Пре неколико дана гледао сам неки амерички филм. Добро, сад, сви ћете ме запљувати, те како америчке, они су шунд, па ми само гледамо јапанске, скандинавске, у последње време и полинежанске, то је уметност, то је слобода изражавања. Слажем се са вама, драги моји и драге моје, али, ето, понекад, морам и ја мозак да одморим на том реченом кичу & шунду. И тако, одмарајући мозак, ипак, крајичком истог, запазим нешто што ми се учинило познатим. Запазим гаће! Добро, хајде де, гаће су ми познате и од раније, греју ми бубреге, и црне и беле, ујутру ми и рука, ненамерно, маме ми, нађе уточиште тамо, тако да није реч само о гаћама. Реч је о принту на слиперицама које красе извајано дупе главног јунака. На тим гузовима, дакле, залепршала се ни мање, ни више, него америчка застава!- Добро, бре, рећи ће нестрпљиви међу вама, нек ставе и слику Обаме, али какве везе то има са оним што хоћеш да пишеш!
Ево, објашњење следи. Будући филмофил, запазио сам да нам амерички филмови продају маглу! Ха-ха-ха-ха, откри си топлу воду, рекоше неки од вас и напустише овај блог! За оне који су остали, следи: И ја сам веровао и још увек верујем покретним сликама. Добро, Немогућу мисију сам провалио да је немогућа, али још увек верујем у то да слабији могу победити јачега, да после кише долази сунце и да постоји Паја Патак. Или би бар било лепо да постоји. Филмови би, бар по мени, једним својим делом, требало да буду дидактички. Да имају употребну сврху. Али, некако ми се чини да, ма колико нас у то уверавали, амерички филмови својим чињењем или нечињењем долазе у сукоб са стварношћу коју треба да креирају.
Вратимо се, опет, на гаће. Односно, заставу. Знамо да је Америка настала на темељу једног геноцидног, једног шверцерског и једног грађанског рата. Ни убијање гомиле староседелаца, ни рат за власт над трговачким путевима, ни међусобно убијање, нису неке ствари којима бисте се подичили, па чак и да сте Американац. Ако још томе додамо да су Очеви нације, сви одреда били безбожници, а да нација тежи бити бастион хришћанства, да се за химну тек 1975. утврдило да никад званично и није била химна, већ кафанска песма пијаних морнара, па су је наврат- нанос, у Конгресу, прогласили химном, видећемо да се једина ствар око које су се Американци окупљали била застава. Старс енд страјпс је постала икона и препознатљив знак америчког присуства. Међутим, и ту се претерало. Океј ми је оно за Иво Џиму и оне јаднике који гурају заставу, то су добро смислили и мотив на мотору у Easy Rider-u је добар детаљ, слобода и те ствари, али браћо и сестре, стављати заставу свуда не иде, па то ти је. Понекад је то сугестивно, али понекад и боде очи. Неки параноидни међу нама би, чак, рекли део светске завере. А примера је милион: Ето те гаће, што је дегутантно, онда прође такси и преко њега насликана , погађате застава. онај луди управник затвора држи придику Роберту Редфорду, а кроз прозор вијори се она, неки се несрећници трпају у порнићу, а на сточићу шоља, са заставом, разуме се. Хоћу рећи, сморили су. Дошло је до тога да више од трећине Американаца не зна симболику своје заставе, а симпатична је и прича мојих пријатеља који су, непосредно пре пријема у држављанство, морали да пребрајају звездице и пруге. Педесет или педесет и две? А стално им је пред очима.
Цереалије су здраве. Нема тог филма или ситкома где америчка породица, или само главни јунак, не седну пред пуну чинију зрневља и корфлекса, залију га млеком или ђусом (?) и усласт крену да га тамане. Јесте, јесте, здраве су, ја их једем редовно и смршала сам пет кила, суфлира нека од вас из мрака. Јесте, али зар не примећујете, поштоване, да негде код трећег залогаја главни јунак мора да трчи да спасава свет, деца редовно касне у школу те их родитељи одвајају од тог здравог доручка. Ало, бре, па то је здраво исто колико и кока-кола!!! Чиста реклама!!! Па одакле им онолико болесних и дебелих кад сви зобају пахуљице? Опет аутогол.
Свака иоле успешна девојка је дело Пигмалиона. Колико пута сте само гледали како ружно средњошколско или колеџ(!)ско паче, уз помоћ прелепог баје постаје лепотица којој се сви диве и која постаје узор свим Ружна Бети- девојкама овога света? А онда га остави због неког другог. Љига и лаж. Прво и прво, свака девојка сам долази до успеха или неуспеха у свом животу. И друго и друго, прелепи баја је увек педер.
Коњица ће вас увек спасити. Још једна класична навлакуша. Бледе дјеве крупних плавих очију са страхом гледају у крволочне бледе префарбане Индијанце ( оних правих нема ни за филм) и, таман да их силују, кад ето ти : " Тарарарарарарара!!!", зачује се труба и улети коњица која све Индијанце поравна са земљом, и силује их за казну, а главни јунак са ладном трајном, која се у вихору победе није померила ни за зеру, стаје пред онемоћалу дјевушку и ставља је на сапи свога дората. Он ће је силовати касније, за награду. Овакав однос према опасности довео је дотле да данас сваки Американац, кад год му неко удари чвргу, крене да се дерња из све снаге и коњица стигне и са неба сравни Индијанце свих земаља са земљом. Сада се коњаници силују међусобно.
Победа се постиже у последњој секунди, по сваку цену. Ух, не могу да кажем да овде нису у праву. Бар у једном делу. Победа може да се достигне у последњој секунди на терену. Дуле Кецман је то урадио и за мање од секунде, али брине оно: победа по сваку цену. Ту је увек гомила неких што малтретирају нашег јунака, он онда тренира к'о луд, па тренира к'о два лудака, ал' му се све то на крају све исплати и он постигне одлучујући погодак у последњој секунди. И освоји чирлидерсицу за награду! Е, мало морген! Или, лејтер тумороу! Американци су данас познати као ретко лења нација и нација у којој је лакши пут ( да не кажем превара) легитиман начин да се дође до успеха, победе или награде.
И, на крају, мада је примера много, какве то везе има са "Рокијем"? Па, Роки је пример лузера коме се пружа прилика да буде нешто у животу. Лоулајфер коме ће се, радом и хтењем, остварити сан. Ситна риба пљуцкавица која победи сома капиталца. Да скратим причу, Рокија сам волео. И волим га и данас. На страну оне америчке бљувотине и патетика, и глума, али свиђа ми се идеја. Концепт. Само, не свиђа ми се што сам на тежи наћин научио да је то мит, заблуда. Једном сам хтео локалном сому да станем на пут и заштитим слабијег, девојку конкретно. Сом је био доста крупнији, капиталац скоро рећи. А ја сам устао и у себи пустио филм, и музику. Роки трчи уз филаделфијске степенице и подиже руке у знак победе! И у стилу холивудских хероја кренуо да треснем сома. Али... Такве батине није преживео ни Слај у свих пет делова.
Зато, данас гледам уметничке филмове. Киргистанске. Нисте чули за њих? А, америчке? Само глупе, да одморим мозак.
Ево, објашњење следи. Будући филмофил, запазио сам да нам амерички филмови продају маглу! Ха-ха-ха-ха, откри си топлу воду, рекоше неки од вас и напустише овај блог! За оне који су остали, следи: И ја сам веровао и још увек верујем покретним сликама. Добро, Немогућу мисију сам провалио да је немогућа, али још увек верујем у то да слабији могу победити јачега, да после кише долази сунце и да постоји Паја Патак. Или би бар било лепо да постоји. Филмови би, бар по мени, једним својим делом, требало да буду дидактички. Да имају употребну сврху. Али, некако ми се чини да, ма колико нас у то уверавали, амерички филмови својим чињењем или нечињењем долазе у сукоб са стварношћу коју треба да креирају.
Вратимо се, опет, на гаће. Односно, заставу. Знамо да је Америка настала на темељу једног геноцидног, једног шверцерског и једног грађанског рата. Ни убијање гомиле староседелаца, ни рат за власт над трговачким путевима, ни међусобно убијање, нису неке ствари којима бисте се подичили, па чак и да сте Американац. Ако још томе додамо да су Очеви нације, сви одреда били безбожници, а да нација тежи бити бастион хришћанства, да се за химну тек 1975. утврдило да никад званично и није била химна, већ кафанска песма пијаних морнара, па су је наврат- нанос, у Конгресу, прогласили химном, видећемо да се једина ствар око које су се Американци окупљали била застава. Старс енд страјпс је постала икона и препознатљив знак америчког присуства. Међутим, и ту се претерало. Океј ми је оно за Иво Џиму и оне јаднике који гурају заставу, то су добро смислили и мотив на мотору у Easy Rider-u је добар детаљ, слобода и те ствари, али браћо и сестре, стављати заставу свуда не иде, па то ти је. Понекад је то сугестивно, али понекад и боде очи. Неки параноидни међу нама би, чак, рекли део светске завере. А примера је милион: Ето те гаће, што је дегутантно, онда прође такси и преко њега насликана , погађате застава. онај луди управник затвора држи придику Роберту Редфорду, а кроз прозор вијори се она, неки се несрећници трпају у порнићу, а на сточићу шоља, са заставом, разуме се. Хоћу рећи, сморили су. Дошло је до тога да више од трећине Американаца не зна симболику своје заставе, а симпатична је и прича мојих пријатеља који су, непосредно пре пријема у држављанство, морали да пребрајају звездице и пруге. Педесет или педесет и две? А стално им је пред очима.
Цереалије су здраве. Нема тог филма или ситкома где америчка породица, или само главни јунак, не седну пред пуну чинију зрневља и корфлекса, залију га млеком или ђусом (?) и усласт крену да га тамане. Јесте, јесте, здраве су, ја их једем редовно и смршала сам пет кила, суфлира нека од вас из мрака. Јесте, али зар не примећујете, поштоване, да негде код трећег залогаја главни јунак мора да трчи да спасава свет, деца редовно касне у школу те их родитељи одвајају од тог здравог доручка. Ало, бре, па то је здраво исто колико и кока-кола!!! Чиста реклама!!! Па одакле им онолико болесних и дебелих кад сви зобају пахуљице? Опет аутогол.
Свака иоле успешна девојка је дело Пигмалиона. Колико пута сте само гледали како ружно средњошколско или колеџ(!)ско паче, уз помоћ прелепог баје постаје лепотица којој се сви диве и која постаје узор свим Ружна Бети- девојкама овога света? А онда га остави због неког другог. Љига и лаж. Прво и прво, свака девојка сам долази до успеха или неуспеха у свом животу. И друго и друго, прелепи баја је увек педер.
Коњица ће вас увек спасити. Још једна класична навлакуша. Бледе дјеве крупних плавих очију са страхом гледају у крволочне бледе префарбане Индијанце ( оних правих нема ни за филм) и, таман да их силују, кад ето ти : " Тарарарарарарара!!!", зачује се труба и улети коњица која све Индијанце поравна са земљом, и силује их за казну, а главни јунак са ладном трајном, која се у вихору победе није померила ни за зеру, стаје пред онемоћалу дјевушку и ставља је на сапи свога дората. Он ће је силовати касније, за награду. Овакав однос према опасности довео је дотле да данас сваки Американац, кад год му неко удари чвргу, крене да се дерња из све снаге и коњица стигне и са неба сравни Индијанце свих земаља са земљом. Сада се коњаници силују међусобно.
Победа се постиже у последњој секунди, по сваку цену. Ух, не могу да кажем да овде нису у праву. Бар у једном делу. Победа може да се достигне у последњој секунди на терену. Дуле Кецман је то урадио и за мање од секунде, али брине оно: победа по сваку цену. Ту је увек гомила неких што малтретирају нашег јунака, он онда тренира к'о луд, па тренира к'о два лудака, ал' му се све то на крају све исплати и он постигне одлучујући погодак у последњој секунди. И освоји чирлидерсицу за награду! Е, мало морген! Или, лејтер тумороу! Американци су данас познати као ретко лења нација и нација у којој је лакши пут ( да не кажем превара) легитиман начин да се дође до успеха, победе или награде.
И, на крају, мада је примера много, какве то везе има са "Рокијем"? Па, Роки је пример лузера коме се пружа прилика да буде нешто у животу. Лоулајфер коме ће се, радом и хтењем, остварити сан. Ситна риба пљуцкавица која победи сома капиталца. Да скратим причу, Рокија сам волео. И волим га и данас. На страну оне америчке бљувотине и патетика, и глума, али свиђа ми се идеја. Концепт. Само, не свиђа ми се што сам на тежи наћин научио да је то мит, заблуда. Једном сам хтео локалном сому да станем на пут и заштитим слабијег, девојку конкретно. Сом је био доста крупнији, капиталац скоро рећи. А ја сам устао и у себи пустио филм, и музику. Роки трчи уз филаделфијске степенице и подиже руке у знак победе! И у стилу холивудских хероја кренуо да треснем сома. Али... Такве батине није преживео ни Слај у свих пет делова.
Зато, данас гледам уметничке филмове. Киргистанске. Нисте чули за њих? А, америчке? Само глупе, да одморим мозак.
Нема коментара:
Постави коментар