Semjon Agatonovič Pirjukov, trudbenik
moskovskog Želvoza, vraćao se iz druge smene. Noć je uveliko ovladala
Podmoskovljem, pritisnuta teškom novembarskom maglom. Kroz nju se, sa
velikom mukom, probijala bolesnožuta svetlost uličnih svetiljki,
rastapajući se u gustom testu magle. Ispred njega dizao se masivni crni
zid Železničke kolonije. Gomila betonskih blokova prostirala se u
savršenom redu duž
ulice. Nijedna nije bila osvetljena.
- Opet nema struje - rezignirano prošaputa Semjon, gurajući svoju masivnu glavu u zaštitu krutog čojanog železničkog kaputa.
Dodirujući svojim promrzlim prstima zid, napipao je nekako ulazna vrata svoje zgrade. Ispucala drvena vrata škripeći se otvoriše kao da se i ona žale na hladnoću.
- Prokleta štednja! - jeknu bolno Semjon naletevši na gelender koji i sam zaječa od siline udara.
- Griša, jesi li to ti?- meketavo se oglasi starački glasić iz tmine hodnika.
- Nisam, Matrona Pavlovna, nisam Griša. Ovde Semjon Agatonovič iz stana 7a.
- A gde je moj Griša? - ponovo zameketa Matrona.
- Griša je odavno poginuo u Staljingradu - sa uzdahom čoveka koji svakodnevno izgovara istu mantru, odgovori Semjon.
- Pa, što mi se nije javio? - izgubi se glasić u mračnom grotlu hodnika.
Semjon umorno nastavi uz stepenice. Kad izbi u hodnik, nalete na nečije zaboravljene valjenke i prostre se koliko je dug.
- Prokleti bili, stotinu puta! - Semjon napipa valjenke i, u pravednom besu, baci ih niz hodnik. Napipa rukom slovo a na vratima svoga stana i izvadi ključ. No, vrata se otvoriše čim je dotakao kvaku.
- Evo, ni vrata se više ne zaključavaju. A posle novine pričaju kako je sve više besprizornih. Pa kako da ih ne bude kad im je sve na izvol'te! - poče on da bubonji još sa vrata. Šapku zavitla uvežbanim pokretom ka čiviluku, kao stotinu puta ranije, ali ona se skljoka na pod, obarajući usput neku staklariju.
- Životinjo! Opet si pijan? - iz dubine stana začu se ženski ljutiti glas. Neko zabaulja obarajući stvari na pod.
- Nisam pijan! Dobro, popio sam par vodki i ništa više - poče da se brani Semjon.
- Kako nisi pijan, bazdiš na bačvu! Vuci se u kuhinju da večeraš!
- Semjon pipajući uđe u kuhinju i pokuša da sedne za sto. Na mestu stolice njegova široka železnička zadnjica ne nađe ništa i, privučena gravitacijom, tresnu o pod dok se Semjonova glava sudarila sa štednjakom.
- Koliko sam ti puta rekao, veštice jedna, da ne pomeraš stvari po stanu bez prethodnog upozorenja!?!
- A šta drugo da radim, kad po ceo dan sedim sama ovde u ova četiri zida?
- Vezi, pleti, opijaj se, kao i sve normalne železničarske žene! I gde su sveće u stanu?
- Ti sam si ih izbacio jer " nema religije, nema sveća". Eto ti sad, svetli sam u mraku.
- Pa šta da radim sad u ovom mraku? Kao slep sam - naroguši se Semjon.
- Ti si slepac bio i kad sam te upoznala. Mislila sam da si se navikao na to stanje. Nigde me nisi izveo već tri meseca - žena tiho zajeca.
- Pa vodio sam te kod Arifanovih. Bila je sedeljka ...
- To je bila daća, a i tu si se napio kao svinja, svinjo jedna.
Semjon se uspravi i krenu ka ženinom glasu. Hteo je da položi svoje ruke na ženin vrat i jednom zauvek prekine to njeno zvocanje. Nije on bio kriv što je direktor sav novac trošio na svoju ljubavnicu, što je šef zidao već treću daču, što su svi krali gde su stigli, a njemu, Semjonu, poštenjačini, nije ostalo ništa drugo, nego da pije. Njegove ruke pratile su zvuk njenog glasa. Osećao je da je blizu po ubrzanom disanju i mirisu jeftinog parfema, verovatno kupljenog krišom od njega. Napipa je i stegnu. Učini mu se da je nešto viša nego ranije jer je umesto vrata, napipao njene grudi.
- Oho, ovoga se ne sećam - zagrcnu se Semjon, blago ih stežući.
- Pa kako da ih se sećaš, kad si retko kod kuće - grleno uzdahnu žena dok su joj ruke klizile niz njegove grudi.
- Oho-ho! - sve više se divio umorni trudbenik.
- Oho-ho! - iznenađeno se oglasi i ženski glas kad su se ruke uvukle u njegove pantalone. - Ovde se nešto promenilo. Naviše. Znači, nema više krize?
- Kakve krize, Larisa Fjodorovna? Krize nikad nije ni bilo - zašišta Semjon mazno.
- Kakva Larisa? - grmnu žena.
U tom trenutku svetlost rastera mrak iz sobe. U sredini sobe, pripijeni, ruku na grudima i u gaćama onog drugog, stajali su Semjon Agatonovič Pirjukov iz stana 7a, i Katarina Georgijevič Marinov iz stana 8a, sprat iznad Semjonovog.
- Ha, mora da je greška - reče Semjon, sklanjajući ruku sa grudi.
- Izgleda - reče Katarina, izvlačeći ruku iz njegovih gaća.
- Eto, bez struje, dešava se - izvinjavajući se poče Semjon da izlazi.
- Ništa, ništa, sve porodice sliče jedna drugoj - poče izvinjavajući se Katarina da ga ispraća. - Pozdravite Larisu.
- I vi Genadija Akakiča - brže- bolje izusti Semjon i zamače sprat niže.
Na vratima svog stana nalete na Genadija Akakiča Marinova.
- Greška, druže Pirjukov, oprostite.
- Ništa, druže Marinov, i kod vas je bila greška.
( Moskovske minijature, vol. 22)
- Opet nema struje - rezignirano prošaputa Semjon, gurajući svoju masivnu glavu u zaštitu krutog čojanog železničkog kaputa.
Dodirujući svojim promrzlim prstima zid, napipao je nekako ulazna vrata svoje zgrade. Ispucala drvena vrata škripeći se otvoriše kao da se i ona žale na hladnoću.
- Prokleta štednja! - jeknu bolno Semjon naletevši na gelender koji i sam zaječa od siline udara.
- Griša, jesi li to ti?- meketavo se oglasi starački glasić iz tmine hodnika.
- Nisam, Matrona Pavlovna, nisam Griša. Ovde Semjon Agatonovič iz stana 7a.
- A gde je moj Griša? - ponovo zameketa Matrona.
- Griša je odavno poginuo u Staljingradu - sa uzdahom čoveka koji svakodnevno izgovara istu mantru, odgovori Semjon.
- Pa, što mi se nije javio? - izgubi se glasić u mračnom grotlu hodnika.
Semjon umorno nastavi uz stepenice. Kad izbi u hodnik, nalete na nečije zaboravljene valjenke i prostre se koliko je dug.
- Prokleti bili, stotinu puta! - Semjon napipa valjenke i, u pravednom besu, baci ih niz hodnik. Napipa rukom slovo a na vratima svoga stana i izvadi ključ. No, vrata se otvoriše čim je dotakao kvaku.
- Evo, ni vrata se više ne zaključavaju. A posle novine pričaju kako je sve više besprizornih. Pa kako da ih ne bude kad im je sve na izvol'te! - poče on da bubonji još sa vrata. Šapku zavitla uvežbanim pokretom ka čiviluku, kao stotinu puta ranije, ali ona se skljoka na pod, obarajući usput neku staklariju.
- Životinjo! Opet si pijan? - iz dubine stana začu se ženski ljutiti glas. Neko zabaulja obarajući stvari na pod.
- Nisam pijan! Dobro, popio sam par vodki i ništa više - poče da se brani Semjon.
- Kako nisi pijan, bazdiš na bačvu! Vuci se u kuhinju da večeraš!
- Semjon pipajući uđe u kuhinju i pokuša da sedne za sto. Na mestu stolice njegova široka železnička zadnjica ne nađe ništa i, privučena gravitacijom, tresnu o pod dok se Semjonova glava sudarila sa štednjakom.
- Koliko sam ti puta rekao, veštice jedna, da ne pomeraš stvari po stanu bez prethodnog upozorenja!?!
- A šta drugo da radim, kad po ceo dan sedim sama ovde u ova četiri zida?
- Vezi, pleti, opijaj se, kao i sve normalne železničarske žene! I gde su sveće u stanu?
- Ti sam si ih izbacio jer " nema religije, nema sveća". Eto ti sad, svetli sam u mraku.
- Pa šta da radim sad u ovom mraku? Kao slep sam - naroguši se Semjon.
- Ti si slepac bio i kad sam te upoznala. Mislila sam da si se navikao na to stanje. Nigde me nisi izveo već tri meseca - žena tiho zajeca.
- Pa vodio sam te kod Arifanovih. Bila je sedeljka ...
- To je bila daća, a i tu si se napio kao svinja, svinjo jedna.
Semjon se uspravi i krenu ka ženinom glasu. Hteo je da položi svoje ruke na ženin vrat i jednom zauvek prekine to njeno zvocanje. Nije on bio kriv što je direktor sav novac trošio na svoju ljubavnicu, što je šef zidao već treću daču, što su svi krali gde su stigli, a njemu, Semjonu, poštenjačini, nije ostalo ništa drugo, nego da pije. Njegove ruke pratile su zvuk njenog glasa. Osećao je da je blizu po ubrzanom disanju i mirisu jeftinog parfema, verovatno kupljenog krišom od njega. Napipa je i stegnu. Učini mu se da je nešto viša nego ranije jer je umesto vrata, napipao njene grudi.
- Oho, ovoga se ne sećam - zagrcnu se Semjon, blago ih stežući.
- Pa kako da ih se sećaš, kad si retko kod kuće - grleno uzdahnu žena dok su joj ruke klizile niz njegove grudi.
- Oho-ho! - sve više se divio umorni trudbenik.
- Oho-ho! - iznenađeno se oglasi i ženski glas kad su se ruke uvukle u njegove pantalone. - Ovde se nešto promenilo. Naviše. Znači, nema više krize?
- Kakve krize, Larisa Fjodorovna? Krize nikad nije ni bilo - zašišta Semjon mazno.
- Kakva Larisa? - grmnu žena.
U tom trenutku svetlost rastera mrak iz sobe. U sredini sobe, pripijeni, ruku na grudima i u gaćama onog drugog, stajali su Semjon Agatonovič Pirjukov iz stana 7a, i Katarina Georgijevič Marinov iz stana 8a, sprat iznad Semjonovog.
- Ha, mora da je greška - reče Semjon, sklanjajući ruku sa grudi.
- Izgleda - reče Katarina, izvlačeći ruku iz njegovih gaća.
- Eto, bez struje, dešava se - izvinjavajući se poče Semjon da izlazi.
- Ništa, ništa, sve porodice sliče jedna drugoj - poče izvinjavajući se Katarina da ga ispraća. - Pozdravite Larisu.
- I vi Genadija Akakiča - brže- bolje izusti Semjon i zamače sprat niže.
Na vratima svog stana nalete na Genadija Akakiča Marinova.
- Greška, druže Pirjukov, oprostite.
- Ništa, druže Marinov, i kod vas je bila greška.
( Moskovske minijature, vol. 22)
***********************************
Redov prve klase Džozef Bajnam sa mukom je
pridržavao ogroman barjak koji je pretio da se otme iz njegovih žuljavih
ruku, nošen udarima pacifičkog vetra. Iza njegove mršave marinske
guzice tiskala su se još četvorica preplašenih vojnika 101. vazdušne
divizije.
- Proklet bio onaj dan kada je nekom piskaralu u Vašingtonu pala na um ovakva "genijalna" ideja - gunđao je Bajnam dok je nesvesno gurao gl
- Proklet bio onaj dan kada je nekom piskaralu u Vašingtonu pala na um ovakva "genijalna" ideja - gunđao je Bajnam dok je nesvesno gurao gl
avu među ramena, uplašen fijukom zalutalih metaka.
- Rez, rez, rez!!! Ovo ne valja ništa - začu se piskav glas iz obližnjeg rova.
- Momci, unesite malo osećanja u to što radite. Amerika je čekala na ovaj trenutak decenijama.
Vetar je raznosio udaljene jauke eksplozija i mešao ih sa mirisom spaljenog mesa nad Ivo Džimom. Gomile leševa raspadale su se na suncu. Rojevi muva sletali su i uzletali kao crni leteći tepisi. U njihovoj blizini zujale su dve kamere dok su kamermani nervozno palili cigaretu na cigaretu težeći da rasteraju smrad. Propagandni štab generala Mekartura bezuspešno je pokušavao da ponovi trenutak podizanja zastave na Ivo Džimi. Već šesti vezani put.
- Džozefe, fokusiraj se! Daj licu odlučan izraz. Čoveče, tvoji drugovi dali su svoje živote za ovo parče američkog tla.
- Ali, gospodine kapetane, najbliže američko le udaljeno je preko 5.000 kilometara!
- Vojniče, nije tvoje da razmišljaš, već da radiš! - ciknu Piter Forman, nova nada američke kinematografije.
Džozef baci pogled na gomilu udova koji su ležali u podnožju improvizovanog brdašca. Tu su ležali ostaci originalne petorke koji su pre dana pokušali da postave zastavu i bili razneti japanskim topovskim đuletom.
- Budale - pomisli Džozef, slučajno spustivši barjak.
- Momče, ako ne veruješ u patriotizam, veruj u 20.000 dolara koje ćete dobiti na kraju ovog snimanja - kiselo se osmehnu Forman.
- Neka đavo nosi 20.000 ...
- .... rubalja kad ću izgubiti glavu - pomisli Josif Iljkovič Mazurkov , panično stežući crveni barjak.
Stajao je na vrhu Bundestaga, u nameri da prikači zastavu u znak pobede Crvene Armije nad nacističkom Nemačkom, tog 1. maja 1945. godine.
- Vodniče Mazurkov, ne pomerajte se, molim vas! - oštro se oglasi Varlam Koritkov, načelnik Agitpropa 4. armije II ukrajinskog fronta.
- Ali, druže pukovniče, gađaju me snajperom! - zavapi Mazurkov, pokušavajući da se zakloni iza gotskog čudovišta koje je ukrašavalo zgradu.
- Druže, zapitaj se kako je bilo Iljinu koji je poginuo pre dva dana pokušavajući da izvede to isto. On je proglašen herojem puka!
- Budala pijana - pomisli gorko Mazurkov. - Gospodine pukovniče, ja bih da siđem.
- Ne šalite se glavom!!! - zaurla Koritkov iz sigurnosti obližnjeg hodnika. - Otadžbina vas zove!!! Pomislite, šta bi vam sada rekao Ejzenštajn!!!
- Ali, Ejzenštajn je mrtav! - zaječa Mazurkov.
- Ejzenštajn je besmrtan!!! - pomodre u licu Koritkov, zgrabi svoj Nagan i ustreli vodnika prve klase Josifa Iljkoviča Mazurkova pravo u čelo.
- Rez, rez, rez!!!! - Ovo je bilo odlično! - Koritkov se okrete snimateljima. - Idemo da montiramo ovaj istorijski trenutak.
( Istorija za ponavljače, vol. 1)
- Rez, rez, rez!!! Ovo ne valja ništa - začu se piskav glas iz obližnjeg rova.
- Momci, unesite malo osećanja u to što radite. Amerika je čekala na ovaj trenutak decenijama.
Vetar je raznosio udaljene jauke eksplozija i mešao ih sa mirisom spaljenog mesa nad Ivo Džimom. Gomile leševa raspadale su se na suncu. Rojevi muva sletali su i uzletali kao crni leteći tepisi. U njihovoj blizini zujale su dve kamere dok su kamermani nervozno palili cigaretu na cigaretu težeći da rasteraju smrad. Propagandni štab generala Mekartura bezuspešno je pokušavao da ponovi trenutak podizanja zastave na Ivo Džimi. Već šesti vezani put.
- Džozefe, fokusiraj se! Daj licu odlučan izraz. Čoveče, tvoji drugovi dali su svoje živote za ovo parče američkog tla.
- Ali, gospodine kapetane, najbliže američko le udaljeno je preko 5.000 kilometara!
- Vojniče, nije tvoje da razmišljaš, već da radiš! - ciknu Piter Forman, nova nada američke kinematografije.
Džozef baci pogled na gomilu udova koji su ležali u podnožju improvizovanog brdašca. Tu su ležali ostaci originalne petorke koji su pre dana pokušali da postave zastavu i bili razneti japanskim topovskim đuletom.
- Budale - pomisli Džozef, slučajno spustivši barjak.
- Momče, ako ne veruješ u patriotizam, veruj u 20.000 dolara koje ćete dobiti na kraju ovog snimanja - kiselo se osmehnu Forman.
- Neka đavo nosi 20.000 ...
- .... rubalja kad ću izgubiti glavu - pomisli Josif Iljkovič Mazurkov , panično stežući crveni barjak.
Stajao je na vrhu Bundestaga, u nameri da prikači zastavu u znak pobede Crvene Armije nad nacističkom Nemačkom, tog 1. maja 1945. godine.
- Vodniče Mazurkov, ne pomerajte se, molim vas! - oštro se oglasi Varlam Koritkov, načelnik Agitpropa 4. armije II ukrajinskog fronta.
- Ali, druže pukovniče, gađaju me snajperom! - zavapi Mazurkov, pokušavajući da se zakloni iza gotskog čudovišta koje je ukrašavalo zgradu.
- Druže, zapitaj se kako je bilo Iljinu koji je poginuo pre dva dana pokušavajući da izvede to isto. On je proglašen herojem puka!
- Budala pijana - pomisli gorko Mazurkov. - Gospodine pukovniče, ja bih da siđem.
- Ne šalite se glavom!!! - zaurla Koritkov iz sigurnosti obližnjeg hodnika. - Otadžbina vas zove!!! Pomislite, šta bi vam sada rekao Ejzenštajn!!!
- Ali, Ejzenštajn je mrtav! - zaječa Mazurkov.
- Ejzenštajn je besmrtan!!! - pomodre u licu Koritkov, zgrabi svoj Nagan i ustreli vodnika prve klase Josifa Iljkoviča Mazurkova pravo u čelo.
- Rez, rez, rez!!!! - Ovo je bilo odlično! - Koritkov se okrete snimateljima. - Idemo da montiramo ovaj istorijski trenutak.
( Istorija za ponavljače, vol. 1)
Нема коментара:
Постави коментар