KO JOŠ NIJE ČUO ZA HARMSA?

Na sajmu mode i prehrambenih proizvoda susrela su se dva pisca, gospođa Basaro i gospodin Basala. I dok su navlačili omote za salamu i častili se pelerinama u mrežicama erotskih čarapa, razmenjivali su iskustva o svojim radovima.
- Draga moja Emanuela, kakva se to fama širi o vama da ste postali egzibiciklista?
- Hihihihi, ne znam ja ništa, ja sam plavuša.
- I rekoše još da ste čitaniji nego onaj Parkinson koji je oboleo od Alchajmera.
- Hihihihi, ne znam ja ništa, ja sam plavuša.

- Odajte mi tajnu vašeg spisateljskog umeća, tako vam Mein Kampfa!
- Hihihihi, ne znam ja ništa, ja sam plavuša.
- Da li vi, ženo božija, imate uopšte mozga?
Utom dotrča masni, muvama prekriveni mesar, noseći među svojim debelim zatupastim prstima smotuljak.
- Gospođo Basala, vaš mozak, trista grama, kao što ste i poručili.
- Hihihihi, ne znam ja ništa, ja sam plavuša.

( Moji pokušaji nadrealizma, vol 4)

                               *******************************

 Opet kasnimo. Nikako da negde stignem na vreme. U stvari, ja uvek stižem na vreme, ali je to u poslednjoj sekundi. Dok se mlađe dete panično drži za zadnji sic automobila, ja rušim sve rekorde i pravila, obilazeći automobile čiji vozači bahato idu negde deset minuta ranije i to rade polako. Krajičkom oka vidim kako moj komšija u punom galopu trči vitlajući kišobranom kineske proizvodnje za dve osobe. Ispred njega, takođe u galopu, trči njegov unuk i nešto viče. Zbog urlanja mojih bednih 66 konja ispod haube ja ne čujem šta on viče, ali vidim da se trudi. U magnovenju kočim i otvaram vrata nudeći im prevoz.

- Prati onu babu!!!, urla komšija na moje desno uvo.
Papučica gasa probija gumene podne obloge, takođe kineske proizvodnje. Deca vrište na zadnjem sedištu, a mi jurimo za babom koja trči nekoliko desetina metara ispred nas. Nemam vremena da pitam za uzrok ovoj jurnjavi, a nema ni smisla, to je komšija i treba mu pomoći. Jeste da mi je nekoliko lopti probušio, da me je stranim plaćenikom zvao, i vojnoj muriji prijavljivao, ali, ko o tome još vodi računa.
Manirom Harija autom preprečim babi put. Ona naleće na još uvek vruću haubu i premeće se preko nje. Ja istrčavam, noseći u ruci ključ 16, poljske proizvodnje, i počinjem da nabadam babu, sve u službi dobrosusedskih odnosa.
- Oprostite, gospođo, ispala vam penzionerska povlastica za vožnju, bez daha sriče moj komšija, dok ja lagano umirem od sramote. Deca su se zaigrala igrica na pametnom telefonu. Mislim da je bio HALFLIFE.

( Moji pseudoharmsizmi, vol.1. RL)

                               **********************************

Prvi kupac se mahnito probijao kroz masu fiksirajući očima knjigu u žutom povezu.
- Jednog Harmsa, molim!
Prodavac je upakovao knjigu koja je brzo nestala pod pazuhom kupca.
Nedugo zatim, za pultom se pojavio i drugi kupac koji je, pažljivo osmatrajući okolinu, tiho prozborio:
- Jednog Harmsa, molim.
Knjiga, zapakovana u crvenu kesu, nestala je u gužvi kao i njen vlasnik
Treći kupac stvorio se ispred prodavca, a da ga ovaj nije ni primetio.

- Želim Harmsa.
Četvrti je prišao razmećući se svojom novom garderobom i skupim telefonom.
- Želite li i vi Harmsa?, upita prodavac, verujući u čuda.
- Ne, ja ću pola kila od plećke, ali možete mi uviti u tog Harmsa, čuo sam da piše kratke priče, znači, brate, koristi malo olova!

(Moji pseudoharmovski pokušaji, vol.100

                                 **** *******************************

- Draga, dodaj mi muhoprc da ubijem muhu na zidu.
- Ali, dragi, Alfons je mrtav već nekoliko decenija.
- Koji Alfons? Dode? Taj je mrtav već više od veka, draga.
- Dragi, ptica Dodo je mrtva več nekoliko vekova, i ti to dobro znaš.
Godo nije došao Liciju i Poku od kako je sveta i veka, pa ništa. Džabe ste trošili vreme na čitanje prepirke ovih zaludnih enciklopedista.

( Moji veliki pseudoharmsovski pokušaji vol.99)