STARA TREŠNJA

Telefon je veselo skakutao po uglačanom staklenom stočiću lekarske ordinacije, ali Jovan teško da je bio u sličnom raspoloženju. Njegov pogled bludeo je kroz sterilne zavese sterilne čekaonice i gubio se u daljini prljavosivih oblaka na horizontu. Nehajno je pogledao ekran telefona, mada je dobro znao čije ime će tamo pročitati. " Marija" treptalo je ime, izazivajući pulsirajuću glavobolju u Jovanovoj glavi. Nije trebalo da se spetlja sa tom devojkom. Nije trebalo da se pravi pametan pred njom. Nije trebalo da kupuje cigarete na njenoj trafici. Nije trebalo da počinje sa pušenjem ... Mnogo je to bilo glagola trebati koje je trebalo odraditi. Nije ni znao zašto je to učinio. Zašto je spavao sa Marijom. Imao je divan brak, divnu ženu, dečaka od tri godine. Jelisavetu, svoju ženu, poznavao je još iz srednje škole, bila mu je prva ljubav, doživotna. -Sujeta, ponavljao je sebi, morao si da lečiš svoju sujetu i da se poigraš sa tom trafikantkinjom. A sad? Sad ispaštaj!

- Jovan, Jovan Ćurković? - ču se cvrkutavi glas sestre sa šaltera.
- Đurković, Jovan Đurković - već navikao na tu grešku, odazva se Jovan.
- Stigli su vaši rezultati, gospodine Ć - Đurkoviću - i dalje cvrkutavo nastavi devojka. Gospodin doktor Hadži Trifkov trenutno je na seminaru u Bangladešu, ali će vas nazvati čim se vrati.
- Da, da ... - promrmlja sebi u bradu Jovan, ne slušajući je više i poče da trga omot koverte sa pretencioznim novokomponovanim grbom ordinacije na sredini. Umalo se ne sruši.
Seti se dana kad je ušao u ordinaciju Hadži Trifkova, jednog od najboljih prestoničkih urologa. Nekoliko nedelja pre toga mučila ga je bol u preponama. Ustajao je noću i, previjajući se od bolova, odlazio je do kupatila. Sumnjao je da mu je Marija prenela nešto, ali, pobogu, koristio je kondom. O seksu više nije ni razmišljao. Od Jelisavete je to krio, izgovarajući se problemima na poslu. A onda, kada se jedne večeri, pojavio tanak, ali primetan mlaz krvi u urinu, morao je da reaguje. Bled od nespavanja i brige, seo je u sam ugao, ispod ogromnog fikusa. I tada je sestra pogrešila njegovo prezime. Tada je nije ispravio.Otišao je do doktora, koji je ovlaš pregledao njegov karton, grickajući nervozno okvir svojih naočara.
- Džet-leg, gospodine Ćurkoviću, samo što sam sleteo iz Kanade. Obavićemo sva neophodna snimanja i analize, pa ćemo se čuti. Može biti i ozbiljno, zbrza doktor, prosto izbacujući Jovana iz kancelarije.
-Cancer prostatae - krupnim crnim slovima pisalo je na dnu stranice. Jovan se uhvati za glavu. - Bože, pa ja imam samo 39 godina. Pročita suznim očima jošr jednom dijagnozu. Prognoze su nezahvalne, ali ostalo je još 3 - 6 meseci života. Tako je pisalo - TRI do ŠEST meseci! Šta za to vreme uraditi? Kuda ići? Kome se poveriti? Jelisaveti nikako, ona će potrošiti čitavu našu ušteđevinu da me spasi! Ali, kako NJOJ da ne kažem!?! Mariji, možda? Jovan se nasmeja gorko na ovu misao. Pođe ka autu.
Izdržao je još nekoliko dana, trpeći bolove koji su se pojačavali. - Neću ja izdržati ni tri nedelje, kamoli meseca - stisnutih zuba pomisli Jovan, gutajući još jednu tabletu protiv bolova. - Moraću ovo brzo da rešim.
Jutro u T, rodnom selu Jovanovih roditelja. Sitna magla natera ga da se strese. Bilo mu je hladno. Još malo pa će i to prestati. Strpa u džep jakne komad roze konopca za veš. Voleo je selo, i rado mu se vraćao. Međutim, otkako su njegovi otišli u Austriju da rade, retko mu se vraćao. Odškrinu zarđalu kapijicu i uđe u dvorište. Stara kuća njegovog dede nahereno je stajala iznad nove gastarbajterske kuće njegovih roditelja kao neka stara zakrpljena šubara. Dvorištem je dominirala ogromna trešnja, čiji se vrh gubio u jutarnjoj magli. Jovan krenu prema njoj.
Jedva se pope na nju. Merdevine su bile kratke, stare natrule grane bile su klizave od vlage kojom ju je magla obasipala. Jovan se zaustavi na sredini krošnje. U oproštajnom pismu Jelisaveti i Mihailu, sinu, objasnio je zašto život želi da završi na trešnji. Podsećala ga je na detinjstvo, na srećne dane razbibrige, na raspust ... Izvadi konopac iz džepa i prebaci ga preko gornje grane. Konopac beše kraći, izresan na jednom kraju. - Ponovo su komšije odsekle parče, lopovi! - ljutito opsova Jovan. - Nisu poštovali ni smrt, bezobraznici!
Podiže se na prste i namače omču. Nije se osvrtao okolo jer ništa se nije ni videlo od magle. Izdahnu vazduh šišteći, kao pred skok u vodu. I, ... - Zazvoni mu telefon. - Gde baš sad? Neću se javljati, nek ide do đavola! A, možda je Marija? Daj bar da joj sve sad stresem. Od nje je sve i počelo. I dalje na vrhovima prstiju, Jovan se nekako izvi i izvadi telefon iz džepa jakne. Krajičkom oka vide da na ekranu piše " Lekar". Refleksno se javi.
- Halo, gospodine Đurkoviću - procvrkuta neko sa druge strane linije. - Mi se mnogo izvinjavamo, u pitanju je gruba greška. Vaš nalaz zamenili smo sa nalazom Jovana Ćurkovića, starog 63 godine. Vi ste zdravi! U stvari niste zdravi, ali u pitanju je blaži oblik uretritisa, izlečivo je ....
Jovanu ispade telefon iz ruke. On pokri lice šakama i zaplaka. Zajeca dok su mu se ramena snažno tresla. Tresla su se toliko jako da se okliznuo na klizavu granu i propao.
- Gde sad da se obesim, kad sam ozdravio - panično pomisli Jovan dok se gušio. Poče da se koprca, pokušavajući nogama da dohvati neku granu. Trešnja je bolno cvilela. - Ne, sad, ne sad ! Htede da vrisne Jovan. Zaljulja se što je jače mogao i konopac, i inače natruo i izresan, popusti. Jovan polete u dubinu krošnje udarajući o njene grane. Nešto puče iznad njega. Tresnu o zemlju.
- E, budale - reče smejući se polako, pa sve jače. - Htedoh da se obesim bezveze - zaceni se od smeha Jovan Đurković i zabaci glavu taman u trenutku da vidi ogromnu suvu granu trešnje koja će pasti na njega i slomiti mu vrat.

RUSI DA BUDEMO, SIBIR DA NAS VIDI!!!

     Tamo gde se ulica Jekaterinovskaja izvlači iz masivnog Proleterskog bulevara, tamo gde na uglu opadaju ljuspe sa lica stare vile Kolarovih, zaplenjene pa predate na upravu Krasnodarskom zavodu, tu baš na zadnjoj strani nekadašnje lepotice, nevidljivoj sa ulice, ali vidljivoj sa kontejnera iz zadnjeg dvorišta, po kojima su se večito verale i oglašavale gladne mačke, nalazio se prozor direktora Zavoda, Mihaila Fjodoroviča Rimtukina.
   Stajao je on na prozoru, nepomičan kao kakav mermerni heroj rada u obližnjem Trudbeničkom parku. Pogled i misli bili su mu zauzeti nečim napolju tako da nije ni primetio kad je u kancelariju ušao pisar sedme klase, Jegor Pavlovič Mizurahin. Pisar je zbog nečega bio uznemiren, teško je disao i, očigledni, veoma mu se žurilo.
- Oprostite, Mihailo Fjodoroviču - poče Mizurahin nevešto. Figura na prozoru ne pomeri se ni za pedalj.
- Oprostite, druže direktore, poče zvanično i nešto jače Mizurahin. Požele i da se nakašlje, ali odustade jer ga je nešto gušilo u plućima. - Druže Rimtukin, hteo sam s vama dve-tri reči. Znate - i tu pisar ponovo napravi pauzu, očekujući da ga direktor pogleda. Rimtukin samo izvadi maramicu iz unutrašnjeg džepa i obrisa ćelu pa nastavi da gleda kroz prozor.
- Ja sam došao, druže direktore Mihailo Fjodoroviču Rimtukine, da dam otkaz! Da, dobro ste čuli, želim dati otkaz vama i svom položaju pisara sedme klase, ovde u Krasnodarskom zavodu - Mizurahin se i sam iznenadi svojoj kuražnosti i jačini glasa.
- Ne , nemorate vi mene slušati! Navikao sam ja da mene niko i ne vidi i ne čuje ovde na poslu. Svi me preskačete, svi odgurkujete. Eno, onaj Sirdiglov, svinja jedna od čoveka, na mom stolu napravio je bife. Neka ga, ja sam se ionako sklonio u hodnik da ne smetam Rjapinu koji u kancelariju dovodi Svetlanu Jakopejevu, kafe-kuvaricu sa trećega sprata. Ne zameram im ja, ljudi su, shvatam. Ali, druže Rimtukine, ja zameram vama što se ne brinete o našoj firmi, o boljitku čitave radne zajednice, o ljudima koji nisu mašine, druže direktore. Dolazili smo ovde godinama veseli, orni, znajući da pomažemo našim drugovima tamo na prvim linijama izgradnje našeg pravednog jednopartijskog društva, Svi smo bili mladi, jednaki, i vi, druže, dolazili ste na posao sa osmehom i onom vašom crnom, malo izanđalom kožnom torbom. A, onda se sve tokom godina promenilo. Ljudi su počeli da dolaze natmureni, više nije bilo vesti od drugova sa kopova, prestali smo za 1. maj da nosimo crvene zastave, a i vi, mili moj Rimtukine, na posao ste počeli dolaziti u dugačkoj crnoj limuzini. A ja, ubogi Jegor Pavlovič Mizurahin, ostadoh pisar sedme klase. Punih 20 godina. E, dosta je! Dižem svoj glas trudbenika, nosioca značke Crvene zastave udarnika III klase, dižem glas da mi se da promaknuće na mesto pisara pete klase. Ne, treće, klase, treće klase, Mihailo Fjodoroviču, zbunih se! Znate, celu noć sam vežbao ...
    U tom trenutku, Mihailo Fjodorovič Rimtukin ožive iz obličja mermernog kipa i naglo se okrenu od prozora, hvatajući se za službeni telefon. Jegor Mizurahin ustuknu korak, gutajući knedlu.
- Marija Mitrofanovna - usplahireno pozva on svoju sekretaricu - Molim vas, Jegor Pavlovič Mizurahin - promuca on, zagrcnuvši se - da,da, pisar sedme klase ...
- Pa, nemojte druže Rimtukine, ja sam samo, eto, dvadeset godina radim ... - preplaši se Mizurahin i kao da se stopi sa zidom iza sebe, kao da nestade.
- Molim vas, Marija, ne prekidajte me - sad se već ljutio Rimtukin - molim vas požurite sa vodom. I policiju, obavezno policiju pozovite!!!
- Zašto policiju? Ja treba da zovem policiju, lopovi jedni! - uzviknu slobodnije Mizurahin dok je izlazio. - Oprostite, Marija Mitrofanovna, uljudno se obrati on direktorovoj sekretarici, koja je trčala hodnikom, noseći na tačni tešku kristalnu čašu punu vode. No ona prođe pored njega kao pored duha, ne primetivši ga.
- Eto, šta da se radi - slegnu ramenima Mizurahin, već navikao da ga ljudi smatraju za inventar, a ne za osobu.
Izađe veseo u sunčan dan, kao da je sa sebe skinuo neki ogroman teret. Zamirisa moskovska jesen, hladna, ali sunčana, zablještaše sve one narandžaste, crvene i žute nijanse lišća kestenova zbog kojih je tako često sa svojom lepom mladom ženom Anom Kirilovnom voleo da satima šeta pored reke. Mizurahin se oženio kao stari momak Anom, pijanistkinjom u Muzičkoj školi Korutkina. Bila je to ljubav na rvi pogled. On joj je recitovao Ahmatovu i Jesenjina, ona mu je svirala Prokofjeva i Šestakoviča. Nisu imali dece, ali su gajili veliku ljubav, skoro pa platonsku.
Lebdeo je Jegor Pavlovič opijen mirisima jeseni, zalazio u sve one uličice i prolaze koje, do tada obuzet svojim poslom u Zavodu, nije ni primećivao.
- Kako je lepa Moskva! Kako su lepe njene ulice! Kako su lepi drvoredi i trgovi! - oduševljavao se iznova bivši pisar. samo mu je smetalo to što su ljudi bili otuđeni, što ga i dalje niko nije primećivao. Uzalud im se on osmehivao, ljavljao poznanicima, ali oni su samo prolazili, udubljeni u svoje misli.
Tako je i došao do svog stana na Oblomovskom vencu, maloj tihoj ulici, nedaleko od Neve. Uzleteo je do svog stana na drugom spratu, žureči da ženi saopšti lepe vesti. Konačno će njih dvoje imati vremena za umetnost, za razgovore, za šetnje, za nežna šaputanja ...
- Ana! Ana Timofejevna! - radosno je tražio dragi lik. U dnevnoj sobi dočeka ga tišina. Klavir beše otvoren, na stolu dve nenačete šoljice čaja.
Ana Timofejevna, recite dragička! - povika Jegor, tražeći je. Vrata spavaće sobe behu odškrinuta. Pisar pokuca, kao što je uvek činio. Nešto se čulo, ali zatomnjeno, utišano. On odškrinu vrata i pade na kolena.
Na NJIHOVOM bračnom krevetu ogromna dlakava leđa nekog muškarca, činilo mu se Hodorkova, vozača, samo on je tako majmunski bio dlakav, pritiskala su i pretila da uguše njegov nežni cvet od žene. Ona je ječala ispod tog medveda, ali kao da je uživala! Iz njenih milih usta izlazile su bujice takvih prostota za koje Mizurahin ni u bunilu nije mogao da pomisli da ih ona može izgovoriti - Tako, samo tako! Do krajaaa! Napni me, ti životinjo! Ne staj, moliiiim te!!!
A Hodorkov nije stajao. Njegova ogromna guzica ritmički se pomerala napred nazad i pretila da mu rasturi i ženu i bračni krevet.
Mizurahin poklopi uši rukama. Pred očima mu je bio nemi film koji on nije mogao da gleda. Kad je mogao otkaz direktoru da da, može ga dati i ženi, toj kur ..., toj varalici i lažljivici.
Osvrnu se on oko sebe i krenu da podigne tešku lampu sa abažurom, poklon iz Odese koji joj je kupio na medenom mesecu. Ne stiže do lampe jer ga prekide jedan mračan, težak glas - Jegore Pavloviču, stanite!
Mizurahin se okrete dok je iza njegovih leđa njegova Ana izdizala preplavljena strašću i težinom Hodorkova.
Pred njim stajala je visoka figura čoveka obučenog u crno. Lice se nije videlo, skriveno obodom velikog šešira. Crnog, razume se.
- Gde ste vi, čitav dan vas tražim? Kad pre stigoste da odlutate? - upita crni posetilac. - Pođimo sada, vreme je, Jegore.
Mizurahin pođe bez protivljenja. Saplete se nekoliko puta, ali se brzo snađe i krenu uporedo sa figurom. Učini mu se, kao da lebde iznad krovova Moskve. Nikada mu se dotad nebo nije učinilo toliko blizu i tako plavo i čisto. Spusti pogled i u zadnjem dvorištu zgrade Krasnodarskog zavoda ugleda isto tako plave i čiste, nepomične oči svog tela, bivšeg Jegora Pavloviča Mizurahina koji je izdahnuo na pločniku dvorišta bacivši se sa prozora svoje kancelarije jer nije imao hrabrosti da od svog direktora zatraži unapređenje.
- Požurite, druže Mizurahine. Sveti Petar ne voli kad mu duše kasne i lutaju okolo, opomenu ga Smrt i vaznese u nebo.

*******************************

       Dobro je poznato da nema ničeg hranljivijeg i okrepljujućeg od tanjira vrućeg boršča i šoljice jakog crnog čaja. Za čaj se Aleksej Aleksejevič Rozgov još i mogao snaći, imalo je istresti se malo zelenoga praha iz keramičke tegle, ali za boršč - falilo je kupusa. I to ne bilo kakvog, nego onog kiseljenog u kaci podrumskoj, u vodi iz obližnjeg bunara kod Devjonastavskaje crkve, Bog da joj dušu prosti. Tu se Aleksej Rozgov osvrte, nagnu kao da će vezati pertle, i brzo prekrsti. Crkvu su pre mesec dana srušili omladinci Tverske brigade kako bi tu nikao park u kome će umorni radnici odmarati.
  - Eh, živote - jadao se Rozgov premeravajući koracima sobu. - Zabranili su i držanje kaca sa kupusom u podrumima jer, kako kažu, to je privatna svojina. A u komunizmu nema privatne svojine. I gde sada naći kupus kada je SOVPROZ zatvoren? - gorko zaključi Rozgov.
Što je manje želeo da misli na prokleti kupus, to mu se boršč više jeo. Još jednom je, više iz navike, preturio sve sudove u stanu, ali kupusa, jednostavno, nije imao.
- A da potražim od komšija? Ne, ko bi jednom bivšem buržuju i rentijeru, slučajno preostalom u svim ovim silnim istrebljenjima, dao kupusa. Iako, čisto sumnjam da ovi novopečeni intelektualci, silom doseljeni u njegove bivše stanove, uopšte znaju šta je dobar boršč.
Nemajući kud, uze Aleksej Aleksejevič svoju šubaru, navuče valjenke i, sa rukama u džepovima olinjalog kaputa, izađe napolje u hladnu zimsku moskovsku noć.
- Šetnja će me umoriti pa neću više misliti o kupusu - nadao se Rozgov dok je zamicao za ugao zgrade. A onda se ukopa u mestu. Njegove nozdrve uhvatiše tanak, ali sasvim jasan, miris kiselog kupusa. I to onog sa vodom iz bunara pokraj pokojne crkve.
- Ko li to krši zakon ove đavolske kopiladi? - pitao se Rozgov dok je, poput uvežbanog hrta, sledio miris. Dođe do jednog podrumskog prozora koji je bio odškrinut.
- Oho, niko drugi do Nikita Porfirič Levski, pisac i predsednik Kućnog saveta. E, baš lepo, mangup iz njihovih redova !- skoro zapljeska rukama od sreće Rozgov.
Namah mu na um pade ideja. Odškrinu prozor koliko je mogao i kleče. Zavrnu rukav kaputa, i pruži se što je više mogao. Uzalud, kaca je bila tako blizu, ali, ipak, izvan domašaja.
- E, pa nećemo tako, druže kupuse Nikite Porfiriča Levskog - zlobno se osmehnu gladni Rozgov - Nećemo tako.
On leže na hladnu zemlju, odupre se kolenima o okvir prozora i ispruži se koliko je dug.
- Još malo, tu je - gledao je on u mreškanje kiselog kupusa u kaci. - Moj si druže, moj! - obliznu on suve usne.
Ispruži se još malo, ali nešto puče i on upade naglavačke u kacu. Aleksej Aleksejevič Rozgov se koprcnu pet-šest puta pokušavajući da izađe, ali se prepusti ukusnom rasolu iz kace koji natopi njegova pluća i, zadovoljan i sit, umre.
      Pola sata kasnije iz podruma se začu jauk. Marija Agatonovna Levska, supruga Nikite Porfiriča, pronašla je Rozgova kako blaženo naglavačke dubi u njihovoj kaci. Otišla je hitro po muža i obavestila ga o svemu.
- Prijaviti policiji, iz ovih stopa - insistirala je Marija Agatonovna.
- Nikako, hoćeš li da me uhapse zbog kace prokletog kupusa - zlovoljno promrmlja Nikita Porfirič - Sklonićemo ga odande, za početak.
Dobro obučeni, sa duboko natučenim šubarama, Nikita i Marija dohvatiše Rozgova, izvukoše ga iz kace, i pod ruku uzevši ga, krenuše sa njim ka jednom od nevskih mostova u blizini.
- Bacićemo ga sa mosta, i gotovo. Kome će još nedostajati jedan bivši čovek - skoro pa veselo reče Levski, kao da piše jednu od svojih kratkih priča.
Dođoše neprimećeni i do mosta. Rozgov je bio miran i poslušan, kao i svaki mrtvac. Osvrnuše se levo-desno, i nimalo nežno, prebaciše nesrećnog Rozgova preko ograde. On polete, lako kao galebi pljusnu o ledenu vodu. Tek tada primetiše da su im u rukama ostale njegove valjenke. Marija ih otrže od Nikite i hitro ih baci u vodu.
- Šta to radiš, ludače! - viknu Levski mahinalno, ali se uplaši svog glasa i hitro pobeže u tminu. Za njim pojuri i Marija, ne čuvši kako ispod mosta zavrišta neka devojka, a neki krupni muški koraci uz psovke nestadoše u magli.
Nekoliko dana Levski i njegova žena nisu izlazili iz stana. Nisu se javljali na telefon, ma nisu ni disali, toliko su bili preplašeni. A kada je pretilo da susedi razbiju vrata stana, pojavio se bledi Levski, kao da je iz kace izašao.
- Nikita Porfiriču, jeste li čuli?
- Ne, nisam. Šta se desilo?
- Aleksej Aleksejevič Rozgov. Postao je heroj. Spasio je jednoj devojci život. Od manijaka ispod Nevskog mosta. Nažalost, on je izgubio život. Napaćena duša - telegrafski je saopštavala Tatjana Mihajlovna, telegrafistinja u Pošti.
Levski klecnu. Krajičkom pogleda ugleda kako Marija Agatonovna utonu u fotelju držeći se za grudi. Bili su spaseni.
Prošlo je nekoliko dana, a vest o Rozgovu i njegovom "podvigu" nije silazila sa naslovnih stranica prestoničkih novina. Levskom to poče da smeta. Znao je istinu, a morao je da ćuti. I to ga je izjedalo.
Jednog dana, na njegovu adresu stiže pismo iz Kvartovske ćelije Partije. Tražili su od njega da pokrene inicijativu da njihova ulica dobije ime po Rozginu, a da na zgradi bude postavljena spomen-ploča sa njegovim likom. To preli čašu. Levski se, ne govoreći ništa Mariji, sutradan pojavi pred Petrom Isakovičem Matruškinom, sekretarom Partije.
- Druže Levski, kakva čast - reče Matruškin zaklonjen ogromnim sekreter stolom - Kojim dobrom? Čuo sam za vašu inicijativu. Pravilno. Takvi heroji zaslužuju sve počasti. spasiti nepoznatu devojku i tom priliko izgubiti život, to je za svaku pohvalu.
- Ali, druže Matruškin, on nije nikakav heroj. U kaci sam ga pronašao - poče zamuckivati Levski.
- U kakvoj kaci? U ČIJOJ kaci? - Matruškin ustade od stola, ali se to ne primećivaše, budući da je bio veoma nizak.
- Pa, ovaj, u mojoj. Udavio se tamo želeći da ukrade kupus. Prašćajte, druže Matruškin.
- Vi hoćete reći da je taj savesni građanin prvo otkrio vaš tajni greh, kacu kiselog kupusa, poginuo na zadatku, a onda oživeo i bacio se sa mosta kako bi spasio nevini devojački život.
- Pa, ja, ne, ovaj, ne znam ...
- Sjajno, sjajno!!!! - skakao je od sreće Matruškin, mada se to nije primećivalo od stola - naše društvo vapi za takvim ljudima i takvim sudbinama. Nikita Porfiriču, vi ćete svakako obraditi to u nekoj od vaših priča?
- Svakako, ali ... - prezbojavao se Levski.
- Ništa, ali! Trčite kući, sazovite sastanak Kućnog saveta i ispričajte im ovu priču. Svi će jednoglasno podržati predlog da ulica nosi ime heroja Alekseja Alekseja Rozgoviča. Hitajte, druže!
Levski nagrnu na vrata. Dok je pokušavao da nestane iza njih, začu se smiren, gotovo mračan Matruškinov glas.
- I, druže Levski...
- Da, druže Mitruškine?
- Tu kacu sa kupusom prevezite na ovu adresu. Moja će vam žena pokazati put u podrum. Je li da je kiseljen sa onom vodom iz bunara pored pokojne crkve?
- Naravno, druže.
- E, pa pohitajte. I neka vam je srećan put.

VOLIM RASPRODAJE. UVEK KUPIM NEŠTO ŠTO MI NE TREBA

 

"Posle sedam dana rada, poslanici će ići na neformalni odmor o kome mi ostali formalno možemo samo da sanjamo."

"Smrti nema bez avatara na lajni bandere."

"Ljudi koji insistiraju na apsolutnom dobru, nose u sebi klicu zla."

"U paralelnom univerzumu, paralelni univerzum nema značaja."

"Uhvatili su ga sa rukama u tuđim džepovima. Tražio je mrvice."

"Premijer otvara lokalne puteve. Jer globalno smo u ćorsokaku."

"Treba ćutati o stvarima koje se daleko čuju."

"Moderni Srbin je izotop srednjovekovnog Turčina."

"Samo vrednim radom i trudnoćom je zaslužila mesto u firmi."

"Ostaćemo večito mladi u ovoj zemlji u kojoj je vreme stalo."

"U modi su spiskovi. Platni i sve po."

"Politički pluralizam u Srbiji znači množinu funkcija.

"Kad žena prekrsti noge, tu ni Bog ne pomaže."

"Svaki početak je težak. Naročito kad ne znaš kako da počneš."

"Na kraju životnog puta stoji znak radnika sa lopatom."

"Počeću da zapisujem jer zaboravljam. Problem je što sam prvo zaboravio da pišem."

"Pređimo odmah na kasnije."

"Ironija je što sam se usrećio otkad sam uveo nesreću u kuću."

"Progledaćemo tek kad nam se sklone sa očiju."

"Mnogo sam pokvaren. Istekao mi rok trajanja."

"Sreća je urbani mit. Srbi znaju zašto."

"Dobro je što imamo lepu modelsicu u Skupštini. Dosad su poslanici bili samo glupi."

"Ne razumem ja ove moderne tehnologije. Kako sad da elektronskom novinom ubijem komarca? Kako?"

"Džabe nam Facebook, Twitter i Yahoo, kad će pošta uvek biti poslednja."

"Nekada su gladni pevali o slobodi. Danas, pevaju o robiji. Tamo bar ima zagarantovanih obroka."

"Džabe što je seks dobar za zdravlje kad ga nema ni za lek."

"Ne treba nama ulaz u Evropsku uniju. Nama treba izlaz iz ove situacije."

"Hrvati bi pružili ruku pomirenja preostalim Srbima. Samo kad bi ih pronašli"

"Nova guvernerka zna rešenje za izlazak iz krize. Podeliće narodu ružičaste naočare."

"Moja glava je dokaz globalnog zagrevanja. Tamo gde je nekad bila prašuma, sad je pustinja."

"Na škakljiva pitanja odgovarajte smehom."

"Ljude, koji imaju promaju u glavi, zamolite da zatvore usta na trenutak."

"Kad na televiziji krene pusto tursko , ulice opuste."

"Neke žene su takve čistunice. Izigravaju princezu na zrnu praška."

"Vreme je za timski rad. Oni sa vodom u ušima da gase one što im je dogorelo do noktiju."

"Naše je prokletstvo što mislimo da nam je sreća poklonjena, a nesreća zaslužena."

"Srpsko društvo je u recesiji. Sad mesto kusura ne vraćaju žvake, već bezvredne dinare."

"Odneću večeras epsku pobedu. S tobom ili na tebi."

"Sad mi je lakše. Ova naša nesreća je nečija sreća u paralelnom univerzumu."

"Dobio sam novog člana porodice. Radim za ženu, decu i frižider."

"Moje ruke su u savršenoj koordinaciji: Što leva uzme na bankomatu, desna odmah potroši u marketu."

"Raspad Jugoslavije desio se jer je bilo premalo glavnih gradova po glavi stanovnika."

"Na raskrsnici života, skrenuo sam levo, putem srca. Razum je ostao daleko."

"Subota. Dan kada Žikinu šarenicu pratim uživo na pijaci."

"Srpska pijaca je mesto gde ima više baba nego zuba."

"U jedno sam siguran. Kad poskupi hleb, niko ga neće tražiti preko pogače."

"Da se spaja neradni staž, ja bih već u penziji bio."

"Ne bih voleo da mi je devojka lopata. Moje dupe to ne bi podnelo."

"U Srbiji se gradi sve više crkava. Ne zato što je narod religiozan, nego da nam već jednom odzvoni."

"Ja sam od Evrope čuo samo za Parizer, Hamburger i druga sranja ..."

"Ostaviš tako neku svežu misao na FB, a ona svene među onim bajatim fotkama."

"Mi goste dočekujemo hlebom i solju. Za više i nemamo."

"Dobro je da Srbija nema more. Ne bih mogao da zamislim Guču, Exit i beogradske splavove na jednom mestu."

"Naši kapitalni primerci ne sudaraju se na brvnu, već na koridoru."

"Gladni smo života jer su nas hranili lažnom nadom."

"Glave su nam toliko u oblacima da ne primećujemo u kolikim smo govnima."

"Molim nadležne da uvedu termin- sveštenička mafija. Koliko su oni ljudi u grob oterali ..."

"Svaki muškarac sanja da se oženi dobrom ribom. Jedino ona, i kad ne zatvara usta, ćuti."

"Zabrinut sam za svoj seksualni život. Toliko puta dnevno opštim sa majkama nepoznatih ljudi ..."

"Angrobanka - jer je novac građana davala na veliko."

"Sada je kriza. Zato partije ne odbacuju istrošene partijske kadrove."

"Čim čuju reč "popust", žene se maksimalno opuste!"

"Nekada su udarnici na kraju dobijali orden sa vencem zasluga za narod. Danas, na kraju, ne dobijaju ni venac."

"Da su se na balkonu pojavili olimpijci iz matematike, masa bi ih kamenovala uz povike:" Ua, štreberi!""

"Volim društvo. Zato kod mene nesreća nikad ne dolazi sama."

"Naš univerzalni recept za testa. Na vrelom ulju popržiti sitno seckan crni luk. Oh, wait ..."

"Svi znamo gde su naši krupni igrači iz senke. U senci palmi na pacifičkim ostrvima."

"Zaturili smo negde bolji život. Sve mi se čini da je kod nekih srećnih ljudi koji broje porodično blago."

"Ne rasipajte ljubavne bisere. Pokupiće ih neko i zakititi se njima."

"Na našu tragediju nikad neće pasti zavesa. Ukrali je mangupi."

"Nikako da uhvatim ravnotežu sa poslom. Padam na nos od njega."

"Danas je teško sasuti nešto kolegi u lice. Prvo mu treba izvući glavu iz šefovog dupeta."

"Drvo se na drvo oslanja, čovek na čoveka. A žena? Žena se oslanja na kreditne kartice."

"Srbija je idiot proof država. To mi je jedino logično objašnjenje zašto još uvek postojimo."

"Novi Fića ide na američko tržište? Šta, Kinezi obustavili isporuku privezaka za ključeve?"

"Od hemije najviše volim ljubavnu vezu."

"Jedan uspešan snošaj zna da se nosi 9 meseci."

"Budimo ljudi. Kad nismo nizašta drugo."

"Nama, generalno, ne cvetaju ruže. Ali, ambrozija, svakako."

"Neke žene su dugo radile na sebi kako bi neko radio na njima."

"Nekada su žene volele moj šarm. Danas više vole one sa šarm-el- Šeikom."

"Neki ljudi mi dođu kao lek. Laksativ, najčešće!"

"Na složeno pitanje, uvek dajem jednostavan odgovor: " Ne znam.""

"U svetu se upravljački organi poznaju po belim kragnama. Kod nas, po belim čarapama."

"Kad sneg napada u srcu voljene, možeš videti tuđe tragove po njemu."

"Nekad vam je teško da sačekate ženu 5 minuta da se našminka, a čekali ste je čitav život. Pa, momci, molim vas!"

"Ne radujte se tuđoj nesreći. U paralelnom univerzumu, ona je, možda, vaša."

"Usamljena žena. Ne znaš da li da joj priđeš ili da pobegneš glavom bez obzira."

"Ljubav prestaje kad ti je sva radost u poslednjoj reči, a ne u poslednjem poljupcu."

"Mi smo greške naših roditelja, koje smo im skupo naplatili."

"Neke žene ne mogu da izbacim iz glave. Jednu ne mogu da izbacim iz kupatila."

"Na poslednjem koraku ka zagrljaju smo zastali. I još se rukama tražimo po tuđim telima."

"Neki su zadovoljni svojim ljubavnim životom. A neki se samozadovoljavaju."

"Probili smo led. Sad možemo komotno da skočimo i da se podavimo."

"Kažu da je sreća u malim stvarima. O tome ,sigurno, nisu pitali žene."

"Srpska demokratija je dostigla svoj zenit. Sloboda misli nam je večna, ropstvo kapitalu svakodnevno."

"Izgubljen dobar život. Njegov izgled potražite na nalepnicama alkoholnih pića."

"Ljubav ne naplaćujem. Za honorar samo mogu da mrzim."

"Policija u borbi protiv kriminala? Jedino kad uklanja konkurenciju."

"Mnogo sam melanholičan. Dođe mi da dignem ruku na sve oko sebe."

"Moja generacija je usrala motku onog trenutka kada je prestala pišati uz vetar."

"Pesnika kad shvate, on je već mrtav."

"Nisam daltonista, ali mi je život siv."

"Naši razgovori završavaju se tačkom. Ispod njenog uzvika."

"Put do nečijeg srca najlakše nađu slepi od ljubavi."

"O bistrini naših političara ne treba raspravljati. Dovoljno je pogledati kakvim se mutljavinama bave."

"Zauzeto kupatilo. Prokletstvo života u matrijarhatu."

"U laži su kratke noge. Oni to znaju, pa i ne izlaze iz svojih džipova."

"Нешто се сломило у мени. Загрли ме да срасте."

"Kod nas vri ko u košnici. Ali, nećemo se najesti meda jer su većinom trutovi."

"Zvezda je oterala svoju legendu. Nije bio dovoljno crveno-beli. Bio je Žuti."

"Trudnici je potrebno 86 papira da bi otišla na bolovanje.Kolika je to progresija kad joj je potreban samo jedan spermatozoid da zatrudni."

"Na Balkanu je i dalje aktuelan drum and base. Sve ode na doboš!"

"Bliskost je kad sa nekim možeš funkcionisati i na daljinu."

"Daj ljudima isuviše slobode da misle i izmisliće neku ludost."

"U paralelnom univerzumu, mi sa neba gledamo Boga kako se muči sa verom u nas."

"U paralelnom univerzumu, mi sa neba gledamo Boga kako se muči sa verom u nas."

"Nije se naša potrošačka korpa smanjila. Porasle su nam oči od gladi."

"Grčki scenario u Srbiji i neće biti tako loš. More, pesak, nes kafa, nerad ..."

"Mi u braku delimo sve na ravne časti. Ona podeli pare, a ja uvek častim."

"Ovo je naša labudova pesma. A tek što smo se ispilili."

"Naš doprinos evoluciji je da smo majmune postavljali na najodgovornija mesta."

"Neki bi umesto veštačkih sisa i usana trebalo da ugrade veštačku inteligenciju."

Vodite računa o higijeni. Nikad se ne zna kad će vas neko prejebati."