ДЕДА МИЛОЈЕВИ ЗАПИСИ

                 На десној обали Велике Мораве, тамо где се река ушушкала између питомих брда Селишта и Црвене главе, скривен међу столетним тополама и церовима, лежи манастир. Не зна му се име свеца заштитника јер су га многобројне војске и векови које је претурио преко себе измениле до непрепознатљивости. Остали су само почађавели зидови, зарасли у коров и нежну паветину да подсећају околни живаљ да су се ту, некад , окупљали њихови преци и молили за опрост и заштиту. Ретко ко тамо ступа јер су змије то свето место узеле под своје и сада се излежавају и сунчају на његовим костима које беласају ту и тамо из зелене траве.

                Једног пролећног поподнева залутао сам на то место у потрази за извором воде. После борбе са густим грањем и бодљикавим растињем, нашао сам се на невеликој, благо нагнутој заравни. Требало је да приђем скоро до самом нарткеса, како бих приметио да је на том месту стајала некад грађевина. Обишао сам је лагано, покушавајући да склопим мозаик од сећања и претпоставки. Видео сам стотине руку, људе погнутих глава као један другом додају камење, мајстора Латина који надгледа радове пажљиво размеравајући на пергаменту висину зидова и Феудалца који долази да се диви својој задужбини у коју ће кости положити.  Завршавајући тако круг, нашао сам се поново на месту где је некад био улаз и тешка храстова врата. Поглед се сам подигао ка месту где се некад на виткој романској куполи пресијавао равнокраки византијски крст. И тада сам угледао нешто. Беше то стена високо постављена у брду изнад мене. Било је то дело природе, заиста, јес се налазило на тако неприступачном месту, да нисам, и поред најбоље воље могао да замислим човека који би се успео толико високо. Међутим, људска рука беше, без сумње, дотакла то место. У горњем десном углу сасвим се лепо видео лик неког свеца. Дугачка брада украшавала је испоснички дугуљасто лице, а благи поглед пребацивао је далеко преко леве обале ка бројним бреговима Шумадије. Чудио сам се себи како ми је до сада таква једна мистериозна и грандиозна ствар могла промаћи. Ни сами моји сељани никада нису говорили о томе,  иако је прича створена за дуге јесење и зимске ноћи.

                    Погледао сам у небо и видео да је остало још неколико сати до заласка сунца и да имам сасвим довољно времена да се попнем горе и изближе осмотрим то чудо људске упорности и вере. Почео сам храбро, али већ после неколико минута увидео сам зашто нико није видео оно чудо. Прашума која се испречила преда мном затварала ми је поглед, трње ми се урезивало у руке, чело и све огољене делове тела. Већ сам желео одустанем, али нека невидљива рука држала ме је на правцу ка стени. Корак по корак, угруван, жедан, јер заборавио сам пити воду на извору, лица спеченог од крви коју сам размазивао са чела, ја сам напредовао ка свечевом одразу на стени.

                   Попео сам се и пожелео да никад више не сиђем. Пред мојим уморним ногама текла је зелена Морава, лагано једући богате обале и журила свом изабранику, Дунаву, у наручје. Колико год ми је поглед  досезао мрешкала се зелена Шумадија, завршавајући се у даљини на обронцима Маљена. А, онда, умало да падне са тог видиковца и живот завршим главе здробљене у његовом подножју. На стени је, поред свечева лика, на простору великом као улазна врата храма, стајао, кишама доста начет, али сасвим читак запис. Слова су се већ лагано стапала са околном стеном, бледећи у свом зеленилу, али се текст сасвим добро распознавао.

                   Био је то натпис  на лошем народном језику, писан, вероватно од стране неког из братије манастирске. После уводног дела, посвећеног Богу, следила је прича о неком деда Милоју, чији се лик, испоставило, налазио на стени. Дограбио сам ранац и из њега извадио нотес у коме сам скицирао разне пределе на мојим излетима. Журно сам, гледајући да посао завршим пре мрака, преписивао речи Милојеве, чудећи се све више речима тог старца. Кад сам, те вечери , уморан стигао до центра села, сељани су, у неверици, саслушали моју причу. Данима сам заустављан на путељцима, њивама и баштама и изнова читао те речи које су, и у данашње време звучале свеже. Ево, драги читаоче, целог текста (са малим корекцијама) преписаног са стене изнад Мораве, да се дивиш и чудиш:

             „ У време пресветог игумана Доротеја, настојатеља нашег манастира, у иксан 7277 (1769. година) од стварања света , ја грешни раб списах речи овога деда Милоја, чудотворца и пророка. Проведе он на овом миру 121 годину и многа чуда предсказа и погоди. Богу угодан, кротак и богобојажљив, овај старац  речи трошаше мало, али све беху од Бога.  Читај сад, путниче, и веруј, јер без тврде вере ово испунити се неће.

  И Косово ће наше занавек бити. И неће.
 

-          И размилеће се накот ђаволски по земљи, и многе ствари обећаваће, а све власти ради.

-          И Китајци ( Кинези) ће доћи. И циганима ће кућу звездану саградити.

-          И глад ће велика бити. И јешће се зрневље, и травке, и сушено воће и покварено млеко. И друга говна.

-          И пиво зидарско ће покварити, и Пећко, и Чичу, но ће неку марву турати на сто.

-          И запрљаће се реке и језере, па ће се људи у сланим барама купати у које деца пишају.  

-          И вадиће жене маст из дупета и у сисе и усне ће метати. И пошаст велика биће.

-          И жене ће у сисобранима на улицама излазити. И мушки ће их се плашити.

-          И дајгузи ће се намножити јер ће лакше бити згуза прићи него спреда.

-          И свима ће уд из уста излазити, а не у женску работу улазити како је Бог рекао.

-           И учиће син оца да пуши, а не отац сина. И смејаће се изобилно од духана.

-          И родиће се један мушки са тигањем у руци. И викаће Србљи – Браво, Ноле!

-          И родиће се други мушки, а женско ће бити. И Крмељушом ће је звати.

-          И чауш неки, свирцем ће се звати и троваће народ Величајшајом парадом.

-          И Месија лажни јавиће се, и мехур тераће и лудеће народ. И браћа у плавом свргнуће га.

-          И птичица нека глас пустиће, и неки ће се утицајнима звати. А други ће мрзети на њих.

-          И волеће мужеви кочије своје више него жену и децу своју.

-          И туђе жене туђе мужеве волеће и јавно са њима грешиће. Боже, саклони!

-          И луд народ биће и улицом ходаће, са ђаволом на далеко говорећи.

-          И Азазел Гагом прозваће се и глас свој пуштаће и народ играјући лудеће, крпе збацивши.      

-          И Агарјани (Турци) клети вратиће се, и слатким причама народ поробиће, глуп будући.

-          И брадати човек јавиће се и биће благ и кротак, и искусан. И повешће жене србске у Еден, у рај, где прљавих гаћа бити неће, ни судова. И оплодиће их, и племе велико изродиће, у име Оца, и Сина, И Духа светога, амин!“