Sutlijaš sa cimetom

                Посматрао је како пахуљице цимета лагано падају на белило које су исијавала анденте кувана зрнца пиринча. Госпођица Хаџивулић је инсистирала да пиринач увек буде анденте, полукуван, како би се правилно развијала вилица. Мирис зачина предухитри старицу која је лагано , вукући ноге у изношеним кућним папучама, пристизала  и преплави малу, али пријатну собу којом је доминирао црни кућни клавир који је, види се, памтио и боље дане. Као, уосталом, и госпођа.

             „ Изволи, младићу“, уздахну она и лагано спусти порцуланску чинију на угао секретер стола крај кога је, на њему припадајућој столици, седео Стефан. Захвално ју је погледао и као и много пута до тада, у тишини, појео топли сутлијаш. „ Одличан, као и свих ових година“, рече Стефан и одложи кашичицу поред чинијице. Госпођица Хаџивулић размакну усне у нешто што је требало да буде осмех. „ То је, ипак, рецепт моје мајке. Она је то донела са собом у мираз из господске куће“, глас јој се за тренутак изгуби док је враћала посуду у кухињу. Онда настави, носећи у рукама новине: „ Данас нећемо читати умрлице. Само хронику. Нешто сам  сањала госпођу Агатоновић, па не бих да чујем нешто ружно.“ Стефан прочисти грло док се стара гопођица увијала у плетену мараму и лагано смештала у фотељу која је била окренута улици. Тако јој он, већ је томе пуних двадесет година, скоро свакодневно чита хронику и умрлице из новина које јој, опет, свакодневно поштар уредно испоручује. Стефан би, понекад, због обавеза, и пропустио седељку код госпође, поштару је била обавеза да не пропусти доношење новина.

                Упознали су се сасвим случајно, као што то обично и бива са стварима које треба да потрају дуго, за цео живот. Тек су се били доселили из блатњавог предграђа у коцком поплочану стару улицу, коју су окруживале некада монументалне, а тада већ оронуле зграде. Стефан се враћао из школе, ознојен од фудбала, и шутирао пожутели лист који је ношен кошавом залутао из неке улице која се дичила дрворедом. Тада је приметио старију жену која се мучила да се, са пар  цегера у рукама, склони од ветра у оближњу зграду. Васпитан да помаже својим комшијама, пришао је старици и помогао јој да однесе ствари у свој стан на другом спрату. Као знак захвалности, понудила га је сутлијашем. Тако је све кренуло. Убрзо је упознала и његову мајку, ситну и од многих порођаја, уморну жену. Понудила се да малог Стефана подучава клавиру. Бесплатно, наравно. И тако је Стефан, са нотном свеском у рукама, свакодневно долазио на други спрат, алком куцао на тешка храстова врата и тихо седао за клавир. Ћутке би одслушао све жалопојке о времену, ценама и злим људима, ћутке би одсвирао све скале и етиде које би вежбали и проговорио би, односно прочитао би тек новине које би му потурила. „ Философија марве“, прокоментарисала би понекад госпођица Хаџивулић када би је посебно наљутило то Стефаново ћутање, „ ћути и трпи, и у јарму скапај!“

                  Године су пролазиле. Стефан је растао, ћутљив и пажљив, а госпођица Хаџивулић је старила, али неприметно, скоро па мумифицирана. Њихови ритуали су се наставили, мада проређени као коса на госпођичином темену које је она покушавала да прикрије ношењем уметка. Стефан је завршио музички конзерваторијум и вратио се у свој град како би предавао у школи. Старица је била поносна на његов успех, наравно, али је то вешто прикривала. Уосталом, никада и није показивала емоције, више него што је етикецијом било дозвољено. Само једном ју је Стефан, дошавши нешто раније у њен стан, приметио како безгласно јеца док тихо брише једну пожутелу фотографију. На њој је био капетан 512. Украјинског стрељачког пука Всеволод Семјонович Уримов, флаутиста. Он је био прва и непрежаљена Хаџивулићкина љубав. Упознали су се на приредби у бившем Официрском дому где је Волођа свирао, а Светлана Хаџивулић, градска лепотица, га пратила у Росинијевим варијацијама Фредерика Шопена. Заволели су се и обећали једно другом исте вечери јер те 1944. све се радило напречац и спонтано, у незнању шта доноси сутрашњи дан. А Волођи је донео нови покрет, на Берлин, како су се тада црвеноармејци заклињали. А Светлана Хаџивулић је стајала на леденој децембарској кошави и махала. И надала се да ће се В.С. Уримов, флаутиста, једног дана, како је и обећао, вратити.  А он се није вратио. Као што се нису вратили многи ратници који су девојкама обећавали да ће их оженити уз трубе кад ратне трубе престану да свирају. Госпођица Хаџивулић је увек веровала да је њен Волођа пао на некој strasse у Берлину, чврсто стишћући на грудима прамен њене као украјинско жито светле косе. И једном годишње она је пустала сузу за тим никад упознатим, а непреболно вољеним човеком.

                Стефан још увек није волео. Онако право, како је Госпођица волела. Имао је он неке везе, увек дечачке. Али, праву девојку није имао. Био је тих, а девојке су волеле младиће чија су уста била пуна сопственог ега. Отац га је неколико пута питао за девојке, нудио му новаца, пошто искуство није имао да понуди, па је заћутао. Мајка би болно уздисала док је пеглала небројене кошуље и веш његових браће и сестара и окретала се икони на зиду, мрмљајући само њој разумљиве речи. „ Даће добри Бог, па ће и она једном умрети. А теби ће оставити стан. Да се ожениш и живиш као човек“, рекла му је једном док је кретао на виђење са госпођицом Хаџивулић. „ Да то више никад ниси рекла!“, зајечао је скоро Стефан и излетео у блистав дан. Знао је он да стара дама нема родбине, али му никада на памет није пало да извуче неку корист од ње. А она као да није планирала да се повуче са овог света. Два пута јој је срце стало, оперисала је кук, ноге су је издавале, али је она и даље битисала. Када би јој понекад Стефан уређивао нокте ( мада ретко јер Госпођица није волела телесни додир) ,осећао би како из ње избија хладноћа, као из гроба. Ти дуги, танки, уметнички прсти били су ледени, без даха живота у себи. А, опет, сваког јутра, они би размакли жалузине и пустали светлост живота у собу старе девојке.

                  Једног од оних раних пролећних дана када се обданица незнатно продужи, а зубато сунце измами на улице људе којима је доста зимског скривања по прегрејаним собама, седео је Стефан крај прозора и посматрао смрачену улицу. Није био заинтересован за дешавања на улици, већ је само учтиво окренуо главу од госпођице која је тог тренутка телефонирала госпођи Агатоновић која је, гле чуда, успешно преживела њен ружан сан. А онда му је пажњу привукла малени одсјај који је убрзо утрнуо. Па још један. Чудно је то како ситница може заокупити пажњу човека више него каква капитална ствар. У скоро правилним размацима на земљу су издишући капљале ватрене сузице. Стефан искрену главу  покушавајићи да одгонетне извор тог малог ватреног слапа. Кап! Хитро подиже поглед и на маленом прозору купатила на трећем  спрату зграде, која се била испрсила на углу улице неких десетак метара од места где је он седео, запази девојку која се горњим делом тела била избацила из маленог отвора као да ће следећег тренутка скочити на улицу. Стефан се нервозно промешкољи у фотељи. Беше му непријатно што ће присуствовати трагедији. Већ је пошао да замоли Госпођицу да позове неку службу ( није знао да ли је то задатак за Хитну помоћ, полицију или ватрогасце, и ко се, уосталом и треба бринути о потенцијалним самоубицама!?!) кад девојка принесе цигарету устима и жудно повуче дим. Стефану лакну. Ово је био само случај тајног уживаоца цигарета. Принесе руку челу да обрише грашке зноја, али му рука застаде у ваздуху. Девојка од прекопута, несуђени имагинарни самоубица, га је приметила. И осмехнула му се широким задовољним осмехом. Повукла је још један дим, цигарету пажљиво угасила на симсу и спретно нестала у маленом оквиру. Стефан се унервози. „ Помислиће да сам је шпијунирао, да сам сексуални манијак. А, и она, шта ради на симсу прозора на трећем спрату?“ Из мисли га прекиде сипљив кашаљ Светлане Хаџивулић која је њиме најављивала крај данашње сесије. Била је уморна и љута на гопођу Агатоновић која се, и поред узнемирујућих знакова, осећала сасвим добро. Младић се опрости напоље и изађе у пролећни мрак, светао и свеж.

               Док је прелазио улицу, несвесно је подигао главу ка трећем спрату уверен да је девојка и даље тамо. Није је било. Увуче главу дубље у крагну и настави даље, понет некаквом чудном емоцијом. „ Шпијунираш, а! Манијаче!“, зачу се оштро глас из мрака хаустора. Стефан се укопа.

„ Гледаш невине девојке у купатилу, лоло један“, подсмешљиво додаде девојка израњајући из мрака у  узаној белој, до кукова, јакни. „ Ма, не, ја .... случајно... седео сам“, ушепртља се младић. „ Гледај ти, само гледај, ништа неће зафалити. Ја сам Соња.“ Прихвати уплашено њену малу топлу шаку и чврсто је стегну. „ Лакше мало, где си навр'о“, насмеја се гледајући га право у очи. „ А, како се ти зовеш, манијаче?“ „ С...Стефан“, одговори и даље јој држећи руку. „ У реду, С...Стефане, сад ми можеш пустити руку. И званично смо се упознали“. Пусти јој руку као опарен. Поцрвенео је. „ У, ала си ти нека чудна цвећка! Дај упаљач!“ „ Немам, не пушим“, одговори он, сад већ прибран. „ Благо теби, а ја гутам цигарете, а онај шишмиш код кога станујем непушач, па врат ломим горе кад ме ухвати криза. А, оно је твој стан?“  „ Ма, не, пријатељичин“, рече Стефан, изненађен оваквом непосредношћу. „ Аха, пријатељичин, а овамо гледаш прекопута!“ „  Не, погрешно си схватила, она има .... па, преко деведесет година“. „ Значи, бабојебац. Ех, судбино, а таман си ми се свидео!“ Он се нагло уозбиљи. Није му било јасно одакле јој такво право. Продужи корак. „Балавица.“ „ Стани, стани, молим те“, задихано се приби уз њега, „ ја сам само мало љубоморна. За казну да ме водиш на колаче. А јел' имаш ти свој стан?“ Није затварала уста. Лепа уста, морао је да призна. „ Немам. У ствари имам, али нас је тамо .... Много нас је“. „ Схватам. Шта ћеш, не можеш у животу све да имаш, зар не?“

            И тако су Соња, апсолвент психологије, и Стефан, професор музике, почели да се виђају. Како су дани постајали дужи, тако су и њихове вечерње шетње трајале све дуже и дуже. Држали су се за руке, гледали у небо, пљуцкали са моста у реку и дуго, дуго се љубили у мрачном хаустору где је Соња редовно одвијала сијалице како им ништа не би сметало интимности пољупца.

            Једног топлог јунског поподнева Стефан је остао нешто дуже код госпођице Хаџивулић. Стара дама је данима уназад патила од срца, долазила је и лекарска екипа, тако да је била узнемиренија него иначе. У посети јој је био и господин Теокаревић, породични адвокат. Дуго су, тог поподнева, претурали по папирима на столу и сређивали породичну заоставштину.

„ Госпођица Светлана жели да све буде на свом месту“, помало уморно је напоменуо адвокат Теокаревић Стефану који му је отворио врата. Док је старица стављала папире у кутију обложену чојом, Стефан се спустио у фотељу крај прозора и погледао ка Соњином прозору. Није је било, наравно. Тог поподнева полагала је последњи испит и није желела да буде у њеној близини. „ Да не кажем којим случајем нешто погрешно, манијаче мој“, пољубила га је хитро у образ и одлепршала ка факултету. Несвесно је помиловао свој образ, тражећи на њему трагове тих малих свежих усана. „ Младићу, нешто се дешава са вама у последње време. Изгледате ми одсутно“. Пречуо ју је. У последње време, старица је имала обичај причати сама са собом. Одсјај сунца паде му на образ. Миш! Са прозора му је Соња огледалцетом давала сигнале. Широк осмех јој је украшавао лице. Лева братела јој спаде са рамена. Стефан се насмеја. Рука му лагано крену ка џепу панталона.

                „ Шта то радите, младићу?“, старичин глас зашушта јаче него иначе. Сноп сунца га заслепи док се окретао ка гласу. Примети ју је како стоји у аури. „ Како вас није срамота! Тако лепо васпитани!“, глас је добијао на снази. „ Али, ја .. ја нисам ...“, сметено је покушао да се одбрани, држећи и даље руку у џепу. „ Ах, знала сам ја, знала сам! Никад од вас господин! Менталитет је то стоке, да ! Само би да се парите и ждерете! Онанишете! У мојој кући! Напоље!“ Вриснула је из све снаге. У Стефану нешто пуче. Крену ка Светлани Хаџивулић. „ Хоћеш да знаш да ли дркам? Него шта, него дркам! Ја сам за вас животиња. Прљава и дивља звер коју сте се изволели преобликовати у пристојног човека. Господина? Бабо једна матора, двадесет година те служим, двадесет година трпим твоје јадиковке, твоје реуме, фрасове и читуље, ни реч ни не кажем, а ти мени да сам стока. Јесам ли ја крив што те је тај твој Рус, Волођа, сјебао и вратио се у своју Украјину да тамо јебава колхоскиње, а тебе оставио недојебану да свиснеш у овој улици. Јесам ли ја крив?“ Рука крену ка једном од везених јастучића на Луј канабеу. „ А могла си лепо да умреш, мирно у сну, и да ми оставиш ово гнездо. Заслужио сам га јер сам као стока морао да те трпим, стоко једна!“ Прислони јој јастуче на лице. „ Шта то радите, младићу!?!“, глас се, просто у неверици, утиша испод јастука.

             „ Шта то радите, младићу? Стефане, јесте ли добро?“ Први пут га је за ових двадесет година госпођица Хаџивулић назвала именом. Положила је своју суву хладну уметничку руку на његово теме. Пријала му је хладноћа која је излазила из ње. „ Јесам госпођо, само ме је сунце мало докачило. Дуго сам био поред прозора. Брзо извуче руку из џепа, постиђен. „ Телефон вам звони. Требало би да се јавите. И да ожените ту девојку, Соњу. Чини ми се да то заслужује. А онда ће и све бити лакше у животу. Верујте ми на реч“. Стефан дубоко удахну, борећи се за ваздух. „ Оно ... оно од малопре, био је сан, тренутак слабости“, тетурао се као опијен ка вратима. На степеништу стаде, окрете се и климну главом сенци у вратима стана госпођице Светлане Хаџивулић.

„ Пожурите, Стефане, она вас чека! И, дођите сутра. Да читамо новине.“ На дисплеју телефона стајао је знак за поруку. Од Соње. Нестрпљиво је притиснуо дугме. „ Манијаче, положила сам! Сад можеш да ме жениш. Чекам те у осам код посластичаре. Водим те на сутлијаш са циметом“.

               

Док су пахуље падале

            Слутило је на невољу. Целог дана ствари су ми испадале из руку, мајка ме је сањала, срећом нисам био у венчаници, а нервчик са паркинга  ми је заденуо цедуљицу на брисаче. Е, баш да му не платим. Моја госпођа ме је ухватила за руку и процвркутала ми на увце, као некад - Хајде да прошетамо! Инстиктивно сам се ухватио за новчаник, одмеравајући му волумен и тежину. Знао сам да после птичице која цвркуће обично налети неки лешинар који ме очерупа. Али, преварих се. Љуто! Жена је одлучила мене да части! Одвела ме је у продавницу и, на моје велико изненађење, од продавачице поручила панталоне. О темпора, о морес! Загребао сам ка вратима, али она се искусно испречила и блокирала мој пут у слободу. Нису помогли ни моји молећиви погледи упућени девојци иза пулта. Она је искусно гледала своје нокте. И своја посла. - Па где панталоне, бога му. Па нико није умро. А и сви пријатељи поженили су се и развели, тако да стварно нема потребе да се трошиш, пробао сам да не добијем нежељени поклон.
- Мени за љубав, драги. Продавачица боље огрну шал јер после тих речи температура у радњи опаде за неколико степени. Видим да је враг однео шалу и пристајем. Сузних очију, она задовољна, а ја преплашен, излазимо из радње. Госпођа се привија уз мене и поново шапуће:
- То ћеш носити за који дан, јел' да? Уједох се за језик! Ја не знам разлог због кога треба да обучем проклете панталоне!!! Једва сам чекао да останем сам и да претражим све датуме који би ми требало бити битни у животу. Ништа, човече! И венчање, и свадба, и рођење деце, и рођендани и ближих и даљих рођака, ништа се није уклапало. Од све муке сам и мајку консултовао, али ми ни она, и поред дужег монолога о кромањонској природи мушкарца који не памти ништа вредно жени, није могла помоћи. Шта ћу, зберем снагу, окупим децу око себе, злу не требало, да се смилује на њих, ако крене до тарапане и приупитам о разлогу куповине панталона. Прогутала је свој бес и, колико је то било могуће, смирено рекла: - То је у част нашег првог састанка. - Али, жено, ћути! Јесмо ли се заклели једно другом да о томе никоме никада, ни у најстрашнијим мукама, нећемо говорити! - У праву си, извини, славићемо наш други први излазак. И тек тако, решена ствар. А моје трауме? А моја инспирација?
               Дакле, данас пишем о неуспелим првим изласцима. У ствари, нећу ништа да пишем, већ ћу да направим своју ранг- листу  неуспешних излазака. Први излазак јесте леп, лептирићи у стомаку, пчеле у глави, влажни дланови и све то. О томе ја не пишем, досад сте схватили и сами. Ја пишем о великим очекивањима, а малим остварењима.  Одувек сам више веровао у зимске љубави. Оне летње су ми биле нестварне, неухватљиве, трепераве као јара изнад асфалта. Веровао сам и верујем у зимске љубави јер ко је издржао све промрзлине од дугих чекања, ко је дочекао пролеће да се укукуљена девојка развије у прелепог лептира, тај зна о чему причам. Зато је и велики број мојих промашених уводних састанака из тог годишњег доба. Но, да почнемо.

                ПРВА ЉУБАВ ЗАБОРАВА НЕМА
   
               Други сам разред. Мали град у коме сам тада живео лагано се спрема да замре кад се, током лета, породице са својом школском децом изгубе на мору или код својих рођака на селу. Школа је  при крају, и наш учитељ, висок скоро до фотографије давно почившег Председника већ нам објашњава да се не опуштамо много преко распуста. Не слушам га иако сам Председник ОЗ. Гледам  једну малу црнку, трећа клупа до прозора. Бела хаљиница, црвена машница у коси. И, да скратим причу, одлучим ја да је изведем на сладолед. Код Пеливана, наравно. Проблем је тај, што у то време, нама деци није даван новац. Социјалистичко друштво у коме смо живели обезбеђивало нам је све потрепштине, сваком према потреби, па нам новца није требало. Дакле, недостајало ми је новца за сладолед. Срећом, мојим родитељима није. У њиховој спаваћој соби, на изнајмљеном нахсточићу као што је и соба са целокупним станом била изнајмљена, стајала је велика тегла препуна ситниша који је моја мајка, проверени штедиша и даљи дописни члан јеврејске заједнице, вредно сакупљала током године. Нико неће приметити кад ја узмем неколико новчића за куглу- две сладоледа. И, узмем ја новац, са намером да своју симпатију изведем у посластичарницу. И, не изведем је. Али, сладолед купим и поједем. И тако и други, и трећи, и пети пут. Скупим новац, али не скупим храброст да девојчицу позовем. Нисам ни дан- данас сигуран да ли ми је било жао да делим са неким те укусне велике кугле. Ипак, последњег дана школе чврсто одлучим да позовем и њу, моју опсесију, да поједемо сладолед. Видим је, скривен иза угла посластичарнице, како са другарицама прелази улицу. Правим искорак, али ме нешто спречава да кренем. Не, страх сам прележао. Био је то мој ћале, строг и страшно бркат. Мама је, наравно, открила да јој недостаје ситниш. - Једе ти се сладолед, а? Немам времена да му одговорим, да му објасним, већ ме његова рука граби око појаса и уноси у посластичарницу. - Дај од свих врста по једну, наређује строго, да га и радник за пултом уплашено загледа. Испред мене се паркира огроман корнет у коме се нашушорило десетак шарених кугли, целокупни асортиман СУР " Пеливан и син". - Једи! Сузе ми се сливају низ лице, али се не померам. - Једи! Глас оца не трпи поговор. Онако мокар од суза заривам лице у сладолед и једем. У том тренутку девојчице улазе у посластичарницу и зачуђено ме гледају како плачем и једем сладолед док мој отац стреља погледом зализаног Пеливановог сина који мусавом крпом покушама да скине мувин испљувак са стакла на фрижидеру за сладолед. Срећа је моја да смо се на крају тог лета преселили у други, већи град, па своју симпатију више нисам видео. А сладолед од тад више не арчим. Чак ни онај на дрвце.


                   ДРУГА ЉУБАВ, ТАКОЂЕ, ЗАБОРАВА НЕМА



         Ово је, у ствари прва љубав, она са лептирићима и осталим бубама. У глави и у уху. Сад смо у средњој школи, живимо р'н'р, ноге су нам на земљи, а глава у облацима. Иза хоризонта се ваља нешто црно и тамно, негде тамо на маргинама наших живота чујемо да се спрема рат, али ми тек крећемо да живимо. И то нам се свиђа. На тренинзима одбојке приметим да се моји ортаци стално подгуркују и смејуље гледајући у мене. На мој упитни поглед они нехајно одмахују главом ка трибинама. А тамо у дванаестом реду, тачно на средини седи девојка. Сама. И безобразно ме гледа у очи тако да ја морам да склоним поглед. Одсеку ми се ноге и, наравно, погрешим. Тренер урла на мене, говори ми да сам смотан, да ме никад неће узети за први тим, а мене блам. Преко његове зазнојене ћеле ја гледам у лепу девојку која једе јабуку и смеје се крупним белим зубима. То је сестра мог ортака из одељења. Чека ме она испред сале и руком ми растури тек сложену фризуру. Ја се, као, наљутим и запнем да се одвојим од ње, али ме она сустиже и моли да се видимо у суботу. - Јој, не знам шта ће рећи Нешко, браним се ја, али неубедљиво. - Шта те брига шта ће рећи, неће он са тобом у биоскоп, одговара она и дува у своје промрзле прсте. - Јел' може моја рука у твој џеп, пита и без одговора је угура поред моје. Ходамо, а чини ми се да не додирујем земљу. Руке су нам једна поред друге и осећам како се њена рука лагано загрева. - Да ли да је ухватим за руку, или не? У размишљању ми прође оно мало времена до њене зграде у центру града. Она се одвоји од мене, лагано као пахуљица. - Еј, мали, у суботу, у пола осам. Не заборави!
             Не знам ни сам како сам преживео до суботе. На тренинг нисам ни отишао, од мајке сам измолио неку мало свечанију кошуљу ( све моје су биле исечених рукава, како је и приличило бунтовнику без разлога), а отац је, намирисавши свој афтершејв на мојим још увек ћосавим образима, без питања, извадио неколико новчаница и смувао ми их у длан, прошапутавши - Немој да ме брукаш. Е, сад дал' је то била опомена, или подршка, ни дан- данас ми није јасно.
            Каснила је. Ах, као и свака жена, много је каснила. А ја сам зачешљан и са ружом и маленом бомбоњером у рукама трпео бестидне погледе комшија које су туда пролазиле и питале се кога ја то чекам. А ја сам стоички трпео и чекао. Е, после неког времена, изгубио сам стрпљење и узео каменчић из оближњег паркића. И, таман да га хитнем ка њеном прозору кад се на улазу зграде појави мој френд, Нешко. - Ха-ха, мангупе, чекаш неку рибицу- рече он док је кришом палио цигарету. - Дођох да изгорим једну пљугу крадом. О'ш ти? - Ма, иди бре, коме је до цигарете сад- мислим у себи, и бога молим да му не сиђе сестра јер сам га жешће награјисао. Срећом, она касни. - И, која ти је та цава? Можда сам је и ја шетао? Мени ниједна одавде није промакла. - Меље к'о навијен. - А, јел' ти дала да је пипнеш? - Е, ајд' не сери!- прекидам га и онако забезекнутом му угурам и ружу и бомбоњеру у руке. Од беса растурам фризуру, тутнем руке у џепове и шутнем неку залуталу мачку која је такође дошла да ме гледа у свој мојој срамоти.
- Да ли има још неког ко ме није видео или питао шта радим овде?- дрекнуо сам из свег гласа док сам клизао ка свом удаљеном насељу. - Еј, бре, који ти је...?- једва, од беса, чујем Нешка.
                  Сутрадан, у школи, седим бесан. И сам. Сви ме обилазе. Сви сем мог другара. Спуста своје крупно тело на столицу поред мене и смешећи се каже - Добра ти она бомбоњера. Свежа. Омандали смо је швеца и ја у сласт. Али, кад сам јој рекао од кога је, умало се није угушила. Смеши се и даље. А његова рука стеже, до крви, моју док ми тихо говори - А ја, кретен мислим ти дошао по неку рибицу. Све ћу кости да ти поломим ако ми се сеја пожали на тебе. Јел' јасно? Поручила ти је да она части биоскоп. И бомбоњеру, у знак извињења. Кретени! После је све било на свом месту. И задњи ред у биоскопу и неки филми, и све ...


                         ТЕЖАК ФАУЛ



             Сад смо већ на студијама. Била је колегиница. Фина девојка, из фине куће. И ја сам се правио фин, онолико колико ми је положај сиромашног студента то дозвољавао.Рецитовао сам јој Јесењина док смо чекали предавања и, одмах после тога га заборављао, јер страшно мрзим песнике. Поштовао сам све њене снобовске другарице, и пса сам јој поштовао, и заиста сам се трудио јер је то заслужила. Желео сам да то пријатељство прерасте у нешто више. Зимска ноћ се сјурила на град. Магла поред Кеја скривала је уџерице које би током дана квариле поглед на реку. Дорси је скакутао по снегу неколико метара испред нас док смо се ми лагано шетали парком расправљајући се о дубљем смислу неког филма кога смо, раније те недеље гледали, у заједничком друштву, у незагрејаној сали Дома војске. Дах нам се ледио а пара из наших уста додиривала се у ваздуху и наслућивала срећан крај. Да ли? На средини парка, непосредно над реком осамила се једна клупа над којом је сијалица бацала болесну жуту светлост која једва да се видела у густим праменовима магле. - Хајде да се тркамо до ње! - предложила је бивша атлетичарка и заговорница здравог живота. - А шта добија победник?- запитао сам ја мазно. - Победник .... Победник добија све!- цикнула је сјајног ока и изненада, без најаве, потрчала.
- Дакле, то је то!- помислих ја док сам се трудио да је стигнем. До клупе је било добрих стотинак метара које по снегу није било баш тако лако претрчати. У једном тренутку она клецну. Био сам јој на корак иза леђа и већ сам замишљао како је грлим ту, на обали реке, док нас мраз окива у вечној љубави. Али, авај! Глупи Дорси се умешао у нашу игру, и то право пред мојим ноге. Изгубио сам корак и почео да заостајем. Приметио сам како ме крајичком ока гледа и препознао победнички сјај. А онда је нешто у мени пукло. Запео сам да трчим као луд. Нисам ни стигао да удахнем поново ваздух, а већ сам је достигао. И она је црпела последњу снагу. Клупа се већ помаљала из магле. За коју секунду, и бићемо тамо. А, победник добија све! И ја сам запливао кроз тај хладни децембарски ваздух. И уклизао у девојку са леђа. Обема ногама. За црвени картон. Док је она лежала у снегу, ја сам додирнуо клупу и узвикнуо - Победник! А Дорси ме је попишкио од среће. Нажалост, моја срећа је кратко трајала. Устала је без речи и пошла ка другом крају парка. Храмљући и држећи руку у руци. На снегу је остало неколико капи крви. И сребрна минђуша. Дорси је и даље весело скакутао око ње. Биланс: Нагњечена рука, уганута нога и повређено срце. И гомила љутитих другарица које ће ми загорчавати живот где год би ме виделе. Упс!

             И на крају, моја госпођа и ја на нашем првом првом изласку. - А заклетва?- питаћете ви. - Па, она је прва проговорила- одвратићу ја. И биће кратко, па се неће ни рачунати.
             Године 1998. у наш град ( наш, јер је био заједнички, студентски) стигао је филм, који је и у таквој кинематографији, као што је америчка, био у бункеру четврт века. Уз карте делиле су се и кесе за повраћање. Разлог: гомила развратних и умоболних сцена. Имао сам две карте које сам са муком успео да набавим. На жалост, нисам успео да набавим другара довољно храброг и заинтересованог да ме испрати у том подухвату. И на крају сам кренуо сам. А на ходнику, испред моје студентске собе, сачекала ме је једна мала која се ту стално мотала у друштву мојих другара. Без обавеза. - Чујем да имаш карту вишка за биоскоп. - Имам, али то није филм за тебе- прошао сам поред ње. - Откуд ти знаш кад ме не познајеш? Осмех ми је затитрао на уснама. - У реду, али немој после да кажеш да те нисам упозорио. И издржала је цео филм. Одбила је кесу за повраћање, али је већи део филма главу држала дубоко заривену у моје раме, рукама стежући моју мишицу. Многи мушкаарци су напустили пројекцију. Али, она је остала. Због мене. Јесте да се враћала после пројекције на два метра растојања од мене и да је одбила позив на пиће панично одговоривши да мора да спрема испит, 26. децембра у десет сати увече, и да месец дана после тога није хтела да прича са мном, али је издржала и ... Ето, сад морам да носим панталоне у част нашег другог првог изласка, кога се уопште и не сећам. Али, " Ружичастих фламингоса" ћу се сећати за цео живот!

Да ли је за успех довољно звиждукати тему из " Рокија"?

               Пре неколико дана гледао сам неки амерички филм. Добро, сад, сви ћете ме запљувати, те како америчке, они су шунд, па ми само гледамо јапанске, скандинавске, у последње време и полинежанске, то је уметност, то је слобода изражавања. Слажем се са вама, драги моји и драге моје, али, ето, понекад, морам и ја мозак да одморим на том реченом кичу & шунду. И тако, одмарајући мозак, ипак, крајичком истог, запазим нешто што ми се учинило познатим. Запазим гаће! Добро, хајде де, гаће су ми познате и од раније, греју ми бубреге, и црне и беле, ујутру ми и рука, ненамерно, маме ми, нађе уточиште тамо, тако да није реч само о гаћама. Реч је о принту на слиперицама које красе извајано дупе главног јунака. На тим гузовима, дакле, залепршала се ни мање, ни више, него америчка застава!- Добро, бре, рећи ће нестрпљиви међу вама, нек ставе и слику Обаме, али какве везе то има са оним што хоћеш да пишеш!
               Ево, објашњење следи. Будући филмофил, запазио сам да нам амерички филмови продају маглу! Ха-ха-ха-ха, откри си топлу воду, рекоше неки од вас и напустише овај блог! За оне који су остали, следи: И ја сам веровао и још увек верујем покретним сликама. Добро, Немогућу мисију сам провалио да је немогућа, али још увек верујем у то да слабији могу победити јачега, да после кише долази сунце и да постоји Паја Патак. Или би бар било лепо да постоји. Филмови би, бар по мени, једним својим делом, требало да буду дидактички. Да имају употребну сврху. Али, некако ми се чини да, ма колико нас у то уверавали,  амерички филмови својим чињењем или нечињењем долазе у сукоб са стварношћу коју треба да креирају.
               Вратимо се, опет, на гаће. Односно, заставу. Знамо да је Америка настала на темељу једног геноцидног, једног шверцерског и једног грађанског рата. Ни убијање гомиле староседелаца, ни рат за власт над трговачким путевима, ни међусобно убијање, нису неке ствари којима бисте се подичили, па чак и да сте Американац. Ако још томе додамо да су Очеви нације, сви одреда били безбожници, а да нација тежи бити бастион хришћанства, да се за химну тек 1975. утврдило да никад званично и није била химна, већ кафанска песма пијаних морнара, па су је наврат- нанос, у Конгресу, прогласили химном, видећемо да се једина ствар око које су се Американци окупљали била застава. Старс енд страјпс је постала икона и препознатљив знак америчког присуства. Међутим, и ту се претерало. Океј ми је оно за Иво Џиму и оне јаднике који гурају заставу, то су  добро смислили и мотив на мотору у Easy Rider-u је добар детаљ, слобода и те ствари, али браћо и сестре, стављати заставу свуда не иде, па то ти је. Понекад је то сугестивно, али понекад и боде очи. Неки параноидни међу нама би, чак, рекли део светске завере. А примера је милион: Ето те гаће, што је дегутантно, онда прође такси и преко њега насликана , погађате застава. онај луди управник затвора држи придику Роберту Редфорду, а кроз прозор вијори се она, неки се несрећници трпају у порнићу, а на сточићу шоља, са заставом, разуме се. Хоћу рећи, сморили су. Дошло је до тога да више од трећине Американаца не зна симболику своје заставе, а симпатична је и прича мојих пријатеља који су, непосредно пре пријема у држављанство, морали да пребрајају звездице и пруге. Педесет или педесет и две? А стално им је пред очима.
               Цереалије су здраве. Нема тог филма или ситкома где америчка породица, или само главни јунак, не седну пред пуну чинију зрневља и корфлекса, залију га млеком или ђусом (?) и усласт крену да га тамане. Јесте, јесте, здраве су, ја их једем редовно и смршала сам пет кила, суфлира нека од вас из мрака. Јесте, али зар не примећујете, поштоване, да негде код трећег залогаја главни јунак мора да трчи да спасава свет, деца редовно касне у школу те их родитељи одвајају од тог здравог доручка. Ало, бре, па то је здраво исто колико и кока-кола!!! Чиста реклама!!! Па одакле им онолико болесних и дебелих кад сви зобају пахуљице? Опет аутогол.
                Свака иоле успешна девојка је дело Пигмалиона. Колико пута сте само гледали како ружно средњошколско или колеџ(!)ско паче, уз помоћ прелепог баје постаје лепотица којој се сви диве и која постаје узор свим  Ружна Бети- девојкама овога света? А онда га остави због неког другог. Љига и лаж. Прво и прво, свака девојка сам долази до успеха или неуспеха у свом животу. И друго и друго, прелепи баја је увек педер.
                Коњица ће вас увек спасити. Још једна класична навлакуша.  Бледе дјеве крупних плавих очију са страхом гледају у крволочне бледе префарбане Индијанце ( оних правих нема ни за филм) и, таман да их силују, кад ето ти : " Тарарарарарарара!!!", зачује се труба и улети коњица која све Индијанце поравна са земљом, и силује их за казну, а главни јунак са ладном трајном, која се у вихору победе није померила ни за зеру, стаје пред онемоћалу дјевушку и ставља је на сапи свога дората.  Он ће је силовати касније, за награду. Овакав однос према опасности довео је дотле да данас сваки Американац, кад год му неко удари чвргу, крене да се дерња из све снаге и коњица стигне и са неба сравни Индијанце свих земаља са земљом. Сада се коњаници силују међусобно.
                  Победа се постиже у последњој секунди, по сваку цену. Ух, не могу да кажем да овде нису у праву. Бар у једном делу. Победа може да се достигне у последњој секунди на терену. Дуле Кецман је то урадио и за мање од секунде, али брине оно: победа по сваку цену. Ту је увек гомила неких што малтретирају нашег јунака, он онда тренира к'о луд, па тренира к'о два лудака, ал' му се све то на крају све исплати и он постигне одлучујући погодак у последњој секунди. И освоји чирлидерсицу за награду! Е, мало морген! Или, лејтер тумороу! Американци су данас познати као ретко лења нација и нација у којој је лакши пут ( да не кажем превара) легитиман начин да се дође до успеха, победе или награде.
                 И, на крају, мада је примера много, какве то везе има са "Рокијем"? Па, Роки је пример лузера коме се пружа прилика да буде нешто у животу. Лоулајфер коме ће се, радом и хтењем, остварити сан. Ситна риба пљуцкавица која победи сома капиталца. Да скратим причу, Рокија сам волео. И волим га и данас. На страну оне америчке бљувотине и патетика, и глума, али свиђа ми се идеја. Концепт. Само, не свиђа ми се што сам на тежи наћин научио да је то мит, заблуда. Једном сам хтео локалном сому да станем на пут и заштитим слабијег, девојку конкретно. Сом је био доста крупнији, капиталац скоро рећи. А ја сам устао и у себи пустио филм, и музику. Роки трчи уз филаделфијске степенице и подиже руке у знак победе! И у стилу холивудских хероја кренуо да треснем сома. Али... Такве батине није преживео ни Слај у свих пет делова.
                Зато, данас гледам уметничке филмове. Киргистанске. Нисте чули за њих? А, америчке? Само глупе, да одморим мозак.

                

Шта тражи мушкарац у кухињи?

               Сведоци смо последњих година новог манира у мас- медијима: култура хране, храна као уметничко дело, храна, не као извор живота, већ као његов саставни део... Бомбардују нас са свих страна количинама угљених хидрата, масти и витамина које смемо, на дневној бази, унети у свој организам, опомињу да су нам шпаргла и шаргарепа најбољи пријатељи, а да је бели шећер бела смрт. У реду, схватио сам да се треба наћи нова занимација за масу, после аеробика и секс- скандала, али шта ћемо у тој глазираној причи ми, мушкарци?
               Мој покојни деда, Гад рест хиз соул, кухињу је познавао само утолико што ју је саградио и у њу убацио смедеревца. Његов однос према том делу куће је био амбивалентан- окренуо би се у неодређеном правцу зазвао моју баку и питао је да ли је готов ручак. И толико. Нити је улазио, нити питао о кухињи. Мој тата је, наравно, еволуирао. Уме да погоди врата која воде у кухињу и да се, без превеликих проблема, из ње изгуби истог тренутка када моја мајка завапи како не може више да га храни и да чисити и пере за њим. Он се тада, једноставно, пресели спрат више, на нову адресу. У моју кухињу. Од кухињских вештина савладао је трешење столњака у свим могућим временским условима. За кување кафе, нисам сигуран. Постоји урбана легенда да је мој ћале некад кувао добру кафу, али ја то, за мог живота, нисам успео да региструјем.
              Ја сам, као и сваки врли син свога доброг оца и генетски баштиник свога деда, прекинуо са том праксом. Јер, не можете бити најмлађи мушки члан фамилије ако нисте успели да разочарате своје претке. Дакле, ја се добро сналазим у кухињи. Не, ја владам кухињом! Ај'м кинг оф д лизардс! Ја хипстеришем о храни, ја преузимам ингеренције шефа, ја ... сам Дејан Андрејић и навукао сам се на кување. И да још једном приупитам: " Шта је то у мушкарцу што га гони ка кухињи?"
            Дијахронијски гледано, мушкарац и јесте тај који је набављао храну док смо се још гањали и парили са газелама. Мирис и текстура крви у сваком мушкарцу узбуркају сећања на те славне дане када се знало ко носи дете, а ко носи копље. Ерго, данашњи потомак славног ловца на антилопе веома студиозно прилази лову на намирнице. Списак који му је дат на разматрање употпуњен је његовим запажањима о врсти, квалитету и цени појединог артикла са списка. Он ЗНА где је месо квалитетније и укусније, а не јефтиније. Мушкарац кувар не гледа у кућни буџет, он ЈЕСТЕ кућни буџет. Или бар има црни фонд. Добар месар или пиљар љубоморно се чува и негује. За разлику од женске популације која се хвали својим добављачима живежних производа, мушкарац не одаје куварске јатаке своје, ни у најстрашнијим мукама. Он их пита за здравље, интересује се каква је била година, саосећајно клима главом на њихове свакидашње јадиковке и усрдно псује власт која човеку не допушта да се обогати од свог рада. Наш куварски геније замеће своје трагове, редовно мења трасу одласка до изабраног роштиљџије,а све у циљу стратешког прикривања извора његовог тријумфа. Зато је срећан када се са пуним кесама ђаконија појави на вратима кухиње јер је, још једном, успешно, омогућио својој породици да преживи у овом суровом свету.
             Друга ствар због које мушкарци несвесно воле кухињу су алатке и оружје. Ко каже да се мушко најлепше осећа у гаражи? Гараже су за пичке! Погледајте само вашу фијоку са прибором за кување. У мојој се налази довољно ножева, ножића, чакија, перореза, сатара, сврдала, тестера, батова, чекића, крцкалица, шиљака и других неименованих грозоморних ствари, довољних да се обашка наоружа једна овећа комбинована четничко- усташко- инквизиторска чета. А тек кад кренемо да транжирамо месо. Тачно се у погледу сваког од нас види сјај витешких времена кад се мушкост доказивала хватањем у кости и проливањем туђе крви. Чик аутомеханичар нек покуша да створи ту слику стежући ауспух. Па, што не иде, не иде! Кољемо ми и лупамо по црвенкастом сочном розбифу, а пред очима нам шеф, онај набилдовани са плаже летос у Грчкој што га је жена одмеравала, драги лик таште ... То клање и убијање вам чисто дође као терапија.
              Трећа, и по мени, најважнија ствар појаве мушкарца у кухињи је његова повређена сујета. Деценијама уназад говори се о родној равноправности. Полако, али сигурно, жене преузимају планету. Возе авионе, камионе, ишле су и у свемир. Еј, бре и војску служе. А о томе да су и мушкарци почеле да буду, да не причам. Стога, није уопште било претпоставити да ће се у дводимензионалном биковском мозгу једног обичног мушкараца као једино тактички врдно решење наћи идеја да се сруши бастион женствености- кухиња! Ако не можемо да их победимо- придружићемо им се! Али, иза тога се крије подмукли  женски план. Праве се незаштићене и недостојне положаја, клече као Клеопатра под ногама свог Марка Аурелија, и препуштају нам своје краљевство да се њиме дичимо и владамо. А, оне ће, док се  слоновки трапаво мувамо по кухињи, мастимо и прскамо около, рибамо и перемо судове, отићи са другарицама на ручак и кафицу оговарања. А ону нашу меснату скаламерију ће похвалити и бацити у канту док не гледамо.
            Па ви, мушкарци, следећи пут кад купујете јаја на пијаци, опипајте своје чело. Да вам можда не расту рогови?