KRATKE PRIČE ZA DUGE NOĆI

Sedeli jednom Andrić i Crnjanski u Klubu književnika. Andrić se požalio svom kolegi i prijatelju: " Miloše, ove proklete avlije mi ne izlaze iz glave."
Tog trenutka, od stola pored njih ustade mlada žena purpurne kose i zamaknu za ulaz ne plativši račun.
Sećanje na taj trenutak Zoka je objasnila u svojoj pesmi "Avlije, avlije".

 

                                                   *****************************************

 Salomon Ismailovič Govorcev blaženo se osmehivao dok je posmatrao prizor iz svoje dače. Na širokoj livadi, išaranoj bokorima kasnog letnjeg cveća, tik uz srebrnaste talase prečiste rečice Kološke, trčala su njegova deca. Ukupno petoro iz dva braka koje je za sobom imao. Na malenom šarenom ćebetu, poklonu koji joj je doneo iz Amsterdama, sa svog poslovnog puta, sedela je njegova treća žena, Asja Mitronovna, kći njegovog osiromašenog prijatelja i poslovnog partnera, Mitrona Romanoviča.
- Divna prilika, pomislio je Salomon, posmatrajući njen pravilno izvajani profil, kao na nekoj od Maneovih impresionističkih slika koje je držao u dači. Tik pored nje, veselo se smejala njena mlađa sestra, Ruta.

- Divna prilika, pomisli još jednom Solomon, ne izjašnjavajući se ni sebi, ni nama čitaocima, šta je pod tim mislio.
Salomon osta u tom blaženstvu još nekoliko trenutaka, tek toliko da gurne svoju svilenu košulju u pantalone i opaše se. Zatim je pustio vodu i dobro, domaćim sapunom, njegovim izumom, oprao ruke, iako je u pitanju bila mala nužda. A onda je stavio svoje naočare na nos, svoju vezenu kipu na glavu i izašao u svetli dan.
- Hajte, neradnici, na posao! Džukele jedne, samo čekate da vam padne sa neba! Nema od sedenja zarade, kažem vam ja!, dobri stari Govorcev prosu svoj snažni glas kroz božiji prizor koji je malopre, blaženo, posmatrao iz svog klozeta.

( Moje moskovske minijature, vol.2)

 

                                 ***********************************************

 

 
Bilo je to pitanje refleksa. Semjon Rodionovič Gataulin je u mislima već video kako vreo čaj prska njegovu belu svečanu košulju, kupljenu u CUM-u, a oblačenu samo za svečanu prilike kao što je bila ova poseta Baljšoj teatru.
-E, nećeš, Boga mi!, pomisli Semjon, ali ga nešto lecnu jer je Bog odavno bio proteran iz stanova i glava Moskovljana. Umesto vere u čudo, poturi on hrabro svoj jezik i na nj

ega primi vrelu, kipuću tekućinu.
- Đavo te odneo!!!, sevnu mu u glavi od bola jer su mu jezik, nepca i grlo bili popareni.
Suznih očiju krenu ka kupatilu da hladnom vodom ublaži bol. Nažalost, tek je unutra shvatio da je bio četvrtak, parni dan u kom njegova zgrada nije imala vode.
U papučama i nehajno prebačenom kućnom mantilu trčao je niz stepenice držeći se za opečeni vrat, u nameri da na ulici pokupi nešto snega i spasi se bede.
- Kuda žurite, građanine?, začu se glas nastojnika zgrade, Vsevoloda Matutkina, ratnog invalida.
- Mahamamhm, mumlao je Semjon ne zastajkujući.
- Stanite i predstavite se!!!!, i dalje nije odustajao Vsevolod, zvani Volođa, kloparajući svojom drvenom nogom.
- Tras!!! Nešto snažno lupi o pločnik tu, ispred njih, baš u trenutku kad je Volođa sustizao Semjona. Beše to Larisa Ugrova, učiteljica sa trećeg sprata, koja se bacila zbog neuzvraćene ljubavi.
- Oh, Bože!, prošaputa Semjon slabašnim glasom.
- Ja ću vas, građanine Gataulin prijaviti rejonskom komitetu zbog religijskog zastranjivanja. A to što je građanka Ugrova skočila, to je njena privatna stvar, reče Vsevolod zapisujući u svoj crveni blok nastojnika zgrade prijavu protiv građanina Semjona Rodionoviča Gataulina.

(Moskovske intime, vol.1)