U PASULJU JE ISTINA

- Zovem se Jordan Gorčić. Penzionisani sam skretničar. Otkad sam u prihvatilištu? Sada je tačno 21. dan. Tri nedelje. Kao tri godine. Primam penziju. U stvari, preneo sam je na sina, on je nezaposlen. Magistar je elektronike. Niko ga neće, kažu da je prekvalifikovan. Žena mi je umrla, tu skoro. Izašao sam iz stana da ne smetam sinu i njegovoj porodici. Ima dva deteta, žena mu je profesor. Na nekim je zamenama, ništa za stalno. A, vi, nešto ste mi poznati. Da niste ...?

- Nisam, nehajno odgovori dobro obučeni čovek koji je negovanim rukama otkidao parče hleba i umakao ga u olupani limeni tanjir u kome se još pušio nedeljni ručak. Čovek je jeo sa uživanjem. Njegove vilice ritmički su drobile hranu, a sveže izbrijani obrazi pomerali se gore-dole dok je njihov vlasnik mumlao, srkao i šljapkao, puneći usta salatom.
- Nekako mi se čini da sam vas već negde video. Možda na televiziji?, započe ponovo Jordan razgovor, paleći smotuljak domaćeg rezanog duvana.

- Možda, gostovao sam ja i na televiziji, punih usta odgovori sagovornik. - A vi nećete? Mogu li da završim? - i ne čekajući odgovor, čovek presu iz Jordanovog tanjira u svoj. Nastavi se šljapkanje i zadovoljno mumlanje.

- Pa, da, vi ste K.B, naš poznati akdemik! - radosno nastavi Jordan, ali se brzo utiša opomenut oštrim bljeskom očiju. Znate, ja jesam skretničar, ali sam dosta čitao, najviše enigmatike. I u njoj se uvek vaše ime nalazilo u inicijalima pod " naš poznati akademik ". Otkud vi ovde? Jadna je ova država kad su joj akademici završili u javnim kuhinjama. Da niste bolesni?

- Ne, savršeno sam zdrav. Osim onih sitnih penzionerskih muka - već sit i odobrovoljen uključi se K.B. u razgovor.

- Da nije mala državna penzija? Država uvek zaboravi na svoje poslenike, naročito na one zaslužne.

- Nije, nije, penzija je uredna.

- Da niste s mukom stečeno poklonili rodnom kraju gradeći crkve i ostala bogougodna dela? Čitao sam da sad i popovi kradu.

- Nisam, ja sam rođeni Beograđanin.

- Da vas nisu deca istrošila? Evo, mene sin ... ujede se Jordan za jezik, postiđen.

- Nisu, hvala Bogu. Stariji sin mi je u Njujorku, a ćerka u Londonu. Lepo su se snašli - K.B. izvadi čačkalicu iz unutrašnjeg džepa i brižljivo stade da čačka zube.

- Pa nije mi jasno, uvaženi akademiče, šta vi tražite ovde? - iskreno zavapi Jordan Gorčić, bivi skretničar i bivši čovek.

- Nedelja je, pa nam kuvarica ne dolazi, a ko je jeo ručak moje žene, nije se dobro proveo. A ovde je nedeljom pasulj koji kuva Ranka ukusniji i od saher torte. Prijatno želim - reče K.B. uz lagani naklon i ode poštapajući se svojim, u srebro okovanim, štapom.