У КЊИЗИ ЈЕ ТАЈНА САКРИВЕНА

                       Шеснаест ми је година, мршав сам и незграпан као и већина мојих вршњака. Дугачка коса, пуштана на ужас и згражавање мог комшилука, уредно је зачешљана, откривајући испијено лице дечака који ноћи проводи са слушалицама на ушима, преслушавајући траке док се не излижу. Нервозно се пребацујем са ноге на ногу док притискам звоно на вратима. Руком прелазим преко израњављеног лица које сам посекао очевим „позајмљеним бријачем“ док сам покушао да скинем оно неколико паперјастих малјица које су распоредиле по још увек глаткој дечачкој кожи. У руци ми је поклон за моју другарицу јер је њој вечерас рођендан. Sweet sixteen, најлепши рођендан у животу како су нас учили тадашњи тинејџерски амерички филмови које смо, без даха, гледали у биоскопима. Ја сам у њу заљубљен, онако као што је и ред кад се заљубиш први пут. Као тетреб. И она зна то, али се прави да не примећује. Тако је то време када си стар шеснаест година. Јури старије момке, поверава ми се који јој се свиђа и тако ме намерно повређује, тера од себе,само да бих јој се, као пас, вратио следећег дана.

                        Врата се широм отварају, плава косица залепрша у довратку и већ ме вуку руке унутра. Мирис неког пролећног цветића ( теткин поклон са фри- шопа) ме лагано опија и ја се послушно, као и много пута до тада, предајем. Дајем јој поклон, али она га само овлаш погледа и оставља поред телефона. – Битно је да си ти ту, шапуће ми на уво, уснама ми надражујући врат. А онда гужва, осмеси, пиће, нека музика која  ме не дотиче и поглед који ми лута од ње до поклона који се угнездио на комоди. Јер у тој црвенкастој кожици сјајног папира куца моје срце, моја тајна. У тој књизи, купљеној давно још, као присећање на заједничко летовање, налазила се велика тајна. Моја тајна. На одређеним странама биле су фломастером подвучене речи, увек само једна на једној страни које су, прочитане заједно, давале поруку. Поруку љубави коју ја, мада сам се свакодневно храбрио, месецима нисам могао изговорити. Била је то кратка, дрхтава порука у којој сам јој поклањао своје срце. Очекивао сам да ће бити отварања поклона, али сам се преварио. Игра се настављала, све бржа и заноснија, алкохол се оборио на слаба млада тела и већ су се видели парови који су се издвајали по угловима собе или се крили на тераси. Један висок младић, са цигаром у углу усана, сатерао је слављеницу у угао. Искусно је препречио колено, а руком се наслонио на зид како не би могла да се склони. Причао је нешто и стално забацивао главом као да тера шишке са чела иако је имао неку врло кратку косу коју смо ми поспрдно звали „ ниском тарзанком“. А она се смејала, смејала. Мислио сам, угушиће се од толиког смеха. Са мном се никада није тако смејала. Ово сада био је осмех женке која се нашла пред мужјаком. Овај осмех је требало да наговести, не да открије, да привуче, али не и да се одмах пода. Кад би била са мном њен осмех су били бисери, невини у свом белилу. Тај смех био је звонак, младалачки, а овај је био промукао, као затоњен неком тканином. Веровао сам да јој је било досадно и пошао да је избавим од тог високог момка. Ах, моје наивности! Не само да нисам ни пришао довољно близу, већ ми је она сам пришла, ослободивши се са лакоћом медвеђег загрљаја. – Еј, мало ти је досадно, је л' да?, насмејала се опет онако бисерно, загрлила, и нисам се још ни снашао, а већ смо били на улазним вратима њеног стана. – Обећај ми да ћеш погледати мој поклон, набусито сам изговорио, дечачки љубоморно. – Наравно, лудице, ти знаш да си ми на првом месту!, реченица нестаде у ходнику јер се врата нагло залупише.

                            Неколико дана нисмо се видели, а ја је нисам желео звати и дати јој то задовољење да ја будем први који ће позвати. Али, више нисам могао издржати. Окренуо сам добро познати број. Нико се није јављао. Покушао сам поново. Таман сам хтео да одустанем, кад се зачу померање слушалице са друге стране. Јави се задихан глас њене маме. – Ти си, сине, рече борећи се да дође до ваздуха.  - Не, није овде, само што смо је испратили на аеродром. Отишла је код тетке у Француску. Оставила је нешто за тебе код нас. Молим те, дођи. Слушалица склизну из руку и, клатећи се, остаде да виси поред комоде, дајући, једва чујне, звуке свог звркутавог битисања. Одвукао сам се у собу и бацио на кревет. Нисам знао да ли да плачем или да урлам њено име. И тако сам, у неодлучности шта да радим, и проводио наредне дане. Моји ме нису дирали, лето је, битно је да сам код куће, а не са оним наркоманима чупавим.

                    Једне ноћи лагано сам се ушуњао у стан, водећи рачуна да не пробудим родитеље, мада ми је, својим накашљавањем, мајка ставила до знања да је мој касни долазак евидентиран. Није ме било брига, ушао сам у своју собу и бацио се на кревет. Нешто је, шуштећи, пало на под. Укључио сам лампу и, не гледајући, почео да руком прелазим преко паркета тражећи ту непознату шушкетавост. Када ми је рука додирнила лепљиву површину папира, знао сам шта је то. Нисам желео да је подигнем, књигу- поклон- срце за рођендан. Зарио сам главу у јастук и заплакао, желећи да се угушим.

„ Најдражи мој друже,

Нисам ти могла рећи, извини. Дуго смо се моја тетка и ја договарале и, ето, дошло је време да кренем. Она каже да ће рат доћи и код нас, и да је време да се преселим код ње, тамо у Француску. Неће ми бити лоше, каже она. Преко лета радићу код ње и тече на пумпи, а онда школа.Можда и Париз, некада. Сећаш се како смо маштали о Паризу, ти и ја. Парнас, Шанзелизе, ти пишеш, ја купујем. Можда те и позовем да дођеш, па да идемо заједно. Нисам отварала твој поклон јер знам шта је у њему. Нисам могла да одем са тим сазнањем. Вероватно не бих ни отишла. А морала сам. Онај мајмун на журци је  ... само мајмун. Требало је да одеш. Да се више не видимо. Јер, знаш .... и ја .....“

                    Остатак писма био је замрљан и прецртан тако јако, крвнички, као да је он морао платити за то прво младалачко разочарење. Било ми је мало лакше, због оног „ и ја“ у писму. Никад се више нисмо чули, ни видели, иако је долазила. И сад ми на мрежама, некад прође њена слика, имана исписаног, по француски Marie, али се уздржим да кликнем. Као и она, вероватно. Неке ставри је боље оставити недореченим. Лепше звуче.

Зато, у то име, купујте књиге и поклањајте их другима. Никад се не зна кад ће неко прочитати оно што сте подвукли у њима.

*****

Ne kupujte knjige jer se prave od drveta. A vi ste ekološki svesni.

Ne kupujte knjige jer je u njima sve laž, a Bog je istina, iako ga niko nije video.

Ne kupujte knjige je ćete tako prehraniti jednog gladnog pesnika. Kupujte pametno!

Ne kupujte knjige jer kvare oči i umaraju um. Odmarajte pogled na zelenim zidovima sobe.

Ne kupujte knjige jer nemate vremena. Knjige su jeftine, a vreme je skupo.

Ne kupujte knjige deci jer će se obradovati. A ovo je vreme za ozbiljne ljude.

Ne kupujte knjige za rođendane jer će vam se, možda, vratiti za rođendan.

Ne kupujte knjige jer u njih ne možete da uvijete burek i ribu.

Kupujte knjige provereno glupih ljudi. Tako ćete osetiti bar jednu pobedu u životu.

Ne kupujte knjige domaćih pisaca. Oni, ionako, pišu o onom što vi živite.

Ne kupujte knjige deci. Njima se neće hvaliti kao novim tabletom.

Ne čitajte knjige jer je potrebno truda da se shvate. Stavite naočare i izgledaćete pametnije.

Ne kupujte knjige jer ćete biti i geak i freak i gay. A to nije hipe.

Ne kupujte knjige jer u njima ne glume ni Bred ni Džordž.

Ne kupujte knjige jer vam se neće uklopiti u minimalistički stan. Ili kupite minimalno - jednu.

Ne kupujte knjige jer u njima žive nepoznati ljudi.

Ne kupujte knjige jer u njima glavni junak ponekad i umre.