VECA I ČAROBNA ŽABA

 

CRTICE IZ NAŠE I NJIHOVE MLADOSTI

LICA

1.       Veca- učenik ovdašnji
2.       Murat- turski car, strašljivac
3.       Miloš Obilić- sportsmen, nogolupičar
4.       Prevodilac
5.       Miloš Obrenović- srpski knez, analfabeta
6.       Vuk Karadžić- još nije posto prosvetitelj
7.       Ljubica- zabrinuta kneginja
8.       Brat Raka- gibaničar
9.       Drug Todor- njegov brat, teoretičar marxizma
10.   Peter, Helga- turisti, Švabe
11.   otac, majka- zabrinuti
12.   Navijačice(muškarci), stražari, slepac i ostali slučajni prolaznici
13.   Žaba

Dešava se danas, a može i juče, eventualno sutra.

 Scena 1.

 Svetlo. Zvuk školskog zvona. Radosni glasovi dece. Na scenu izlazi Veca.

Veca: Ćao, drugari, vidimo se posle. Samo da bacim nešto u kljun pa ćemo da odigramo jednu fudbalicu. Mančester će da nagrdi Liverpul, nego šta!

Glas profesora iz off-a: Mitroviću, ne zaboravi da ti je sutra poslednja prilika da popraviš jedinicu iz nacionalne istorije. Ako to ne učiniš, viđaćemo se ponovo u avgustu. A ja baš nešto i ne volim vrućinu!

Veca: ( neraspoloženo) Zar baš sad? Pa to već i jun dođe! Au, a ja imam jedinicu iz istorije. Ubiće me ćale! On kaže da je istorija učiteljica života. E, ako je tako, onda je mnogo stara i mnogo dosadna učiteljica! Sve neki mrtvi ljudi koji su radili neke dosadne stvari. Onaj sa slonovima prešao planinu. Alo, bre, pa ljudi izmislili avion! Kolumbo pronašao Ameriku? Šta li su samo oni Indijanci radili bez njega tolike godine!

Žaba: Poštovani gospodine, ja sam čarobna žaba i ispuniću vam jednu želju!

Veca: Ma, beži, bre, nemam vremena za tebe i tvoje prevare! Žurim! ( odgurne žabu)

Žaba: Šta je ovo danas? Ovo mi je treći koji odbija pomoć! A ja sam zaista čarobna žaba!

Veca dolazi kući. Sto i stolice. Otac sedi za stolom i čita novine. Ne vidi mu se lice. Majka posluje. Takođe joj se ne vidi lice.

Scena 2.

Veca: Dobar dan! Šta ima za jelo?

Otac:( imitira)  „ Dobar dan mama i tata, kako ste? Eto, hvala bogu dobro smo, a ti?“ Ti to ne umeš da pitaš, nego odmah sa vrata: „ Gladan sam!“

Veca:  Pa što da te pitam kad si dobro. Da si loše, ti bi mi se požalio!

Majka: Pusti dete, sigurno je ogladneo od učenja. Skuvala mama sarmu, pile mamino!

Otac: Jes’, ogladneo od fudbala i igrica! Taj ni knjige ne zna gde su mu! Nego, kako ide nauka, evo i jun dođe! Hoše li biti posla za mog drugara Mirka.

Veca: Kog Mirka?

Otac: Pa onog Mirka što ga berem pored reke. Mirka Vrbanovića, he, he, he!!!

Veca: Al’ti je fora! ( tiše) Imam nešto malo istoriju da naučim ...

Otac: ( jako) Gromovi i nebesa! Savka, pakuj stvari, evakuacija!

Majka: ( uplašeno) Kakva evakuacija? Da nije opet rat?

Otac: Nije rat! Nešto gore! Sprema se ogromno nevreme, cunami!!! Naš sin Veca odlučio da uči!

Majka: Ma, idi bre... uplaši me. Pusti dete. Uči samo ti, Veco, uči.

Veca: Lako je vama, kad ste vi stariji od mene! U vaše je vreme i istorija bila kraća, pa je imalo i manje da se uči! A i ko zna da li je sve ovo što mi učimo istina, ko što kaže deda!

Otac: Pa nismo mi, bre, iz srednjeg veka, pa kraća istorija! I pusti dedu, taj je sam pisao istoriju ... Taj je sam ...

Majka: Znamo već napamet! Taj je sam pregurao i četvrtu i petu i šestu ofanzivu! Hajdemo da ne smetamo detetu! ( Izlaze)

Veca: ( uzima knjigu): Eh, da počnemo ... Srpska vojska pod komandom kneza Lazara ... Ej, ovo je nešto kao Warcraft ... Može biti i zanimljivo ... ( Čita i postepeno se uspavljuje)

Mrak.

Scena 3.

Vojni turski logor. Stražari. Tu je i car Murat sa prevodiocem. Car Murat je uplašen za svoju bezbednost. Nešto se sprema. Veca u pozadini čudi se gde se zatekao. Zatim sa pažnjom sluša.

Murat: I kažeš, priča se.

Prevodilac: Priča se, presvetli.

Murat: A, šta se priča?

Prevodilac: Pa, to što sam vam malopre rekao.

Murat: Ponovi još jednom, da utvrdimo.

Prevodilac: ( zvanično i jako) Kako naše uhode javljaju ...

Murat: ( Grabi ga za usta) Tiše, hoćeš li svi da čuju, pa da posle pričaju okolo.

Prevodilac:( tiše) Priča se da jedan Srbin hoće da te ubije!

Murat: Eh, ti Srbi! Oni stalno na visoko ciljaju! A, koji je taj što hoće, mislim, da me ubije?

Prevodilac: Neki Miloš Obilić. Kažu da je veliki junak.

Murat: Pa glupo bi bilo da me ubije neki mali junak. Ipak sam ja najveći vladar na svetu. Dobro, pojačaj straže i budi na oprezu. Na prvi znak opasnosti, seci!

Prevodilac: A kolac, o veliki! Znam da vi mnogo volite kočeve!

Murat: Nemam sad vremena za zadovoljstva! Rat je, pobogu, čoveče!

Prevodilac se klanja. U tom trenutku na scenu izleće lopta, a za njom i Miloš Obilić sa drugarima.

Miloš: Ura, drž’te je, braćo! Uteče!

Murat: ( cikne) Srbi! Spasavaj se ko može!!! ( Skače iza stražara)

Miloš: Stan’te, braćo! Ovde ima nekog! Ko ste vi!

Murat: ( uplašeno) Mi... mi ... ( odlučnije jer ga stražari gledaju) Mi smo Turci!

Miloš: Turci! E, baš sam vas tražio!

Murat: A što baš nas?

Miloš: Pa malo da se poigramo!

Murat: Da se poigramo? A, ko si ti, delijo neznana?

Miloš: ( lupi se u grudi) Ja sam Miloš Obilić, najveći srpski ...

Murat: ( prestravljeno) Miloš Obilić! Ubica!!! ( sakrije se bolje iza stražara)

Miloš: ... Nogolupičar! A tepaju mi i Ubica, kad zabijem lupku!

Murat: ( Prevodiocu) On je, došao je da me ubije! Brzo seci!

Prevodilac: Meni se čini da se oni nešto igraju.

Murat. Igraju se mojim životom! Šta je ono tamo što su jurili?

Prevodilac mu dodaje loptu.

Murat: ( vrisne) Glava!!! Oni vežbaju da mi skinu glavu!!! ( baci loptu) Seci! Brzo!!!

Stražari se ne pomeraju.

Murat: E, baš ste mi i vi neko pouzdanje! Čuvaćete mi lubenice, da znate!

Miloš: Presvetli care, nije to glava, to je lupka!

Murat: ( okreće se uplašeno) Šta lupka? Gde lupka? Jel’bomba? Hoćete da me ubijete?

Miloš: Ma, ne, ( pokazuje na loptu) ovo je lupka! To je poklon od Ričarda, engleskog kralja! A zove se lupka jer lupka kad je udariš!

Murat: A šta radite sa ovom lupkom?

Miloš: Nogolupamo!!! Trčimo za njom i udaramo je nogom!!!

Murat: Vi, Srbi, mnogo mirišete onu vašu vatrenu vodu! Kakvo vam je zadovoljstvo u jurcanju za ovom sasušenom glavom?

Miloš: Prvo, zdravo je boraviti u prirodi. Drugo, ko igra lupke, mnogo je popularan. I treće ...

Murat: Pomaže vam da ubijate poštene krvoločne careve. Buaaa!!!

Miloš: Molim?

Prevodilac: Oprostite caru, malo je pod stresom. Znate, posao. Treba osvojiti sve te silne zremlje ...

Miloš: Da, da ... Shvatam. Nego ja sam došao da ...

Murat: Znamo svi što si ti došao. Hoćeš da me ubijeeeeš!

Miloš. Ali, ne! Ja sam došao da vam ...

Murat: Nisi došao da me ubiješ? ( povrati samopouzdanje) A što si došao? Vidiš da imam posla! Treba da  vas porobim!!!

Miloš: Došao sam da vam predložim da odigramo jednu utakmicu nogolupa. Pa, ko pobedi ...

Murat: Gluposti!!! Ništa bez dobre makljaže!!!

Prevodilac: Gospodaru, saslušajmo ga, možda i nešto ispadne od toga!

Murat: A, je li, Alaha ti, koje su ti ovo hanume?

Miloš: A?

Prevodilac: Žene, koje su ti ovo žene?

Miloš: A, ove. To su nam navijačice!

Murat: Jel’ na kolac?

Miloš: Molim?

Murat: Mislim, navijate ih na kolac, onako, iz zabave, he, he!!!

Miloš: Ma, ne ... One nas prate dok nogolupamo, vole nas ...

Murat: Stvarno, vole vas ... A, kako, ako nije tajna?

Miloš: Pa, i nije tajna, one viču naša imena kako bi uplašile protivnika.

Murat: Ajde, da vidimo i to čudo. Mala, ( zove navijačicu) odider ovamo.

Mala: ( sve vreme se previja u govoru) Zvaali ste me, hi, hi, hi?

Miloš: Car bi želeo da vidi ono vaše, kad uplašite neprijatelja, znaš?

Mala: Stvaarno, ma vi ste super!

Murat(Prevodiocu): Šta smo mi, da nije politički?

Prevodilac: Mi smo mašala, gospodaru.

Murat: Kako mi, valjda ja?

Prevodilac: Jeste vi, presvetli padišahu! ( za sebe) Kad bi se šalili.

Murat: Dela da vidimo i to vaše urlikanje!

Mala okuplja svoje prijateljice i one izvode svojim telima figure koje predstavljaju slova M I L O Š. Murat je oduševljen, Miloš raste kao kvasac. Na kraju, navijačice viknu: „ Jeee!“, to prihvate i Miloševi drugari, a uplašeni Murat sakrije se iza svojih stražara.

Murat: Mašala, mašala, uteruje strah u kosti, evo, sve sam se naježio. Naručujem odmah i jedno urlikanje za mene.

Mala. Ali, to nije urlikanje, molim vas, to je ozbiljan scenski performans!

Murat: Dobro, naručujem odmah taj scenski prevo ... pere ... urlikanje, dva komada! Al’će da me se plaše!

Mala: ( vadi notes, poslovno ) A, kako je vaše cenjeno ime?

Murat: ( nakašlje se) Mi smo Car nad svim carevima, gospodar carstva Muhamedovog u kome sunce nikad ne zalazi, Alahov barjaktar, sin Sulejmanov, unuk Aladinov, Murat.

Mala: A, pa znate, vas je više, onda je i cena drugačija.

Murat: ( začuđeno)Kako više?

Mala: ( poslovno)  Pa znate, kažete Mi: Muhamed, Alah, Sulejman, Aladin, a na kraju i taj Murat, to je puno slova.

Murat: ( očajno)Ali, to sam sve ja!!!

Mala: ( začuđeno) Vi !!!

Murat: Ja, to mi je puno ime, bez prezimena.

Mala: Pa, mnogo je dugačko, može li nešto kraće?

Murat: Može li Murat?

Mala: Ne može!

Murat: A, što?

Mala: Ova za slovoT se ugojila, ne možemo više da je podignemo.

Ona što se ugojila: Ja se ugojila, pogledaj sebe, bure jedno! ( Krenu jedna ka drugoj da se počupaju, jedva ih rastave)

Murat: ( molećivo ) Pa, dobro, molim te, može li bar nešto slično, mnogo mi se sviđa to važe plašenje?

Mala: Pa, ne znam, videćemo ...

Prilazi svojim koleginicama, nešto se dogovaraju i izvode slova M U L A C, Murat silno obradovan, Miloš i drugari se smeju, a Prevodilac se hvata za glavu.

Prevodilac: Gospodaru, ...

Murat: Ne ometaj, uživam.

Prevodilac: Ali, gospodaru ...

Murat: Šta je, sve ti moraš da pokvariš!

Prevodilac: ( snishodljivo) Pa, znate, u ćitapu piše da je mulac mulin brat ...

Murat: Našeg mule Ibrahima, najmudrijeg naučnika ...

Prevodilac: Ne, gospodaru, već one mule, što nosi vač čador.

Murat:(sve više se budi i besni) One sa četiri noge ....

Prevodilac: (sve više se smanjuje) Da.

Murat: I sa dugima ušima?

Prevodilac: Da.

Murat: Najgluplje životinje od Istanbula dovde.

Prevodilac: Može se reći da i magarac konkuriše za to mesto.

Murat: ( besno) Kolac !!!

Miloš: ( pomirljivo) Ma, dobro, Murate, one su nove u ovom poslu, pusti ih. Nego, da ti kažem neku reč. Što bi se mi klali i naticali na kočeve, kad sve možemo rešiti uz pomoć nogolupa.

Murat: Ali, ja baš volim naticanje na kolac.

Miloš: Dobro, ali vidi, nogolup ti je kao neka velika bitka, samo bez žrtava. Imaš dve vojske, svaka obučena u svoje odore. ( Murat klima glavom) Imaju svoje zastave, svog zapovednika, svog najboljeg junaka ( isprsi se i lupi po grudima) koji zabija lupke/ tupke iza čuvara, a možeš da vičeš, psuješ i vređaš protivnika do mile volje. Pobednik se raduje, a pobeđeni tuguje. Veruj mi, u nogolupu je budućnost.

Murat: Pa, ne znam, ja sam ipak za kolac, još ako je namašćen i oštar... Može, ali da ove ( pokaže na navijačice) ne učestvuju, inače ... Fiiik!!!

Miloš: Važi, evo za početak neka Toplica Milan prvi udari lupku/ tupku, a jedan od tvojih neka brani.

Murat: Dogovoreno. Hasane, priđi i osvetlaj nam obraz. ( Hasan se nećka, ostali ga dovuku i postave ispred improvizovanog gola. Muzika iz filma „ Dobar, loš, zao“. Svetlo prvo na Toplicu pa onda na Hasana. Toplica šutira, a Hasan loptu odbije u publiku. Svi otprate njen let.)

Murat: ( razočarano) Eto ti sad. Tek smo počeli, a već gotovo. I šta ćemo sad. Lepo sam ja govorio da je kolac trajniji. A imaš li ti još tih ... lupki?

Miloš: ( razočarano ) Nemam, samo mi je tu Ričard Lavlje Srce dao.

Murat: Setio sam se, tako mi sebe! ( Gleda okolo i kad spazi Vecu poviče na svoje stražare) Hvatajte onog malog i secite mu glavu, ona je najsličnija onoj lupki! 

Nastaje opšta jutnjava, ali Veca nekako uspeva da pobegne.

Veca: Ovi su totalno ludi, zar zbog fudbala glavu da izgubim. Nogolup, baš su šašavi. Hajde da vidim šta ima dalje iza onih vrata.

                                                            ( MRAK)

Scena 3.

( Park sa drvećem i žbunjem. Možda i neki kandelabr. Veca zagleda okolo dok se ne začuju glasovi iz off-a, a onda se brzo sakrije iza jednog drveta gde i ostaje sve do trenutka kada sa kneginjom Ljubicom ne reši stvar )

(Glasovi iz off-a)

Knez Miloš: Ne interesuje me, ne želim da čujem!

Vuk Karadžić: Ali, česnejši gospodaru!

Knez Miloš: Ne i ne! I sto puta ne!

( Izlaze na scenu. Miloš je ljutit i žuri, a Vuk pokušava da ga sustigne, imajući, umesto standardne štule, na jednoj nozi rolere.)

Vuk: Ustremljenije svakoga naroda, bilo veličajšega ili manjejšega ...

Knez Miloš: ( naglo se okrene) Čekaj, brate, jesmo li se dogovorili da sa mnom govoriš na srpskom jeziku, a ne na tom trange- frange, koji ni ti sam ne razumeš.

Vuk: (uvređeno) Ali ovo je jazik naših najumnijih magistrov i filosofov!

Knez Miloš: Ja nisam ni magistrov ni filosofov, ja sam Knez!!!

Vuk: U padežu imeniteljnom pravilno je reći magistar i filosof, a ne magistrov ...

Knez Miloš: Ućuti, ili ću ti i tu drugu nogu slomiti! ( Primeti rolere) Nego, leba ti, šta ti je to na nozi?

Vuk: ( važno) A, to je najnoviji model štule ZX 101, pravo iz Beča, sve radi sam.

Knez Miloš: A, jel’ kiseli krastavčiće?

Vuk: Kako?

Knez Miloš: Ništa, nego šta si ono pričao o uzemljenju ...

Vuk: Ustremljeniju, počitajemi, ustremljeniju, cilju svakog naroda ...

Knez Miloš: (načulji uši ) A, to je?

Vuk: Pa, pravda i sloboda, kneže, velika Frančeška revolucija naučila nas je da su svi ljudi jednaki ...

Knez Miloš: A jel’vas naučila i da kraljevske glave sečete k’o glavice kupusa? More, sve bih ja vas mislioce na poljoprivredu, motiku u šake, pa vam ne bi takve misli dolazile u pamet. A pravde i slobode ima dovoljno u ovoj mojoj (khm!) našoj Srbijici dovoljno. Delim je ja prema zasluzi, pošteno.

Vuk: Pa, ono, jest, ima je, ali, opet, krasivo bi bilo imati kakav zakon ...

Knez Miloš: ( drekne) Ja sam ovde zakon !!!

Vuk: ( preneraženo) Ta ... Ta ... Tako je, ali kad bi to još bilo uz pomoć pismenah sočinjeno ... Bilo bi ...

Knez Miloš: Šta trtljaš, Vuče, pa moji su svi seljaci nepismeni, šta će njima napismeno, ja sam im i tužitelj i sudija. I niko se ne žali. Mada, ne bi bilo loše nešto ponešto i zapisati. Evo, onog nesrećnog Dobrivoja iz Tamnave triput kažnjavam zaredom jer uvek kod njega zaboravim gde sam stao, pa krenem iz početka. A jel’ bi moglo da se udesi da samo ja budem to ...

Vuk: Šta, gospodaru?

Knez Miloš: Pa, to, k’o vi, učeni, slovaran?

Vuk: Mislite, pismeni?

Knez Miloš: To, to! Pismen!?!

Vuk: ( za sebe) Hvala bogu! ( Milošu) Naravno, kneže, potrebno je samo naučiti slova.

Knez Miloš: Pa, kad se mora, nije teško.

Kneginja Ljubica: Miloše, gde si, kneže!!!

Knez Miloš: Kuku, evo je Ljubica! Sad će da me priupita gde sam sinoć bio ...

Vuk: ( seti se nečega) .... gde si dangubio, gangubio tri bijela dana!

Knez Miloš: Mali, pazi se, stradaće ti noga! Bež’mo! ( Sklanjaju se)

Izlazi Ljubica, zabrinuta. U ruci pajalica, domaćica.

Kneginja Ljubica: Gde li je onaj moj dangubnik? Opet nije ručao. Ovce još nije dognao sa paše. Umišlja da je neki veliki vladar, a ovamo mu se njegovo imanje prvo urušava. Po ceo dan trčim za njim, sklanjam, popravljam, a on samo napred, glavom kroz zid, hoće da vedri i oblači Srbijom. Crkoh radeći. More, kad ga jednom udarim, smračiće mu se skroz. Miloše, Miloše,....

( M R A K )

Scena 4.

Vuk pokraj table, drži štap. Na tabli napisano PONJATIJE-SHVATANJE, ZNANJE. Miloš sedi na stoličici i sriče slova. Pored njih slepac koji će, uporno, smetati Milošu, sastavljajući epske pesme o njemu.

Knez Miloš: P..o..nj..a..v..a..t..i..j..e (odahne) Eto, uspeo sam! Ponjavatije! Ko ti je ovaj, da nije, opet, neki od onih Grka, što su goli išli i, usput, razmišljali.

Vuk: Ponjatije, gospodaru, a ne ponjavatije. Ponjatije je znanje, a koje vi još uvek nemate.

Knez Miloš: A kako i da ga imam, kad je toliko tih slova. Koliko ih, ono beše, 48.

Vuk: Pedeset i dva, evo pre neki dan premudri naši sočinitelji sočiniše još četiri znaka.

Knez Miloš: Da sam im ja bio bliži, ne bi ga sočinili nikako. Omastili bi konopac. Mnogo je to, brate pedeset i dva.

Slepac:                                                         Kad se vati knežina Miloše,

protiv pedeset i dva druga,

svih pedeset rodila ih majkaaa!!!

Knez Miloš: ( odskoči sa stoličice u strahu ) Šta je ovo, sveti Đorđe !?! Kakav je ovo stvor?

Vuk: To je moj pomoćnik, Sofronije, pesnik.

Knez Miloš: Meni pre liči na nekog slepca. Šta mu je, šta urla ovoliko?

Vuk: On je sada na parnaskim visinama, stvara. Palo mi je na pamet da zapišem sve što narod ispeva. Pokazaću Jevropi da i kod nas ima premudrih i nadahnućem zgođenih ljudi.

Knez Miloš: Kaži ti njemu da siđe sa tih visina i da se ne dere više ili ću ga ja lično popeti na onu krušku. Konopac ću mu pokloniti. ( Smeje se sam svojoj šali.)

Vuk: Dobro, gospodaru, nego da mi nastavimo... Slovo Vjedi nalazimo na početku...

Knez Miloš: Nemoj, Vuče, molim te. Daj da smanjimo malo. Evo, naučiću prvih četre’s, ovu siću neću ni da brojim.

Vuk: Kako molim? A tvrdi, a meki znak? A lepota grečeskoga ksi i psi? Ili sve ili ništa! A ja onda neću biti kriv kada za vas na učenim dvorovima kažu da ste ...

Knez Miloš: Razmisli dobro šta ćeš reći jer me je baš sada zasvrbeo bič.

Slepac:                                                        Tad Miloša pjena pripanula,

pripanula b’jel i krvava,

0n se lati biča zlaćanoga ...

Knez Miloš: ( nastavlja u desetercu)         Pa ga slepcu pod nos poturio,

kako bi ga njime zaplašio,

jer je slepac mnogo preterao,

hoće ostat’ bez glave svojeee!!!

Slepac: ( hvata se za vrat i umukne)

Vuk: Mislio sam, kneže- viteže, da moraš naučiti sva slova jer će ti trebati. Tu nema biranja.

Knez Miloš: E, pa neću, ne mogu! Ja sam samo jedan mali knez, mala mi je zemlja, mali mi je život. Što mi i slova ne bi bila mala. Šta će meni pedeset dva slova. I do sad sam i bez njih uzimao i kažnjavao.

Vuk: Dobro, onda u redu. Vidim ja da nema od vašeg prosvećenija ništa. Sofronije, idemo mi dalje. Muze će nam se osmehnuti na nekom drugom mestu.

Slepac:                                                         Otidoše do dva pobratima,

ostaviše kneza u suzama,

jera kneže ne može savladat’,

to čudestvo slova golemijeh !!!

Scena 5.

Slepac i Vuk spremaju se da krenu. Dok je slepac pevao, Ljubica ulazi na scenu i vidi koliko je Miloš tužan. Tada joj prilazi Veca i nešto objašnjava. Ona klima glavom i prilazi Vuku.

Kneginja Ljubica: Gospodine Karadžiću, možemo li porazgovarati na trenutak.

Vuk: Naravno, kneginjo.

Kneginja Ljubica: Zamolila bih vas da popustite mom Milošu. Od kada se prihvatio da bude knez srpski, mi mira nemamo. A još od kad se sa vama ganja oko ovih slova, on ne spava. Noću bunca: „ Az, buki, vjedi, ...“ k’o da je skrenuo, bože me prosti. Ne jede mu se više ni pita bundevara, a što on voli tu pitu, to je čudo jedno. Pustite ga da bude malo po njegovom.

Vuk: Znate kako je, presvetla, ja sam pokušao, ali on ...

Kneginja Ljubica: ( nastavlja) Popustite malo vi, a malo će i on. Obećavam vam da će naučiti sva slova i da će se držati tog zakona. Ni na odmor nismo otišli kao ljudi. Poslednji put me je vodio u Radovanjski lug kod Vujice kad ono ubiše Karađorđa ...

Knez Miloš se na pomen Karađorđevog imena trže i pogleda levo- desno, pa se vrati u položaj.

Veca: Izvinite što se mešam ...

Vuk: Ko si ti, junošo?

Veca: Ja sam Veca, učenik ...

Vuk: A, kolega, filosov!

Veca: Pa, tako nekako.

Vuk. Šta izvoljevate kazati počitajemi kolega!

Veca: Vidite, mi smo učili da je nama Srbima dovoljno trideset slova ...

Vuk: ( zaprepašćeno) Šta!!! O, grozote !!! O, jada!!!

Miloš se budi i sa interesovanjem prati razvoj. Prilazi ostalima.

Knez Miloš: Šta reče, mali, trideset? I to baš ovaj naš, srpski jezik? Da nije, slučajno, ( pogleda pobedonosno u Vuka) to grečeski ? Ili kineski?

Veca: Ne, nego baš srpski! I to još narodni jezik ...

Vuk: Pih, jezik svinjara i govedara!!! Kako samo  na njemu izgovarati učene reči ...

Knez Miloš: Pa i vladam svinjarima i govedarima, a ne nekim učenjacima.

Veca: A sve ste to vi, Vuče, osmislili.

Vuk: ( zbunjen, ali polaskan) Ja, nikad!

Veca: Jeste, majke mi! Vi ste rekli ono „ Piši kao što govoriš, a ...“

Vuk: ... čitaj kao što je napisano.“ To je govorila moja baba Smiljana, iako je bila nepismena. Pa, ne znam, mogao bih da probam, mada, ...

Kneginja Ljubica: Učinite nam to, Vuče, zarad mira u kući.

Miloš: Ako mi to učiniš, bićeš moj lični magistrov.

Vuk: Magistar, u imeniteljnom ...

Knez Miloš: Ne preteruj, a tebe ću, Ljubice, da vodim na odmor u Bukovičku banju ...( za sebe) Imam tamo onog Molera i Cukića da priupitam nešto.

Vuk: U redu, samo još da smislimo naziv za slova. Ja predlažem da se, po svom tvoritelju, zove vučica.

Knez Miloš: Ene, de, vučica. Pa nećemo mi njima ovce da koljemo, pa vučica. Ja predlažem, doduše skromno, da se, po gospodaru, zove milošica.

Veca: Ali, ona već ...

Vuk: Ha, milošica, kao neka djeva, devojčica.

Miloš: Dajte mi neku toljagu da mu prebijem i onu drugu nogu.

Veca: Ali, naziv već postoji, azbuka se zove azbuka.

Miloš i Vuk se zgledaju, pa onda prasnu u smeh.

Knez Miloš: A ja mislio da je ona vučica smešna. He, he, he!!!

Vuk: Milošica je milost za uši pored ove azbuke, he, he, he!!!

Veca: Ako vam se ne sviđa, a vi se onda svađajte i dalje. Samo da znate zvaće se ona azbuka, hteli vi to, ili ne! ( odlazi)

Miloš, Vuk i Ljubica nastavljaju raspravu.

Slepac:                                                         Sastale se do tri vojevode,

za pismena ime da pogodeeee!!!

Ovo troje ga juri po sceni kako bi ga ućutkalo.

ZAVESA. MRAK.

Scena 6.

Kukuruzište, u daljini plot i drvo. Predveče. Veca se probija kroz kukuruz.

Veca: Jao što grebe ovaj kukuruz. Eh da je tu naša biologičarka, sad bi zablistala: ( imitira ) Domaći kukuruz ( latinski naziv), poreklom je iz Amerike, služi ...

Brat Raka: Stoooj!!!

Veca ( prepade se) Stao sam!!!

Brat Raka: Gde si bio?

Veca: Sad je to malo teže objasniti, vidite ...

Brat Raka: Čiji si ti?

Veca: Pa mamin i tatin, možda više tatin, on me manje bije ...

Brat Raka: Mali, ne zavitlavaj se, sad ćeš da popiješ metak! Odgovaraj kratko i jasno: Čiji si?

Veca: Pa, sad više ne znam, uplašili ste me!

Brat Raka: Jesi li naš?

Veca: A čiji naš?

Brat Raka: Bre, brale, naš- Srbin!

Veca: A to- Srbin sam, to je bar lako!

Brat Raka: E, dobro je, dođi, brale, da se poljubimo- al’ triput!  ( ljube se ) A šta ti radiš ovde u ovom mraku. Nije ovo mesto za dete. ’Ajde ti lepo na drugu stranu, pa kući.’Ajde!

Veca: Dobro, dobro, idem, ionako sam se umorio od ovog lutanja kroz srpsku istoriju. Zdravo! (Krene na drugu stranu i naleti na druga Todora)

Drug Todor: Stoooj!

Veca: ( uplašen ) Stao sam!

Drug Todor: Gde si bio?

Veca: ( za sebe)Ovaj isto ko onaj malopre.( Todoru) Bio sam tamo!

Drug Todor: A šta si radio tamo?

Veca: Pričao sa jednim kao što si ti.

Drug Todor: A o čemu ste pričali?

Veca: Pa, o tome čiji sam.

Drug Todor: I, čiji si?

Veca: Pa, ja sam rekao da sam tatin i mamin, više tatin, ali njemu se to nije svidelo.

Drug Todor: Znaš šta, druže, danas možeš biti samo naš ili njihov- trećeg nema!

Veca: A, koji su sad pa to drugi naši?

Drug Todor: ( važno) Pa, zna se, druže- partizani!

Veca: Stvarno, pa i ja navijam za „ Partizan“!

Drug Todor: E, pa, druže, dođi da se poljubimo!

Krenu u susret, ali Todor primeti Raku i promaši Vecu i uperi pušku na Raku.

Drug Todor: Druže Rako, baci pušku!

Brat Raka: Brale, ti baci, ti si mlađi!

Drug Todor: Nismo mi više braća!

Brat Raka: Kako nismo, otac nam je Stevan, a majka Koviljka!

Drug Todor: Ti dobro znaš o čemu pričam. Rako,baci pušku!

Brat Raka: E, baš neću! Baci ti!

Veca: Ovaj, drugari i braćo, a šta kažete na to da spustite puške zajedno?

Ovi ga poslušaju i posedaju u krug.

Veca: Je li, a vi ste stvarno braća? Rođena?

Brat Raka: Ma jeste, nego se on nešto duri! Braća smo rođena, tukao sam ga ko vola dok je bio manji. A sad me kao ne prepoznaje.

Drug Todor: Ti dobro znaš, druže Rako, da mi sa vama ne možemo više zajedno od kad ste zastranili.

Brat Raka: Šta, mi zastranili? A, ko brije brkove,a? Ličite na žene, a one vaše ženske nose pantalone. Sve ste izokrenuli. Seka- perse!

Krenu da se potuku. Veca ih razdvaja.

Veca: Stanite malo, pa vi ste oni- partizani i četnici. Oni što su bili za kralja i oni što su bili za onog drugog kralja ...

Drug Todor: Kog drugog kralja?

Veca: Pa, onog drugog... Tita. Tako kaže moj deda, da je taj živeo kao pravi kralj.

Drug Todor: A, ja kažem da je tvoj deda pravi magarac! ( kao da drži govor)  Drug Tito zalaže se da ne bude više ni jednog gospodina niti kralja ...

Brat Raka: Osim njega!

Ponovo krenu da se gušaju. Veca ih razdvaja.

Veca: Stanite malo. Moj ćale kaže da ti komunisti i nisu imali lošu ideju, nego da su ih posle prevarili mangupi.

Drug Todor: ( okreće se Raki, podrugljivo) Ha, jel’vidiš i mali je komunista! Ipak smo pobedili! Živela komunistička partije na čelu sa drugom Tiiitooom!!!

Brat Raka je pokunjen. Veca mu prilazi i grli ga.

Veca: Ej, nemoj ništa da brineš! Što moja keva pravi gibanicu, onu četničku, prste da poližeš.

Brat Raka: ( živne) Jel’sa sirom i jajima?

Veca: I sa kašikom kajmaka.

Bata Raka: I domaćim korama?

Veca: Original, pečene na plotni.

Brat Raka: ( okreće se Todoru, pobedonosno) E, ako ništa drugo, mali se hrani zdravom hranom. Makrobiotički!!!Dođi, brale, da se poljubimo- al’triput. ( Grli Vecu ).

Drug Todor: Pa, kako vi to i partizani i četnici?

Veca: Pa to danas više nema veze, ne gleda se to više.

Brat Raka: A, Nemci?

Veca: Šta, Nemci?

Drug Todor: Kako stojite sa njima?

Veca: Pa, nekad pobedimo mi, a nekad i oni.

Brat Raka: Zar još ratujemo sa njima?

U tom trenutku odjekne pucanj. Ova trojica se ukoče. Na scenu stupaju Peter, nemački oficir, i Helga, njegova sekretarica.

Scena 7.

Peter: Haaalt, draj banditen in kukuruzen!!!

Veca: Cvaj banditen, majne her, ih bin ajne klajne kinder! Hvala ti, bože, na časovima nemačkog u školi!

Drug Todor: Šta, učite nemački u školi! Izdaja!

Peter: Tisina! Vi, Zrbi, mnogo pricate!

Helga: A malo radite. Vi mnogo lenja narod!

Brat Raka: Pa ste vi došli iz daleka da nas malo podučite redu i radu. Malo morgen!!!

Peter: Opet oni prica. Samo prica! Ćuti! Sliku imas, ton nemas!

Drug Todor: E, baš ćeš ti, okupator, da mi narediš!

Peter opali još jednom iz puške, a ona ga obori. Promašio je. Raka i Todor prospu se kao mrtvi. Veca stoji nad njima i čudi se. Peter prilazi i slika se u raznim „ lovačkim“ pozicijama. Todor i Raka vide da nisu mrtvi, pa se i oni nameštaju za slikanje.

Veca: Ej, ljudi, nečeg sam se mnogo dobrog setio!

Brat Raka: Pomagaj, brale, vidiš da izgubismo glavu!

Drug Todor: Pravi komunista i drug ne žali dati svoj život za slobodu!

Brat Raka: Ako ti ne žališ, ja žalim!

Veca: Brate Rako, dodaj mi onu tvoju torbu. ( Vadi iz nje gibanicu i rakiju ) Bite, her ... ( nudi Nemca)

Peter: Peter, ja Peter ...

Brat Raka: Pera, pa ovaj Švaba se zove Pera! Dođi da se ... ( krene, pa stane) nema veze!

Drug Todor: A vi, drugarice, kako se vi zovete?

Helga: Ih bin Helga!

Drug Todor: Olga! I ova se zove ko mi, Olga! Lepo ime, samo je malo pegava, ko ćureće jaje. ( namiguje na nju)

Helga: Vaaas!

Peter: ( pokazuje na pitu i rakiju) Vas ist das?

Veca: Das ist, kako sad da kažem .... das ist ...

Drug Todor: Slabo ti ide taj nemački iz škole. Ti nešto nisi bio među najboljim đacima, ha,ha!

Veca: Ćuti, bre! Ovo je ajne serbiše specijalitet. Gibanica!

Brat Raka: Al’ da se naglasi da je četnička!

Peter: ( proba ) Gut! Gut! G... i ... b ...ani ...ca! Und sto je ofa? ( pokazuje na rakiju )

Veca: To je rakija, šljivovica! Samo oprezno!

Peter:  Slifofic! Zasto biti oprezna? ( Pije, a onda kao da bljuje vatru) Vi hoćete ubiti mene! Ah! Majn got! Luda Zrbi! Sada ja vas ponovo streljala! Diže pušku. Veca ga sprečava.

Veca: Čekajte malo, niste navikli. Imamo mi još naših specijaliteta:sarma, proja, kajmak, podvarak ...

Brat Raka: Pa onda pite: sa sirom, sa jabukama, sa bundevom, sa mesom, sa orasima ...

Helga i Peter već zalegli pod šljivu. Kako odmiče scena, oni se sve više opuštaju i uživaju, a na kraju i zaplaču.

Helga: Pa, vi mislite mi ofde došla samo ždrala. A kultura, a zabafa?

Drug Todor: Imamo mi i osmišljen kulturno- umetnički program: recitacije, sletovi ...

Brat Raka: I kola, nemoj da zaboraviš kola: užičko, Žikino ....

Helga: A ko je taj Šika?

Veca: On sad nije tu. Hajde, sad nam zapevajte nešto!

Napred stupaju Raka i Todor. Pevaju i mlataraju rukama, izlazeći jedan ispred drugog.

Drug Todor: „ Po šumama i gorama, naše zemlje poonosneee ...“

Brat Raka „ Marširala, marširala kralja Petra garda ....“

Drug Todor: „ Idu čete ....“

Brat Raka: „ Korak ide za korakom ....“

Udare jedan drugog i obore kape. Raka nesvesno stavlja Todorovu, a Todor Rakinu kapu. Menjaju i tekst i kape istovremeno.

Brat Raka: Druže!

Drug Todor: Brale!

Zamene kape.

Drug Todor: Druže!

Brat Raka: Brale!

Zamene kape.

Brat Raka: Druže!

Drug Todor: Brale!

Menjaju kape, ali obe ostaju na Todorovoj glavi.

Drug Todor: ( klikne ) Druže, brale!!!

Padaju jedan drugom u zagrljaj. Peter i Veca apludiraju, Helga briše suze.

Peter: Aufiderzen! Dođemo mi i sledeća godina!

Brat Raka: Ako, će napravimo mi i bazen da se plaknete. Vi se kupate svaki dan, jel’tako?

Helga: Aufiderzen, kamarad i ... brale!!!

Mašu jedni drugima. Veca stupi napred.

Veca: E, pa vreme je da krenem. Ovo ovde mi miriše na začetak seoskog turizma. A i ogladneo sam za maminim sarmama. Ajd, zdravo!

Mrak.

Scena 8.

Kuća. Sto i stolice. Otac sedi i čita novine. Majka nešto posluje, ponovo im se ne vide lica. Veca ulazi na scenu protežući se.

Veca: Ah, al’ sam lepo spavao! Što nešto lepo miriše, mama! Mora da su to one tvoje sarme!

Majka: Kakve crne sarme, pa one su, valjda, bile juče za ručak! Sada, kao što je i red, za doručak imamo gibanicu!

U tom trenutku pojavi se Brat Rakina glava koji se oblizuje.

Veca: Gibanicu, doručak? Pa, malo pre smo ručali!

Otac ( iza novina) Ručali! Ha, ovaj pošandrc’o od silnog učenja!

Majka: Tata te je sinoć odneo do kreveta, uspavao si se za stolom učeći, ljubi ga majka!

Otac ( karikira) Ljubi ga majka! Što jednom ne poljubiš i mene?

Majka: Jes’, pa da se zarazim olovom. Zaboravila sam i kako izgledaš od tih novina. Da mi nije slike sa venčanja ...! ( Šmrca)

Otac : Dobro, dobro! Nego, Veco, hoće li biti nešto od te tvoje nauke ili da idem da biram prut u parku?

Veca: Naučio sam sve. Samo ... Bio je deda u pravu, istorija je čudna stvar. Niko od nas ne zna šta se zaista tamo događalo, osim onih koji su tamo bili. Imam utisak da su oni koji su zapisivali istoriju mnoge stvari morali da ulepšaju jer da su istoriju stvarali oni koje sam ja upoznao, crno bi nam se pisalo!

Majka: Koga si sad upoznao? Jesam li ti rekla da dobro paziš sa kim se družiš! Hoćeš policiju da nam navučeš u kuću?

Veca: Ma, ne, mama, ovo je sve fin svet, iz čitanke. Nego, ’ajd zdravo, zakasniću u školu! ( Uzima knjige i polazi)

Veca: Sad ćemo da se ogledamo istoričar i ja pa kom opanci, Tom i Džeri. Samo da mu ne pominjem ono što sam sanjao, ostaviće me za avgust, a onda ... Bolje da ne mislim na to, ionako je sve izmišljotina.

Murat, Miloš, Todor, Helga izviruju iza zavese.

Brat Raka: Brale, da te pitam, jel’ona mamina gibanica četnička, sa domaće kore?

Veca: ( zaprepašćeno) Aaaaaaaah! Neeeee! ( beži)

Zavesa. Aplauz.