Слутило је на невољу. Целог дана ствари су ми испадале из руку, мајка ме је сањала, срећом нисам био у венчаници, а нервчик са паркинга ми је заденуо цедуљицу на брисаче. Е, баш да му не платим. Моја госпођа ме је ухватила за руку и процвркутала ми на увце, као некад - Хајде да прошетамо! Инстиктивно сам се ухватио за новчаник, одмеравајући му волумен и тежину. Знао сам да после птичице која цвркуће обично налети неки лешинар који ме очерупа. Али, преварих се. Љуто! Жена је одлучила мене да части! Одвела ме је у продавницу и, на моје велико изненађење, од продавачице поручила панталоне. О темпора, о морес! Загребао сам ка вратима, али она се искусно испречила и блокирала мој пут у слободу. Нису помогли ни моји молећиви погледи упућени девојци иза пулта. Она је искусно гледала своје нокте. И своја посла. - Па где панталоне, бога му. Па нико није умро. А и сви пријатељи поженили су се и развели, тако да стварно нема потребе да се трошиш, пробао сам да не добијем нежељени поклон.
- Мени за љубав, драги. Продавачица боље огрну шал јер после тих речи температура у радњи опаде за неколико степени. Видим да је враг однео шалу и пристајем. Сузних очију, она задовољна, а ја преплашен, излазимо из радње. Госпођа се привија уз мене и поново шапуће:
- То ћеш носити за који дан, јел' да? Уједох се за језик! Ја не знам разлог због кога треба да обучем проклете панталоне!!! Једва сам чекао да останем сам и да претражим све датуме који би ми требало бити битни у животу. Ништа, човече! И венчање, и свадба, и рођење деце, и рођендани и ближих и даљих рођака, ништа се није уклапало. Од све муке сам и мајку консултовао, али ми ни она, и поред дужег монолога о кромањонској природи мушкарца који не памти ништа вредно жени, није могла помоћи. Шта ћу, зберем снагу, окупим децу око себе, злу не требало, да се смилује на њих, ако крене до тарапане и приупитам о разлогу куповине панталона. Прогутала је свој бес и, колико је то било могуће, смирено рекла: - То је у част нашег првог састанка. - Али, жено, ћути! Јесмо ли се заклели једно другом да о томе никоме никада, ни у најстрашнијим мукама, нећемо говорити! - У праву си, извини, славићемо наш други први излазак. И тек тако, решена ствар. А моје трауме? А моја инспирација?
Дакле, данас пишем о неуспелим првим изласцима. У ствари, нећу ништа да пишем, већ ћу да направим своју ранг- листу неуспешних излазака. Први излазак јесте леп, лептирићи у стомаку, пчеле у глави, влажни дланови и све то. О томе ја не пишем, досад сте схватили и сами. Ја пишем о великим очекивањима, а малим остварењима. Одувек сам више веровао у зимске љубави. Оне летње су ми биле нестварне, неухватљиве, трепераве као јара изнад асфалта. Веровао сам и верујем у зимске љубави јер ко је издржао све промрзлине од дугих чекања, ко је дочекао пролеће да се укукуљена девојка развије у прелепог лептира, тај зна о чему причам. Зато је и велики број мојих промашених уводних састанака из тог годишњег доба. Но, да почнемо.
ПРВА ЉУБАВ ЗАБОРАВА НЕМА
Други сам разред. Мали град у коме сам тада живео лагано се спрема да замре кад се, током лета, породице са својом школском децом изгубе на мору или код својих рођака на селу. Школа је при крају, и наш учитељ, висок скоро до фотографије давно почившег Председника већ нам објашњава да се не опуштамо много преко распуста. Не слушам га иако сам Председник ОЗ. Гледам једну малу црнку, трећа клупа до прозора. Бела хаљиница, црвена машница у коси. И, да скратим причу, одлучим ја да је изведем на сладолед. Код Пеливана, наравно. Проблем је тај, што у то време, нама деци није даван новац. Социјалистичко друштво у коме смо живели обезбеђивало нам је све потрепштине, сваком према потреби, па нам новца није требало. Дакле, недостајало ми је новца за сладолед. Срећом, мојим родитељима није. У њиховој спаваћој соби, на изнајмљеном нахсточићу као што је и соба са целокупним станом била изнајмљена, стајала је велика тегла препуна ситниша који је моја мајка, проверени штедиша и даљи дописни члан јеврејске заједнице, вредно сакупљала током године. Нико неће приметити кад ја узмем неколико новчића за куглу- две сладоледа. И, узмем ја новац, са намером да своју симпатију изведем у посластичарницу. И, не изведем је. Али, сладолед купим и поједем. И тако и други, и трећи, и пети пут. Скупим новац, али не скупим храброст да девојчицу позовем. Нисам ни дан- данас сигуран да ли ми је било жао да делим са неким те укусне велике кугле. Ипак, последњег дана школе чврсто одлучим да позовем и њу, моју опсесију, да поједемо сладолед. Видим је, скривен иза угла посластичарнице, како са другарицама прелази улицу. Правим искорак, али ме нешто спречава да кренем. Не, страх сам прележао. Био је то мој ћале, строг и страшно бркат. Мама је, наравно, открила да јој недостаје ситниш. - Једе ти се сладолед, а? Немам времена да му одговорим, да му објасним, већ ме његова рука граби око појаса и уноси у посластичарницу. - Дај од свих врста по једну, наређује строго, да га и радник за пултом уплашено загледа. Испред мене се паркира огроман корнет у коме се нашушорило десетак шарених кугли, целокупни асортиман СУР " Пеливан и син". - Једи! Сузе ми се сливају низ лице, али се не померам. - Једи! Глас оца не трпи поговор. Онако мокар од суза заривам лице у сладолед и једем. У том тренутку девојчице улазе у посластичарницу и зачуђено ме гледају како плачем и једем сладолед док мој отац стреља погледом зализаног Пеливановог сина који мусавом крпом покушама да скине мувин испљувак са стакла на фрижидеру за сладолед. Срећа је моја да смо се на крају тог лета преселили у други, већи град, па своју симпатију више нисам видео. А сладолед од тад више не арчим. Чак ни онај на дрвце.
ДРУГА ЉУБАВ, ТАКОЂЕ, ЗАБОРАВА НЕМА
Ово је, у ствари прва љубав, она са лептирићима и осталим бубама. У глави и у уху. Сад смо у средњој школи, живимо р'н'р, ноге су нам на земљи, а глава у облацима. Иза хоризонта се ваља нешто црно и тамно, негде тамо на маргинама наших живота чујемо да се спрема рат, али ми тек крећемо да живимо. И то нам се свиђа. На тренинзима одбојке приметим да се моји ортаци стално подгуркују и смејуље гледајући у мене. На мој упитни поглед они нехајно одмахују главом ка трибинама. А тамо у дванаестом реду, тачно на средини седи девојка. Сама. И безобразно ме гледа у очи тако да ја морам да склоним поглед. Одсеку ми се ноге и, наравно, погрешим. Тренер урла на мене, говори ми да сам смотан, да ме никад неће узети за први тим, а мене блам. Преко његове зазнојене ћеле ја гледам у лепу девојку која једе јабуку и смеје се крупним белим зубима. То је сестра мог ортака из одељења. Чека ме она испред сале и руком ми растури тек сложену фризуру. Ја се, као, наљутим и запнем да се одвојим од ње, али ме она сустиже и моли да се видимо у суботу. - Јој, не знам шта ће рећи Нешко, браним се ја, али неубедљиво. - Шта те брига шта ће рећи, неће он са тобом у биоскоп, одговара она и дува у своје промрзле прсте. - Јел' може моја рука у твој џеп, пита и без одговора је угура поред моје. Ходамо, а чини ми се да не додирујем земљу. Руке су нам једна поред друге и осећам како се њена рука лагано загрева. - Да ли да је ухватим за руку, или не? У размишљању ми прође оно мало времена до њене зграде у центру града. Она се одвоји од мене, лагано као пахуљица. - Еј, мали, у суботу, у пола осам. Не заборави!
Не знам ни сам како сам преживео до суботе. На тренинг нисам ни отишао, од мајке сам измолио неку мало свечанију кошуљу ( све моје су биле исечених рукава, како је и приличило бунтовнику без разлога), а отац је, намирисавши свој афтершејв на мојим још увек ћосавим образима, без питања, извадио неколико новчаница и смувао ми их у длан, прошапутавши - Немој да ме брукаш. Е, сад дал' је то била опомена, или подршка, ни дан- данас ми није јасно.
Каснила је. Ах, као и свака жена, много је каснила. А ја сам зачешљан и са ружом и маленом бомбоњером у рукама трпео бестидне погледе комшија које су туда пролазиле и питале се кога ја то чекам. А ја сам стоички трпео и чекао. Е, после неког времена, изгубио сам стрпљење и узео каменчић из оближњег паркића. И, таман да га хитнем ка њеном прозору кад се на улазу зграде појави мој френд, Нешко. - Ха-ха, мангупе, чекаш неку рибицу- рече он док је кришом палио цигарету. - Дођох да изгорим једну пљугу крадом. О'ш ти? - Ма, иди бре, коме је до цигарете сад- мислим у себи, и бога молим да му не сиђе сестра јер сам га жешће награјисао. Срећом, она касни. - И, која ти је та цава? Можда сам је и ја шетао? Мени ниједна одавде није промакла. - Меље к'о навијен. - А, јел' ти дала да је пипнеш? - Е, ајд' не сери!- прекидам га и онако забезекнутом му угурам и ружу и бомбоњеру у руке. Од беса растурам фризуру, тутнем руке у џепове и шутнем неку залуталу мачку која је такође дошла да ме гледа у свој мојој срамоти.
- Да ли има још неког ко ме није видео или питао шта радим овде?- дрекнуо сам из свег гласа док сам клизао ка свом удаљеном насељу. - Еј, бре, који ти је...?- једва, од беса, чујем Нешка.
Сутрадан, у школи, седим бесан. И сам. Сви ме обилазе. Сви сем мог другара. Спуста своје крупно тело на столицу поред мене и смешећи се каже - Добра ти она бомбоњера. Свежа. Омандали смо је швеца и ја у сласт. Али, кад сам јој рекао од кога је, умало се није угушила. Смеши се и даље. А његова рука стеже, до крви, моју док ми тихо говори - А ја, кретен мислим ти дошао по неку рибицу. Све ћу кости да ти поломим ако ми се сеја пожали на тебе. Јел' јасно? Поручила ти је да она части биоскоп. И бомбоњеру, у знак извињења. Кретени! После је све било на свом месту. И задњи ред у биоскопу и неки филми, и све ...
ТЕЖАК ФАУЛ
Сад смо већ на студијама. Била је колегиница. Фина девојка, из фине куће. И ја сам се правио фин, онолико колико ми је положај сиромашног студента то дозвољавао.Рецитовао сам јој Јесењина док смо чекали предавања и, одмах после тога га заборављао, јер страшно мрзим песнике. Поштовао сам све њене снобовске другарице, и пса сам јој поштовао, и заиста сам се трудио јер је то заслужила. Желео сам да то пријатељство прерасте у нешто више. Зимска ноћ се сјурила на град. Магла поред Кеја скривала је уџерице које би током дана квариле поглед на реку. Дорси је скакутао по снегу неколико метара испред нас док смо се ми лагано шетали парком расправљајући се о дубљем смислу неког филма кога смо, раније те недеље гледали, у заједничком друштву, у незагрејаној сали Дома војске. Дах нам се ледио а пара из наших уста додиривала се у ваздуху и наслућивала срећан крај. Да ли? На средини парка, непосредно над реком осамила се једна клупа над којом је сијалица бацала болесну жуту светлост која једва да се видела у густим праменовима магле. - Хајде да се тркамо до ње! - предложила је бивша атлетичарка и заговорница здравог живота. - А шта добија победник?- запитао сам ја мазно. - Победник .... Победник добија све!- цикнула је сјајног ока и изненада, без најаве, потрчала.
- Дакле, то је то!- помислих ја док сам се трудио да је стигнем. До клупе је било добрих стотинак метара које по снегу није било баш тако лако претрчати. У једном тренутку она клецну. Био сам јој на корак иза леђа и већ сам замишљао како је грлим ту, на обали реке, док нас мраз окива у вечној љубави. Али, авај! Глупи Дорси се умешао у нашу игру, и то право пред мојим ноге. Изгубио сам корак и почео да заостајем. Приметио сам како ме крајичком ока гледа и препознао победнички сјај. А онда је нешто у мени пукло. Запео сам да трчим као луд. Нисам ни стигао да удахнем поново ваздух, а већ сам је достигао. И она је црпела последњу снагу. Клупа се већ помаљала из магле. За коју секунду, и бићемо тамо. А, победник добија све! И ја сам запливао кроз тај хладни децембарски ваздух. И уклизао у девојку са леђа. Обема ногама. За црвени картон. Док је она лежала у снегу, ја сам додирнуо клупу и узвикнуо - Победник! А Дорси ме је попишкио од среће. Нажалост, моја срећа је кратко трајала. Устала је без речи и пошла ка другом крају парка. Храмљући и држећи руку у руци. На снегу је остало неколико капи крви. И сребрна минђуша. Дорси је и даље весело скакутао око ње. Биланс: Нагњечена рука, уганута нога и повређено срце. И гомила љутитих другарица које ће ми загорчавати живот где год би ме виделе. Упс!
И на крају, моја госпођа и ја на нашем првом првом изласку. - А заклетва?- питаћете ви. - Па, она је прва проговорила- одвратићу ја. И биће кратко, па се неће ни рачунати.
Године 1998. у наш град ( наш, јер је био заједнички, студентски) стигао је филм, који је и у таквој кинематографији, као што је америчка, био у бункеру четврт века. Уз карте делиле су се и кесе за повраћање. Разлог: гомила развратних и умоболних сцена. Имао сам две карте које сам са муком успео да набавим. На жалост, нисам успео да набавим другара довољно храброг и заинтересованог да ме испрати у том подухвату. И на крају сам кренуо сам. А на ходнику, испред моје студентске собе, сачекала ме је једна мала која се ту стално мотала у друштву мојих другара. Без обавеза. - Чујем да имаш карту вишка за биоскоп. - Имам, али то није филм за тебе- прошао сам поред ње. - Откуд ти знаш кад ме не познајеш? Осмех ми је затитрао на уснама. - У реду, али немој после да кажеш да те нисам упозорио. И издржала је цео филм. Одбила је кесу за повраћање, али је већи део филма главу држала дубоко заривену у моје раме, рукама стежући моју мишицу. Многи мушкаарци су напустили пројекцију. Али, она је остала. Због мене. Јесте да се враћала после пројекције на два метра растојања од мене и да је одбила позив на пиће панично одговоривши да мора да спрема испит, 26. децембра у десет сати увече, и да месец дана после тога није хтела да прича са мном, али је издржала и ... Ето, сад морам да носим панталоне у част нашег другог првог изласка, кога се уопште и не сећам. Али, " Ружичастих фламингоса" ћу се сећати за цео живот!
- Мени за љубав, драги. Продавачица боље огрну шал јер после тих речи температура у радњи опаде за неколико степени. Видим да је враг однео шалу и пристајем. Сузних очију, она задовољна, а ја преплашен, излазимо из радње. Госпођа се привија уз мене и поново шапуће:
- То ћеш носити за који дан, јел' да? Уједох се за језик! Ја не знам разлог због кога треба да обучем проклете панталоне!!! Једва сам чекао да останем сам и да претражим све датуме који би ми требало бити битни у животу. Ништа, човече! И венчање, и свадба, и рођење деце, и рођендани и ближих и даљих рођака, ништа се није уклапало. Од све муке сам и мајку консултовао, али ми ни она, и поред дужег монолога о кромањонској природи мушкарца који не памти ништа вредно жени, није могла помоћи. Шта ћу, зберем снагу, окупим децу око себе, злу не требало, да се смилује на њих, ако крене до тарапане и приупитам о разлогу куповине панталона. Прогутала је свој бес и, колико је то било могуће, смирено рекла: - То је у част нашег првог састанка. - Али, жено, ћути! Јесмо ли се заклели једно другом да о томе никоме никада, ни у најстрашнијим мукама, нећемо говорити! - У праву си, извини, славићемо наш други први излазак. И тек тако, решена ствар. А моје трауме? А моја инспирација?
Дакле, данас пишем о неуспелим првим изласцима. У ствари, нећу ништа да пишем, већ ћу да направим своју ранг- листу неуспешних излазака. Први излазак јесте леп, лептирићи у стомаку, пчеле у глави, влажни дланови и све то. О томе ја не пишем, досад сте схватили и сами. Ја пишем о великим очекивањима, а малим остварењима. Одувек сам више веровао у зимске љубави. Оне летње су ми биле нестварне, неухватљиве, трепераве као јара изнад асфалта. Веровао сам и верујем у зимске љубави јер ко је издржао све промрзлине од дугих чекања, ко је дочекао пролеће да се укукуљена девојка развије у прелепог лептира, тај зна о чему причам. Зато је и велики број мојих промашених уводних састанака из тог годишњег доба. Но, да почнемо.
ПРВА ЉУБАВ ЗАБОРАВА НЕМА
Други сам разред. Мали град у коме сам тада живео лагано се спрема да замре кад се, током лета, породице са својом школском децом изгубе на мору или код својих рођака на селу. Школа је при крају, и наш учитељ, висок скоро до фотографије давно почившег Председника већ нам објашњава да се не опуштамо много преко распуста. Не слушам га иако сам Председник ОЗ. Гледам једну малу црнку, трећа клупа до прозора. Бела хаљиница, црвена машница у коси. И, да скратим причу, одлучим ја да је изведем на сладолед. Код Пеливана, наравно. Проблем је тај, што у то време, нама деци није даван новац. Социјалистичко друштво у коме смо живели обезбеђивало нам је све потрепштине, сваком према потреби, па нам новца није требало. Дакле, недостајало ми је новца за сладолед. Срећом, мојим родитељима није. У њиховој спаваћој соби, на изнајмљеном нахсточићу као што је и соба са целокупним станом била изнајмљена, стајала је велика тегла препуна ситниша који је моја мајка, проверени штедиша и даљи дописни члан јеврејске заједнице, вредно сакупљала током године. Нико неће приметити кад ја узмем неколико новчића за куглу- две сладоледа. И, узмем ја новац, са намером да своју симпатију изведем у посластичарницу. И, не изведем је. Али, сладолед купим и поједем. И тако и други, и трећи, и пети пут. Скупим новац, али не скупим храброст да девојчицу позовем. Нисам ни дан- данас сигуран да ли ми је било жао да делим са неким те укусне велике кугле. Ипак, последњег дана школе чврсто одлучим да позовем и њу, моју опсесију, да поједемо сладолед. Видим је, скривен иза угла посластичарнице, како са другарицама прелази улицу. Правим искорак, али ме нешто спречава да кренем. Не, страх сам прележао. Био је то мој ћале, строг и страшно бркат. Мама је, наравно, открила да јој недостаје ситниш. - Једе ти се сладолед, а? Немам времена да му одговорим, да му објасним, већ ме његова рука граби око појаса и уноси у посластичарницу. - Дај од свих врста по једну, наређује строго, да га и радник за пултом уплашено загледа. Испред мене се паркира огроман корнет у коме се нашушорило десетак шарених кугли, целокупни асортиман СУР " Пеливан и син". - Једи! Сузе ми се сливају низ лице, али се не померам. - Једи! Глас оца не трпи поговор. Онако мокар од суза заривам лице у сладолед и једем. У том тренутку девојчице улазе у посластичарницу и зачуђено ме гледају како плачем и једем сладолед док мој отац стреља погледом зализаног Пеливановог сина који мусавом крпом покушама да скине мувин испљувак са стакла на фрижидеру за сладолед. Срећа је моја да смо се на крају тог лета преселили у други, већи град, па своју симпатију више нисам видео. А сладолед од тад више не арчим. Чак ни онај на дрвце.
ДРУГА ЉУБАВ, ТАКОЂЕ, ЗАБОРАВА НЕМА
Ово је, у ствари прва љубав, она са лептирићима и осталим бубама. У глави и у уху. Сад смо у средњој школи, живимо р'н'р, ноге су нам на земљи, а глава у облацима. Иза хоризонта се ваља нешто црно и тамно, негде тамо на маргинама наших живота чујемо да се спрема рат, али ми тек крећемо да живимо. И то нам се свиђа. На тренинзима одбојке приметим да се моји ортаци стално подгуркују и смејуље гледајући у мене. На мој упитни поглед они нехајно одмахују главом ка трибинама. А тамо у дванаестом реду, тачно на средини седи девојка. Сама. И безобразно ме гледа у очи тако да ја морам да склоним поглед. Одсеку ми се ноге и, наравно, погрешим. Тренер урла на мене, говори ми да сам смотан, да ме никад неће узети за први тим, а мене блам. Преко његове зазнојене ћеле ја гледам у лепу девојку која једе јабуку и смеје се крупним белим зубима. То је сестра мог ортака из одељења. Чека ме она испред сале и руком ми растури тек сложену фризуру. Ја се, као, наљутим и запнем да се одвојим од ње, али ме она сустиже и моли да се видимо у суботу. - Јој, не знам шта ће рећи Нешко, браним се ја, али неубедљиво. - Шта те брига шта ће рећи, неће он са тобом у биоскоп, одговара она и дува у своје промрзле прсте. - Јел' може моја рука у твој џеп, пита и без одговора је угура поред моје. Ходамо, а чини ми се да не додирујем земљу. Руке су нам једна поред друге и осећам како се њена рука лагано загрева. - Да ли да је ухватим за руку, или не? У размишљању ми прође оно мало времена до њене зграде у центру града. Она се одвоји од мене, лагано као пахуљица. - Еј, мали, у суботу, у пола осам. Не заборави!
Не знам ни сам како сам преживео до суботе. На тренинг нисам ни отишао, од мајке сам измолио неку мало свечанију кошуљу ( све моје су биле исечених рукава, како је и приличило бунтовнику без разлога), а отац је, намирисавши свој афтершејв на мојим још увек ћосавим образима, без питања, извадио неколико новчаница и смувао ми их у длан, прошапутавши - Немој да ме брукаш. Е, сад дал' је то била опомена, или подршка, ни дан- данас ми није јасно.
Каснила је. Ах, као и свака жена, много је каснила. А ја сам зачешљан и са ружом и маленом бомбоњером у рукама трпео бестидне погледе комшија које су туда пролазиле и питале се кога ја то чекам. А ја сам стоички трпео и чекао. Е, после неког времена, изгубио сам стрпљење и узео каменчић из оближњег паркића. И, таман да га хитнем ка њеном прозору кад се на улазу зграде појави мој френд, Нешко. - Ха-ха, мангупе, чекаш неку рибицу- рече он док је кришом палио цигарету. - Дођох да изгорим једну пљугу крадом. О'ш ти? - Ма, иди бре, коме је до цигарете сад- мислим у себи, и бога молим да му не сиђе сестра јер сам га жешће награјисао. Срећом, она касни. - И, која ти је та цава? Можда сам је и ја шетао? Мени ниједна одавде није промакла. - Меље к'о навијен. - А, јел' ти дала да је пипнеш? - Е, ајд' не сери!- прекидам га и онако забезекнутом му угурам и ружу и бомбоњеру у руке. Од беса растурам фризуру, тутнем руке у џепове и шутнем неку залуталу мачку која је такође дошла да ме гледа у свој мојој срамоти.
- Да ли има још неког ко ме није видео или питао шта радим овде?- дрекнуо сам из свег гласа док сам клизао ка свом удаљеном насељу. - Еј, бре, који ти је...?- једва, од беса, чујем Нешка.
Сутрадан, у школи, седим бесан. И сам. Сви ме обилазе. Сви сем мог другара. Спуста своје крупно тело на столицу поред мене и смешећи се каже - Добра ти она бомбоњера. Свежа. Омандали смо је швеца и ја у сласт. Али, кад сам јој рекао од кога је, умало се није угушила. Смеши се и даље. А његова рука стеже, до крви, моју док ми тихо говори - А ја, кретен мислим ти дошао по неку рибицу. Све ћу кости да ти поломим ако ми се сеја пожали на тебе. Јел' јасно? Поручила ти је да она части биоскоп. И бомбоњеру, у знак извињења. Кретени! После је све било на свом месту. И задњи ред у биоскопу и неки филми, и све ...
ТЕЖАК ФАУЛ
Сад смо већ на студијама. Била је колегиница. Фина девојка, из фине куће. И ја сам се правио фин, онолико колико ми је положај сиромашног студента то дозвољавао.Рецитовао сам јој Јесењина док смо чекали предавања и, одмах после тога га заборављао, јер страшно мрзим песнике. Поштовао сам све њене снобовске другарице, и пса сам јој поштовао, и заиста сам се трудио јер је то заслужила. Желео сам да то пријатељство прерасте у нешто више. Зимска ноћ се сјурила на град. Магла поред Кеја скривала је уџерице које би током дана квариле поглед на реку. Дорси је скакутао по снегу неколико метара испред нас док смо се ми лагано шетали парком расправљајући се о дубљем смислу неког филма кога смо, раније те недеље гледали, у заједничком друштву, у незагрејаној сали Дома војске. Дах нам се ледио а пара из наших уста додиривала се у ваздуху и наслућивала срећан крај. Да ли? На средини парка, непосредно над реком осамила се једна клупа над којом је сијалица бацала болесну жуту светлост која једва да се видела у густим праменовима магле. - Хајде да се тркамо до ње! - предложила је бивша атлетичарка и заговорница здравог живота. - А шта добија победник?- запитао сам ја мазно. - Победник .... Победник добија све!- цикнула је сјајног ока и изненада, без најаве, потрчала.
- Дакле, то је то!- помислих ја док сам се трудио да је стигнем. До клупе је било добрих стотинак метара које по снегу није било баш тако лако претрчати. У једном тренутку она клецну. Био сам јој на корак иза леђа и већ сам замишљао како је грлим ту, на обали реке, док нас мраз окива у вечној љубави. Али, авај! Глупи Дорси се умешао у нашу игру, и то право пред мојим ноге. Изгубио сам корак и почео да заостајем. Приметио сам како ме крајичком ока гледа и препознао победнички сјај. А онда је нешто у мени пукло. Запео сам да трчим као луд. Нисам ни стигао да удахнем поново ваздух, а већ сам је достигао. И она је црпела последњу снагу. Клупа се већ помаљала из магле. За коју секунду, и бићемо тамо. А, победник добија све! И ја сам запливао кроз тај хладни децембарски ваздух. И уклизао у девојку са леђа. Обема ногама. За црвени картон. Док је она лежала у снегу, ја сам додирнуо клупу и узвикнуо - Победник! А Дорси ме је попишкио од среће. Нажалост, моја срећа је кратко трајала. Устала је без речи и пошла ка другом крају парка. Храмљући и држећи руку у руци. На снегу је остало неколико капи крви. И сребрна минђуша. Дорси је и даље весело скакутао око ње. Биланс: Нагњечена рука, уганута нога и повређено срце. И гомила љутитих другарица које ће ми загорчавати живот где год би ме виделе. Упс!
И на крају, моја госпођа и ја на нашем првом првом изласку. - А заклетва?- питаћете ви. - Па, она је прва проговорила- одвратићу ја. И биће кратко, па се неће ни рачунати.
Године 1998. у наш град ( наш, јер је био заједнички, студентски) стигао је филм, који је и у таквој кинематографији, као што је америчка, био у бункеру четврт века. Уз карте делиле су се и кесе за повраћање. Разлог: гомила развратних и умоболних сцена. Имао сам две карте које сам са муком успео да набавим. На жалост, нисам успео да набавим другара довољно храброг и заинтересованог да ме испрати у том подухвату. И на крају сам кренуо сам. А на ходнику, испред моје студентске собе, сачекала ме је једна мала која се ту стално мотала у друштву мојих другара. Без обавеза. - Чујем да имаш карту вишка за биоскоп. - Имам, али то није филм за тебе- прошао сам поред ње. - Откуд ти знаш кад ме не познајеш? Осмех ми је затитрао на уснама. - У реду, али немој после да кажеш да те нисам упозорио. И издржала је цео филм. Одбила је кесу за повраћање, али је већи део филма главу држала дубоко заривену у моје раме, рукама стежући моју мишицу. Многи мушкаарци су напустили пројекцију. Али, она је остала. Због мене. Јесте да се враћала после пројекције на два метра растојања од мене и да је одбила позив на пиће панично одговоривши да мора да спрема испит, 26. децембра у десет сати увече, и да месец дана после тога није хтела да прича са мном, али је издржала и ... Ето, сад морам да носим панталоне у част нашег другог првог изласка, кога се уопште и не сећам. Али, " Ружичастих фламингоса" ћу се сећати за цео живот!
Нема коментара:
Постави коментар