Посматрао је како пахуљице цимета лагано падају на белило које су исијавала анденте кувана зрнца пиринча. Госпођица Хаџивулић је инсистирала да пиринач увек буде анденте, полукуван, како би се правилно развијала вилица. Мирис зачина предухитри старицу која је лагано , вукући ноге у изношеним кућним папучама, пристизала и преплави малу, али пријатну собу којом је доминирао црни кућни клавир који је, види се, памтио и боље дане. Као, уосталом, и госпођа.
„ Изволи, младићу“, уздахну она и лагано спусти порцуланску чинију на угао секретер стола крај кога је, на њему припадајућој столици, седео Стефан. Захвално ју је погледао и као и много пута до тада, у тишини, појео топли сутлијаш. „ Одличан, као и свих ових година“, рече Стефан и одложи кашичицу поред чинијице. Госпођица Хаџивулић размакну усне у нешто што је требало да буде осмех. „ То је, ипак, рецепт моје мајке. Она је то донела са собом у мираз из господске куће“, глас јој се за тренутак изгуби док је враћала посуду у кухињу. Онда настави, носећи у рукама новине: „ Данас нећемо читати умрлице. Само хронику. Нешто сам сањала госпођу Агатоновић, па не бих да чујем нешто ружно.“ Стефан прочисти грло док се стара гопођица увијала у плетену мараму и лагано смештала у фотељу која је била окренута улици. Тако јој он, већ је томе пуних двадесет година, скоро свакодневно чита хронику и умрлице из новина које јој, опет, свакодневно поштар уредно испоручује. Стефан би, понекад, због обавеза, и пропустио седељку код госпође, поштару је била обавеза да не пропусти доношење новина.
Упознали су се сасвим случајно, као што то обично и бива са стварима које треба да потрају дуго, за цео живот. Тек су се били доселили из блатњавог предграђа у коцком поплочану стару улицу, коју су окруживале некада монументалне, а тада већ оронуле зграде. Стефан се враћао из школе, ознојен од фудбала, и шутирао пожутели лист који је ношен кошавом залутао из неке улице која се дичила дрворедом. Тада је приметио старију жену која се мучила да се, са пар цегера у рукама, склони од ветра у оближњу зграду. Васпитан да помаже својим комшијама, пришао је старици и помогао јој да однесе ствари у свој стан на другом спрату. Као знак захвалности, понудила га је сутлијашем. Тако је све кренуло. Убрзо је упознала и његову мајку, ситну и од многих порођаја, уморну жену. Понудила се да малог Стефана подучава клавиру. Бесплатно, наравно. И тако је Стефан, са нотном свеском у рукама, свакодневно долазио на други спрат, алком куцао на тешка храстова врата и тихо седао за клавир. Ћутке би одслушао све жалопојке о времену, ценама и злим људима, ћутке би одсвирао све скале и етиде које би вежбали и проговорио би, односно прочитао би тек новине које би му потурила. „ Философија марве“, прокоментарисала би понекад госпођица Хаџивулић када би је посебно наљутило то Стефаново ћутање, „ ћути и трпи, и у јарму скапај!“
Године су пролазиле. Стефан је растао, ћутљив и пажљив, а госпођица Хаџивулић је старила, али неприметно, скоро па мумифицирана. Њихови ритуали су се наставили, мада проређени као коса на госпођичином темену које је она покушавала да прикрије ношењем уметка. Стефан је завршио музички конзерваторијум и вратио се у свој град како би предавао у школи. Старица је била поносна на његов успех, наравно, али је то вешто прикривала. Уосталом, никада и није показивала емоције, више него што је етикецијом било дозвољено. Само једном ју је Стефан, дошавши нешто раније у њен стан, приметио како безгласно јеца док тихо брише једну пожутелу фотографију. На њој је био капетан 512. Украјинског стрељачког пука Всеволод Семјонович Уримов, флаутиста. Он је био прва и непрежаљена Хаџивулићкина љубав. Упознали су се на приредби у бившем Официрском дому где је Волођа свирао, а Светлана Хаџивулић, градска лепотица, га пратила у Росинијевим варијацијама Фредерика Шопена. Заволели су се и обећали једно другом исте вечери јер те 1944. све се радило напречац и спонтано, у незнању шта доноси сутрашњи дан. А Волођи је донео нови покрет, на Берлин, како су се тада црвеноармејци заклињали. А Светлана Хаџивулић је стајала на леденој децембарској кошави и махала. И надала се да ће се В.С. Уримов, флаутиста, једног дана, како је и обећао, вратити. А он се није вратио. Као што се нису вратили многи ратници који су девојкама обећавали да ће их оженити уз трубе кад ратне трубе престану да свирају. Госпођица Хаџивулић је увек веровала да је њен Волођа пао на некој strasse у Берлину, чврсто стишћући на грудима прамен њене као украјинско жито светле косе. И једном годишње она је пустала сузу за тим никад упознатим, а непреболно вољеним човеком.
Стефан још увек није волео. Онако право, како је Госпођица волела. Имао је он неке везе, увек дечачке. Али, праву девојку није имао. Био је тих, а девојке су волеле младиће чија су уста била пуна сопственог ега. Отац га је неколико пута питао за девојке, нудио му новаца, пошто искуство није имао да понуди, па је заћутао. Мајка би болно уздисала док је пеглала небројене кошуље и веш његових браће и сестара и окретала се икони на зиду, мрмљајући само њој разумљиве речи. „ Даће добри Бог, па ће и она једном умрети. А теби ће оставити стан. Да се ожениш и живиш као човек“, рекла му је једном док је кретао на виђење са госпођицом Хаџивулић. „ Да то више никад ниси рекла!“, зајечао је скоро Стефан и излетео у блистав дан. Знао је он да стара дама нема родбине, али му никада на памет није пало да извуче неку корист од ње. А она као да није планирала да се повуче са овог света. Два пута јој је срце стало, оперисала је кук, ноге су је издавале, али је она и даље битисала. Када би јој понекад Стефан уређивао нокте ( мада ретко јер Госпођица није волела телесни додир) ,осећао би како из ње избија хладноћа, као из гроба. Ти дуги, танки, уметнички прсти били су ледени, без даха живота у себи. А, опет, сваког јутра, они би размакли жалузине и пустали светлост живота у собу старе девојке.
Једног од оних раних пролећних дана када се обданица незнатно продужи, а зубато сунце измами на улице људе којима је доста зимског скривања по прегрејаним собама, седео је Стефан крај прозора и посматрао смрачену улицу. Није био заинтересован за дешавања на улици, већ је само учтиво окренуо главу од госпођице која је тог тренутка телефонирала госпођи Агатоновић која је, гле чуда, успешно преживела њен ружан сан. А онда му је пажњу привукла малени одсјај који је убрзо утрнуо. Па још један. Чудно је то како ситница може заокупити пажњу човека више него каква капитална ствар. У скоро правилним размацима на земљу су издишући капљале ватрене сузице. Стефан искрену главу покушавајићи да одгонетне извор тог малог ватреног слапа. Кап! Хитро подиже поглед и на маленом прозору купатила на трећем спрату зграде, која се била испрсила на углу улице неких десетак метара од места где је он седео, запази девојку која се горњим делом тела била избацила из маленог отвора као да ће следећег тренутка скочити на улицу. Стефан се нервозно промешкољи у фотељи. Беше му непријатно што ће присуствовати трагедији. Већ је пошао да замоли Госпођицу да позове неку службу ( није знао да ли је то задатак за Хитну помоћ, полицију или ватрогасце, и ко се, уосталом и треба бринути о потенцијалним самоубицама!?!) кад девојка принесе цигарету устима и жудно повуче дим. Стефану лакну. Ово је био само случај тајног уживаоца цигарета. Принесе руку челу да обрише грашке зноја, али му рука застаде у ваздуху. Девојка од прекопута, несуђени имагинарни самоубица, га је приметила. И осмехнула му се широким задовољним осмехом. Повукла је још један дим, цигарету пажљиво угасила на симсу и спретно нестала у маленом оквиру. Стефан се унервози. „ Помислиће да сам је шпијунирао, да сам сексуални манијак. А, и она, шта ради на симсу прозора на трећем спрату?“ Из мисли га прекиде сипљив кашаљ Светлане Хаџивулић која је њиме најављивала крај данашње сесије. Била је уморна и љута на гопођу Агатоновић која се, и поред узнемирујућих знакова, осећала сасвим добро. Младић се опрости напоље и изађе у пролећни мрак, светао и свеж.
Док је прелазио улицу, несвесно је подигао главу ка трећем спрату уверен да је девојка и даље тамо. Није је било. Увуче главу дубље у крагну и настави даље, понет некаквом чудном емоцијом. „ Шпијунираш, а! Манијаче!“, зачу се оштро глас из мрака хаустора. Стефан се укопа.
„ Гледаш невине девојке у купатилу, лоло један“, подсмешљиво додаде девојка израњајући из мрака у узаној белој, до кукова, јакни. „ Ма, не, ја .... случајно... седео сам“, ушепртља се младић. „ Гледај ти, само гледај, ништа неће зафалити. Ја сам Соња.“ Прихвати уплашено њену малу топлу шаку и чврсто је стегну. „ Лакше мало, где си навр'о“, насмеја се гледајући га право у очи. „ А, како се ти зовеш, манијаче?“ „ С...Стефан“, одговори и даље јој држећи руку. „ У реду, С...Стефане, сад ми можеш пустити руку. И званично смо се упознали“. Пусти јој руку као опарен. Поцрвенео је. „ У, ала си ти нека чудна цвећка! Дај упаљач!“ „ Немам, не пушим“, одговори он, сад већ прибран. „ Благо теби, а ја гутам цигарете, а онај шишмиш код кога станујем непушач, па врат ломим горе кад ме ухвати криза. А, оно је твој стан?“ „ Ма, не, пријатељичин“, рече Стефан, изненађен оваквом непосредношћу. „ Аха, пријатељичин, а овамо гледаш прекопута!“ „ Не, погрешно си схватила, она има .... па, преко деведесет година“. „ Значи, бабојебац. Ех, судбино, а таман си ми се свидео!“ Он се нагло уозбиљи. Није му било јасно одакле јој такво право. Продужи корак. „Балавица.“ „ Стани, стани, молим те“, задихано се приби уз њега, „ ја сам само мало љубоморна. За казну да ме водиш на колаче. А јел' имаш ти свој стан?“ Није затварала уста. Лепа уста, морао је да призна. „ Немам. У ствари имам, али нас је тамо .... Много нас је“. „ Схватам. Шта ћеш, не можеш у животу све да имаш, зар не?“
И тако су Соња, апсолвент психологије, и Стефан, професор музике, почели да се виђају. Како су дани постајали дужи, тако су и њихове вечерње шетње трајале све дуже и дуже. Држали су се за руке, гледали у небо, пљуцкали са моста у реку и дуго, дуго се љубили у мрачном хаустору где је Соња редовно одвијала сијалице како им ништа не би сметало интимности пољупца.
Једног топлог јунског поподнева Стефан је остао нешто дуже код госпођице Хаџивулић. Стара дама је данима уназад патила од срца, долазила је и лекарска екипа, тако да је била узнемиренија него иначе. У посети јој је био и господин Теокаревић, породични адвокат. Дуго су, тог поподнева, претурали по папирима на столу и сређивали породичну заоставштину.
„ Госпођица Светлана жели да све буде на свом месту“, помало уморно је напоменуо адвокат Теокаревић Стефану који му је отворио врата. Док је старица стављала папире у кутију обложену чојом, Стефан се спустио у фотељу крај прозора и погледао ка Соњином прозору. Није је било, наравно. Тог поподнева полагала је последњи испит и није желела да буде у њеној близини. „ Да не кажем којим случајем нешто погрешно, манијаче мој“, пољубила га је хитро у образ и одлепршала ка факултету. Несвесно је помиловао свој образ, тражећи на њему трагове тих малих свежих усана. „ Младићу, нешто се дешава са вама у последње време. Изгледате ми одсутно“. Пречуо ју је. У последње време, старица је имала обичај причати сама са собом. Одсјај сунца паде му на образ. Миш! Са прозора му је Соња огледалцетом давала сигнале. Широк осмех јој је украшавао лице. Лева братела јој спаде са рамена. Стефан се насмеја. Рука му лагано крену ка џепу панталона.
„ Шта то радите, младићу?“, старичин глас зашушта јаче него иначе. Сноп сунца га заслепи док се окретао ка гласу. Примети ју је како стоји у аури. „ Како вас није срамота! Тако лепо васпитани!“, глас је добијао на снази. „ Али, ја .. ја нисам ...“, сметено је покушао да се одбрани, држећи и даље руку у џепу. „ Ах, знала сам ја, знала сам! Никад од вас господин! Менталитет је то стоке, да ! Само би да се парите и ждерете! Онанишете! У мојој кући! Напоље!“ Вриснула је из све снаге. У Стефану нешто пуче. Крену ка Светлани Хаџивулић. „ Хоћеш да знаш да ли дркам? Него шта, него дркам! Ја сам за вас животиња. Прљава и дивља звер коју сте се изволели преобликовати у пристојног човека. Господина? Бабо једна матора, двадесет година те служим, двадесет година трпим твоје јадиковке, твоје реуме, фрасове и читуље, ни реч ни не кажем, а ти мени да сам стока. Јесам ли ја крив што те је тај твој Рус, Волођа, сјебао и вратио се у своју Украјину да тамо јебава колхоскиње, а тебе оставио недојебану да свиснеш у овој улици. Јесам ли ја крив?“ Рука крену ка једном од везених јастучића на Луј канабеу. „ А могла си лепо да умреш, мирно у сну, и да ми оставиш ово гнездо. Заслужио сам га јер сам као стока морао да те трпим, стоко једна!“ Прислони јој јастуче на лице. „ Шта то радите, младићу!?!“, глас се, просто у неверици, утиша испод јастука.
„ Шта то радите, младићу? Стефане, јесте ли добро?“ Први пут га је за ових двадесет година госпођица Хаџивулић назвала именом. Положила је своју суву хладну уметничку руку на његово теме. Пријала му је хладноћа која је излазила из ње. „ Јесам госпођо, само ме је сунце мало докачило. Дуго сам био поред прозора. Брзо извуче руку из џепа, постиђен. „ Телефон вам звони. Требало би да се јавите. И да ожените ту девојку, Соњу. Чини ми се да то заслужује. А онда ће и све бити лакше у животу. Верујте ми на реч“. Стефан дубоко удахну, борећи се за ваздух. „ Оно ... оно од малопре, био је сан, тренутак слабости“, тетурао се као опијен ка вратима. На степеништу стаде, окрете се и климну главом сенци у вратима стана госпођице Светлане Хаџивулић.
„ Пожурите, Стефане, она вас чека! И, дођите сутра. Да читамо новине.“ На дисплеју телефона стајао је знак за поруку. Од Соње. Нестрпљиво је притиснуо дугме. „ Манијаче, положила сам! Сад можеш да ме жениш. Чекам те у осам код посластичаре. Водим те на сутлијаш са циметом“.
Нема коментара:
Постави коментар