Bili su spaseni.
Prošlo je nekoliko dana, a vest o Rozgovu i njegovom "podvigu" nije silazila sa naslovnih stranica prestoničkih novina. Levskom to poče da smeta. Znao je istinu, a morao je da ćuti. I to ga je izjedalo.
Jednog dana, na njegovu adresu stiže pismo iz Kvartovske ćelije Partije. Tražili su od njega da pokrene inicijativu da njihova ulica dobije ime po Rozginu, a da na zgradi bude postavljena spomen-ploča sa njegovim likom. To preli čašu. Levski se, ne govoreći ništa Mariji, sutradan pojavi pred Petrom Isakovičem Matruškinom, sekretarom Partije.
- Druže Levski, kakva čast - reče Matruškin zaklonjen ogromnim sekreter stolom - Kojim dobrom? Čuo sam za vašu inicijativu. Pravilno. Takvi heroji zaslužuju sve počasti. spasiti nepoznatu devojku i tom priliko izgubiti život, to je za svaku pohvalu.
- Ali, druže Matruškin, on nije nikakav heroj. U kaci sam ga pronašao - poče zamuckivati Levski.
- U kakvoj kaci? U ČIJOJ kaci? - Matruškin ustade od stola, ali se to ne primećivaše, budući da je bio veoma nizak.
- Pa, ovaj, u mojoj. Udavio se tamo želeći da ukrade kupus. Prašćajte, druže Matruškin.
- Vi hoćete reći da je taj savesni građanin prvo otkrio vaš tajni greh, kacu kiselog kupusa, poginuo na zadatku, a onda oživeo i bacio se sa mosta kako bi spasio nevini devojački život.
- Pa, ja, ne, ovaj, ne znam ...
- Sjajno, sjajno!!!! - skakao je od sreće Matruškin, mada se to nije primećivalo od stola - naše društvo vapi za takvim ljudima i takvim sudbinama. Nikita Porfiriču, vi ćete svakako obraditi to u nekoj od vaših priča?
- Svakako, ali ... - prezbojavao se Levski.
- Ništa, ali! Trčite kući, sazovite sastanak Kućnog saveta i ispričajte im ovu priču. Svi će jednoglasno podržati predlog da ulica nosi ime heroja Alekseja Alekseja Rozgoviča. Hitajte, druže!
Levski nagrnu na vrata. Dok je pokušavao da nestane iza njih, začu se smiren, gotovo mračan Matruškinov glas.
- I, druže Levski...
- Da, druže Mitruškine?
- Tu kacu sa kupusom prevezite na ovu adresu. Moja će vam žena pokazati put u podrum. Je li da je kiseljen sa onom vodom iz bunara pored pokojne crkve?
- Naravno, druže.
- E, pa pohitajte. I neka vam je srećan put.
Нема коментара:
Постави коментар