Oproštaj

        Žuta tačka na ruci je pekla.Strahovito.Nije pomerao ruku.Trpeo je.Kroz prozore oblepljene novinama zrak svetlosti se probijao kroz desno oko Mika Džegera, oko koje je sam probušio, nekada, cigaretom.Svetlost je,poput lasera, spajala Džegerovo oko i njegovu golu ruku.Prineo je cigaretu do tačke gde je svetlosni laser palio kožu.Dlačice nestaše u toploti,a koža zacvrča,šireći miris nagorelog mesa mračnom sobom.Mladić trže ruku.Nije izdržao.Utom se, iz donjeg dela prostorije, začu tresak tanjira i tiha psovka.

 – Jebi ga,bolan, kako mo’š živit u ovakvom mraku?

 – Vežbam, Mladena,vežbam. Vežbam za mrak. Polarni.

– Vežbaš, u kurac,vrat sam mogla slomiti! I kad ćeš već jedno otić’ u tu Norvešku?

– Jednog dana, otići ću.

- Koliko li je sati?, reče žena otvarajući vrata mansarde i svetlost,poput talasa, nahrupi u sobu.

– Dva je popodne, odgovori mladić, dlanom sekući  snop svetlosti.

– Joj, jadna ti sam, ubiće me moj Mirko!

 – Neće, ne boj se, kad te dosad nije ubio. Evo ti nešto para,za cigare i to.

-  Ne jebem se ja sa tobom zbog para, majmune.

- Znam,Mladena, no uzmi, svakako.

Vrata se zalupiše i nasta mir. Mladić ugasi cigaru i okrete se ka zidu na kome je visila karta Evrope. Prstom povuče pravu liniju od Balkana do Norveške. Nasmeja se i utonu u san.

          Iz sna ga trže lupanje o vrata. Sa svakim udarom, tanke iskre svetlosti provaljivale su u stan. Zgrabi tešku pepeljaru i naglo otvori vrata.

-Šta je,šta si se usr’o, nije Vojna policija! Na vratima je stajao visok,krupan tip, sav u crnom, sa crvenom beretkom natučenom na kratko ošišanu glavu. A pored njega, stajala je Sofija, držeći u ruci sportsku torbu.

- Šta hoćeš,Vuče?, upita mladić, trudeći se da mu glas bude miran,dok je prstima stezao pikslu.

- Hoću da mi pričuvaš Sofiju, odgovori ozbiljno Vuk, dok sam ja dole. Idem da branim Srpstvo.

- Misliš, da ga oslobodiš. Novca i stoke.

- Slušaj, ne seri jer ću te zubima zaklati. Ovo i nije bila moja ideja. Njena je. A i ti bi mogao da nam pomogneš, a ne tu samo da se drogiraš.

- Ja sam svoje odslužio,Vuče.

- Jesi, kurac! Nema odmora dok je srpskih neprijatelja. Ćao, luzeri!,veselo reče Vuk, poljubi Sofiju nekako krvnički i sjuri se do ulice, gde sede u džip koji ga, uz škripu guma, odnese iz njihove ulice.

Sofija se lagano, da ga ne dodirne, provuče u sobu.

-Hoćeš li ti ući, ili ćeš tako go i dalje provocirati komšije?

           Pogleda dole i vide da, osim piksle u rukama, ništa nije narušavalo prirodni izgled njegovog nagog tela. Sedeli su dugo,govorili bez reči. Na stolu cigarete i flaša vina, sve praznija.Smejali su se, podsećali detinjstva,školovanja,studiranja.

-Kad ćeš prestati živeti kao u brlogu?, upita Sofija.

-Onda kad se useliš kod mene, odgovori mladić.

-Evo, sad sam se uselila,hajde da sredimo ovo, veselo reče ona. Uhvatio ju je za ruku.

-Neka, sutra ćemo. Kasno je. Reci mi samo, zanima me, zašto Vuk?

Osetio je kako se njen pogled hladi na njegovom licu.

-E, zajebi. Nisi bio tu kad je trebalo.Zato.

Izgubila se besno u kupatilu. On je zapalio još jednu cigaretu. Nešto kasnije, bez reči se uvukla u njegov krevet i okrenula mu leđa, licem prema karti.

-Sofija ... Reči mu stadoše u grlu. Njena leđa su se u pravilnim razmacima dizala i spuštala. Spavala je.

Prohladna zora krvavo se dizala na istoku. Stajao je,sa cigarom u ustima, u gomili.

-Nikolić,Nikolić Igor! Nikoliću, jesi li tu? Bacio je cigaru i pošao ka oficiru.

Na stolu u njegovoj sobi, pored prazne boce, bila je koverta. U njoj karta za Norvešku i novac. I pismo za Sofiju, da ga se seća.