Сведоци смо последњих година новог манира у мас- медијима: култура хране, храна као уметничко дело, храна, не као извор живота, већ као његов саставни део... Бомбардују нас са свих страна количинама угљених хидрата, масти и витамина које смемо, на дневној бази, унети у свој организам, опомињу да су нам шпаргла и шаргарепа најбољи пријатељи, а да је бели шећер бела смрт. У реду, схватио сам да се треба наћи нова занимација за масу, после аеробика и секс- скандала, али шта ћемо у тој глазираној причи ми, мушкарци?
Мој покојни деда, Гад рест хиз соул, кухињу је познавао само утолико што ју је саградио и у њу убацио смедеревца. Његов однос према том делу куће је био амбивалентан- окренуо би се у неодређеном правцу зазвао моју баку и питао је да ли је готов ручак. И толико. Нити је улазио, нити питао о кухињи. Мој тата је, наравно, еволуирао. Уме да погоди врата која воде у кухињу и да се, без превеликих проблема, из ње изгуби истог тренутка када моја мајка завапи како не може више да га храни и да чисити и пере за њим. Он се тада, једноставно, пресели спрат више, на нову адресу. У моју кухињу. Од кухињских вештина савладао је трешење столњака у свим могућим временским условима. За кување кафе, нисам сигуран. Постоји урбана легенда да је мој ћале некад кувао добру кафу, али ја то, за мог живота, нисам успео да региструјем.
Ја сам, као и сваки врли син свога доброг оца и генетски баштиник свога деда, прекинуо са том праксом. Јер, не можете бити најмлађи мушки члан фамилије ако нисте успели да разочарате своје претке. Дакле, ја се добро сналазим у кухињи. Не, ја владам кухињом! Ај'м кинг оф д лизардс! Ја хипстеришем о храни, ја преузимам ингеренције шефа, ја ... сам Дејан Андрејић и навукао сам се на кување. И да још једном приупитам: " Шта је то у мушкарцу што га гони ка кухињи?"
Дијахронијски гледано, мушкарац и јесте тај који је набављао храну док смо се још гањали и парили са газелама. Мирис и текстура крви у сваком мушкарцу узбуркају сећања на те славне дане када се знало ко носи дете, а ко носи копље. Ерго, данашњи потомак славног ловца на антилопе веома студиозно прилази лову на намирнице. Списак који му је дат на разматрање употпуњен је његовим запажањима о врсти, квалитету и цени појединог артикла са списка. Он ЗНА где је месо квалитетније и укусније, а не јефтиније. Мушкарац кувар не гледа у кућни буџет, он ЈЕСТЕ кућни буџет. Или бар има црни фонд. Добар месар или пиљар љубоморно се чува и негује. За разлику од женске популације која се хвали својим добављачима живежних производа, мушкарац не одаје куварске јатаке своје, ни у најстрашнијим мукама. Он их пита за здравље, интересује се каква је била година, саосећајно клима главом на њихове свакидашње јадиковке и усрдно псује власт која човеку не допушта да се обогати од свог рада. Наш куварски геније замеће своје трагове, редовно мења трасу одласка до изабраног роштиљџије,а све у циљу стратешког прикривања извора његовог тријумфа. Зато је срећан када се са пуним кесама ђаконија појави на вратима кухиње јер је, још једном, успешно, омогућио својој породици да преживи у овом суровом свету.
Друга ствар због које мушкарци несвесно воле кухињу су алатке и оружје. Ко каже да се мушко најлепше осећа у гаражи? Гараже су за пичке! Погледајте само вашу фијоку са прибором за кување. У мојој се налази довољно ножева, ножића, чакија, перореза, сатара, сврдала, тестера, батова, чекића, крцкалица, шиљака и других неименованих грозоморних ствари, довољних да се обашка наоружа једна овећа комбинована четничко- усташко- инквизиторска чета. А тек кад кренемо да транжирамо месо. Тачно се у погледу сваког од нас види сјај витешких времена кад се мушкост доказивала хватањем у кости и проливањем туђе крви. Чик аутомеханичар нек покуша да створи ту слику стежући ауспух. Па, што не иде, не иде! Кољемо ми и лупамо по црвенкастом сочном розбифу, а пред очима нам шеф, онај набилдовани са плаже летос у Грчкој што га је жена одмеравала, драги лик таште ... То клање и убијање вам чисто дође као терапија.
Трећа, и по мени, најважнија ствар појаве мушкарца у кухињи је његова повређена сујета. Деценијама уназад говори се о родној равноправности. Полако, али сигурно, жене преузимају планету. Возе авионе, камионе, ишле су и у свемир. Еј, бре и војску служе. А о томе да су и мушкарци почеле да буду, да не причам. Стога, није уопште било претпоставити да ће се у дводимензионалном биковском мозгу једног обичног мушкараца као једино тактички врдно решење наћи идеја да се сруши бастион женствености- кухиња! Ако не можемо да их победимо- придружићемо им се! Али, иза тога се крије подмукли женски план. Праве се незаштићене и недостојне положаја, клече као Клеопатра под ногама свог Марка Аурелија, и препуштају нам своје краљевство да се њиме дичимо и владамо. А, оне ће, док се слоновки трапаво мувамо по кухињи, мастимо и прскамо около, рибамо и перемо судове, отићи са другарицама на ручак и кафицу оговарања. А ону нашу меснату скаламерију ће похвалити и бацити у канту док не гледамо.
Па ви, мушкарци, следећи пут кад купујете јаја на пијаци, опипајте своје чело. Да вам можда не расту рогови?
Мој покојни деда, Гад рест хиз соул, кухињу је познавао само утолико што ју је саградио и у њу убацио смедеревца. Његов однос према том делу куће је био амбивалентан- окренуо би се у неодређеном правцу зазвао моју баку и питао је да ли је готов ручак. И толико. Нити је улазио, нити питао о кухињи. Мој тата је, наравно, еволуирао. Уме да погоди врата која воде у кухињу и да се, без превеликих проблема, из ње изгуби истог тренутка када моја мајка завапи како не може више да га храни и да чисити и пере за њим. Он се тада, једноставно, пресели спрат више, на нову адресу. У моју кухињу. Од кухињских вештина савладао је трешење столњака у свим могућим временским условима. За кување кафе, нисам сигуран. Постоји урбана легенда да је мој ћале некад кувао добру кафу, али ја то, за мог живота, нисам успео да региструјем.
Ја сам, као и сваки врли син свога доброг оца и генетски баштиник свога деда, прекинуо са том праксом. Јер, не можете бити најмлађи мушки члан фамилије ако нисте успели да разочарате своје претке. Дакле, ја се добро сналазим у кухињи. Не, ја владам кухињом! Ај'м кинг оф д лизардс! Ја хипстеришем о храни, ја преузимам ингеренције шефа, ја ... сам Дејан Андрејић и навукао сам се на кување. И да још једном приупитам: " Шта је то у мушкарцу што га гони ка кухињи?"
Дијахронијски гледано, мушкарац и јесте тај који је набављао храну док смо се још гањали и парили са газелама. Мирис и текстура крви у сваком мушкарцу узбуркају сећања на те славне дане када се знало ко носи дете, а ко носи копље. Ерго, данашњи потомак славног ловца на антилопе веома студиозно прилази лову на намирнице. Списак који му је дат на разматрање употпуњен је његовим запажањима о врсти, квалитету и цени појединог артикла са списка. Он ЗНА где је месо квалитетније и укусније, а не јефтиније. Мушкарац кувар не гледа у кућни буџет, он ЈЕСТЕ кућни буџет. Или бар има црни фонд. Добар месар или пиљар љубоморно се чува и негује. За разлику од женске популације која се хвали својим добављачима живежних производа, мушкарац не одаје куварске јатаке своје, ни у најстрашнијим мукама. Он их пита за здравље, интересује се каква је била година, саосећајно клима главом на њихове свакидашње јадиковке и усрдно псује власт која човеку не допушта да се обогати од свог рада. Наш куварски геније замеће своје трагове, редовно мења трасу одласка до изабраног роштиљџије,а све у циљу стратешког прикривања извора његовог тријумфа. Зато је срећан када се са пуним кесама ђаконија појави на вратима кухиње јер је, још једном, успешно, омогућио својој породици да преживи у овом суровом свету.
Друга ствар због које мушкарци несвесно воле кухињу су алатке и оружје. Ко каже да се мушко најлепше осећа у гаражи? Гараже су за пичке! Погледајте само вашу фијоку са прибором за кување. У мојој се налази довољно ножева, ножића, чакија, перореза, сатара, сврдала, тестера, батова, чекића, крцкалица, шиљака и других неименованих грозоморних ствари, довољних да се обашка наоружа једна овећа комбинована четничко- усташко- инквизиторска чета. А тек кад кренемо да транжирамо месо. Тачно се у погледу сваког од нас види сјај витешких времена кад се мушкост доказивала хватањем у кости и проливањем туђе крви. Чик аутомеханичар нек покуша да створи ту слику стежући ауспух. Па, што не иде, не иде! Кољемо ми и лупамо по црвенкастом сочном розбифу, а пред очима нам шеф, онај набилдовани са плаже летос у Грчкој што га је жена одмеравала, драги лик таште ... То клање и убијање вам чисто дође као терапија.
Трећа, и по мени, најважнија ствар појаве мушкарца у кухињи је његова повређена сујета. Деценијама уназад говори се о родној равноправности. Полако, али сигурно, жене преузимају планету. Возе авионе, камионе, ишле су и у свемир. Еј, бре и војску служе. А о томе да су и мушкарци почеле да буду, да не причам. Стога, није уопште било претпоставити да ће се у дводимензионалном биковском мозгу једног обичног мушкараца као једино тактички врдно решење наћи идеја да се сруши бастион женствености- кухиња! Ако не можемо да их победимо- придружићемо им се! Али, иза тога се крије подмукли женски план. Праве се незаштићене и недостојне положаја, клече као Клеопатра под ногама свог Марка Аурелија, и препуштају нам своје краљевство да се њиме дичимо и владамо. А, оне ће, док се слоновки трапаво мувамо по кухињи, мастимо и прскамо около, рибамо и перемо судове, отићи са другарицама на ручак и кафицу оговарања. А ону нашу меснату скаламерију ће похвалити и бацити у канту док не гледамо.
Па ви, мушкарци, следећи пут кад купујете јаја на пијаци, опипајте своје чело. Да вам можда не расту рогови?
Нема коментара:
Постави коментар