Sutlijaš sa cimetom

                Посматрао је како пахуљице цимета лагано падају на белило које су исијавала анденте кувана зрнца пиринча. Госпођица Хаџивулић је инсистирала да пиринач увек буде анденте, полукуван, како би се правилно развијала вилица. Мирис зачина предухитри старицу која је лагано , вукући ноге у изношеним кућним папучама, пристизала  и преплави малу, али пријатну собу којом је доминирао црни кућни клавир који је, види се, памтио и боље дане. Као, уосталом, и госпођа.

             „ Изволи, младићу“, уздахну она и лагано спусти порцуланску чинију на угао секретер стола крај кога је, на њему припадајућој столици, седео Стефан. Захвално ју је погледао и као и много пута до тада, у тишини, појео топли сутлијаш. „ Одличан, као и свих ових година“, рече Стефан и одложи кашичицу поред чинијице. Госпођица Хаџивулић размакну усне у нешто што је требало да буде осмех. „ То је, ипак, рецепт моје мајке. Она је то донела са собом у мираз из господске куће“, глас јој се за тренутак изгуби док је враћала посуду у кухињу. Онда настави, носећи у рукама новине: „ Данас нећемо читати умрлице. Само хронику. Нешто сам  сањала госпођу Агатоновић, па не бих да чујем нешто ружно.“ Стефан прочисти грло док се стара гопођица увијала у плетену мараму и лагано смештала у фотељу која је била окренута улици. Тако јој он, већ је томе пуних двадесет година, скоро свакодневно чита хронику и умрлице из новина које јој, опет, свакодневно поштар уредно испоручује. Стефан би, понекад, због обавеза, и пропустио седељку код госпође, поштару је била обавеза да не пропусти доношење новина.

                Упознали су се сасвим случајно, као што то обично и бива са стварима које треба да потрају дуго, за цео живот. Тек су се били доселили из блатњавог предграђа у коцком поплочану стару улицу, коју су окруживале некада монументалне, а тада већ оронуле зграде. Стефан се враћао из школе, ознојен од фудбала, и шутирао пожутели лист који је ношен кошавом залутао из неке улице која се дичила дрворедом. Тада је приметио старију жену која се мучила да се, са пар  цегера у рукама, склони од ветра у оближњу зграду. Васпитан да помаже својим комшијама, пришао је старици и помогао јој да однесе ствари у свој стан на другом спрату. Као знак захвалности, понудила га је сутлијашем. Тако је све кренуло. Убрзо је упознала и његову мајку, ситну и од многих порођаја, уморну жену. Понудила се да малог Стефана подучава клавиру. Бесплатно, наравно. И тако је Стефан, са нотном свеском у рукама, свакодневно долазио на други спрат, алком куцао на тешка храстова врата и тихо седао за клавир. Ћутке би одслушао све жалопојке о времену, ценама и злим људима, ћутке би одсвирао све скале и етиде које би вежбали и проговорио би, односно прочитао би тек новине које би му потурила. „ Философија марве“, прокоментарисала би понекад госпођица Хаџивулић када би је посебно наљутило то Стефаново ћутање, „ ћути и трпи, и у јарму скапај!“

                  Године су пролазиле. Стефан је растао, ћутљив и пажљив, а госпођица Хаџивулић је старила, али неприметно, скоро па мумифицирана. Њихови ритуали су се наставили, мада проређени као коса на госпођичином темену које је она покушавала да прикрије ношењем уметка. Стефан је завршио музички конзерваторијум и вратио се у свој град како би предавао у школи. Старица је била поносна на његов успех, наравно, али је то вешто прикривала. Уосталом, никада и није показивала емоције, више него што је етикецијом било дозвољено. Само једном ју је Стефан, дошавши нешто раније у њен стан, приметио како безгласно јеца док тихо брише једну пожутелу фотографију. На њој је био капетан 512. Украјинског стрељачког пука Всеволод Семјонович Уримов, флаутиста. Он је био прва и непрежаљена Хаџивулићкина љубав. Упознали су се на приредби у бившем Официрском дому где је Волођа свирао, а Светлана Хаџивулић, градска лепотица, га пратила у Росинијевим варијацијама Фредерика Шопена. Заволели су се и обећали једно другом исте вечери јер те 1944. све се радило напречац и спонтано, у незнању шта доноси сутрашњи дан. А Волођи је донео нови покрет, на Берлин, како су се тада црвеноармејци заклињали. А Светлана Хаџивулић је стајала на леденој децембарској кошави и махала. И надала се да ће се В.С. Уримов, флаутиста, једног дана, како је и обећао, вратити.  А он се није вратио. Као што се нису вратили многи ратници који су девојкама обећавали да ће их оженити уз трубе кад ратне трубе престану да свирају. Госпођица Хаџивулић је увек веровала да је њен Волођа пао на некој strasse у Берлину, чврсто стишћући на грудима прамен њене као украјинско жито светле косе. И једном годишње она је пустала сузу за тим никад упознатим, а непреболно вољеним човеком.

                Стефан још увек није волео. Онако право, како је Госпођица волела. Имао је он неке везе, увек дечачке. Али, праву девојку није имао. Био је тих, а девојке су волеле младиће чија су уста била пуна сопственог ега. Отац га је неколико пута питао за девојке, нудио му новаца, пошто искуство није имао да понуди, па је заћутао. Мајка би болно уздисала док је пеглала небројене кошуље и веш његових браће и сестара и окретала се икони на зиду, мрмљајући само њој разумљиве речи. „ Даће добри Бог, па ће и она једном умрети. А теби ће оставити стан. Да се ожениш и живиш као човек“, рекла му је једном док је кретао на виђење са госпођицом Хаџивулић. „ Да то више никад ниси рекла!“, зајечао је скоро Стефан и излетео у блистав дан. Знао је он да стара дама нема родбине, али му никада на памет није пало да извуче неку корист од ње. А она као да није планирала да се повуче са овог света. Два пута јој је срце стало, оперисала је кук, ноге су је издавале, али је она и даље битисала. Када би јој понекад Стефан уређивао нокте ( мада ретко јер Госпођица није волела телесни додир) ,осећао би како из ње избија хладноћа, као из гроба. Ти дуги, танки, уметнички прсти били су ледени, без даха живота у себи. А, опет, сваког јутра, они би размакли жалузине и пустали светлост живота у собу старе девојке.

                  Једног од оних раних пролећних дана када се обданица незнатно продужи, а зубато сунце измами на улице људе којима је доста зимског скривања по прегрејаним собама, седео је Стефан крај прозора и посматрао смрачену улицу. Није био заинтересован за дешавања на улици, већ је само учтиво окренуо главу од госпођице која је тог тренутка телефонирала госпођи Агатоновић која је, гле чуда, успешно преживела њен ружан сан. А онда му је пажњу привукла малени одсјај који је убрзо утрнуо. Па још један. Чудно је то како ситница може заокупити пажњу човека више него каква капитална ствар. У скоро правилним размацима на земљу су издишући капљале ватрене сузице. Стефан искрену главу  покушавајићи да одгонетне извор тог малог ватреног слапа. Кап! Хитро подиже поглед и на маленом прозору купатила на трећем  спрату зграде, која се била испрсила на углу улице неких десетак метара од места где је он седео, запази девојку која се горњим делом тела била избацила из маленог отвора као да ће следећег тренутка скочити на улицу. Стефан се нервозно промешкољи у фотељи. Беше му непријатно што ће присуствовати трагедији. Већ је пошао да замоли Госпођицу да позове неку службу ( није знао да ли је то задатак за Хитну помоћ, полицију или ватрогасце, и ко се, уосталом и треба бринути о потенцијалним самоубицама!?!) кад девојка принесе цигарету устима и жудно повуче дим. Стефану лакну. Ово је био само случај тајног уживаоца цигарета. Принесе руку челу да обрише грашке зноја, али му рука застаде у ваздуху. Девојка од прекопута, несуђени имагинарни самоубица, га је приметила. И осмехнула му се широким задовољним осмехом. Повукла је још један дим, цигарету пажљиво угасила на симсу и спретно нестала у маленом оквиру. Стефан се унервози. „ Помислиће да сам је шпијунирао, да сам сексуални манијак. А, и она, шта ради на симсу прозора на трећем спрату?“ Из мисли га прекиде сипљив кашаљ Светлане Хаџивулић која је њиме најављивала крај данашње сесије. Била је уморна и љута на гопођу Агатоновић која се, и поред узнемирујућих знакова, осећала сасвим добро. Младић се опрости напоље и изађе у пролећни мрак, светао и свеж.

               Док је прелазио улицу, несвесно је подигао главу ка трећем спрату уверен да је девојка и даље тамо. Није је било. Увуче главу дубље у крагну и настави даље, понет некаквом чудном емоцијом. „ Шпијунираш, а! Манијаче!“, зачу се оштро глас из мрака хаустора. Стефан се укопа.

„ Гледаш невине девојке у купатилу, лоло један“, подсмешљиво додаде девојка израњајући из мрака у  узаној белој, до кукова, јакни. „ Ма, не, ја .... случајно... седео сам“, ушепртља се младић. „ Гледај ти, само гледај, ништа неће зафалити. Ја сам Соња.“ Прихвати уплашено њену малу топлу шаку и чврсто је стегну. „ Лакше мало, где си навр'о“, насмеја се гледајући га право у очи. „ А, како се ти зовеш, манијаче?“ „ С...Стефан“, одговори и даље јој држећи руку. „ У реду, С...Стефане, сад ми можеш пустити руку. И званично смо се упознали“. Пусти јој руку као опарен. Поцрвенео је. „ У, ала си ти нека чудна цвећка! Дај упаљач!“ „ Немам, не пушим“, одговори он, сад већ прибран. „ Благо теби, а ја гутам цигарете, а онај шишмиш код кога станујем непушач, па врат ломим горе кад ме ухвати криза. А, оно је твој стан?“  „ Ма, не, пријатељичин“, рече Стефан, изненађен оваквом непосредношћу. „ Аха, пријатељичин, а овамо гледаш прекопута!“ „  Не, погрешно си схватила, она има .... па, преко деведесет година“. „ Значи, бабојебац. Ех, судбино, а таман си ми се свидео!“ Он се нагло уозбиљи. Није му било јасно одакле јој такво право. Продужи корак. „Балавица.“ „ Стани, стани, молим те“, задихано се приби уз њега, „ ја сам само мало љубоморна. За казну да ме водиш на колаче. А јел' имаш ти свој стан?“ Није затварала уста. Лепа уста, морао је да призна. „ Немам. У ствари имам, али нас је тамо .... Много нас је“. „ Схватам. Шта ћеш, не можеш у животу све да имаш, зар не?“

            И тако су Соња, апсолвент психологије, и Стефан, професор музике, почели да се виђају. Како су дани постајали дужи, тако су и њихове вечерње шетње трајале све дуже и дуже. Држали су се за руке, гледали у небо, пљуцкали са моста у реку и дуго, дуго се љубили у мрачном хаустору где је Соња редовно одвијала сијалице како им ништа не би сметало интимности пољупца.

            Једног топлог јунског поподнева Стефан је остао нешто дуже код госпођице Хаџивулић. Стара дама је данима уназад патила од срца, долазила је и лекарска екипа, тако да је била узнемиренија него иначе. У посети јој је био и господин Теокаревић, породични адвокат. Дуго су, тог поподнева, претурали по папирима на столу и сређивали породичну заоставштину.

„ Госпођица Светлана жели да све буде на свом месту“, помало уморно је напоменуо адвокат Теокаревић Стефану који му је отворио врата. Док је старица стављала папире у кутију обложену чојом, Стефан се спустио у фотељу крај прозора и погледао ка Соњином прозору. Није је било, наравно. Тог поподнева полагала је последњи испит и није желела да буде у њеној близини. „ Да не кажем којим случајем нешто погрешно, манијаче мој“, пољубила га је хитро у образ и одлепршала ка факултету. Несвесно је помиловао свој образ, тражећи на њему трагове тих малих свежих усана. „ Младићу, нешто се дешава са вама у последње време. Изгледате ми одсутно“. Пречуо ју је. У последње време, старица је имала обичај причати сама са собом. Одсјај сунца паде му на образ. Миш! Са прозора му је Соња огледалцетом давала сигнале. Широк осмех јој је украшавао лице. Лева братела јој спаде са рамена. Стефан се насмеја. Рука му лагано крену ка џепу панталона.

                „ Шта то радите, младићу?“, старичин глас зашушта јаче него иначе. Сноп сунца га заслепи док се окретао ка гласу. Примети ју је како стоји у аури. „ Како вас није срамота! Тако лепо васпитани!“, глас је добијао на снази. „ Али, ја .. ја нисам ...“, сметено је покушао да се одбрани, држећи и даље руку у џепу. „ Ах, знала сам ја, знала сам! Никад од вас господин! Менталитет је то стоке, да ! Само би да се парите и ждерете! Онанишете! У мојој кући! Напоље!“ Вриснула је из све снаге. У Стефану нешто пуче. Крену ка Светлани Хаџивулић. „ Хоћеш да знаш да ли дркам? Него шта, него дркам! Ја сам за вас животиња. Прљава и дивља звер коју сте се изволели преобликовати у пристојног човека. Господина? Бабо једна матора, двадесет година те служим, двадесет година трпим твоје јадиковке, твоје реуме, фрасове и читуље, ни реч ни не кажем, а ти мени да сам стока. Јесам ли ја крив што те је тај твој Рус, Волођа, сјебао и вратио се у своју Украјину да тамо јебава колхоскиње, а тебе оставио недојебану да свиснеш у овој улици. Јесам ли ја крив?“ Рука крену ка једном од везених јастучића на Луј канабеу. „ А могла си лепо да умреш, мирно у сну, и да ми оставиш ово гнездо. Заслужио сам га јер сам као стока морао да те трпим, стоко једна!“ Прислони јој јастуче на лице. „ Шта то радите, младићу!?!“, глас се, просто у неверици, утиша испод јастука.

             „ Шта то радите, младићу? Стефане, јесте ли добро?“ Први пут га је за ових двадесет година госпођица Хаџивулић назвала именом. Положила је своју суву хладну уметничку руку на његово теме. Пријала му је хладноћа која је излазила из ње. „ Јесам госпођо, само ме је сунце мало докачило. Дуго сам био поред прозора. Брзо извуче руку из џепа, постиђен. „ Телефон вам звони. Требало би да се јавите. И да ожените ту девојку, Соњу. Чини ми се да то заслужује. А онда ће и све бити лакше у животу. Верујте ми на реч“. Стефан дубоко удахну, борећи се за ваздух. „ Оно ... оно од малопре, био је сан, тренутак слабости“, тетурао се као опијен ка вратима. На степеништу стаде, окрете се и климну главом сенци у вратима стана госпођице Светлане Хаџивулић.

„ Пожурите, Стефане, она вас чека! И, дођите сутра. Да читамо новине.“ На дисплеју телефона стајао је знак за поруку. Од Соње. Нестрпљиво је притиснуо дугме. „ Манијаче, положила сам! Сад можеш да ме жениш. Чекам те у осам код посластичаре. Водим те на сутлијаш са циметом“.

               

Док су пахуље падале

            Слутило је на невољу. Целог дана ствари су ми испадале из руку, мајка ме је сањала, срећом нисам био у венчаници, а нервчик са паркинга  ми је заденуо цедуљицу на брисаче. Е, баш да му не платим. Моја госпођа ме је ухватила за руку и процвркутала ми на увце, као некад - Хајде да прошетамо! Инстиктивно сам се ухватио за новчаник, одмеравајући му волумен и тежину. Знао сам да после птичице која цвркуће обично налети неки лешинар који ме очерупа. Али, преварих се. Љуто! Жена је одлучила мене да части! Одвела ме је у продавницу и, на моје велико изненађење, од продавачице поручила панталоне. О темпора, о морес! Загребао сам ка вратима, али она се искусно испречила и блокирала мој пут у слободу. Нису помогли ни моји молећиви погледи упућени девојци иза пулта. Она је искусно гледала своје нокте. И своја посла. - Па где панталоне, бога му. Па нико није умро. А и сви пријатељи поженили су се и развели, тако да стварно нема потребе да се трошиш, пробао сам да не добијем нежељени поклон.
- Мени за љубав, драги. Продавачица боље огрну шал јер после тих речи температура у радњи опаде за неколико степени. Видим да је враг однео шалу и пристајем. Сузних очију, она задовољна, а ја преплашен, излазимо из радње. Госпођа се привија уз мене и поново шапуће:
- То ћеш носити за који дан, јел' да? Уједох се за језик! Ја не знам разлог због кога треба да обучем проклете панталоне!!! Једва сам чекао да останем сам и да претражим све датуме који би ми требало бити битни у животу. Ништа, човече! И венчање, и свадба, и рођење деце, и рођендани и ближих и даљих рођака, ништа се није уклапало. Од све муке сам и мајку консултовао, али ми ни она, и поред дужег монолога о кромањонској природи мушкарца који не памти ништа вредно жени, није могла помоћи. Шта ћу, зберем снагу, окупим децу око себе, злу не требало, да се смилује на њих, ако крене до тарапане и приупитам о разлогу куповине панталона. Прогутала је свој бес и, колико је то било могуће, смирено рекла: - То је у част нашег првог састанка. - Али, жено, ћути! Јесмо ли се заклели једно другом да о томе никоме никада, ни у најстрашнијим мукама, нећемо говорити! - У праву си, извини, славићемо наш други први излазак. И тек тако, решена ствар. А моје трауме? А моја инспирација?
               Дакле, данас пишем о неуспелим првим изласцима. У ствари, нећу ништа да пишем, већ ћу да направим своју ранг- листу  неуспешних излазака. Први излазак јесте леп, лептирићи у стомаку, пчеле у глави, влажни дланови и све то. О томе ја не пишем, досад сте схватили и сами. Ја пишем о великим очекивањима, а малим остварењима.  Одувек сам више веровао у зимске љубави. Оне летње су ми биле нестварне, неухватљиве, трепераве као јара изнад асфалта. Веровао сам и верујем у зимске љубави јер ко је издржао све промрзлине од дугих чекања, ко је дочекао пролеће да се укукуљена девојка развије у прелепог лептира, тај зна о чему причам. Зато је и велики број мојих промашених уводних састанака из тог годишњег доба. Но, да почнемо.

                ПРВА ЉУБАВ ЗАБОРАВА НЕМА
   
               Други сам разред. Мали град у коме сам тада живео лагано се спрема да замре кад се, током лета, породице са својом школском децом изгубе на мору или код својих рођака на селу. Школа је  при крају, и наш учитељ, висок скоро до фотографије давно почившег Председника већ нам објашњава да се не опуштамо много преко распуста. Не слушам га иако сам Председник ОЗ. Гледам  једну малу црнку, трећа клупа до прозора. Бела хаљиница, црвена машница у коси. И, да скратим причу, одлучим ја да је изведем на сладолед. Код Пеливана, наравно. Проблем је тај, што у то време, нама деци није даван новац. Социјалистичко друштво у коме смо живели обезбеђивало нам је све потрепштине, сваком према потреби, па нам новца није требало. Дакле, недостајало ми је новца за сладолед. Срећом, мојим родитељима није. У њиховој спаваћој соби, на изнајмљеном нахсточићу као што је и соба са целокупним станом била изнајмљена, стајала је велика тегла препуна ситниша који је моја мајка, проверени штедиша и даљи дописни члан јеврејске заједнице, вредно сакупљала током године. Нико неће приметити кад ја узмем неколико новчића за куглу- две сладоледа. И, узмем ја новац, са намером да своју симпатију изведем у посластичарницу. И, не изведем је. Али, сладолед купим и поједем. И тако и други, и трећи, и пети пут. Скупим новац, али не скупим храброст да девојчицу позовем. Нисам ни дан- данас сигуран да ли ми је било жао да делим са неким те укусне велике кугле. Ипак, последњег дана школе чврсто одлучим да позовем и њу, моју опсесију, да поједемо сладолед. Видим је, скривен иза угла посластичарнице, како са другарицама прелази улицу. Правим искорак, али ме нешто спречава да кренем. Не, страх сам прележао. Био је то мој ћале, строг и страшно бркат. Мама је, наравно, открила да јој недостаје ситниш. - Једе ти се сладолед, а? Немам времена да му одговорим, да му објасним, већ ме његова рука граби око појаса и уноси у посластичарницу. - Дај од свих врста по једну, наређује строго, да га и радник за пултом уплашено загледа. Испред мене се паркира огроман корнет у коме се нашушорило десетак шарених кугли, целокупни асортиман СУР " Пеливан и син". - Једи! Сузе ми се сливају низ лице, али се не померам. - Једи! Глас оца не трпи поговор. Онако мокар од суза заривам лице у сладолед и једем. У том тренутку девојчице улазе у посластичарницу и зачуђено ме гледају како плачем и једем сладолед док мој отац стреља погледом зализаног Пеливановог сина који мусавом крпом покушама да скине мувин испљувак са стакла на фрижидеру за сладолед. Срећа је моја да смо се на крају тог лета преселили у други, већи град, па своју симпатију више нисам видео. А сладолед од тад више не арчим. Чак ни онај на дрвце.


                   ДРУГА ЉУБАВ, ТАКОЂЕ, ЗАБОРАВА НЕМА



         Ово је, у ствари прва љубав, она са лептирићима и осталим бубама. У глави и у уху. Сад смо у средњој школи, живимо р'н'р, ноге су нам на земљи, а глава у облацима. Иза хоризонта се ваља нешто црно и тамно, негде тамо на маргинама наших живота чујемо да се спрема рат, али ми тек крећемо да живимо. И то нам се свиђа. На тренинзима одбојке приметим да се моји ортаци стално подгуркују и смејуље гледајући у мене. На мој упитни поглед они нехајно одмахују главом ка трибинама. А тамо у дванаестом реду, тачно на средини седи девојка. Сама. И безобразно ме гледа у очи тако да ја морам да склоним поглед. Одсеку ми се ноге и, наравно, погрешим. Тренер урла на мене, говори ми да сам смотан, да ме никад неће узети за први тим, а мене блам. Преко његове зазнојене ћеле ја гледам у лепу девојку која једе јабуку и смеје се крупним белим зубима. То је сестра мог ортака из одељења. Чека ме она испред сале и руком ми растури тек сложену фризуру. Ја се, као, наљутим и запнем да се одвојим од ње, али ме она сустиже и моли да се видимо у суботу. - Јој, не знам шта ће рећи Нешко, браним се ја, али неубедљиво. - Шта те брига шта ће рећи, неће он са тобом у биоскоп, одговара она и дува у своје промрзле прсте. - Јел' може моја рука у твој џеп, пита и без одговора је угура поред моје. Ходамо, а чини ми се да не додирујем земљу. Руке су нам једна поред друге и осећам како се њена рука лагано загрева. - Да ли да је ухватим за руку, или не? У размишљању ми прође оно мало времена до њене зграде у центру града. Она се одвоји од мене, лагано као пахуљица. - Еј, мали, у суботу, у пола осам. Не заборави!
             Не знам ни сам како сам преживео до суботе. На тренинг нисам ни отишао, од мајке сам измолио неку мало свечанију кошуљу ( све моје су биле исечених рукава, како је и приличило бунтовнику без разлога), а отац је, намирисавши свој афтершејв на мојим још увек ћосавим образима, без питања, извадио неколико новчаница и смувао ми их у длан, прошапутавши - Немој да ме брукаш. Е, сад дал' је то била опомена, или подршка, ни дан- данас ми није јасно.
            Каснила је. Ах, као и свака жена, много је каснила. А ја сам зачешљан и са ружом и маленом бомбоњером у рукама трпео бестидне погледе комшија које су туда пролазиле и питале се кога ја то чекам. А ја сам стоички трпео и чекао. Е, после неког времена, изгубио сам стрпљење и узео каменчић из оближњег паркића. И, таман да га хитнем ка њеном прозору кад се на улазу зграде појави мој френд, Нешко. - Ха-ха, мангупе, чекаш неку рибицу- рече он док је кришом палио цигарету. - Дођох да изгорим једну пљугу крадом. О'ш ти? - Ма, иди бре, коме је до цигарете сад- мислим у себи, и бога молим да му не сиђе сестра јер сам га жешће награјисао. Срећом, она касни. - И, која ти је та цава? Можда сам је и ја шетао? Мени ниједна одавде није промакла. - Меље к'о навијен. - А, јел' ти дала да је пипнеш? - Е, ајд' не сери!- прекидам га и онако забезекнутом му угурам и ружу и бомбоњеру у руке. Од беса растурам фризуру, тутнем руке у џепове и шутнем неку залуталу мачку која је такође дошла да ме гледа у свој мојој срамоти.
- Да ли има још неког ко ме није видео или питао шта радим овде?- дрекнуо сам из свег гласа док сам клизао ка свом удаљеном насељу. - Еј, бре, који ти је...?- једва, од беса, чујем Нешка.
                  Сутрадан, у школи, седим бесан. И сам. Сви ме обилазе. Сви сем мог другара. Спуста своје крупно тело на столицу поред мене и смешећи се каже - Добра ти она бомбоњера. Свежа. Омандали смо је швеца и ја у сласт. Али, кад сам јој рекао од кога је, умало се није угушила. Смеши се и даље. А његова рука стеже, до крви, моју док ми тихо говори - А ја, кретен мислим ти дошао по неку рибицу. Све ћу кости да ти поломим ако ми се сеја пожали на тебе. Јел' јасно? Поручила ти је да она части биоскоп. И бомбоњеру, у знак извињења. Кретени! После је све било на свом месту. И задњи ред у биоскопу и неки филми, и све ...


                         ТЕЖАК ФАУЛ



             Сад смо већ на студијама. Била је колегиница. Фина девојка, из фине куће. И ја сам се правио фин, онолико колико ми је положај сиромашног студента то дозвољавао.Рецитовао сам јој Јесењина док смо чекали предавања и, одмах после тога га заборављао, јер страшно мрзим песнике. Поштовао сам све њене снобовске другарице, и пса сам јој поштовао, и заиста сам се трудио јер је то заслужила. Желео сам да то пријатељство прерасте у нешто више. Зимска ноћ се сјурила на град. Магла поред Кеја скривала је уџерице које би током дана квариле поглед на реку. Дорси је скакутао по снегу неколико метара испред нас док смо се ми лагано шетали парком расправљајући се о дубљем смислу неког филма кога смо, раније те недеље гледали, у заједничком друштву, у незагрејаној сали Дома војске. Дах нам се ледио а пара из наших уста додиривала се у ваздуху и наслућивала срећан крај. Да ли? На средини парка, непосредно над реком осамила се једна клупа над којом је сијалица бацала болесну жуту светлост која једва да се видела у густим праменовима магле. - Хајде да се тркамо до ње! - предложила је бивша атлетичарка и заговорница здравог живота. - А шта добија победник?- запитао сам ја мазно. - Победник .... Победник добија све!- цикнула је сјајног ока и изненада, без најаве, потрчала.
- Дакле, то је то!- помислих ја док сам се трудио да је стигнем. До клупе је било добрих стотинак метара које по снегу није било баш тако лако претрчати. У једном тренутку она клецну. Био сам јој на корак иза леђа и већ сам замишљао како је грлим ту, на обали реке, док нас мраз окива у вечној љубави. Али, авај! Глупи Дорси се умешао у нашу игру, и то право пред мојим ноге. Изгубио сам корак и почео да заостајем. Приметио сам како ме крајичком ока гледа и препознао победнички сјај. А онда је нешто у мени пукло. Запео сам да трчим као луд. Нисам ни стигао да удахнем поново ваздух, а већ сам је достигао. И она је црпела последњу снагу. Клупа се већ помаљала из магле. За коју секунду, и бићемо тамо. А, победник добија све! И ја сам запливао кроз тај хладни децембарски ваздух. И уклизао у девојку са леђа. Обема ногама. За црвени картон. Док је она лежала у снегу, ја сам додирнуо клупу и узвикнуо - Победник! А Дорси ме је попишкио од среће. Нажалост, моја срећа је кратко трајала. Устала је без речи и пошла ка другом крају парка. Храмљући и држећи руку у руци. На снегу је остало неколико капи крви. И сребрна минђуша. Дорси је и даље весело скакутао око ње. Биланс: Нагњечена рука, уганута нога и повређено срце. И гомила љутитих другарица које ће ми загорчавати живот где год би ме виделе. Упс!

             И на крају, моја госпођа и ја на нашем првом првом изласку. - А заклетва?- питаћете ви. - Па, она је прва проговорила- одвратићу ја. И биће кратко, па се неће ни рачунати.
             Године 1998. у наш град ( наш, јер је био заједнички, студентски) стигао је филм, који је и у таквој кинематографији, као што је америчка, био у бункеру четврт века. Уз карте делиле су се и кесе за повраћање. Разлог: гомила развратних и умоболних сцена. Имао сам две карте које сам са муком успео да набавим. На жалост, нисам успео да набавим другара довољно храброг и заинтересованог да ме испрати у том подухвату. И на крају сам кренуо сам. А на ходнику, испред моје студентске собе, сачекала ме је једна мала која се ту стално мотала у друштву мојих другара. Без обавеза. - Чујем да имаш карту вишка за биоскоп. - Имам, али то није филм за тебе- прошао сам поред ње. - Откуд ти знаш кад ме не познајеш? Осмех ми је затитрао на уснама. - У реду, али немој после да кажеш да те нисам упозорио. И издржала је цео филм. Одбила је кесу за повраћање, али је већи део филма главу држала дубоко заривену у моје раме, рукама стежући моју мишицу. Многи мушкаарци су напустили пројекцију. Али, она је остала. Због мене. Јесте да се враћала после пројекције на два метра растојања од мене и да је одбила позив на пиће панично одговоривши да мора да спрема испит, 26. децембра у десет сати увече, и да месец дана после тога није хтела да прича са мном, али је издржала и ... Ето, сад морам да носим панталоне у част нашег другог првог изласка, кога се уопште и не сећам. Али, " Ружичастих фламингоса" ћу се сећати за цео живот!

Да ли је за успех довољно звиждукати тему из " Рокија"?

               Пре неколико дана гледао сам неки амерички филм. Добро, сад, сви ћете ме запљувати, те како америчке, они су шунд, па ми само гледамо јапанске, скандинавске, у последње време и полинежанске, то је уметност, то је слобода изражавања. Слажем се са вама, драги моји и драге моје, али, ето, понекад, морам и ја мозак да одморим на том реченом кичу & шунду. И тако, одмарајући мозак, ипак, крајичком истог, запазим нешто што ми се учинило познатим. Запазим гаће! Добро, хајде де, гаће су ми познате и од раније, греју ми бубреге, и црне и беле, ујутру ми и рука, ненамерно, маме ми, нађе уточиште тамо, тако да није реч само о гаћама. Реч је о принту на слиперицама које красе извајано дупе главног јунака. На тим гузовима, дакле, залепршала се ни мање, ни више, него америчка застава!- Добро, бре, рећи ће нестрпљиви међу вама, нек ставе и слику Обаме, али какве везе то има са оним што хоћеш да пишеш!
               Ево, објашњење следи. Будући филмофил, запазио сам да нам амерички филмови продају маглу! Ха-ха-ха-ха, откри си топлу воду, рекоше неки од вас и напустише овај блог! За оне који су остали, следи: И ја сам веровао и још увек верујем покретним сликама. Добро, Немогућу мисију сам провалио да је немогућа, али још увек верујем у то да слабији могу победити јачега, да после кише долази сунце и да постоји Паја Патак. Или би бар било лепо да постоји. Филмови би, бар по мени, једним својим делом, требало да буду дидактички. Да имају употребну сврху. Али, некако ми се чини да, ма колико нас у то уверавали,  амерички филмови својим чињењем или нечињењем долазе у сукоб са стварношћу коју треба да креирају.
               Вратимо се, опет, на гаће. Односно, заставу. Знамо да је Америка настала на темељу једног геноцидног, једног шверцерског и једног грађанског рата. Ни убијање гомиле староседелаца, ни рат за власт над трговачким путевима, ни међусобно убијање, нису неке ствари којима бисте се подичили, па чак и да сте Американац. Ако још томе додамо да су Очеви нације, сви одреда били безбожници, а да нација тежи бити бастион хришћанства, да се за химну тек 1975. утврдило да никад званично и није била химна, већ кафанска песма пијаних морнара, па су је наврат- нанос, у Конгресу, прогласили химном, видећемо да се једина ствар око које су се Американци окупљали била застава. Старс енд страјпс је постала икона и препознатљив знак америчког присуства. Међутим, и ту се претерало. Океј ми је оно за Иво Џиму и оне јаднике који гурају заставу, то су  добро смислили и мотив на мотору у Easy Rider-u је добар детаљ, слобода и те ствари, али браћо и сестре, стављати заставу свуда не иде, па то ти је. Понекад је то сугестивно, али понекад и боде очи. Неки параноидни међу нама би, чак, рекли део светске завере. А примера је милион: Ето те гаће, што је дегутантно, онда прође такси и преко њега насликана , погађате застава. онај луди управник затвора држи придику Роберту Редфорду, а кроз прозор вијори се она, неки се несрећници трпају у порнићу, а на сточићу шоља, са заставом, разуме се. Хоћу рећи, сморили су. Дошло је до тога да више од трећине Американаца не зна симболику своје заставе, а симпатична је и прича мојих пријатеља који су, непосредно пре пријема у држављанство, морали да пребрајају звездице и пруге. Педесет или педесет и две? А стално им је пред очима.
               Цереалије су здраве. Нема тог филма или ситкома где америчка породица, или само главни јунак, не седну пред пуну чинију зрневља и корфлекса, залију га млеком или ђусом (?) и усласт крену да га тамане. Јесте, јесте, здраве су, ја их једем редовно и смршала сам пет кила, суфлира нека од вас из мрака. Јесте, али зар не примећујете, поштоване, да негде код трећег залогаја главни јунак мора да трчи да спасава свет, деца редовно касне у школу те их родитељи одвајају од тог здравог доручка. Ало, бре, па то је здраво исто колико и кока-кола!!! Чиста реклама!!! Па одакле им онолико болесних и дебелих кад сви зобају пахуљице? Опет аутогол.
                Свака иоле успешна девојка је дело Пигмалиона. Колико пута сте само гледали како ружно средњошколско или колеџ(!)ско паче, уз помоћ прелепог баје постаје лепотица којој се сви диве и која постаје узор свим  Ружна Бети- девојкама овога света? А онда га остави због неког другог. Љига и лаж. Прво и прво, свака девојка сам долази до успеха или неуспеха у свом животу. И друго и друго, прелепи баја је увек педер.
                Коњица ће вас увек спасити. Још једна класична навлакуша.  Бледе дјеве крупних плавих очију са страхом гледају у крволочне бледе префарбане Индијанце ( оних правих нема ни за филм) и, таман да их силују, кад ето ти : " Тарарарарарарара!!!", зачује се труба и улети коњица која све Индијанце поравна са земљом, и силује их за казну, а главни јунак са ладном трајном, која се у вихору победе није померила ни за зеру, стаје пред онемоћалу дјевушку и ставља је на сапи свога дората.  Он ће је силовати касније, за награду. Овакав однос према опасности довео је дотле да данас сваки Американац, кад год му неко удари чвргу, крене да се дерња из све снаге и коњица стигне и са неба сравни Индијанце свих земаља са земљом. Сада се коњаници силују међусобно.
                  Победа се постиже у последњој секунди, по сваку цену. Ух, не могу да кажем да овде нису у праву. Бар у једном делу. Победа може да се достигне у последњој секунди на терену. Дуле Кецман је то урадио и за мање од секунде, али брине оно: победа по сваку цену. Ту је увек гомила неких што малтретирају нашег јунака, он онда тренира к'о луд, па тренира к'о два лудака, ал' му се све то на крају све исплати и он постигне одлучујући погодак у последњој секунди. И освоји чирлидерсицу за награду! Е, мало морген! Или, лејтер тумороу! Американци су данас познати као ретко лења нација и нација у којој је лакши пут ( да не кажем превара) легитиман начин да се дође до успеха, победе или награде.
                 И, на крају, мада је примера много, какве то везе има са "Рокијем"? Па, Роки је пример лузера коме се пружа прилика да буде нешто у животу. Лоулајфер коме ће се, радом и хтењем, остварити сан. Ситна риба пљуцкавица која победи сома капиталца. Да скратим причу, Рокија сам волео. И волим га и данас. На страну оне америчке бљувотине и патетика, и глума, али свиђа ми се идеја. Концепт. Само, не свиђа ми се што сам на тежи наћин научио да је то мит, заблуда. Једном сам хтео локалном сому да станем на пут и заштитим слабијег, девојку конкретно. Сом је био доста крупнији, капиталац скоро рећи. А ја сам устао и у себи пустио филм, и музику. Роки трчи уз филаделфијске степенице и подиже руке у знак победе! И у стилу холивудских хероја кренуо да треснем сома. Али... Такве батине није преживео ни Слај у свих пет делова.
                Зато, данас гледам уметничке филмове. Киргистанске. Нисте чули за њих? А, америчке? Само глупе, да одморим мозак.

                

Шта тражи мушкарац у кухињи?

               Сведоци смо последњих година новог манира у мас- медијима: култура хране, храна као уметничко дело, храна, не као извор живота, већ као његов саставни део... Бомбардују нас са свих страна количинама угљених хидрата, масти и витамина које смемо, на дневној бази, унети у свој организам, опомињу да су нам шпаргла и шаргарепа најбољи пријатељи, а да је бели шећер бела смрт. У реду, схватио сам да се треба наћи нова занимација за масу, после аеробика и секс- скандала, али шта ћемо у тој глазираној причи ми, мушкарци?
               Мој покојни деда, Гад рест хиз соул, кухињу је познавао само утолико што ју је саградио и у њу убацио смедеревца. Његов однос према том делу куће је био амбивалентан- окренуо би се у неодређеном правцу зазвао моју баку и питао је да ли је готов ручак. И толико. Нити је улазио, нити питао о кухињи. Мој тата је, наравно, еволуирао. Уме да погоди врата која воде у кухињу и да се, без превеликих проблема, из ње изгуби истог тренутка када моја мајка завапи како не може више да га храни и да чисити и пере за њим. Он се тада, једноставно, пресели спрат више, на нову адресу. У моју кухињу. Од кухињских вештина савладао је трешење столњака у свим могућим временским условима. За кување кафе, нисам сигуран. Постоји урбана легенда да је мој ћале некад кувао добру кафу, али ја то, за мог живота, нисам успео да региструјем.
              Ја сам, као и сваки врли син свога доброг оца и генетски баштиник свога деда, прекинуо са том праксом. Јер, не можете бити најмлађи мушки члан фамилије ако нисте успели да разочарате своје претке. Дакле, ја се добро сналазим у кухињи. Не, ја владам кухињом! Ај'м кинг оф д лизардс! Ја хипстеришем о храни, ја преузимам ингеренције шефа, ја ... сам Дејан Андрејић и навукао сам се на кување. И да још једном приупитам: " Шта је то у мушкарцу што га гони ка кухињи?"
            Дијахронијски гледано, мушкарац и јесте тај који је набављао храну док смо се још гањали и парили са газелама. Мирис и текстура крви у сваком мушкарцу узбуркају сећања на те славне дане када се знало ко носи дете, а ко носи копље. Ерго, данашњи потомак славног ловца на антилопе веома студиозно прилази лову на намирнице. Списак који му је дат на разматрање употпуњен је његовим запажањима о врсти, квалитету и цени појединог артикла са списка. Он ЗНА где је месо квалитетније и укусније, а не јефтиније. Мушкарац кувар не гледа у кућни буџет, он ЈЕСТЕ кућни буџет. Или бар има црни фонд. Добар месар или пиљар љубоморно се чува и негује. За разлику од женске популације која се хвали својим добављачима живежних производа, мушкарац не одаје куварске јатаке своје, ни у најстрашнијим мукама. Он их пита за здравље, интересује се каква је била година, саосећајно клима главом на њихове свакидашње јадиковке и усрдно псује власт која човеку не допушта да се обогати од свог рада. Наш куварски геније замеће своје трагове, редовно мења трасу одласка до изабраног роштиљџије,а све у циљу стратешког прикривања извора његовог тријумфа. Зато је срећан када се са пуним кесама ђаконија појави на вратима кухиње јер је, још једном, успешно, омогућио својој породици да преживи у овом суровом свету.
             Друга ствар због које мушкарци несвесно воле кухињу су алатке и оружје. Ко каже да се мушко најлепше осећа у гаражи? Гараже су за пичке! Погледајте само вашу фијоку са прибором за кување. У мојој се налази довољно ножева, ножића, чакија, перореза, сатара, сврдала, тестера, батова, чекића, крцкалица, шиљака и других неименованих грозоморних ствари, довољних да се обашка наоружа једна овећа комбинована четничко- усташко- инквизиторска чета. А тек кад кренемо да транжирамо месо. Тачно се у погледу сваког од нас види сјај витешких времена кад се мушкост доказивала хватањем у кости и проливањем туђе крви. Чик аутомеханичар нек покуша да створи ту слику стежући ауспух. Па, што не иде, не иде! Кољемо ми и лупамо по црвенкастом сочном розбифу, а пред очима нам шеф, онај набилдовани са плаже летос у Грчкој што га је жена одмеравала, драги лик таште ... То клање и убијање вам чисто дође као терапија.
              Трећа, и по мени, најважнија ствар појаве мушкарца у кухињи је његова повређена сујета. Деценијама уназад говори се о родној равноправности. Полако, али сигурно, жене преузимају планету. Возе авионе, камионе, ишле су и у свемир. Еј, бре и војску служе. А о томе да су и мушкарци почеле да буду, да не причам. Стога, није уопште било претпоставити да ће се у дводимензионалном биковском мозгу једног обичног мушкараца као једино тактички врдно решење наћи идеја да се сруши бастион женствености- кухиња! Ако не можемо да их победимо- придружићемо им се! Али, иза тога се крије подмукли  женски план. Праве се незаштићене и недостојне положаја, клече као Клеопатра под ногама свог Марка Аурелија, и препуштају нам своје краљевство да се њиме дичимо и владамо. А, оне ће, док се  слоновки трапаво мувамо по кухињи, мастимо и прскамо около, рибамо и перемо судове, отићи са другарицама на ручак и кафицу оговарања. А ону нашу меснату скаламерију ће похвалити и бацити у канту док не гледамо.
            Па ви, мушкарци, следећи пут кад купујете јаја на пијаци, опипајте своје чело. Да вам можда не расту рогови?

К'о од оца вођен(а)

            У овој расправи, а верујте ми, са неким мишљењем се цењени публикум сигурно неће сложити, говорићу о родитељима. Не само својим, они вам сигурно неће бити интересантни јер их не познајете, а ни о вашим јер их, гле чуда, ни ја не познајем, већ о родитељима уопште. Особама које никако нисмо бирали, али нам добар део живота они бирају, не само преобуку или школу, него понекад и животног сапутника.
            Дакле, са становишта потенцијалног животног сапутника, имао сам ту ...кхм .... част и, неретко, задовољство да упознам цењене родитеље мојих несуђених животних сапутница. Било је ту разних ситуација, лепих, не тако лепих, параноидно- схизофреничних, комичних, али ми нагомилано искуство налаже да га поделим са вама, драги слушатељи и слушалице.

                                                         ТАТА ВОЈНО ЛИЦЕ

             Врло зајебан лик. Његова тактичко- техничка обученост, усклађена са уским погледом на свет, даје му огромну почетну предност над вама. Дочекује вас седећи за столом, не у фотељи, јер то је буржујски и папучарски, већ за столом, као знак да је увек спреман да се одазове на позив који му упути његова вољена држава. Ствари око њега су стратешки распоређене тако да на вас оставе упечатљив утисак да он, иако често одсутан, бди над својом породицом и да ће, у случају упада неовлашћеног лица ( тј, вас) на територију под његовом заштитом, исти бити одбачен на почетну позицију уз употребу све расположиве силе. Ту је фотографија дотичног у свечаној униформи, са брковима ( војно лице воли бркове- комплекс Краљевића Марка), погледа управљеног тачно у посматрача, као да од вас очекује да без поговора одрадите првих 7 вежби из Приручника за тјелесни одгој бивше ЈНА, у којој је поникао. Затим сцене из лова. Ту се он и његови јарани диче уловом, али још више истурају у први план пушке великог калибра, што је за вас довољна опомена да се, крадом, почешете и где вас не сврби. Наравно, службени пиштољ се сасвим случајно нашао на столу. Треба га очистити, јел'да?
           На његова питања треба одговарати кратко и јасно, као на рапорту, избегавајући паламуђења о задатој теми јер тај не слуша шта ви причате. Он вас посматра, пожудно. Не, није он настран ( мада, читав живот међу мушкарцима, заједничка туширања, хм), но тражи на вама и најмању ситницу, малецни знак непажње, неку длачицу или кончић који би вас одао као непоправљивог пијаницу, издајника или петоколонаша који се на мала врата жели увући у његов, од државе, добијени стан. Вашем разговору, наравно, не присуствују ни жена, ни ваша изабраница јер служба је служба, а дружба је дружба. А за њега сте ви сад ствар Службе. Наравно, за вас ће бити предност ако сте део свог живота провели у некој од јединица Војске, али опрез! Ако нисте обновили делове наоружања, ако не можете тачно да се сетите лекције Вод у одбрани и вод у нападу, као и садржаја кутије СДО- ц ( Суви дневни оброк), препоручујем да се клоните таквих разговора. Али, за име Божје, никако не говорите о цивилном служењу војске јер то је за пичке. И немојте да лажете, јер он зна. Он зна.

ТАТА ПОЛИЦАЈАЦ

          Још зајебанији него војно лице. Он вас је упознао још и пре него што сте се, са букетом цвећа и флашом пића, појавили на вратима његовог дома. О вама су га известили сви они који су му нешто дужни, а није немогуће да вас је цинкарио и рођени отац јер, тата пандур уме да ислеђује. Познаје вас к'о рођени џеп. к'о злу пару, зна вам сваку мисао за цветом вам у коси. Зна где станујете и са ким се дружите, шта једете и шта пијете и то вам одмах у лице каже док вам стиска руку тако да из ње исцеди и последњу кап крви. Дочекује вас како и доликује особи његове репутације. Опуштен је и наизглед незаинтересован. Тек успут набаци нешто као : " Знамо се ми, зар не?" На ваш изненађен поглед, он узвраћа победоносним осмехом. Његова жена је медицинска сестра ( све пандурске жене су медицинске сестре), Барбика која се диви свом мужу док паја слике које су јој поклоноли лекари јер им се не слажу са тепихом у дневној соби.

          Јавно се хвали кога познаје. Нуди се да вам среди неки послић или испит на факсу. Не наседајте на провокацију! Иако за себе хоће све, другима попушта само ако је у складу са законом. Ваша предност је ако нисте осуђени или, још више, ако сте осуђени за тешко кривично дело. Није лоше ни ако сте мало, али само мало опозиционо настројени јер тата полицајац воли да слуша кад се лаје против државе само зато да би то после пренео свом шефу. 

             Своје дете штити на све могуће начине, тако да можете претпоставити да су таксиста који вас вози до стана, конобар у кафићу и клошар који хрче на клупи поред вас у парку, на сталној вези са татом. Зато вам је најсигурније место за излазак спаваћа соба његове мезимице зато што он тамо нема приступа. И, увек се осврните око себе кад улазите у мрачну улицу.

ТАТА АДВОКАТ

                Не толико опасна, колико врста која је тешка за схватање. Фишкал је премазан свим бојама и тај ће вам се, на први поглед, учинити као диван и кул отац, много бољи него ваш рођени ћале. Међутим, убрзо ћете схватити да се сваки његов добронамерни савет плаћа. И то са каматом. Његово време је новац, па се у складу са тим и понаша. Повешће вас на своју викендицу где ће, уз  обавезни томпус и виски, он и његови пајташи оговарати своје колеге, а ви жете се зблануто осмехивати трудећи се да похватате конце њихових разговора. Ту је увек и неки њихов млади перспективни колега, син неког од присутних који се, ето, случајно, затекао ту. Тата адвокат ће га, очински, ухватити под руку ( вас никада није ни додирнуо) и представити га као доброг и старог друга ВАШЕ девојке, са којом је, авај, изгубио контакт. Нада се да ће бла, бла, бла .... Не скидајте осмех са лица и гледајте их право у очи као не би видели да се плашите. 

            Ваш кец у рукаву ( правници воле да се коцкају) биће неко наследство, макар и фиктивно. Измислите неку бабу, или рођака из иностранства који је бездетан и помиње вас у својој опоруци, тако да ваш papa има о чему да размишља и калкулише. Било би лепо и да натукнете какво дошколовавање у Бечу, чисто да ударите контру оном " другу" са викендице. Чиста кошуља, да, то воле.

ТАТА РАДНИК

             Уз све дужно поштовање према радницима, прегаоцима и другим делатницима, овај сој очева је најзајебанији. Они и пију, и сузе лију, а знају и да бију. Не само да сте у њиховим очима класни непријатељ, будући да се дружите са књигом, а не са стругом, него сте још један пар гладних уста која би могла пасти њему на терет. Од вас се траже конкретни подаци- квадратура стана, петогодишњи развојни план, запослење за његову мезимицу и прошломесечни извод из банке. Он ће радије дати своју јединицу Перином малом који продаје бензин на ћошку, него неком шиљокурану који не разликује бломбину од ајншпрцмента. Овде не помаже слаткоречивост, него делање. Понудите се да обавите неки посао, неко цепање дрва или бар отпушите сливник у кухињи. Ја сам руке гребао на немалтерисаним зидовима како бих показао 

од рада рањаве прсте, а једном сам чак и намерно пребио нокат како бих зарадио похвалу и подужу беседу на тему безбедности на радном месту. Трудите се да своју девојку изводите на фина места како би њен тата видео да неће завршити као његова госпођа, украј шпорета. И никада, али никада га не прекидајте у излагању јер њему је доста шефова који све знају боље од њега који је читав живот провео замазан у уље, а онда му неки намирисани гилиптер говори о том како се најбоље ради посао за који је он рођен.

ТАТА ИНТЕЛЕКТУАЛАЦ

           Овај тип очева је најлакши за одржавање јер он и није свестан да поседује породицу. Његова породица је његов колектив, истраживачка канцеларија, меморандум или књига коју пише. Са дететом се дописује, жену учлањује у многобројна друштва као би му што мање сметала. Купите му добру књигу, научите нешто  његовом раду, цитирајте неке од патријарха из области којом се бави- и на коњу сте! Или бар на ћерци! 

              Што се тиче госпођа мајки, о њима све најбоље.Довољно ће вас мрзети кад ожените њихове ћерке.

O BRAKU I DRUGIM SMRTONOSNIM STVARIMA

Брачни завет

Урбана легенда, највероватније настала под утицајем Холивуда. То је тренутак када брајд и брум пред олтаром читају/ рецитују пар реченица које треба да представљају лајтмотив у њиховом браку. Пажљивим гледаоцима неће промаћи то да су ти завети само у обланду увијене наредбе које већ препоручује црква: да ће се двоје голупчића поштовати, волети и бичевати тил дет тер дем апарт. Со, чист плеоназам. Мислим да је брачни завет непотребна, а историјски и врло зајебана ствар када је у питању однос између два правна субјекта. Самим тиме што је у питању завет, он са собом носи мноштво премиса које га, баш, и не осветљавају неким посебним сјајем:

-          Као прво, завет је настао у време када вам је таква врста заклетве била неопходна да би себе/ свој град/ племе сачували од непријатеља. Заветовали су се побеђени победницима, слабији јачима, све у свему, завет је служио да се сачува глава на раменима. Буквално. Даље, престајао је да важи оног тренутка када би непријатељ замакао за прву кривину, односно оног тренутка када би се осетили довољно снажним да сами раскинете завет. Ерго, даваоци завета су, суштински гледано, пичке које желе да сачувају живу главу на раменима. И прекршиће завет чим брачни друг замакне за кривину.

-          Заветник/ заклетник вам ради о глави. Нећемо ићи даље у историју, али можемо се осврнути на случајеве Брутуса и Цезара ( тог јутра му дао подршку у Сенату, а онда га истранжирао ко божићно прасе. Или беше Мартовског зеца?). Ако потегнемо нашу трагикомичну историју, запазићете, а вероватно вам је и познато, да није прошло много времена од кад се Милош заклео Мурату на верност, а онда га фикнуо „ од учкура, до грла бијелога“ . Зато, позор! Ако брачни друг почне да вас подсећа на брачне завете, уклоните есцајг!

-          Да се не подсећамо детињства када је свима, па и врапцима на грани, било јасно да је прднуо онај ко се први заклео.

Деца

             Послужићу се једним својим афоризмом: „ Деца су некад била зачин за брак, а данас га зачињу“. Или, да поједноставим. Некада су се бракови растурали ако деце није било, а данас се не склапају ако дете није на путу. Шта се то догодило па ти мусавци постају отежавајућа околност за брачне букагијаше? Некако ми не лежи изјава да немамо времена за њих, да деца скупо коштају, и да не желимо да их оптерећујемо надолазећим смаком света. Трт! Било дете ваше, заједничко, њено/његово или из епрувете, ништа не може надоместити сате, дане и недеље неспавања због њиховог првог зубића, воњ зноја са њихових ножица и главе, флеке од бљувотина на вашој јединој чистој кошуљи у којој сте управо кренули на посао ... Ништа, осим наше самозаљубљености и кукавичлука.

            Да не подсећам на радосне тренутке првог стављања копчи на рану, поласка у школу, свађа са учитељицом, тровања на рекреативној, првих љубави, првих раскида, уписа у средњу школу, студија, првих побачаја или лажних оптужби за очинство, нежељене снахе и зетове ... Све у свему, деца ће вам засигурно убрзати силазак у гроб. Али, ако то гледате са ведрије стране, бар знате од чега ћете умрети. И зато, баста о деци!

Технички уређаји

Некада давно, у атомско доба педесетих година 20. века, технички уређаји су били одраз напретка људског разума, корак напред у лепше сутра, помоћ запосленим супругама у обављању кућних послова . Немогуће је данашњим генерацијама описати тај призор људи који нетремице прате како  пред њиховим очима оживљавају људи са других меридијана, сцена масовног окупљања пред прозорима оних ретких срећника који су имали лампаше...

Данас су људи геџет у свету уређаја.

Истовремено, уређаји су вентил за мушкарца, добро, не толико квалитетан као љубавница, али сигурнији, и трајнији. То вам је нешто као ... одлазак код фризера или педикира за жену. Чим зашкрипи, неки мушкарци себе обрадују новим surroundingom, или иксбоксом или телефоном или већ неком другом играчкицом због које неће неколико дана размишљати о њеној мами, њеним стријама или њеној најбољој другарици која већ трећи пут ове године пролази кроз кризу идентитета ... Осећаће се супериорно кад  „ провале“ и наместе нови 3Д телевизор ( иако су, већином, модерни уређаји идиот пруф), пуваће се неко време пред другарима, што ће и њиховим супругама обезбедити доста квалитетног слободног времена. А да не причам о томе  да су за време Светских првенстава, Олимпијада и иних догађаја мушкарци често несвесни постојања света ван оног које покрива зрачење са Тв екрана, тако да можете отићи на одмор и молити Бога да не нестане пива и грицкалица како би ваш мили преживео до вашег повратка. Или не?

Брачни аранжман

Како му и само име каже, брачни аранжман подсећа на туристичке аранжмане. Поглед је предиван, цена права ситница, све што треба је да потпишете и никада нећете пожелети да се вратите са рајског острва. Е, ал' не лежи враже на млађане снаше! Често се то путовање из снова преобрати у прави кошмар. Кад стигнете нема пешкира, дивна пешчана плажа претворила се у депонију, делите купатило са потпуним незнанцем, а сви се својски труде да вам избију и последњи динар из џепа.

Тако вам је и у браку. Потпишете полису, очекујући апартман на Малдивима, а добијете студио у Прчњу. Убрзо се тапете са плажама одлепе са зидова, укаже се голет свакодневног живота, одласци у супермаркете, седељке са досадним невољницима којима сте и ви досадни, лажни осмеси пред рођацима. И док се ви снађете, ако се уопште снађете, почнете делити, не купатило, већ жену, а цена одржавања студија/ живота стално расте и углавном је ви плаћате. Смучи вам се и летовање, и зимовање, и ....

Зато, спремајте се за брак као да се спремате за летовање. Проверите дестинацију, валидност фирме, питајте неког искусног ко је тамо већ летовао, поделите трошкове са вољеном особом, и срећан пут. И оставите мало новца са стране. Злу не требало, да се вратите из Раја.

У недостатку недостатака

Nek nam je laka zemlja kad nam nije lak život.

Ne čudite se onima koji nas vode- oni su izdanci perioda BUDALIZMA!

Ako dovoljno dugo ignorišemo lični problem, možda postane opšti.

Dečiji osmeh nema cenu- osim kod privatnog zubara!

Da parafraziram: Ljudi su gusto posijani, al' im kondom ne da da niknu!

Nekada su deca bila začin u braku. Danas ga začinju.

Od Topole, od Topole,
pa do Svete gore,
na sve plaže, na sve plaže,
Srbi mesto traže!

Grcima je slamka spasa u srpskoj slamarici!

Brinemo o budućim naraštajima. Ne proizvodimo ih.

Klimatske promene su prve zahvatile Srbiju- odavno smo u minusu.

Srpski pacijent je predugo na listi čekanja. Možda je i umro?

Ko peva- ne misli na situaciju. Ona je tragična.

Državna kasa je ko tamni vilajet: Ko ne uzme, kajaće se!

Srbija je pobila Heraklita! Kod nas se ne menja ništa!

U početku beše reč. I reč beše od Boga. Onda izmisliše glasnogovornika. I reč dođe sa nadležnog mesta.

Pred nama je Sizifov posao- treba izgurati do prvog!

Srpski efekat leptira: Loše pušenje- stelt rušenje. ( dedicated to Bill Klinton)

Mi Srbi definitivno živimo u bajci: Svako malo na Tv-u Ivica, a na ulici marica.

Za nas ne važi ono- Od izvora dva putića. Mi smo u kanalu.

U nedostatku vremena

Mnoge je njihov bolji život koštao života.

Srbi se spremaju za sezonu godišnjih odmora. Raste prodaja plastičnih lavora.

Посланици су људи који се крећу у изабраном друштву.

Nama sudbinu kroje drugi- zato smo i goli k'o pištolji.

Od nas neće biti ništa. To vam svečano obećavamo.

Naši političari su svi, odreda, školovani muzičari. Uvek sviraju po tuđim notama.

Cvetak zanovetak- najskuplja srpska sobna biljka!

Od bede sam pobegao u politiku. Tamo ima bednika koliko hoćeš!

TENDERCIOZNO PONAŠANJE- Omogućavati Miškoviću da dobije sve što hoće!


Zadnja rupa na kajišu- stanje nirvane u Srba
  Posle slave: - Al' sam se naždrao, popustio sam kajiš do zadnje rupe, samo preživam i uživam! Oko 20. u mesecu:- Komšija, nema dalje, sve sam potrošio, steg'o sam kajiš do zadnje rupe, samo vegetiram!

Ulice naših gradova iskićene su mnogobrojnim novogodišnjim svetiljkama. To je jedino što svetli u našoj Srbijici.

Mi Srbi smo živi dokaz evolucije- lisica pregrizre svoj rep da bi preživela, gušter odbaci svoj rep da bi preživeo, a naš radnik, u nedostatku repa, seče svoj prst- da bi preživeo!

Oduvek su bili poznati po svom poštenju- zato su nas tako pošteno zajebali!

'Bem ti region kad je najveća evropska tekovina ovih prostora EURO krem!

Nas su učili da je sramota krasti, a danas decu uče da je sramota biti UHVAĆEN u krađi!

  Nekada se prodavala vera za večeru. Danas je to dosta prozaičnije- prodaje se bubreg!

Пензионери су најбољи доказ да смо ми Срби небески народ- једу к'о птичице!

Samo smo ih gledali sve ove godine- i ostali slepci!

(Ne) prirodna selekcija na Balkanu je kad sačekate građanski rat kako bi istrebili komšije jer su vam se zamerile zbog sitnice.

Tranzicija je, braćo, vreme između Kurte i Murte!

NA KUĆNOME PRAGU II

                 Nedostajalo mu je vazduha. A opet mu se pušilo. Strašno mu se pušilo. Smrad stajnjaka je bio toliko jak da mu se činilo da će se tog trenutka onesvestiti tu, u toj rupi u kojoj ga je otac živog sahranio kako bi mu spasio život.

               Milen Antonić sedeo je u tesnoj rupi iskopanoj na bunjištu njihove štale, tamo na kraju velikog dvorišta. Bilo je proleće i ljudi su osećali da je rat blizu. Uveče su po kućama gorele petrolejke, bez straha da će unutra banuti neki nezvani gost. Nije više bilo ni seoskih straža mada su mnogi od muškaraca iz sela T. I dalje spavali na tavanu, stežući u rukama držalicu sekire. Ipak, Obrad, Milenov otac, iskusni kirijdžija i solunac, plašio se nove vlasti. Imao je tri sina i odlučio je da sačuva bar jednog da produži život Antonića i sačuva imanje. Najstariji Milutin, silan i pomalo jurodiv momak, večito u sukobu sa ocem, jedva je dočekao trenutak i na prvi poziv novih crvenih komesara, odazvao se pozivu na front. Više je to uradio da bi napakostio ocu, nego što je to uradio iz uverenja. Poslednje što su Antonići čuli o njemu bilo je da je posle teških borbi sa četnicima na Romaniji sišao u Sarajevo. – Bije se sa Srbima, a živi sa Turcima, gunđao je Obrad dok je pobijao novo kolje u ogradu koju su zimus povadili ljotićevci kako bi se ogrejali u obližnjim rovovima na  Vratarni. Najmlađi Rajko, tek stasali trinaestogodišnjak, igrao se još uvek pucaljkama od zove i izvodio ovce na pašu. Ali uvek u vidokrugu starijih i dalje od lugova i potoka.

              Svima mlađima u kući bilo je rečeno da je Milen otišao u  planinu, da pomaže kod ćumura. Do tamo je vodio uzan, podlokan put kojim su se jedino jaki široki volovi sa sigurnošću kretali dok je za ostala vozila, čak i za vreme leta, skoro nemoguće bilo ispeti se gore. Preko noći, Milen je spavao na senu nabacanom na tavanu štale, a na prvi znak opasnosti ulazio bi u tu skučenu rupu dok bi neko od ukućana ulaz pokrivao tršljikama i nabacanim toplim gnojivom. Tih dana okolo su se muvali golobradi skojevci, tek pristigli iz Bosne i Like, ništa stariji od njega, Milena. Tragali su za Petrom Boturićem, četničkim komandantom. Zavirivali su svud okolo, nadmeni i mladalački grubi u novim, još previjenim engleskim uniformama. Ljudi su ćutali, skretali pogled u stranu, ne buneći se. Navikli su se tih godina da sila boga ne moli i sklanjali su se , obilazeći raž i pšenicu koja se zelenela na blago zatalasanim njivama u T. Poteru je predvodio lično Pavle Župski, partizanski major, čovek koji je organizovao i održao ustanak na tom terenu. On je od ranog jutra do kasno u noć jurio okolo u svom džipu vičući i psujući seljake i preteći da će ih sve postreljati u Macinki, jaruzi gde su bacane uginule životinje i oko koje su se večito vukli izmršaveli i poludivlji seoski psi. Obrad se plašio da će i Milena uzeti da ih vodi kroz gudure i vinograde istim onim putevima kojima je i on, Obrad Antonić, Dođoš, Domazet, kako su ga zvali, celog rata provodio vojske kako bi se mimoišle jedna sa drugom. Zato ga je i sakrio u balegu, da ga sačuva.

             -Kako bih sada zapalio jednu smotulju, mislio je Milen držeći u ruci duvankesu u kojoj je šuškalo dvadesetak dobro nabijenih cigareta koje je, od dosade, za ovo pre podne, zavio. Otac mu je branio da puši, govoreći mu da je to danguba i trošak, ali ga je Milutin naučio. Krili su se noću pod vajatom i, dok su svi spavali u velikoj sobi, žudno upijali vruć dim u sebe. Posle su kidali babin bosiljak i žvakali ga kako bi sakrili miris duvana. Ovaj duvan bio mu je poklon od brata Milutina, hercegovačka škilja, koju mu je sa bosanskih gudura poslao po jednom ranjenom zemljaku.

           Međutim, nije smeo da izađe. U njegovom dvorištu čuli su se glasovi komšija i rođaka koji su sa njegovim ocem opremali nova šinska kola kojima će Obrad pokušati da nadoknadi sve ono što je izgubio ovih smutnih godina u kojima nije smeo da napušta svoj kraj. Ponovo se spremao da se otisne do Pazara, Kraljeva, Čaršije, svuda tamo gde je trebalo da preveze neki tovar. Mada su mu govorili ovi Ličani da će uskoro ostati bez posla jer će svaka kuća imati karakter kojim će se voziti kao drugovi u Sovjetskoj Rusiji. – Kako će taj vaš karakter, ako uopšte i postoji, da se uspenje uz Velju glavu. Nema ti tu do mojih jarana, Lise i Radonje, govorio bi Obrad, stavljajući svoju široku, težačku šaku na ogromno čekinjavo čelo svoga vola. Ne možeš  ti orati našu smonicu pričom, no teškim radom, pljucnuo bi Obrad u stranu.

          A na samo nekoliko metara od njega, skriveni velikim izbrazdanim stablom kruške, one zimske, sedela su i pušila dva čoveka. Nije im video lica, ali ih je čuo kako se nameštaju na jednoj odsečenoj grani, Vasinoj grani, kako ju je zvala njegova majka, Zorka. Taj Vasa bio je neki njegov ujak, Zorkin brat od strica, ali kakve je veze on imao sa tom kruškom, to Milen nije znao jer bi se otac uvek ljitito brecnuo na njega kad bi ga za to pitao, a majka se kradom krstila i upućivala pogled ka ikoni Duševadnika na zidu.

         - I, kako ćemo sad, Pavle?, začu se promukao glas bolesnog čoveka. – Šta kako ćemo? Pa, zna se. Para imaš, evo ti puta, i uzdravlje- nestrpljivo mu odgovori drugi snažniji glas. Milen se uzvrpolji. Bili su mu poznati ti glasovi, njegovi su to ljudi, komšije. Zaboravivši na smrad I muve koje su mu se zaletale u oči, Milen podiže poklopac na svojoj zemunici I  oslušnu. Ovi ispod kruške zaćutaše. Čulo se samo kako uzdišu duboko kao da ih pritiska neka velika zajednička tajna. – Aman, bre, čoveče- odjednom se javi onaj promukli, ne može to tako!- Kako ne može? Može, a sad I mora! Došlo je do kraja, moj Petre! Vidiš li da je dogorelo? Ovi knojovci ne slušaju nikoga, misle da sve znaju. Bosanske tvrde bukve. I ja im ne mogu ništa. Kad- tad bi te našli. Ne mogu više da te skrivam. Moraš da ideš - završi skoro molećivo onaj drugi glas. Milen se izvi da čuje kraj razgovora, ali mu noga u opanku prokliza I on se sruči nazad u rupu. Brzo se uspravi. Oni tamo se uskomešaše I skočiše na noge. Proviri cev pištolja. Milen pretrnu. Samo je jedan čovek sad slobodno nosio pištolj u Župi. Bio je to Pavle Župski, major partizanski. A onaj drugi, bolesni civil, u tamnim čakširama I koporanu sa belom vezenom košuljom, kao da se sad na svadbu opremao, nije bio niko drugi nego Petar Boturić, nekadašnji četnički komandant, a sadašnji begunac. – Nije ništa, krave se koškaju kod Antonića - reče Pavle. – Šta ti je život, uzdahnu ponovo Petar I užeži još jednu cigaretu.- Nego, Pavle, dobre vam ove amerikanske. Vi rekoste da nećete ništa od njih da uzimate. A ti i džip uze, a? - Ne baljezgaj mnogo, nego završavaj to, pa idi. Sad će i ljudi sa njiva da se vrate, videće te, pa smo najebali i ti ja - prosikta Pavle. – Šta me požuruješ, nije mi valjda poslednja? Eh, a sećaš se, moglo je biti i drugačije, da sam ja izvukao kraću slamku. Ovako sad ja u šumu, a ti uz ognjište.-Dosta sam se i ja nahodao šumama dok si ti pite jeo i devojke i mlade po senu preturao - sa smeškom odvrati Pavle - Kolo sreće se okreće.- Okreće se okreće, al’ sve u mestu.- E, a da ne beše ovog Obrada možda bismo sada obojica bili u Nemačkoj u zarobljeništvu. Ili bismo mirisali ljubičice odozdo- nasmeja se Petar Boturić, ali mu se smeh pretvori u težak kašalj.- Ne valja, ubi me ona zemunica, mnogo vlažna beše. – A, šta si ti hteo, kod Mare udovice pod jorgan. Dosta ti i to beše, glava je još na ramenima. A Obradu, ko jebe oca. Platiće i on, samo polako. Milen se strese. Ovaj Petar je poludeo skroz. I na kuma će da udari u svojoj sili.

          Obrad Antonić i Vučina Došljak iz Boturića, malog zaseoka u T. ,podno Velje glave, bili su ispisnici i dobri domaćini. Zajedno su, kao i većina muškaraca iz T., otišli u rat. Prešli su zajedno i Albaniju. Kada su stigli na obalu mora, Vučina se razboleo. Skoro na samrti je, onako pregladneo u kost i  kožu pretvoren, okumio svog ispisnika i zamolio ga da se brine o njegovoj deci. Obrad mu je rekao da se i o svojoj teško brine u nemaštini, ali da će ga vratiti u Srbiju. Sledećih meseci brinuo se o Vučini, davao mu pola svog sledovanja, brao po strmim krfskim padinama divlji nar i limun i  davao svom zemljaku i novome kumu, kako bi ovaj preživeo. I poživeo je Vučina, prevalio i Solun, I Bitolj, i Kajmakčalan, i vratio se, živ i zdrav, svojoj potleušici visoko gore u planini. Otada su se kumovi susretali na slavama, krštenjima,ispomažući se u smutnim vremenima.

     -Što, bre, čoveče, Obradu da učiniš zlo?- iskrenu svoju veliku kosmatu glavu Petar mereći odozdo Pavla. - Pa on nas je spasio aprila ’41. kad nas ono Švabe  izbaciše iz voza u Kraljevu. Zamolio je na onom svom slabom nemačkom iz Prvog rata dežurnog oficira da mu dozvoli da izađe van ograde kako bi prikupio treske za oficirsku vatru. Sećaš se kako je onom debelom dao svoj podoficirski mundir da mu ga sačuva jer će se vratiti sigurno. A nas dvojicu je prekorio i ošamario što se ponašamo kao seljaci, a ne kao vojska. I poterao nas ispred sebe, strojevim korakom, za kaznu, da pođemo skupljati drva za ogrev oficira. Čim smo se prebacili preko nasipa, uhvatili smo se prvog potoka i žive nas je vratio kući. I zašto takvog čoveka da diraš?  - Zato što moram. Zato što je kulak. Zato što mi je tako naređeno. Pavle zgazi opušak svojom oficirskom čizmom. – Kakav kulak, ludače. Ko je od nas ovde kulak kad svi jedva sastavljaju kraj sa krajem? – Moram jednog iz sela da izaberem, a on mi se zamerio, ono kad besmo u Blackom potoku. – Ma, jesi li ti pri svesti? Čoveku dojadilo tad i rek'o ono što je mislio. – Nije smeo preda mnom tako, pao mi ugled kod boraca.

         Milenu se osušila usta. Guta samo vruć smrdljiv vazduh, ali nije bilo olakšanja u njegovim plućima. Umesto toga još jača vatra. Znao je on o čemu su njih dvojica pričala. Bila je to zima druge godine rata. Najteža koju su pamtili i najstariji seljani u T. Ponovo su strugali i kuvali koru sa hrastova kako bi zamesili hleb, a čorba od buđavih krompira i parčetom sušene svinjske kožice bila najlepši poklon za slepljene stomake. Vojske nikako nisu ni odlazile iz T. Kao da je među njima vladao prećutni sporazum o nenapadanju. Nedelju dana su se jedni prali, krpili i hranili u selu, a drugi cvokotali u plitkim rovovima i cupkali oko slabih vatrica pod krošnjama iskrivljenim od napadanog snega. Onda bi jedan došao do sela i obavestio ih da ne mogu duže izdržati u šumi i da je vreme za smenu. Često su i partizani i četnici zajedno pružali otpor Nedićevim i Ljotićevim jedinicama koje bi zalutale do T. , kao da su želeli da sačuvaju ta suva i topla mesta samo za sebe. Jedino bi pred Nemcima i jedni i drugi zamakli daleko gore, čak do Boturića, gde su im samo vuci i po koji usamljeni orao pravili društvo. Kuća Antonića nalazila nalazila se na ulazu u selo, na najboljem mestu, odakle je pucao pogled na sve četiri strane sveta, na istok, za lepa vremena, čak i do Čaršije, tako da se lako mogla opaziti opasnost i spustiti niza stranu do potoka i guste šume kroz koju je tekao. Mnogo puta bi poslednji iz kolone zamicao na malu kapiju, gurajući pod bluzu komad hleba ili dunju koju je dobio od strine Zorke, a već bi se dole, sa druge strane, izvidnica pojavljivala na kolskoj kapiji i glasno nakašljavala, hrabreći se, i više opominjući one druge da napuste dvorište. Obrad nikada nije odbio nijednu od te dve vojske, ne zato što ih se plašio, bili su to njegovi rođaci i komšije, već zato što im je znao muku, što je i sam to preživeo. Davao im je koliko je mogao, a kad nije mogao, uzajmljivao se ili su drugi, oni što su imali rođake tu na legali kod njega, sami donosili. Često su, u gluvoj noći, znali da zakucaju tiho na njegov hartijom oblepljen prozor i da zatraže da ih provede, samo njemu znanim putevima, do Kraljeva, Brusa ili čak Kopaonika. Vraćao bi se posle nekoliko dana, brkova okovanih injem i othukivao nervozno radeći po dvorištu. Svi su mu se tada sklanjali sa puta, ne želeći da se susretnu sa bljeskom njegovih zelenih očiju. Jedino je njegova Zorka tiho, izokola, otkravljivala ljutitog domaćina, ponavljajući mu da ima decu i da mora misliti na njih.

          Tog dana, o kome je govorio Pavle Župski, partizani su bili u njihovom dvorištu. Polegali su na ćume pobacane oko vatri na kojima su gorele gidže i poneka bagremova cepanka. Umorni i gladni, tek izbegli sa padina Velje glave, čistili su sebe i svoje naoružanje. Kod Zorke, u kujni, kuvao se kačamak, obogaćen mašću i sa ponekom kockicom slanine koja se stidljivo pomaljala prilikom mešanja. Njihov komandant Pavle sedeo je na niskoj tronošci kraj vatre i pomodrelim prstima pokušavao da zavije duvan. Pored njega, na ivici šporeta, pušilo se metalno lonče puno toplog nauta, sirotinjske kafe.- Eto, moj kume Obrade, poterale nas Švabe i odozgo. Nije ih mrzelo da se po ovakvom mrazu penju gore i da nas isteraju k'o kokoške sa legala. – Pa šta si ti mislio, da su oni došli ovde sojke da jure, a?- prozbori Obrad, mršteći se na gust oblak dima koji je izbacio Pavle- Vojska je to, i nas su poterali skroz do mora. – Drugo je to vreme bilo, kume. Tada ste se vi borili za kralja, pa vas je lako i bilo odbaciti tako daleko.- završi Pavle srčući naut. – Čuj ti njega, kako laje.- škrgutnu Obrad. – A za koga se tvoj Vučina Došljak borio? Za decu i ženu svoju! Ja sam ostavio decu u kolevci. Njima sam se vraćao! Kakav kralj, kakva otadžbina! Kući sam jurio preko Kajmakčalana, Toplice, Čaršije! A za koga se vi danas borite? Za Ruse? Daleko su vam oni. I nama nisu nešto stigli da pomognu. – Borimo se mi, Obrade, za slobodu! Da možeš slobodno da ideš gde ti je volja .... - Mogao sam ja to i bez vas, nije trebalo vi da mi to darujete. Ne treba se boriti za slobodu, to se ne može objasniti ovom našem težaku. Bori se za njivu, drvo, lug, to on shvata. – Pa ne borimo se mi samo za nas, nego i za Slovence, Hrvate ... – Jednom su i nas zajebali, pa će sad ponovo i vas. Svoj prag gledaj, svoje ljude čuvaj.- prekide ga Obrad i ubaci u šporet bagremovu cepanku. Nije želeo da nastavi taj razgovor koji ga je u isto vreme i ljutio i zbunjivao. Plašio se tih visokih reči: “ sloboda”, “ bratstvo i jedinstvo”, “ kulak”, koje je prisluškivao dok su ih njegov Milutin i ostali važno prevaljivali preko usana, ležeći pod orahom u letnje predvečerje. Plašio ih se jer je znao da iza tih velikih reči obično stoje mali ljudi koji, krijući se iza njih, često gledaju da te prevare ili ti bar napakoste. Tako su isto i posle onog rata, naseli na priče kaputaša iz gradova kako će živeti u slozi sa onima koji su ih do pre samo nekoliko da gledali preko nišana. – E, eto ti sad, pa ponovo ginemo zbog istih reči!- stiskao je slepoočnice tada Obrad, pokušavajući da ih izbaci iz glave sve tako velike, lažljive, a beskorisne.

       -Druže Pavle, stižu Nemci i Ljotićevci.- promoli se crvena glava Ljube Desinog, Pavlove desne ruke. Mahinalno se glava okrete ka šerpi u kojoj je krkljao kačamak. – Gde baš sad da stignete, majku .... – proguta ostatak psovke sa vodom koja mu je napunila usta. – Eto ih od Čaršije na kamionima. Za pola sata biće ovde!- završi brzo Ljuba, i dalje očiju prikovanih za šerpu. – Podeli ljudima kačamak i neka za deset minuta budu spremni za pokret!- Pavle baci opušak u vatru i krenu da se oprema. – Ti ćeš nas, Obrade, provesti ka Goču. Tamo se nalazi ostatak naših snaga. Obrad ne reče ništa. Ogrnu svoj kožuh, uze drenovak štap, babi reče da ne brine i nestade ga u dvorištu.

       Iskrzana kolona grabila je kotlinom u dnu čijih se strmih strana ugnezdio potok, sada zamrznut u tanku plavetnu liniju. Obrad je zatvorenih očiju moga da vodi ove ljude. Prošao je ovde milion puta sa svojim volovima. Sada mu nešto nije dalo mira. Stalno se okretao tražeći u miru smrznutih grana , odgovor na svoje sumnje. Nešto nije bilo u redu, ali on nije znao šta. Odgovor je ubrzo dobio. Sa obližnjeg ćuvika zagraktao je mitraljez isprekidano, sipljivo, otresajući sa grana zavese sleđenog snega. Partizani popadaše po celcu, odslikavajući se na njemu kao senke na belom zidu. Zacijukaše meci naokolo, ali nekako visoko, kao da ne žele da povrede, već da opomenu. – Oho, komunjarci, gde ste zapeli! – začu se glas poviše njih. – Pa ovo su naši! - ču se negde levo od Obrada. - Ko li je ovo, majku mu?- zapita se i sam Obrad. – Jeste li ludi, more? – podviknu Pavle ustajući i otresajući sneg sa sebe. – Hoćete li da nas pobijete? Gde vam je Petar? – Tu sam Župski, tu sam, šta vičeš? – začu se i glas četničkog komandanta. – Ajde, pustaj nas, za nama su Nemci, nema pola sata kako će stići!- okrete se Pavle svojima, pokazujući im da ostanu u snegu. – A, stani malo, braco, neće moći! – začu se smeh među onima na brdu. – Kako, bre, neće moći, sunce ti tvoje pijano! – zaurla Pavle stežući automat tako da su mu poplaveli prsti. – Lepo, neće moći! Plati prolaz, pa ćeš proći! – smeh se nastavi, još jači. – Sedimo ovde u ovoj planini već pet dana, nemamo šta da jedemo, smrzli smo se do kostiju, a vi, drugovi, iz toplog, čim ste videli prvi šlem, klis! E, ne može se tek tako napuštati položaj. Platite, pa srećan vam put – Petrov glas postade ozbiljan na kraju. – Slušaj, mozgonjo, sad ću da se popnem i da te ... – pretnju saseče rafal. Pavle se ukopa. – Probaj, i odneće te u Boturiće! – ledeno je odjekivao Petrov glas. – Dosta smo vas puštali da nam trujete ljude svojim lažima- nije odustajao nevidljivi glas. – Spremi oružje! – Pavle zalegnu za jednu bukvu. – Dosta sam te trpeo, izdajniče!

        Obradu se smrče pred očima. Ustade lagano, podupirući se štapom. Okrete se i obuhvati pogledom dolinicu, kao da joj nešto želi reči, a onda joj okrenu leđa i krenu nazad, kući. – Kuda, stari? – začu se Pavlov glas. – Kući, dete, ja sam ovde završio svoje. – Kako, bre, kući, zar ne vidiš da se puca? Poginućeš! – Pavle se izvrnu na leđa, gledajući sa nevericom u Obrada. – Neću, Pavle, nije ovo moj rat. – Kako, bre nije? Stani, pucaću! – ciknu Pavle i ubaci metak u cev. – Lepo, nije moj rat. Ja sam se, bar, borio protiv tuđih, a ne protiv svojih. – Stari, ne laprdaj, ubiću te! Kakvi moji? Pa ovi sa Švabama u istu tikvu duvaju. Lezi! – Pavlu izbi pena na usta od besa. – Lezi, čiča, ubiće te. – mole ga ljudi koji su do tada bez reči pratili ceo događaj.  – Lezi, stvarno ću te ubiti. – mirno, skoro dečački mu kaže Pavle. – Ne mogu, sine, moram kući. – Obrad zagazi u sneg. – Stani, kume, šalili smo se! – javi se i Petar Boturić, klizajući se niz stranu po zaleđenom celcu. -Nismo mi mislili ozbiljno da se ubijamo. Ajde, bre, i vi ustajte iz tog snega. Šta ste zalegli tu k’o budale. – obrati se on partizanima koji su ga u čudu gledali. – Rat za mene nije zajebancija. – odvrati Obrad i nestade u šumi.  Svi se okrenuše ka Pavlu. Ovo je bio prvi put da je neko strašnom komandantu odbio naređenje. – Platićeš mi, Obrade, kume, kad- tad!- promrsi sebi u bradu. – A, ti, budalo pijana, hoćeš da svi izginemo? Polazi!

          Platićeš mi, Obrade, kad- tad! – ponovi Pavle nameštajući svoje oficirske znake. – I ti, i onaj tvoj Milen. Posle ću ja džipom do planine, da proverim kako se to pravi ćumur. A kad ga nađem, pravac na Sremski front. Da se ne vrati više. – Što si se prozlio, Pavle. Nije ti momak ništa kriv. A ni Obrad. Ja sam tad napravio glupost. Pa nećeš sad valjda da me ubiješ zbog toga. – Neću, neću. Hajde da se oprostimo, pa hvataj put dok je za videla. I izbegavaj sela, puna su naših. – Dobro, bre, neće mi biti prvi put. – odvrati Petar grabeći ga u zagrljaj. - Zbogom! I pozdravi mi majku. - Hoću- reče tiho Petar, stežući ga – I oprosti!

         Petar Boturić se odvoji od Pavla i krenu poguren seoskim putićem izlokanim od prolećnih kiša. Pavle ga kratko odmeri, a onda se okrenu ka jednoj od ćuma naslaganih unaokolo i tiho zviznu. Pojavi se pogurena prilika Ljube Desinog. Pavle bez reči klimnu u pravcu u kome je otišao Petar. Ljuba pozdravi i nastavi, onako poguren, da se šunja. – Ubiće ga- pomisli sa užasom Milen, a onda se brzo spusti u rupu jer Pavle krenu ka njegovoj kući, paleći još jednu cigaretu. Učini se Milenu kroz one tršljike da je krajem svoje oficirske bluze obrisao suzu.

      - Gde si, domaćine? Srećan vam rad! Ima li rakije za gosta?- začu se malo kasnije iz avlije. Pavle je otišao do njegovih. Milen zaboravi na opasnost i iskoči iz rupe. Udisao je prohladni vazduh punim plućima. Borio se sa sobom. Osvrtao se u želji da pobegne što dalje od tog opasnog čoveka. Kuda? Svuda okolo su njegovi ljudi. Naći će ga i ubiti. Možda bratu Milutinu. On je sad sa njima, zaštitiće ga. - Majko Božija, pomozi mi! – prošaputa dok je stezao rukom krstić koji mu je deda Jevrem poklonio. Tanka žica srebra usecala mu se u prst. Pojuri ka putu. A onda se seti da su tamo Ljuba i Petar Boturić odmakli. Okliznu se na kruškine žile i pade duboko izdišući vazduh. Pored njega nešto bljesnu u travi. Nož Petra Boturića, onaj sa mrtvačkom glavom na koricama. Prepoznao je taj nož jer mu se Petar hvalio kako ga je skinuo sa nekog poginulog Nemca u aprilskom ratu. Zgrabi onaj nož i prisloni ga na prsa. Srce mu je jako udaralo. Zamahnu, a u tom pokretu ga prekide pucanj. Samo jedan. Tu, blizu, u Osoju. Zagraktaše vrane i sve se ubrzo umiri. Milen pogleda još jednom okolo i odluči. Boriće se. Zavuče se ispod amerikanskog džipa Pavla Boturića Župskog.

         Te večeri Župom puče glas da su istog dana poginula dva ratna komandanta suprotstavljenih vojski, dva brata rođena, dva Boturića, Petar i Pavle. Petra je ubila patrola u Osoju dok je pokušavao da pobegne ka Bosni, a Pavle se prevrnuo na planinskom putu kuda su samo volovi Obrada Antonića mogli da prođu jer su mu otkazale kočnice. A moj deda, Milen Antonić. On se sutradan prijavio kao dobrovoljac u vojsku i otišao da oslobađa Trst, ne govoreći ocu o događaju od prethodnog dana. Jedini kome je poverio svoju tajnu bio sam ja.

Ćuma- uvezane tršljike kukuruza kojima se tokom zime hrane krave