TAJLAND JE NOVA GUČA

- Gospodine Premijeru, dobro jutro!

- Mhm, šta se desilo, gde gore visoke peći?

- Probudite se, vreme je!

- Šta probudite se!?! Gde vi vidite da ja spavam? Ja sam samo ustao da bih ponovo legao! Nemam ja vremena za spavanje od brige za moj napaćeni narod! Ja ne spavam, ja kontempliram! I šta je ovo, gde smo sada mi?

- Mi smo na Tajlandu, gospodine. 

- Na Tajlandu? Šta ćemo mi tamo?

- Organizovali smo zasedanje Vlade na Tajlandu, gospodine. Sećate se, vi ste potpisali?

- Ja potpisujem svašta, nemojte se vaditi na to. Jednom ste mi podmestili da potpišem i sastav Vlade, pa eto gde smo došli.

- Pa na Tajland, gospodine, rekla sam Vam.

- O, Bože … A zašto na Tajland? Imaju li oni neke investicije u našoj zemlji?

- Nemaju, ali mi ulažemo u njihov Turizam.

- Načuo sam nešto, samo ne mogu da napipam ko je to pustio u (v)etar.

- Ako ćete moje mišljenje, Velja Ilić. Kako taj pusti u kancelariji, sve mi je fikuse posušio.

- Dobro, dobro, o tome ćemo kasnije. Dajte mi sada da se obučem. Aaaaaaaa, šta je ovo? Kakva je ovo suknja? Da nije LGBT pokret ušao u Vladu dok sam spav…konteplirao?

- Nije, nije, gospodine. Ovo je tradicionalna tajlandska muška nošnja.

- Šta, oni su svi … rodno ravnopravni. Uuuuh, što godi! Mmmm, osećam tajlandaranje. Sad ću da izađem pred članove Vlade i da im pokažem da imam mu…

- Sve mi to znamo, gospodine. Samo pravo.

- Ko mi se to mota oko …? Šta ćeš ti ovde, Stefanoviću?

- Pa ja… ja sam uvek uz vas.

- Ne moraš da budeš iza mene, dahćeš mi u vrat. Hajde, tri koraka ispred mene.

- Nemojte tri, molim vas. Neka budu dva, da me obasja sunce vaših …

- Razmisli dobro, šta ćeš reći. I tri koraka napred. Marš!

Uskoro se pred naspava…kontempliranim Premijerom pojavio i šator ispod kojeg ga je čekala njegova Vlada. Ili bar jedan njen deo. Ispred šatora postrojeni muzičari pokušavali su da odsviraju “Bože pravde” Premijer se nađe u čudu. Zastade u stavu mirno, ali pošto su muzičari grešili, nastavi da korača.

- Ko su, bre, ovi?

- Našao sam ih usput, vidi ih, garagani, ko oni naši. Ali, ne umedu da sviraju, nikako. Ajde, gubi se, bando jedna! Murš, pod šator! – pojavi se i Velja u svom prepoznatljivom maniru.

- Ali, gospodine ministre, oni kažu da su filharmoničari Kraljevske …

- Ma, koji qrac filharmoničari, nataknem ih na klarinet? Ne bi mi oni svirali ni kod Ere na Ibarskoj. 

- Dobro, Veljo, ko je organizovao ovu komediju?

- Pa, ja, Aco! Propali putevi do Guče, pa ja rek’o… a i jeftinije je.

- Dobro, dobro Veljo, idemo pod šator.

U šatoru svega i svačega, a ponajmanje članova Vlade.

- Ko su ovi pored stola?

- Pa, članovi Vaše Vlade, gospodine.

- Čije Vlade? Ja ove ne poznajem.

- Ono je Sertić, ministar privrede, Vujović, ministar finansija …

- Dobro, dobro, pusti te nebitne, nego šta radi ono Vulin? Opet sluša Stivija Vondera?

- Ne, gospodine, mislim da je išao u posetu uzgajivačnici bivola, pa znate one muve i obadi… vrte mu se oko glave.

- Aha, pa neka ga, neka uživa kad voli.

- Crni Lončaru, šta radiš to? Upali se čovek, ugasite ga!!!

- Ma, hahahahha, neeeee, Acika bracika moj! Iskušavam, hahhaahhaha, ovaj tajlandski tamjan.

- Šta imaš ti da ga iskušavaš? Valjda je pošao i neko iz SPC kad ste se već svi nagurali ovde? I stvarno, ko vodi državu dok ja nisam tamo?

- Opozicija!

- Opozicija!!! Ma, jeste li vi… u stvari, bolje oni nego Toma. I stvarno, gde je on?

- Tu je na univerzitetu.

- Ma, šta je sa vama!?! Neće valjda doktorat da im čita?

- Ma ne, otišao da bere papaju i mango za rakiju.

- Vi ćete mene u grob da oterate …. jaoooooo, kkkoo, kkoo si ili šta si ti ?

- To sam ja, Zorana!

- Zorannah?

- Ne, Zorana!

- Pa to sam i rekao, Zorannah! Pogledaj na šta ličiš, ko da si modni bloger. Šta ti je to na licu?

- Maska.

- Pa, u šta si se maskirala? Nije Bela nedelja.

- Otopila mi se maska od vrućine ovde. Da je skinem, da zablistam u svoj svojoj lepoti?

- Bolje nemoj, manje se plašim kad si ispod maske.

- Jao, šefe, kakvo je ovde posluženje. Daj, donesite šefu ono što ima napred kao onu njušku, pa vrećasto dupe i guzicu …

- Mislite na slona?

- E, to, dajte mu kilo slonetine i litar vina, da se povrati. Mnogo vruće za svadbarski kupus.

- Veljo, idi budi neprimetan, molim te.

- Hoću, šefe, ali da probaš slonetinu, meka ko duša…

- Gde su mi Udovičić, Verbić i Tasovac?

- Oni su na plaži. Ministar sporta našao neku loptu, pa otišao da se kupa kad je već poneo kupaći, a ministar prosvete otišao sa njim da zida kule u pesku. 

- A Tasovac? 

- On se fenira. Kaže da ne može pred vas bez frizure. Tako ga jedino razlikujete od kancelarijskog mobilijara.

- A gde mi je ministar vajni? Htedoh reći vojni.

- Vozi se.

- U čemu? Nismo valjda prodali neki tenk Tajlandu? Brže, zovi televizije!!!

- Ne, vozi se u rikši.

- Aman, je li on normalan? Kako u rikši?

- Hoće da kupi nekoliko rikši jeftino i da ih pretvori u borna kola. Gledao je Spartance u avionu, mnogo mu se dopalo.

- Ovde sve go ludak.

- Pa jeste, vruće je.

- Nego, ko plaća svu ovu ujdurmu? Ne sećam se da mi je tajlandski kralj prijatelj. Ili možda treba da mu platim da mi bude prijatelj? Čekaj, bre, ovde je legalizovana prostitucija!!! Gde je Stros Kan? Ne dajte mu da izlazi na ulicu!

- Ne brinite, on je u zatvoru.

- Zar već stigao do zatvora?

- Ne u njihovom.

- Naši zatvori rade?

- U američkom, tamo su ga optužili da je napastvovao sobaricu.

- Uh, dobro je. Pomislih da treba da zovem Tadića da mi napiše izvinjenje. Nego, stvarno, ko plaća ovo?

- Narod, gospodine Premijeru.

- Čiji narod? Što bi Tajlanđani …?

- Ne, naš marod plaća. Odrekli su se 10% posto plata kako bi nama bilo bolje. A i naši vredni mladi aktivisti su se žrtvovali 15 dana da baš na Tajlandu pronađu mesto za sastanak Vlade.

- Blago meni za moj narod. Blago meni za moje aktiviste. Šta bih ja bez njih? Idi, izvadi jednog bota iz frižidera i daj mu da iskuca – Hvala Premijeru Vučiću što je svojim predanim radom i zalaganjem omogućio nama da se smrzavamo u Srbiji dok se on i njegova Vlada baškare …

- Ne, šefe, polako, to vam je govor iz opozicionog vremena. Sad treba promeniti ploču.

- Aha, razumem, klin se klinom izbija…

- Vama nije dobro. A da prilegnete?

- Može, malo, ali to je samo da bih ustao da narodu bude bolje …

- Evo, ovde, ovde vam je dobro.

- Jao, šefe, da vidiš koga sam našao.

- Koga, Veljo? I šta će ti ta ikebana na glavi?

- Pa rekao si mi da budem neprimetan? Maskirao sam se u Palmu.

- Rekao sam. Koga si našao?

- Našao sam Ivicu, malog slatkog Ivicu Dačića.

- Gde si ga našao?

- Sad ću ja da ti objasnim. Išao sam na ubrzani kurs tajlandskog jezika, šefe, a ovaj ovde me zaskočio…

- Dok si pevao „Miljacku“ na tajlandskom. Motifinu, motifinu Miljacka, hole dohole …!

- Šta će ti taj kofer, Ivice?

- Pa, garderoba, Aco! Znaš, klima je ovde drugačija, pravi poreski raj.

- Aha, pa si rešio da malo sa Kipra prebaciš ovde?

- Malo, za hladne dane.

- Premijeru, lezite, molim vas, mnogo je ovo napora za vas.

- Hoću, leći ću. Samo, molim vas, recite …

- Ne brinite ništa, sve je u redu, narod je srećan što ste vi ovde, na Tajlandu, novoj Guči, daleko od svih briga, daleko od njega.

- Ah, moj dobri narod, sad ću da ga brojim dok ne zaspim. Jedan, dva, tri ….

PADOBRANCI

Kineski car se jednog dana šetao svojim vrtom i ugledao prelepu devojku kako niže biser na konac. Upitao je svog šefa protokola ko je ta devojka. Ovaj se sa strahom poklonio i odgovorio da ne zna. Car je pogledom prešao i preko ostalih dvorjana, ali su oni povili glave jer ni oni nisu znali. Car je onda sam, preko leja orhideja, dok su se ostali utrkivali da mu pridrže skutove, uputio ka usamljenoj devojci. 
- Ko si ti, lepa devojko? - upita je car.
Ona je podigla svoju lepu glavu i blago pogledala cara očima crnim kao samotni mrak. Nije rekla ni reč.
- Zar me ne razumeš? Ko si ti i odakle dolaziš u moj vrt?
Devojka je bez straha u očima i dalje gledala cara, ali nije odgovorila.
Car se već ljutio jer nije navikao da mu neko ne odgovara. Pozvao je dva stražara da usprave devojku.
- Poslednji put te pitam, devojko, razmisli dobro, ko si i kako se zoveš?
- Presvetli care, ne mogu vam odgovoriti na to pitanje - reče konačno devojka.
- To ne dozvoljavam! Moraš mi odgovoriti.
- Ne mogu, presvetli, žao mi je.
- Straža, vodite je na gubilište, povika iznervirani car. - Niko meni neće skrivati odgovore! Car se crven na licu okrete i krenu preko leja sa ružičastim hrizantemama ka gubilištu.
Dok je dželat pripremao svoju sablju, car je krišom gledao u devojku,Ona nije pokazivala ni najmanji stra. Svojim ugljenima iscrtavala je zamišljene linije po plavom nebu bez oblačka. 
- Kako to da se ne plaši smrti - pitao se car. Odlučio je da je upita još jednom.
- Devojko, molim te, reci mi, zašto biraš smrt umesto da mi odgovoriš?
- Care sveg sveta, odgovorila bih ti da mogu. Nažalost, nemam šta da ti ispričam jer ni sama ne znam priču svog života. Mama je uvek ćutala o mom tati, a jednog dana me je samo ostavila pred vašim vratima i od tada živim u vrtu.
- Žao mi je, ali drevni zakoni kažu da moraš igubiti glavu, ma koliko bila lepa. Dželate, pristupi! - naredi car.
Dželat se saže, prisloni glavu devojke na trešnjin plan i skoli joj kosu sa vrata. On se podiže i zamahnu sabljom. U tom trenutku car skoči sa svoje stolice i zamahnu rukama.
- Ne, stani, stani, dželate! Spusti sablju! 
Svi se uzbuniše. Car pritrča devojci i podiže je na noge. 
- Devojko, sada znam ko si. Ti si moja kći! Za koju nisam znao daje živa, ali sam osećao da postoji. Prepoznao sam te po tom belegu na zadnjoj strani vrata u obliku zrna kafe. Isti taj znak imala je i moja prva ljubav, tvoja majka.
Zato što ti nije ispričala priču svog života, nisi znala svoje poreklo i mogla si izgubiti život.
I car toga dana naredi da se na zidinama vrta na najfinijoj svili izvezu reči:
Priče treba da se ispričaju ili će umreti, a sa njima i sećanje na to ko smo i šta smo mi.
Čitav događaj pratio je i misionar iz reda kapucinera koji je kao uspomenu na ovaj događaj napravio prve kolače u obliku zrna kafe. Kasnije su nazvani padobrancima zbog svile na kojoj je bila napisana poruka.

DOMAĆA BAKLAVA SA MAKOM

U bici kod Angore 1402. godine, Mongolski kan Tamerlan je porazio Jildirima Bajazita, turskog sultana. Ponositog vojskovođu, koji je slomio otpor Srba na Kosovu, zatvorio je u kavez i vodio ga svuda sa sobom. Da bi ga još više ponizio, iz Burse, turske prestonice, doveo je i Oliveru, njegovu sultaniju, ćerku kneza Lazara. Legenda kaže da je sultanija Olivera morala da poslužuje Tamerlana vinom dok je sve to iz kaveza posmatrao nesrećni Bajazit.

Ono čemu nas legenda ne uči je to da je Bajazit bio veliki ljubitelj slatkiša, naročito istočnjačke poslastice pilava. Zato je Olivera pozvala, čak iz drevnog Damaska, Omara Ibn Hajama, čuvenog matematičara i kaligrafa, koji je bio poznat po tome da je stihove Avicenine zapisivao svojim predivnim rukopisom na očnim kapcima devica. Zamolila ga je da tajno, na zrnu pirinča, zapiše poruku Bajazitu. Omar Ibn Hajam se naklonio pred visokom i lepom sultanijom, prekrstivši ruke na grudima i obećao joj da će dati sve od sebe kako bi joj ispunio želju. Prolazile su noći u pokušajima slavnog kaligrafa da reči iz duše jedne žene prenese na belinu pirinčanog zrna. Jednog jutra pojavio se pred sultanijom ponosito držeći među prstima neveliko zrno.

- Uspeo sam, gospodarice! Na ovom zrnu nalazi se vaša poruka. Ostaje samo da je dostavite sultanu.

Olivera je, sva srećna, naredila da se zgotovi pilav, u koga je, na kraju, ubacila i zrno sa porukom, napominjući služavki da sultana opomene da ne navali na pilav ko da ga nikad u životu nije jeo, nego da vodi računa. Ali, sudbina je umešala svoje prste još jednom. Iskusni Tamerlan, kome Bajazit nije bio prvi trofej u zbirci poraženih vladara, držao je na vrhu kaveza gavrana, pticu zloslutnicu urokljivog oka koja je trebalo da spreči prenošenje bilo kakve poruke. Čim je sluškinja prinela Bajazitu činiju sa pilavom, crna ptica se oglasila kreštanjem i sletela služavki na ruku nepogrešivo svojim velikim kljunom vadeći iz činije baš ono zrno pirinča na kome je bila poruka.

Očajni Bajazit počeo je da lupa glavom o šipke i da nisu bile postavljene najfinijom kineskom svilom, bogami, ozbiljno bi se povredio. Neutešno je prizivao ime svoje sultanije dok je, jedući, mešao svoje suze sa slatkim pilavom.

Olivera se nije predavala. Proradio je u njoj davno potisnuti srpski inat. Pozvala je u svoje odaje Omara Ibn Hajama još jednom. 

- Poštovani, ona đavolska ptica ima oštar vid i prozrela je našu nameru. Moraćemo da probamo nešto drugo. Tražim od vas nemoguće - tražim da poruku napišete na zrnu maka!

Omar Ibn Hajam se zaledio u trenutku. Tako nešto do tada niko nije pokušao. Čuo je priče da neki kauri iz Srbije mogu da nižu mak na konac, ali da je neko zapisivao tekst, to još nigde nije čuo, a ni pročitao. 

- Sultanijo, tako mi Jednoga i Jedinoga, pokušaću sve što je u mojoj moći jer znam kolika je vaša ljubav prema sultanu. Ali, čak i da uspem u svom poslu, kako će sultan pročitati poruku. Zrno maka je skoro pa nevidljivo.

- Možda je nevidljivo oku, ali se srcem odlično vidi. Učinite mi to ,majstore Omare, i bogato ću vas nagraditi.

Siroti kaligraf nedeljama je pokušavao da napiše tekst na zrnu maka. Pokušavao, odustajao, vraćao se poslu. I vid mu je popustio, ali nije odustajao. A onda se, iscrpljen od nespavanja, jedva stojeći na nogama, pojavio pred Sultanijom.

- Uspeo sam, ali više neću imati snage da ponovim ovo. Neka nam je Allah u pomoći da uspemo.

Sultanija je skočila sa divana i, suprotno običajima, zagrlila kaligrafa.

- Uspećemo!

Sutradan, umesto uobičajenog pilava, Bajazit je kao poslasticu dobio domaću baklavu sa makom. Gavran se nakostrešio, urokljivim okom pokušavajući da među desetinama zrna pronađe ono za koje je znao da na sebi nosi poruku, ali nije uspeo. Skakutao je i kreštao oko sinije, uzalud. Na kraju se uvređeno popeo na svoju prečagu i ućutao. 

Kada je sultan probao prvo parče i zatvorio oči uživajući u ukusu, njegovim venama zaplovile su Oliverine reči.

- Gospodaru, ovo je poslednji put da čuješ moje reči, zato ih pažljivo slušaj. Pokorio si moju zemlju, ali si osvojio moju ljubav, o vladaru. Ubio si moga oca i moje rođake, ranivši moje srce, ali si ga izlečio poljupcima, o vidaru. Razrušio si mi dom, samo da bi ga ponovo sazidala sa tobom. Bio si Munja mom narodu, ali meni si oblak što me natapa, lepi grome moj. (ovde Marina Tucaković grabi pero i krade foru) Znaj da se više nećemo videti, niti će se prsti preplitati na svilenim jastucima našega dvora. Tvoje vreme je isteklo, o večnosti moja, i treba se pripremiti za večnost. Zato te molim da svakoga dana, umesto pilava, uživaš u ovoj poslastici. A moja poslednja misao pre spavanja, bićeš ti. Kao što će mi i prva, u snovima, biti o tebi. I neutešno ću plakati što će onaj trepta oka između sveta jave i sveta sna trajati kao večnost bez tebe. Zbogom, gospodaru života, zbogom!

Bajazit je razumeo reči. Svakoga dana uživao je u komadima domaće baklave sa makom, sve više misleći na ponovni susret sa Oliverom, nego na dan kada će mu sa leđa prići Tamerlanov krvnik i svilenim gajtanom mu podariti carsku smrt. Ono što ni Tamerlan ni njegovi Mongoli nisu znali je da su u kolač, zajedno sa mlevenim zrnima crnog maka ubacivana i mlevena zrna Papaverum soliferuma koja su lagano otupljivala čula zarobljenog sultana tako da je svoju smrt primio mirno i sa osmehom.

Od tada, domaća baklava sa makom zove se i "Oliverin kolač", kao uspomena na veliku ljubav Sultana i Sultanije.

KAMIKAZE

Istorija kaže da je prvi kamikaze ( Božanski vetar) pilot bio poručnik Takeši Kosai koji se 13.9.1944. zaleteo u jedan američki bojni brod. Ono što nam istorija ne govori je razlog zbog koga se Takeši upustio u zadatak sa koga mu nije bilo povratka.

U pitanju je, kao i uvek kod Japanaca, čast. Takeši je bio oženjen Micukom, mladom i lepom ženom. Dok je Takeši bio na frontu, Micuko je dane provodila brinući se o njihovom zajedničkom domu, njihovom bonsai vrtu i praveći slatkiše koje je njen muž naročito voleo. Međutim, nikako se nije mogla meriti sa svojom jetrvom Jukiko koja je bila velemajstor za torte i kolače i nije propuštala priliku da to mladoj jetrvi nabije na nos.

Jednog vikenda, kada se i Takeši našao kod kuće, organizovano je takmičenje za najbolju tortu u čast Caričinog rođendana.Sirota Micuko, provela je čitavu noć praveći tortu koja je bila poznata pod imenom "Japanski vetar". Međutim, da li zbog toga što nije imala strpljenja da beze korice suši dva sata ili nije umela da umuti jaja na pari, tek, torta nije uspela na način na koji je ona želela. I Micuko je u suzama otišla da spava naročito kad je videla kako je torta njene jetrve izgledala savršeno.

Takeši je kroz tanke zidove od pirinčanog papira čuo uzdahe svoje drage. Nije mogao da dozvoli da mu Micuko tuguje. Ustao je, obukao tradicionalni šito kimono koji mu je njegov deda, carski poslastičar, ostavio u amanet i krenuo ispočetka da pravi tortu. Posle nekoliko sati rada, Takeši je zadovoljan otišao na spavanje.

Tačno u podne, zvono sa obližnjeg budističkog hrama označilo je trenutak proglašenja pobednice. Svi su napeto iščekivali odluku žirija koji se povukao pošto je probao svaku od izloženih torti. Kada je Motoharu Arumara, predsednik žirija, pružio svilenu lepezu Micuko Kosai, ona je pala u nesvest. Takvu čast nije mogla ni da sanja. Kada su je povratili, dok je jecala od sreće u naručju svog dragog, strogi sudija imao je još jedno pitanje za nju:

- Vi ste, poštovana Micuko, pobednik ovog takmičenja. Ipak, imamo jedno dodatno pitanje - Kako ste uspeli napraviti ovako čvrst žuti fil?

Micuko je zbunjeno gledala prvo u žiri, a onda i u svog Takešija. Nije znala odgovor. Nije znala da je Takeši dodao malo mlevene plazme! Avaj! Prevara je bila otkrivena i čast porodice Kosai bila je ukaljana.

Jadni Takeši bio je osramoćen jer je zbog ljubavi prema svojoj Micuko uradio tako lošu stvar. Kako bi povratio svoju čast, dobrovoljno se prijavio za samoubilački napad sa koga se nije vratio.

Uspomena na njihovu ljubav obeležava se tradicionalno u Japanu treće nedelje januara pravljenjem torte "Japanski vetar" kada se i održavaju takmičenja.

STRAH OD TELEFONIRANJA

Telefon je dokazao svoju pamet nekoliko puta me ljutito opominjući da je baterija skoro prazna.

-              Još i to! – pomislih ljutito obuhvatajući pogledom red ispred sebe koji se, imao sam utisak, nije micao satima, iako sam čekao tek petnaestak minuta.

 U rukama mi je gomila papira koje treba priložiti kako bi se dobio jedan pečat. Samo je u Srbiji tolika inflacija papira. Skupa razmena – dati jedanaest papira za jedan pečat. Čekaj, ne beše li dvanaest papira? Izvod iz knjige rođenih, izvod iz knjige venčanih, izvod iz knjige zbunjenih, sluđenih, potvrda da nisam osuđivan, lud, progonjen … Fali jedan. Znao sam. Naravno da fali jedan! Marfijev zakon u Srbiji! Prokletstvo čekanja u redu. Šalterska kletva! Uvek fali jedan!

Bacim još jednom pogled na red. Prosto mi je drago što ne mrda jer će moja žena imati dovoljno vremena da mi donese nedostajuću potvrdu da sam uredno platio sve prethodne potvrde.

Uzimam telefon i, mada on uporno tvrdi da je na izdisaju, okrećem broj telefona svoje porodice.

-              Halo!

-              Hej, Maki, tata ovde, pozo…

-              Tati!!! Znaš li šta mi se desilo danas u školi? Ona Teodora, znaš ona što se druži sa …

-              Nemam sad vremena, pozovi mamu, hoćeš li?

-              Hoću! Znaš ona Teodora, e, ona je uzela zelenu režalju od Sare, a onda je Miloš, znaš onog Miloša?

-              Maki, moli te tata, idi pozovi mamu, hitno je!

-              I onda je taj Miloš, on ima onu sivu macu, znaš onu macu što je ista kao onaj pas što nas je sačekao ispred dvorišta, znaš, kad smo ono bili kod Tijane, a ne, ti nisi bio kod Tijane. Znaš Tijanu?

-              Maki, znaš kad se mi igramo ko može duže bez vazduha da izdrži?

-              Znam! Jao, sećaš li se…?

-              E, sad ćemo da se igramo! Uzmi vazduh, ne diši i …

-              Je l’ na jedan, dva, tri?

-              Šta?

-              Da li ne dišemo na jedan, dva, tri ili na jedan, dva, tri sad?

-              Na jedan, dva, tri.

-              Dobro, evo ne dišem.

-              Dobro, slušaj me. Idi sad i pozovi mi mamu da se javi na telefon. Razumeš?

Sa druge strane nije se čulo ništa.

-              Mašo, jesi li tu?

Tišina.

-              Mašo, javi se! Maki!

-              Mhm.

-              Idi pozovi mamu.

-              Mhm.

-              Dobro, pobedila si, samo je pozovi! – plačnim glasom sam molio svoje mladunče da me posluša.

-              Jeeej, pobedila sam! Znaš da me u školi niko ne može pobediti. Čak ni ona velika Irena, a ona već ima i sise. Znaš Irenu.

-              Mašo!!! – zaurlah ja, a moji sapatnici iz reda se nervozno okrenuše i pogledaše me opominjuće kao da im ja remetim koncentraciju za stajanje.

-              Evo, idem da je pozovem,što si nervozan? Mama, mama, zove te tata!  - glasić se gubio u daljini.

-              Mama, zove te … Jao, baba, je l’ znaš ti onu Tamaru? E, Tamara je danas uzela od Uroša onu olovku, znaš onu olovku što su meni kupili kad smo išli kod Anje na rođendan. Znaš Anju?

I tu odoše sve moje nade da će Maša pronaći mamu koja će pronaću potvrdu koja će se meni naći u rukama i razrešiti problem koji već mesecima pokušavam da rešim. Taman sam krenuo da prekinem vezu kad osetih da se sa druge strane nešto miče.

-              Halo! Halo, ko je to?

Niko se nije javljao, ali se čulo šumno disanje. Neko je stajao tamo u mom stanu i disao u slušalicu. Manijak?

-              Slušaj ti tamo, javi se ko si da ti ne dolazim! Gospođo, molim vas, hoćemo li se pomeriti jedno mesto napred. Hvala! Slušaj ti, jebaću ti mater manijačku …!

-              Tata, ne psuj, ja sam.

To je bilo samo moje ćutljivo starije mladunče. Oh, hvala ti, što ne beše Fredi Kruger!

-              Dobro, bre, Nensi, što se ne javiš?

-              Pa, javila sam se.

-              Kako si se javila kad si ćutala?

-              Pa, lepo, podigla sam slušalicu.

-              Uh, dobro, ne mogu sad da se raspravljam sa tobom. Pozovi mi majku, baterija mi je pri kraju.

-              Ne mogu.

-              Zašto, bre?

-              Zato.

-              Neno, sklopi rečenicu dužu od jedne reči, bar ovaj put! Zašto ne možeš da pozoveš mamu?

-              Posvađale smo se.

-              Jao, bre! Idi, povuci je za rukav bar, pokaži joj slušalicu, napiši joj na papiru, samo je dovedi!!!

Sad me je već i šalterska službenica ozbiljno pogledala ispod naočara. Bio sam manji od makova zrna. Ako sazna da mi fali jedan papir, održaće mi još i lekciju o nemaru i trošenju njenog dragocenog vremena. Skupio sam se koliko sam mogao iza leđa gospođe ispred mene i prošaputao u telefon.

-              Neno, Neno, jesi li tu?

Uznemiravajuća tišina. Znači, ostao sam i bez starije nade u rešenje problema.

-              Eh, sudbino! – gorko sam uzdahnuo dok sam polazio iz reda. A onda sam začuo glas svoje drage. Bio sam spasen.

-              Molim Vas, ne možete nazad u red! – obrecnu se na mene jedan čičica, očigledno rešen da brani svoje novostečeno mesto po svaku cenu.

-              Kako ne mogu? Pa ja nisam ni izlazio iz reda?

-              Izašli ste, izašli, mladiću. Video sam, svi su videli!

-              Ma, je li se ono otvorio i drugi šalter? – upotrebio sam standardnu proceduru protiv besposlenih čekača u redu i dok je starina istezala vrat da vidi šta se to dešava na šalteru do onog pred kojim smo stajali, ja sam elegantno umuvao svoju nogu i opet se vratio na svoje mesto. Uzalud je on protestovao i okretao se drugima, ja sam glumio bezobraznika i dobro mi je stajalo.

-              Halo, Jasna, halo! - pokušavao sam da dozovem glas svoje žene koji je odzvanjao sa druge strane veze.

-              I jesam li vam sto puta govorila da srdite stvari kad dođete iz škole? Pogledajte ovo! Kao da je bomba pala! Stvarno, pa imamo i mi dušu! – njen gla se čuo sve jače.

-              Javi se, ženo, javi se!

-              I ko mi je dirao šminku? Mašo, rekla sam ti da ne jedeš karmine. Ne prave se oni od jagode ako mirišu na nju.

-              Halo, ženo!

-              I opet je slušalica podignuta i van baze, a posle neće da radi. Pa, naravno, kad se isprazni baterija!

-              Konačno neko odrastao da se javi. Slušaj, ženo…

-              Klik! – začu se sa druge strane.

Slušalica je bila spuštena, sad kada sam bio na sat vremena od šaltera. Nisam mogao da verujem! U tom trenutku i telefon se strese i ispusti svoju elektronsku dušu. Ležao je u miru na mom dlanu, hladeći se. Samo gomila crne plastike. Bio sam slomljen. Nije mi ni padalo na pamet da se raspravljam sa šalterskom službenicom. Izašao sam iz reda. Ovaj put ozbiljno. Bacio sam još jedan bolni pogleda na one srećnike koji su imali sve potvrde u ruci i koji će danas ili sutra rešiti svoje poslove. Za mene nije bilo nade. Morao sam doći ponovo. Prečuo sam dobacivanje Starine Novaka, koji je trijumfalno trubio o tome kako je današnja omladina besna, a u njegovo vreme se i šećer i zejtin i seks čekao u redovima,  i krenuo ka izlazu. Na staklenim vratima bio je zalepljen ogroman poster na kome je bio fotografisan nasmejan čovek koji čeka u redu. Kakva laž, kakva prevara! U redu se možeš samo oneraspoložiti. Ili oženiti. Što mu dođe na isto. Ispod nasmejanog muškarca crvenim slovima pisalo je – DRŽAVA BRINE ZA TEBE! UMESTO DVANAEST PAPIRA, OD OVE GODINE SMANJUJEMO ADMINISTRACIJU, PA ĆE VAM BITI POTREBNO SAMO JEDANAEST PAPIRA! VRAĆAMO VAM OSMEH NA LICE!!! Nisam mogao da verujem! Proverio sam papire! Svih jedanaest potrebnih sam imao u ruci! Osmeh se vratio na moje lice! Ima Boga!  Okrenuo sam se da se vratim u red i zaplakao kao kiša! Ispred mene se opet napravio red kao kod nesrećnog Noja koji je krenuo da spasava svet. Noge me same iznesoše napolje, što dalje od tog prokletog mesta.

SVE PO SPISKU

Nikada nisam razumeo avanturiste. Avanturisti su ljudi koji se prepuštaju stihiji, slučaju. A slučaj nikad nije dobar drug. Opasnosti u kojima oni „uživaju“ su, u stvari, posledica njihovog nemara ili lenjosti da predvide situaciju.

Avanturisti se najčešće sreću leti u vreme godišnjih odmora. Stavljaju svoje rance na leđa, ubodu prstom destinaciju i kreću u nepoznato. Oni se neće žaliti što je „ pristojan smeštaj  u širem centru“, u stvari, rupa udaljena pet kilometara od plaže, ne, oni će radosno, svakog dana pešačiti jer pešačenje je zdravo. Njih ni najmanje neće poremetiti činjenica da je „ osnovni kuhinjski pribor“ u stvari par zarđalih kašika i viljušaka, miraz vlasnikove babe. Avanturisti će prihvatiti i činjenicu da je „ topla voda preko celog dana“ u stvari sinonim za period do doručka jer, pored onolikog mora tražite i vodu preko? Neka hvala, avanture mi je dosta i u radno vreme dok živim u Srbiji. Ako želite da pristojno letujete, potrebno je sve isplanirati. Dobro letovanje ne trpi improvizacije. Dobro letovanje zahteva spisak.

1.            DESTINACIJA

Svake godine idemo u Grčku. Ne zato što je more tamo najlepše. Ne zato što su plaže kao iz prospekata. Ne zato što je ta Grčka inn. Jedini razlog zašto svake godine idemo tamo je taj što  - na svu sreću, Grke ništa ne razumem! Vi ne znate kolika je prednost doći u zemlju u kojoj domaćini smatraju da su bogom dani samo time da  imaju toplo more, sunce i bele kamene kućice, pa ih je baš briga da još i komuniciraju sa vama. Šta će vam komunikacija kad imate pesak i slanu vodu. I to po ceo dan tax free!!! Grci su veoma ponosni na svoju prošlost, naročito na helensku književnost koju smatraju jednom od osnova klasičnog obrazovanja. Zato se uporno trude da i mi, varvari koji dolazimo u njihovu kolevku civilizacije, savladamo tu klasičnu književnost. A kako je savladati, ako ne preko pisma! Izgleda da sam ja jedan od najslabijih učenika koji je ikada posetio Grčku jer duže od četvrt veka, bezuspešno, pokušavam da naučim njihov alfabet. Zamislite samo one jadnike koji razumeju svaku reč koju im uputi lokalni zgubidan sa klupe u debeloj hladovini. Kako se osećate kad vam kažu da nećete imati čiste peškire toga dana ili da ih baš briga što vama smeta glasna muzika? Zato je moja omiljena destinacija za letovanje – Grčka. Mada, u poverenju, imam još jednu omiljeniju – zamračenu dnevnu sobu, pojačanu televizorom i hladnim pićem! Ali, ššššš, nemojte o tome pred mojom ženom jer ona upravo ulazi sa idejom :

-              Dragi, pravo je vreme da izaberemo gde ćemo letovati!!!

-              Ali, ženo, pobogu, tek je novembar!?!

-              Nikad nije kasno!

-              Ali, ljubavi, ovo je prerano!!!

Naravno da moji vapaji o nelogičnosti izbora mesta za letovanje pre izbora mesta za doček nove godine nisu urodili plodom. Čekala nas je već uobičajeni put oko sveta za koji smo znali da će se završiti u zemlji Helena.

-              Jao, jesi li gledao Kubu? Kakva egzotika za samo 1.500, 00 evra! Po osobi!

-              Draga moja, meni je egzotika i činjenica da neko uopšte ima 1.500,00 evra po osobi, a još veća da je spreman da ih utroši na Kubu.

-              Što si takav? Zar ne bi bilo lepo da ove godine promenimo destinaciju letovanja i odemo recimo, u Egipat? Mogli bismo da posetimo i piramide? Znaš koliko ja volim izumrle narode!?!

-              Ako je do izumrlog naroda, postoje i besplatne ture do grobalja. Zovu se Zadušnice!!!

-              Ti si bezdušnica!!! I sa tobom neću više da razgovaram o letovanju, da znaš!

Nisam vam ja te sreće, draga moja gospodo. Već sutradan moja draga se pojavljuje na vratim sa gomilom brošura u naručju.

-              Ja obišla nekoliko agencija i vidi šta sam donela.

-              Ti ko da si orobila gradsku biblioteku. A, jesi li probala da obiđeš neku mesaru, možda i tamo dele nešto za džabe? Inače, ne znam šta bismo za ručak.

-              Ne kvari mi sad ništa, molim te. Već sam sve isplanirala. Vidi, Španija za četvoro, samo 1.300,00 evra! Ono, jeste, putuje se tri dana autobusom i od hotela do plaže je samo 500 metara, u jednom pravcu, ali, dragi, to je Španija. Zemlja flamenka i fudbala, matadora i bikova!

-              I ovaca koje agencije šišaju svojim umobolnim reklamama. Ti kao da si zaboravila na rečnik tih prodavaca magle? Širi centar grada je, u najboljem slučaju, udaljen pet kilometara, komforan studio sa pogledom na dvorište je oveći špajz sa komšijskim zidom na metar od prozora, ljubazne domaćine još nikad nisam sreo, ko da su Jeti, od zvezdica mi dobijemo samo one u koje vlasnici hotela dižu svoje prčvarnice …

-              Zašto si tako negativan?

-              Zato što ne volim letovanje!!! Hoću jedne godine da ostanem kod kuće, da mi niko ne dolazi, da nemam pesak u …

-              A šta misliš da idemo u Grčku?

-              Ne mislim. A gde?

-              Videla sam jedan sjajan hotel na ostrvu.

-              Piši propalo! Ja da plivam kilometre samo zato što je nekom glupoj gomili kamenja palo na pamet baš tog trenutka kada ja jedem svoj suvlaki odleti u vazduh i postane vulkan, nova turistička destinacija.

-              Mi ćemo ovaj put ići bez tebe na more! Da znaš, nisi ni zaslužio da ideš!

Uzalud beše moje nadanje. Zaboravio sam da je to naša igra koja se ponavlja već godinama. Trebalo je da se setim da će sada udariti na mene teškom artiljerijom, odnosno sitnom dečicom. Čudno je koliko se roditelj žrtvuje za svoju decu.

-              Tata, tata!!!

-              Molim, šta se desilo? Jesi li se povredila? Zar je već polugođe?

-              Nije, tata, nego sam čula da nećemo ići na more! Pa, svi će da idu!

-              Dobro, ići ćete i vi, samo tata neće ići.

-              Nije to isto. Ko će da nosi stvari na plažu, ko će da sprema doručak, ko će …

-              Ove godine ćete to raditi vi. Tata će odmarati od odmora.

-              Onda ni ja neću ići.

Ta pretnja da ću ostati sa svojim potomstvom sam kod kuće i da ću biti ostavljen na njihovu milost i nemilost dok se moja bolja polovina izležava tamo negde dole južno na nekoj peščanoj plaži, dovodi do toga da se, brže – bolje, pokajnički dovučem do žene.

-              Draga, a šta misliš da i ove godine idemo kod Panajotisa?

-              Ti si rekao da nećeš ići. Ja sam isplanirala nešto drugo. Žao mi je.

-              Čekaj, ne može to tako. Ipak sam ja glava porodice, valjda i moja reč…

-              Ne.

-              A ako kažem da ću kuvati, prati, nositi stvari na plažu i sa nje, ići u nabavku …

-              I prati kupatilo.

-              Nemoj to da mi radiš, molim te.

-              I prati kupatilo.

-              U redu, pristajem.

-              Onda, dobro! Evo, ja sam zapisala ovde nekoliko adresa, jedna od njih je i Panalotijeva.

-              Znam, pozvaću ih sve i rezervisati smeštaj.

-              Takvog te volim, mužiću – pužiću!

DRUŠTVO

Kada smo, kao i svake godine, odlučili da ćemo ići u Grčku, sledeća stvar na spisku je biranje društva sa kojim ćemo provesti odmor. Društvo na moru je preko potrebno. Uvek vam zafali treći za preferans, četvrti za jamb u parovima ili jednostavno, fali vam neko ko će vam pričuvati decu dok vi spavate. Trebalo je samo naći takve naivčine. Naravno, odmah smo odbacili Jankoviće jer u životu nisu platili pivo, a piju naše umesto vode, Petroviće jer im užasno smrde noge i one iz Novog Sada koji su nam uzeli suncobran na pozajmicu pre deset godina i još ga nisu vratili. Kad smo njih precrtali sa spiska, sve ostalo je išlo kao po loju.

-              Šta misliš, draga, da pozovemo Lazara i Miru da pođu sa nama?

-              Ne znam … Sećaš se kad smo ono bili na rođendanu kod Aleka?

-              Sećam se. Šta se onda desilo? Izgledali su mi sasvim normalno.

-              Tebi svi ljudi izgledaju normalno. Bože, kako si ti naivan!

-              Šta ću, to je jače od mene. Hoćeš li mi reći zašto Lazar i Mira otpadaju sa spiska?

-              Da znaš samo kako je taj monstrum gledao malu Suzanu, Perinu ćerku.

-              Daj, bre, ženo, pa živ je čovek, sme da pogleda.

-              Ali, Suzanu, ona je još uvek dete!

-              To tvoje dete ima 24 godine i jedan neuspešan brak iza sebe. Prekini da dižeš paniku i da pozovemo lepo ljude da pođu sa nama.

-              Taj perverznjak i pedofil neće ni izdaleka prići mojoj deci!

I tako, odbacili smo i ostale prijatelje, a rođake ionako ne želimo na letovanju jer šta će vam oni kad ih uporno izbegavate i tokom godine. I stvarno, biti rođak je jedno veliko opterećenje, naročito za facijalne mišiće. Toliko lažnih osmeha kao na svadbi mlade trudne rođake i nesrećnika koji je uprskao stvar odavno nisam video. Na kraju krajeva, složili smo se da smo nas dvoje sasvim dovoljni jedno drugom, a da su nam deca ionako dovoljno veliki razlog za nerviranje i ogovaranje da nam prijatelji i rođaci nisu ni potrebni. Zato, napred na pakovanje.

VIŠKOVI I MANJKOVI

Pakovanje stvari je za nas uvek predstavljalo najlakši deo priprema za putovanje. Pošto bismo do tančina izračunali površinu i zapreminu našeg auta, podelili ga sa brojem kilometara koje smo planirali da pređemo i sve to pomnožili sa kvadraturom sana u kojem ćemo obitavati, prešli bismo na prikupljanje i distribuciju neophodnih sredstava. Podrazumeva se da smo vodili računa o svakoj sitnici:

-              Jesi li ponela iglu i konce? Sećaš se kako sam prošle godine išao sa onim dugmetom ušivenim roze koncem i da su mi se svi smejali?

-              dobro, dobro, ponela sam iglu i konac.

-              Ne konac, konce. U više boja.

-              U redu, ponela sam sve. A jesi li ti poneo agregat za struju?

-              Jao, nisam!

-              Aha, rekla sam ti da ćeš da zaboraviš. a kad ti se bude jela štrudla sa makom…

-              Uh, mak. Koliko si ponela?

-              Pola kilograma maka, dve tegle džema od kajsija, tri tegle krema …

-              Samo tri?

-              Kupićemo tamo, znaš koliko deca vole njihov krem.

-              Deca vole i tvoju sestru pa to ne znači da imaju dobar ukus. Ponećemo još jednu teglu našeg krema, zlu ne trebalo. Bar znam da se pravi od pravog krema.

-              Dobro, dobro. Znaš šta mi samo nije jasno? Kako su samo naši mogli da idu na letovanje kao paradajz turisti. Hej, nosiš odavde paradajz i krastavce na more.

Iskreno sam se nasmejao. Moja lepa polovina bila je potpuno u pravu. Zamislite samo svoje roditelje koji su po najvećoj vrućini putovali stotinama kilometara daleko vukući u prevrelom autu gajbice paradajza i krastavaca. Pa pametni ljudi su danas izmislili klimu!

Konačno je došao i trenutak polaska. Dok je moja draga gurala drugo pakovanje toalet papira, ja sam proveravao da li se u gepeku nalazi sve što se modernom čoveku treba nađi na putovanju – letnja i jesenja garderoba, šator, baterijska lampa, rezervna baterijska lampa, agregat, hrana, piće, nekoliko neophodnih aparata kao što su toster, mašina za kafu, zatim par alata jer Grci nisu poznati kao dobri hauzmajstori, onda slikarski pribor za decu, deset kilograma gline za grnčarski on – line kurs moje drage, i na kraju moja omiljena stolica na rasklapanje.

-              Sve je tu, draga moja, spremni smo za put!

-              Pasoši!

-              Tu su!

-              Novac?

-              Kao i uvek, srećo, kod tebe!

-              Lekovi?

-              Duple doze, ne zatrebali nam.

-              Onda, neka nam je sa srećom! Radmila, spremaj se, put je pred nama!

-              Mužiću – pužiću, imam jedno pitanje za tebe.

-              Reci, mila, ali da znaš da sam upakovao i kamere i foto – aparat i  …

-              Ne, dragi, htela sam da te pitam gde su nam deca?

-              Koja deca?

-              Pa, naša, dragi.

-              Ne znam gde su. A, jesu li na spisku?

CRNA MAGIJA

Retki su trenuci kada moja gospođa i ja imamo vremena samo za sebe. Obično smo isprepadani upadima raznih terorističkih bandi sastavljenih od musavih spodoba koje se dernjaju kako su ugrožena njihova ljudska prava da crtaju po zidovima ili pljačkaškim kartelima koji iznuđuju novac za nepostojeće grupne radove koji se, nekim čudom, pretvaraju u knjige o koje se saplićemo čim uđemo u deseti krug pakla dečje sobe.

Kada smo sami, supruga i ja ćutimo. Odmaramo jezik i mozak jer po ceo dan pričamo. Najčešće u vetar. Ili u prazno koje se posle, po zakonu spojenih sudova presipa u šuplje. I tako svakog dana, godinama.

Dakle, sedimo tako i ćutimo na par koraka jedno od drugog, savršeno se razumejući. Ja zobam neke lešnike, trudeći se da svojom meljavom ne narušim krhki popodnevni mir u prostoriji. Krajičkom oka primetim da žena proizvodi neke pokrete. Prva pomisao mi je da želi neki lešnik, pa se okrenem ka njoj i bacim joj jedan. Lešnik je, međutim, udari posred čela, a da nije ni pokušala da ga uhvati. A imala je peticu iz fizičkog, nije da se hvalim, samo kažem.

Začuđeno sam je pogledao, a onda hitnuo još jedan lešnik, ovaj put gabaritniji, da proverim da li je sve u redu sa njom. – Beng! – odzvonilo je čelo, ali je moja žena i dalje uporno izvodila svoje pokrete i fiksirala me pogledom. Bila je opsednuta!!! Desnom rukom pravila je duple krstove ispred sebe, a zatim ih pokretom prstiju slala ka meni! Osetio sam kako me nešto žiga ispod desnih rebara. Nestajalo mi je daha. Zašto je bacala čini na mene.

-              Ženče! Hej, Jasna!

Odgovora sa druge strane nije bilo. Samo nemi pokreti gore-dole, levo-desno i prsti koji se rascvetavaju u mom pravcu pogađajući me svojom negativnom energijom.

Počeh da se gušim. Onaj lešnik u čijem ukusu sam do malopre uživao zaglavi se u dušniku. Oči krenuše da izleću iz svojih duplji. Magija je delovala.

-              Prekini, Jaco, molim te! – zahroptah skotrljavši se pod stočić. – Šta ti je danas kad sam ceo dan bio dobar?

Tišina i pokreti. Gore-dole, levo-desno, rascvetavanje ...

Obliva me hladan znoj, osećam kako mi srce ludački udara u grlu. Snaga me napušta ubrzano. Glave će mi doći vlaška magija!

-              Jasna – šapućem gubeći lagano svest – prestani, sve ću priznati. Prestani, želim da živim. Sve ću reći – kao da moj glas dolazi iz usta neke druge osobe, tamo daleko u paralelnom univerzumu.

-              Šta ćeš priznati, dragi? – začuje se kristalno jasan glas moje žene.

Otvorim oko i kroz izmaglicu je vidim kako sedi za trpezarijskim stolom i sa osmehom gleda u mene.

-              Opet vežbaš? Ne valja ti to, preforsiraćeš se. Šta ćeš da priznaš?

-              Šta se desilo sa tobom? – pridigao sam se na kolena. Magija je popuštala kako se ona vraćala u stvarnost.

-              Ništa se nije desilo, ne razumem te. Šta ćeš da priznaš?

-              Kako ništa, bacala si neke čini na mene. Mahala rukom, pravila duple krstove. Pozlilo mi je.

-              Kakve čini, budalo? Kakva magija? Šta ćeš da priznaš?

-              Ma neki hladan znoj me oblio, kao da si nešto na mene poslala.

-              Ti si opet jeo slatko? Daj da vidim imaš li temperaturu? Kakve, čini, zamišljala sam kocku u prostoru, pa je delila na devet jednakih delova, poslala mi Jelica zadatak da joj rešim.

-              Ahaaaaa -odahnuh sa olakšanjem – a ja pomislio da ću već ići unatraške po kući.

-              Nećeš ti otići sa ovog sveta dok ti ja ne presudim sekirom, ne brini! Nego, šta ćeš da priznaš?

-              O, bre, priznaću ti ko je pojeo one čokoladne napolitanke koje si ostavila za uz kafu ujutru.

-              Ti si, znala sam! Zato si tako izludeo!

-              Nisam ja, Maša je!

-              Maša ne jede napolitanke!

-              Jede, za sto dinara će reći da …

-              Šta si rekao, priznaj!

I tako, mora da je u pitanju neka magija bila jer sam u narednih pola sata isledniku u pero izdiktirao sve pojedinosti o sivom, crnom do fonda za pomoć Srbiji. I to dobrovoljno, čak nije morala ni da me vezuje za radijator.