Nedostajalo mu je vazduha. A opet mu se pušilo. Strašno mu se pušilo. Smrad stajnjaka je bio toliko jak da mu se činilo da će se tog trenutka onesvestiti tu, u toj rupi u kojoj ga je otac živog sahranio kako bi mu spasio život.
Milen Antonić sedeo je u tesnoj rupi iskopanoj na bunjištu njihove štale, tamo na kraju velikog dvorišta. Bilo je proleće i ljudi su osećali da je rat blizu. Uveče su po kućama gorele petrolejke, bez straha da će unutra banuti neki nezvani gost. Nije više bilo ni seoskih straža mada su mnogi od muškaraca iz sela T. I dalje spavali na tavanu, stežući u rukama držalicu sekire. Ipak, Obrad, Milenov otac, iskusni kirijdžija i solunac, plašio se nove vlasti. Imao je tri sina i odlučio je da sačuva bar jednog da produži život Antonića i sačuva imanje. Najstariji Milutin, silan i pomalo jurodiv momak, večito u sukobu sa ocem, jedva je dočekao trenutak i na prvi poziv novih crvenih komesara, odazvao se pozivu na front. Više je to uradio da bi napakostio ocu, nego što je to uradio iz uverenja. Poslednje što su Antonići čuli o njemu bilo je da je posle teških borbi sa četnicima na Romaniji sišao u Sarajevo. – Bije se sa Srbima, a živi sa Turcima, gunđao je Obrad dok je pobijao novo kolje u ogradu koju su zimus povadili ljotićevci kako bi se ogrejali u obližnjim rovovima na Vratarni. Najmlađi Rajko, tek stasali trinaestogodišnjak, igrao se još uvek pucaljkama od zove i izvodio ovce na pašu. Ali uvek u vidokrugu starijih i dalje od lugova i potoka.
Svima mlađima u kući bilo je rečeno da je Milen otišao u planinu, da pomaže kod ćumura. Do tamo je vodio uzan, podlokan put kojim su se jedino jaki široki volovi sa sigurnošću kretali dok je za ostala vozila, čak i za vreme leta, skoro nemoguće bilo ispeti se gore. Preko noći, Milen je spavao na senu nabacanom na tavanu štale, a na prvi znak opasnosti ulazio bi u tu skučenu rupu dok bi neko od ukućana ulaz pokrivao tršljikama i nabacanim toplim gnojivom. Tih dana okolo su se muvali golobradi skojevci, tek pristigli iz Bosne i Like, ništa stariji od njega, Milena. Tragali su za Petrom Boturićem, četničkim komandantom. Zavirivali su svud okolo, nadmeni i mladalački grubi u novim, još previjenim engleskim uniformama. Ljudi su ćutali, skretali pogled u stranu, ne buneći se. Navikli su se tih godina da sila boga ne moli i sklanjali su se , obilazeći raž i pšenicu koja se zelenela na blago zatalasanim njivama u T. Poteru je predvodio lično Pavle Župski, partizanski major, čovek koji je organizovao i održao ustanak na tom terenu. On je od ranog jutra do kasno u noć jurio okolo u svom džipu vičući i psujući seljake i preteći da će ih sve postreljati u Macinki, jaruzi gde su bacane uginule životinje i oko koje su se večito vukli izmršaveli i poludivlji seoski psi. Obrad se plašio da će i Milena uzeti da ih vodi kroz gudure i vinograde istim onim putevima kojima je i on, Obrad Antonić, Dođoš, Domazet, kako su ga zvali, celog rata provodio vojske kako bi se mimoišle jedna sa drugom. Zato ga je i sakrio u balegu, da ga sačuva.
-Kako bih sada zapalio jednu smotulju, mislio je Milen držeći u ruci duvankesu u kojoj je šuškalo dvadesetak dobro nabijenih cigareta koje je, od dosade, za ovo pre podne, zavio. Otac mu je branio da puši, govoreći mu da je to danguba i trošak, ali ga je Milutin naučio. Krili su se noću pod vajatom i, dok su svi spavali u velikoj sobi, žudno upijali vruć dim u sebe. Posle su kidali babin bosiljak i žvakali ga kako bi sakrili miris duvana. Ovaj duvan bio mu je poklon od brata Milutina, hercegovačka škilja, koju mu je sa bosanskih gudura poslao po jednom ranjenom zemljaku.
Međutim, nije smeo da izađe. U njegovom dvorištu čuli su se glasovi komšija i rođaka koji su sa njegovim ocem opremali nova šinska kola kojima će Obrad pokušati da nadoknadi sve ono što je izgubio ovih smutnih godina u kojima nije smeo da napušta svoj kraj. Ponovo se spremao da se otisne do Pazara, Kraljeva, Čaršije, svuda tamo gde je trebalo da preveze neki tovar. Mada su mu govorili ovi Ličani da će uskoro ostati bez posla jer će svaka kuća imati karakter kojim će se voziti kao drugovi u Sovjetskoj Rusiji. – Kako će taj vaš karakter, ako uopšte i postoji, da se uspenje uz Velju glavu. Nema ti tu do mojih jarana, Lise i Radonje, govorio bi Obrad, stavljajući svoju široku, težačku šaku na ogromno čekinjavo čelo svoga vola. Ne možeš ti orati našu smonicu pričom, no teškim radom, pljucnuo bi Obrad u stranu.
A na samo nekoliko metara od njega, skriveni velikim izbrazdanim stablom kruške, one zimske, sedela su i pušila dva čoveka. Nije im video lica, ali ih je čuo kako se nameštaju na jednoj odsečenoj grani, Vasinoj grani, kako ju je zvala njegova majka, Zorka. Taj Vasa bio je neki njegov ujak, Zorkin brat od strica, ali kakve je veze on imao sa tom kruškom, to Milen nije znao jer bi se otac uvek ljitito brecnuo na njega kad bi ga za to pitao, a majka se kradom krstila i upućivala pogled ka ikoni Duševadnika na zidu.
- I, kako ćemo sad, Pavle?, začu se promukao glas bolesnog čoveka. – Šta kako ćemo? Pa, zna se. Para imaš, evo ti puta, i uzdravlje- nestrpljivo mu odgovori drugi snažniji glas. Milen se uzvrpolji. Bili su mu poznati ti glasovi, njegovi su to ljudi, komšije. Zaboravivši na smrad I muve koje su mu se zaletale u oči, Milen podiže poklopac na svojoj zemunici I oslušnu. Ovi ispod kruške zaćutaše. Čulo se samo kako uzdišu duboko kao da ih pritiska neka velika zajednička tajna. – Aman, bre, čoveče- odjednom se javi onaj promukli, ne može to tako!- Kako ne može? Može, a sad I mora! Došlo je do kraja, moj Petre! Vidiš li da je dogorelo? Ovi knojovci ne slušaju nikoga, misle da sve znaju. Bosanske tvrde bukve. I ja im ne mogu ništa. Kad- tad bi te našli. Ne mogu više da te skrivam. Moraš da ideš - završi skoro molećivo onaj drugi glas. Milen se izvi da čuje kraj razgovora, ali mu noga u opanku prokliza I on se sruči nazad u rupu. Brzo se uspravi. Oni tamo se uskomešaše I skočiše na noge. Proviri cev pištolja. Milen pretrnu. Samo je jedan čovek sad slobodno nosio pištolj u Župi. Bio je to Pavle Župski, major partizanski. A onaj drugi, bolesni civil, u tamnim čakširama I koporanu sa belom vezenom košuljom, kao da se sad na svadbu opremao, nije bio niko drugi nego Petar Boturić, nekadašnji četnički komandant, a sadašnji begunac. – Nije ništa, krave se koškaju kod Antonića - reče Pavle. – Šta ti je život, uzdahnu ponovo Petar I užeži još jednu cigaretu.- Nego, Pavle, dobre vam ove amerikanske. Vi rekoste da nećete ništa od njih da uzimate. A ti i džip uze, a? - Ne baljezgaj mnogo, nego završavaj to, pa idi. Sad će i ljudi sa njiva da se vrate, videće te, pa smo najebali i ti ja - prosikta Pavle. – Šta me požuruješ, nije mi valjda poslednja? Eh, a sećaš se, moglo je biti i drugačije, da sam ja izvukao kraću slamku. Ovako sad ja u šumu, a ti uz ognjište.-Dosta sam se i ja nahodao šumama dok si ti pite jeo i devojke i mlade po senu preturao - sa smeškom odvrati Pavle - Kolo sreće se okreće.- Okreće se okreće, al’ sve u mestu.- E, a da ne beše ovog Obrada možda bismo sada obojica bili u Nemačkoj u zarobljeništvu. Ili bismo mirisali ljubičice odozdo- nasmeja se Petar Boturić, ali mu se smeh pretvori u težak kašalj.- Ne valja, ubi me ona zemunica, mnogo vlažna beše. – A, šta si ti hteo, kod Mare udovice pod jorgan. Dosta ti i to beše, glava je još na ramenima. A Obradu, ko jebe oca. Platiće i on, samo polako. Milen se strese. Ovaj Petar je poludeo skroz. I na kuma će da udari u svojoj sili.
Obrad Antonić i Vučina Došljak iz Boturića, malog zaseoka u T. ,podno Velje glave, bili su ispisnici i dobri domaćini. Zajedno su, kao i većina muškaraca iz T., otišli u rat. Prešli su zajedno i Albaniju. Kada su stigli na obalu mora, Vučina se razboleo. Skoro na samrti je, onako pregladneo u kost i kožu pretvoren, okumio svog ispisnika i zamolio ga da se brine o njegovoj deci. Obrad mu je rekao da se i o svojoj teško brine u nemaštini, ali da će ga vratiti u Srbiju. Sledećih meseci brinuo se o Vučini, davao mu pola svog sledovanja, brao po strmim krfskim padinama divlji nar i limun i davao svom zemljaku i novome kumu, kako bi ovaj preživeo. I poživeo je Vučina, prevalio i Solun, I Bitolj, i Kajmakčalan, i vratio se, živ i zdrav, svojoj potleušici visoko gore u planini. Otada su se kumovi susretali na slavama, krštenjima,ispomažući se u smutnim vremenima.
-Što, bre, čoveče, Obradu da učiniš zlo?- iskrenu svoju veliku kosmatu glavu Petar mereći odozdo Pavla. - Pa on nas je spasio aprila ’41. kad nas ono Švabe izbaciše iz voza u Kraljevu. Zamolio je na onom svom slabom nemačkom iz Prvog rata dežurnog oficira da mu dozvoli da izađe van ograde kako bi prikupio treske za oficirsku vatru. Sećaš se kako je onom debelom dao svoj podoficirski mundir da mu ga sačuva jer će se vratiti sigurno. A nas dvojicu je prekorio i ošamario što se ponašamo kao seljaci, a ne kao vojska. I poterao nas ispred sebe, strojevim korakom, za kaznu, da pođemo skupljati drva za ogrev oficira. Čim smo se prebacili preko nasipa, uhvatili smo se prvog potoka i žive nas je vratio kući. I zašto takvog čoveka da diraš? - Zato što moram. Zato što je kulak. Zato što mi je tako naređeno. Pavle zgazi opušak svojom oficirskom čizmom. – Kakav kulak, ludače. Ko je od nas ovde kulak kad svi jedva sastavljaju kraj sa krajem? – Moram jednog iz sela da izaberem, a on mi se zamerio, ono kad besmo u Blackom potoku. – Ma, jesi li ti pri svesti? Čoveku dojadilo tad i rek'o ono što je mislio. – Nije smeo preda mnom tako, pao mi ugled kod boraca.
Milenu se osušila usta. Guta samo vruć smrdljiv vazduh, ali nije bilo olakšanja u njegovim plućima. Umesto toga još jača vatra. Znao je on o čemu su njih dvojica pričala. Bila je to zima druge godine rata. Najteža koju su pamtili i najstariji seljani u T. Ponovo su strugali i kuvali koru sa hrastova kako bi zamesili hleb, a čorba od buđavih krompira i parčetom sušene svinjske kožice bila najlepši poklon za slepljene stomake. Vojske nikako nisu ni odlazile iz T. Kao da je među njima vladao prećutni sporazum o nenapadanju. Nedelju dana su se jedni prali, krpili i hranili u selu, a drugi cvokotali u plitkim rovovima i cupkali oko slabih vatrica pod krošnjama iskrivljenim od napadanog snega. Onda bi jedan došao do sela i obavestio ih da ne mogu duže izdržati u šumi i da je vreme za smenu. Često su i partizani i četnici zajedno pružali otpor Nedićevim i Ljotićevim jedinicama koje bi zalutale do T. , kao da su želeli da sačuvaju ta suva i topla mesta samo za sebe. Jedino bi pred Nemcima i jedni i drugi zamakli daleko gore, čak do Boturića, gde su im samo vuci i po koji usamljeni orao pravili društvo. Kuća Antonića nalazila nalazila se na ulazu u selo, na najboljem mestu, odakle je pucao pogled na sve četiri strane sveta, na istok, za lepa vremena, čak i do Čaršije, tako da se lako mogla opaziti opasnost i spustiti niza stranu do potoka i guste šume kroz koju je tekao. Mnogo puta bi poslednji iz kolone zamicao na malu kapiju, gurajući pod bluzu komad hleba ili dunju koju je dobio od strine Zorke, a već bi se dole, sa druge strane, izvidnica pojavljivala na kolskoj kapiji i glasno nakašljavala, hrabreći se, i više opominjući one druge da napuste dvorište. Obrad nikada nije odbio nijednu od te dve vojske, ne zato što ih se plašio, bili su to njegovi rođaci i komšije, već zato što im je znao muku, što je i sam to preživeo. Davao im je koliko je mogao, a kad nije mogao, uzajmljivao se ili su drugi, oni što su imali rođake tu na legali kod njega, sami donosili. Često su, u gluvoj noći, znali da zakucaju tiho na njegov hartijom oblepljen prozor i da zatraže da ih provede, samo njemu znanim putevima, do Kraljeva, Brusa ili čak Kopaonika. Vraćao bi se posle nekoliko dana, brkova okovanih injem i othukivao nervozno radeći po dvorištu. Svi su mu se tada sklanjali sa puta, ne želeći da se susretnu sa bljeskom njegovih zelenih očiju. Jedino je njegova Zorka tiho, izokola, otkravljivala ljutitog domaćina, ponavljajući mu da ima decu i da mora misliti na njih.
Tog dana, o kome je govorio Pavle Župski, partizani su bili u njihovom dvorištu. Polegali su na ćume pobacane oko vatri na kojima su gorele gidže i poneka bagremova cepanka. Umorni i gladni, tek izbegli sa padina Velje glave, čistili su sebe i svoje naoružanje. Kod Zorke, u kujni, kuvao se kačamak, obogaćen mašću i sa ponekom kockicom slanine koja se stidljivo pomaljala prilikom mešanja. Njihov komandant Pavle sedeo je na niskoj tronošci kraj vatre i pomodrelim prstima pokušavao da zavije duvan. Pored njega, na ivici šporeta, pušilo se metalno lonče puno toplog nauta, sirotinjske kafe.- Eto, moj kume Obrade, poterale nas Švabe i odozgo. Nije ih mrzelo da se po ovakvom mrazu penju gore i da nas isteraju k'o kokoške sa legala. – Pa šta si ti mislio, da su oni došli ovde sojke da jure, a?- prozbori Obrad, mršteći se na gust oblak dima koji je izbacio Pavle- Vojska je to, i nas su poterali skroz do mora. – Drugo je to vreme bilo, kume. Tada ste se vi borili za kralja, pa vas je lako i bilo odbaciti tako daleko.- završi Pavle srčući naut. – Čuj ti njega, kako laje.- škrgutnu Obrad. – A za koga se tvoj Vučina Došljak borio? Za decu i ženu svoju! Ja sam ostavio decu u kolevci. Njima sam se vraćao! Kakav kralj, kakva otadžbina! Kući sam jurio preko Kajmakčalana, Toplice, Čaršije! A za koga se vi danas borite? Za Ruse? Daleko su vam oni. I nama nisu nešto stigli da pomognu. – Borimo se mi, Obrade, za slobodu! Da možeš slobodno da ideš gde ti je volja .... - Mogao sam ja to i bez vas, nije trebalo vi da mi to darujete. Ne treba se boriti za slobodu, to se ne može objasniti ovom našem težaku. Bori se za njivu, drvo, lug, to on shvata. – Pa ne borimo se mi samo za nas, nego i za Slovence, Hrvate ... – Jednom su i nas zajebali, pa će sad ponovo i vas. Svoj prag gledaj, svoje ljude čuvaj.- prekide ga Obrad i ubaci u šporet bagremovu cepanku. Nije želeo da nastavi taj razgovor koji ga je u isto vreme i ljutio i zbunjivao. Plašio se tih visokih reči: “ sloboda”, “ bratstvo i jedinstvo”, “ kulak”, koje je prisluškivao dok su ih njegov Milutin i ostali važno prevaljivali preko usana, ležeći pod orahom u letnje predvečerje. Plašio ih se jer je znao da iza tih velikih reči obično stoje mali ljudi koji, krijući se iza njih, često gledaju da te prevare ili ti bar napakoste. Tako su isto i posle onog rata, naseli na priče kaputaša iz gradova kako će živeti u slozi sa onima koji su ih do pre samo nekoliko da gledali preko nišana. – E, eto ti sad, pa ponovo ginemo zbog istih reči!- stiskao je slepoočnice tada Obrad, pokušavajući da ih izbaci iz glave sve tako velike, lažljive, a beskorisne.
-Druže Pavle, stižu Nemci i Ljotićevci.- promoli se crvena glava Ljube Desinog, Pavlove desne ruke. Mahinalno se glava okrete ka šerpi u kojoj je krkljao kačamak. – Gde baš sad da stignete, majku .... – proguta ostatak psovke sa vodom koja mu je napunila usta. – Eto ih od Čaršije na kamionima. Za pola sata biće ovde!- završi brzo Ljuba, i dalje očiju prikovanih za šerpu. – Podeli ljudima kačamak i neka za deset minuta budu spremni za pokret!- Pavle baci opušak u vatru i krenu da se oprema. – Ti ćeš nas, Obrade, provesti ka Goču. Tamo se nalazi ostatak naših snaga. Obrad ne reče ništa. Ogrnu svoj kožuh, uze drenovak štap, babi reče da ne brine i nestade ga u dvorištu.
Iskrzana kolona grabila je kotlinom u dnu čijih se strmih strana ugnezdio potok, sada zamrznut u tanku plavetnu liniju. Obrad je zatvorenih očiju moga da vodi ove ljude. Prošao je ovde milion puta sa svojim volovima. Sada mu nešto nije dalo mira. Stalno se okretao tražeći u miru smrznutih grana , odgovor na svoje sumnje. Nešto nije bilo u redu, ali on nije znao šta. Odgovor je ubrzo dobio. Sa obližnjeg ćuvika zagraktao je mitraljez isprekidano, sipljivo, otresajući sa grana zavese sleđenog snega. Partizani popadaše po celcu, odslikavajući se na njemu kao senke na belom zidu. Zacijukaše meci naokolo, ali nekako visoko, kao da ne žele da povrede, već da opomenu. – Oho, komunjarci, gde ste zapeli! – začu se glas poviše njih. – Pa ovo su naši! - ču se negde levo od Obrada. - Ko li je ovo, majku mu?- zapita se i sam Obrad. – Jeste li ludi, more? – podviknu Pavle ustajući i otresajući sneg sa sebe. – Hoćete li da nas pobijete? Gde vam je Petar? – Tu sam Župski, tu sam, šta vičeš? – začu se i glas četničkog komandanta. – Ajde, pustaj nas, za nama su Nemci, nema pola sata kako će stići!- okrete se Pavle svojima, pokazujući im da ostanu u snegu. – A, stani malo, braco, neće moći! – začu se smeh među onima na brdu. – Kako, bre, neće moći, sunce ti tvoje pijano! – zaurla Pavle stežući automat tako da su mu poplaveli prsti. – Lepo, neće moći! Plati prolaz, pa ćeš proći! – smeh se nastavi, još jači. – Sedimo ovde u ovoj planini već pet dana, nemamo šta da jedemo, smrzli smo se do kostiju, a vi, drugovi, iz toplog, čim ste videli prvi šlem, klis! E, ne može se tek tako napuštati položaj. Platite, pa srećan vam put – Petrov glas postade ozbiljan na kraju. – Slušaj, mozgonjo, sad ću da se popnem i da te ... – pretnju saseče rafal. Pavle se ukopa. – Probaj, i odneće te u Boturiće! – ledeno je odjekivao Petrov glas. – Dosta smo vas puštali da nam trujete ljude svojim lažima- nije odustajao nevidljivi glas. – Spremi oružje! – Pavle zalegnu za jednu bukvu. – Dosta sam te trpeo, izdajniče!
Obradu se smrče pred očima. Ustade lagano, podupirući se štapom. Okrete se i obuhvati pogledom dolinicu, kao da joj nešto želi reči, a onda joj okrenu leđa i krenu nazad, kući. – Kuda, stari? – začu se Pavlov glas. – Kući, dete, ja sam ovde završio svoje. – Kako, bre, kući, zar ne vidiš da se puca? Poginućeš! – Pavle se izvrnu na leđa, gledajući sa nevericom u Obrada. – Neću, Pavle, nije ovo moj rat. – Kako, bre nije? Stani, pucaću! – ciknu Pavle i ubaci metak u cev. – Lepo, nije moj rat. Ja sam se, bar, borio protiv tuđih, a ne protiv svojih. – Stari, ne laprdaj, ubiću te! Kakvi moji? Pa ovi sa Švabama u istu tikvu duvaju. Lezi! – Pavlu izbi pena na usta od besa. – Lezi, čiča, ubiće te. – mole ga ljudi koji su do tada bez reči pratili ceo događaj. – Lezi, stvarno ću te ubiti. – mirno, skoro dečački mu kaže Pavle. – Ne mogu, sine, moram kući. – Obrad zagazi u sneg. – Stani, kume, šalili smo se! – javi se i Petar Boturić, klizajući se niz stranu po zaleđenom celcu. -Nismo mi mislili ozbiljno da se ubijamo. Ajde, bre, i vi ustajte iz tog snega. Šta ste zalegli tu k’o budale. – obrati se on partizanima koji su ga u čudu gledali. – Rat za mene nije zajebancija. – odvrati Obrad i nestade u šumi. Svi se okrenuše ka Pavlu. Ovo je bio prvi put da je neko strašnom komandantu odbio naređenje. – Platićeš mi, Obrade, kume, kad- tad!- promrsi sebi u bradu. – A, ti, budalo pijana, hoćeš da svi izginemo? Polazi!
Platićeš mi, Obrade, kad- tad! – ponovi Pavle nameštajući svoje oficirske znake. – I ti, i onaj tvoj Milen. Posle ću ja džipom do planine, da proverim kako se to pravi ćumur. A kad ga nađem, pravac na Sremski front. Da se ne vrati više. – Što si se prozlio, Pavle. Nije ti momak ništa kriv. A ni Obrad. Ja sam tad napravio glupost. Pa nećeš sad valjda da me ubiješ zbog toga. – Neću, neću. Hajde da se oprostimo, pa hvataj put dok je za videla. I izbegavaj sela, puna su naših. – Dobro, bre, neće mi biti prvi put. – odvrati Petar grabeći ga u zagrljaj. - Zbogom! I pozdravi mi majku. - Hoću- reče tiho Petar, stežući ga – I oprosti!
Petar Boturić se odvoji od Pavla i krenu poguren seoskim putićem izlokanim od prolećnih kiša. Pavle ga kratko odmeri, a onda se okrenu ka jednoj od ćuma naslaganih unaokolo i tiho zviznu. Pojavi se pogurena prilika Ljube Desinog. Pavle bez reči klimnu u pravcu u kome je otišao Petar. Ljuba pozdravi i nastavi, onako poguren, da se šunja. – Ubiće ga- pomisli sa užasom Milen, a onda se brzo spusti u rupu jer Pavle krenu ka njegovoj kući, paleći još jednu cigaretu. Učini se Milenu kroz one tršljike da je krajem svoje oficirske bluze obrisao suzu.
- Gde si, domaćine? Srećan vam rad! Ima li rakije za gosta?- začu se malo kasnije iz avlije. Pavle je otišao do njegovih. Milen zaboravi na opasnost i iskoči iz rupe. Udisao je prohladni vazduh punim plućima. Borio se sa sobom. Osvrtao se u želji da pobegne što dalje od tog opasnog čoveka. Kuda? Svuda okolo su njegovi ljudi. Naći će ga i ubiti. Možda bratu Milutinu. On je sad sa njima, zaštitiće ga. - Majko Božija, pomozi mi! – prošaputa dok je stezao rukom krstić koji mu je deda Jevrem poklonio. Tanka žica srebra usecala mu se u prst. Pojuri ka putu. A onda se seti da su tamo Ljuba i Petar Boturić odmakli. Okliznu se na kruškine žile i pade duboko izdišući vazduh. Pored njega nešto bljesnu u travi. Nož Petra Boturića, onaj sa mrtvačkom glavom na koricama. Prepoznao je taj nož jer mu se Petar hvalio kako ga je skinuo sa nekog poginulog Nemca u aprilskom ratu. Zgrabi onaj nož i prisloni ga na prsa. Srce mu je jako udaralo. Zamahnu, a u tom pokretu ga prekide pucanj. Samo jedan. Tu, blizu, u Osoju. Zagraktaše vrane i sve se ubrzo umiri. Milen pogleda još jednom okolo i odluči. Boriće se. Zavuče se ispod amerikanskog džipa Pavla Boturića Župskog.
Te večeri Župom puče glas da su istog dana poginula dva ratna komandanta suprotstavljenih vojski, dva brata rođena, dva Boturića, Petar i Pavle. Petra je ubila patrola u Osoju dok je pokušavao da pobegne ka Bosni, a Pavle se prevrnuo na planinskom putu kuda su samo volovi Obrada Antonića mogli da prođu jer su mu otkazale kočnice. A moj deda, Milen Antonić. On se sutradan prijavio kao dobrovoljac u vojsku i otišao da oslobađa Trst, ne govoreći ocu o događaju od prethodnog dana. Jedini kome je poverio svoju tajnu bio sam ja.
Ćuma- uvezane tršljike kukuruza kojima se tokom zime hrane krave
