GOSPODIN PETROVIĆ ŽENI SINA

-          I drug iz vojske Zavišić sa gospođom, i gotovo! – coknu gospodin Petrović udarajući olovkom o sto dok se divio nizu imena ispisanim njegovim krupnim „ inžinjerskim“ rukopisom.

-          I koliko ih je na spisku? – upita ga njegova žena prinoseći mu šolju gorke kafe.

-          Ukupno 317! – sa ne malim ponosom, slog po slog, izgovori njen muž.

-          Toliko? – sruši se njegova lepša polovina na trpezarijsku stolicu.

-          Kako: „ Toliko?“. Pa, draga moja, to su samo rodbina, kumovi i najbliži prijatelji. I to samo rodbina do trećeg kolena, kako smo se dogovorili. I šta je to 317- oro ljudi? Pa prijatelji su pozvali 475 zvanica!

-          Mogu oni da pozovu i ceo stadion kad sami plaćaju – jetko odgovori gospođa Petrović. – I odakle oni znaju 500 ljudi?

-          Ih, pa jesi li uvek govorila sinu da se ženi iz centra grada? E, pa on se oženio sa Terazija! Iz epicentra! A tu su sve bratstvenici iz junačke Crne Gore. Pa tako i prijatelj pozvao sigurno celu padinu planine na svadbu. A kad je dovodio onu malu iz Zrenjanina, tebi bilo daleko. A devojka jedinica, a uz nju pedesetak jutara zemlje.

-          Pa ko bi ta jutra obrađivao? Ovaj naš ne ustaje pre podneva! Ne ume van asfalta da hoda. Sećaš li se kad smo bili kod kuma Mileta na vikendici kad se uplašio puža golaća i popeo na drvo.

-          Kako da se ne uplaši kad su mu rekli da je to ćuna kumića Perice koju je odgrizao pas?

-          Naš sin je tada imao 16 godina!

-          Nego, ženo, jesmo li mi na spisak ubacili drugare našeg sina?

-          Jao, ja potpuno zaboravila! Kakva će to svadba biti bez drugara? Ličiće na 30 godina mature.

-          Pa, šta mu fali, ni mi na našoj svadbi nismo imali drugare.

-          Nismo, tvoji su bili u zatvoru na trežnjenju – ujede gospođa Petrović.

-          A tvoje drugarice nisu ni došle zbog ljubomore.

Gospođa Petrović uputi svom mužu najotrovniji pogled koji je imala u svom arsenalu i gospodin Petrović iskusno zaključi da je bolje prekinuti šale na račun svoje žene. Zato ponovo prihvati olovku i najnežnijim mogućim glasom se obrati ženi.

-          Dobro, lepotice moja, kaži koga ćemo brisati sa spiska kako bismo naše ponosu omogućili da mu se na svadbi pojavi par drugara?

-          Čekaj da vidim koga si sve stavio na spisak? – gospođa Petrović stavi naočare na vrh nosa i prinese spisak. – Evo, recimo, Antonijevići! Šta će ti oni? Pa oni nam se jedva u hodniku i jave. Njih slobodno precrtaj.

-          Taman posla! Ženo, uopšte strateški ne razmišljaš. Pa taj isti Antonijević je predsednik skupštine stanara.

-          Pa šta?

-          Pa je l’ hoćeš da sazidamo terasu i tamo izbacimo petunije, filademdron i lepog jovu zimi da ne mrznu? Hoćeš? E, pa, Antonijevići ostaju!

-          Uh, dobro! Aman, a šta će ti bivši šef? Znaš li samo koliko si se svađao sa njim?

-          Znam.

-          I opet, pozvao si ga na svadbu!?! Ti nisi normalan!

-          Eh, normalan sam ja isuviše. Idu izbori, ženo, i govorka se da će nam on ponovo biti šef.

-          Kako ponovo? Zar ga ovi što pobeđuju na izborima nisu smenili i bacili u aps?

-          Jesu, odležao on malo, pa sad promenio člansku kartu i priključio se pobednicima.

-          E, jadni smo ti ga mi kad ti iz zatvora dolaziš na rukovodeće mesto.

-          Nego, kad smo kod brisanja, što ne izbrišemo tvoju sestričinu Jasminu kad, ionako, ne govorimo sa njom? U stvari, ne možeš očima da je vidiš!

-          U pravu si, ali su mi potrebne njene oči!

-          Ne razumem te – zbunjeno pogleda u ženinom pravcu Petrović.

-          Ona ti je, dragi moj, bolji kamerman od ovih što plaćamo. Ona što može onim svojim kravljim očima da snimi svadbu, to ni RTS sa šest kamera ne može da pokrije. A onda će to da prenese celom selu. Ima naša svadba da se prepričava više nego turska serija.

-          Uh, bre, ženo, u pravu si. Treba misliti na marketing.

-          A ko su nam ovi Jovovići? Nisu ni sa moje, a koliko se sećam, ni sa tvoje strane.

-          Pa, nisu. To je … Kažeš, nije sa tvoje strane?

-          Nije, ne daj bože. A koje ovaj Simić ispod njega?

-          Nemam pojma, ni ovaj Sikimić, ni Pušica mi nisu poznati. Ma, šta je ovo, boga ti poljubim! Da nije neka diverzija? – Petrović se uplašeno osvrnu pa se naže ka svojoj gospođi. – Da nam nisu budući prijatelji tajno dopisali nekoliko svojih rođaka na spisak?

Gospođa Petrović takođe poče da se osvrće. Povuče muža za ruku pa sedoše zajedno na stolicu.

-          Ako je to istina, ja u tu kuću više da stupim neću. Da li je to jasno? Ionako mi se ONA na vrh glave popela kako je ONA šesto koleno rođenih Beograđana. Nije nego, šesto koleno! Pa valjda i mi nekakva kolena imamo! I sve one slike njenih predaka po zidovima. Kladim se da ih je pokupovala na kilo na buvljaku. Jesi li primetio da nijedan sa drugim ne liče, ko da nisu rođaci!

-          Ma, dobro to, nego šta ćemo sa spiskom, majku mu! – zavapi Petrović – Neću da plaćam padobrance!

-          Daj ovamo taj papir! – zgrabi supruga sa stola jedan papir i olovku. – Ponovo ćemo da prepišemo sve zvanice na ovaj papir ovde i izbacićemo uljeze.

-          Kako si pametna! – sa divljenjem joj se obrati muž. – Čekaj samo da naspem jedan vinjak, drhte mi ruke.

-          Hajde. Nego, šta je, bre, ovo? – gospođa Petrović zagleda se u onaj papir sa stola. – Naspi i meni jedan vinjak.

-          Ali, ti ne piješ! – začu se muž iz kuhinje.

-          E, od sad pijem! Na ovom papiru su ponovo Jovović, Simić, Sikimić i Pušica. Šta je ovo, gospode? – sasu gospođa vinjak u sebe pa se strese.

-          Nemam pojma, ženo! – sasu i muž svoj vinjak. Ima li još nešto da piše pored njihovih imena?

-          Ček, ček, ima! Piše – lopovi! Auh, šta ćemo sad? Šta će rodbina reći kad vidi da na svadbu lopove zovemo? Šta će tek prijatelji da kažu?

-          Za njih ne brini ništa. Njima je polovina zvanica iz sveta poljoprivrednog ili političkog kriminala. Videla si i sama – sve sami direktori i političari. Ijao, setio sam se odakle su ovi!

-          Ko su, govori! Ne mogu da izdržim!

-          Ovo su kandidati za izbor u Savet mesne kancelarije. Prepisao sam danas sa oglasne table. Sve lopov do lopova.

-          Ti nisi normalan! Tebe bi trebalo u podrum zatvoriti!

U tom času u sobu stupi sin jedinac, mladoženja. Sneveselio se, veselnik, ko da će se ženiti.

-          Šta ti je, sine? – oglasi se zabrinuta majka. – Da te ne stežu cipele? Ili pantalone? Lepo sam ja govorila snajki da ti ne trpiš uske pantalone. Preseći će ti dovod krvi pa posle decu ne možete imati.

-          Gotovo je! – sa uzdahom se oglasi mladoženja.

-          Šta je gotovo? – oglasi se i otac koji je sa velikim zadovoljstvom precrtao imena četvorice lopova.

-          Jelena i ja smo završili!

-          Kako, sine, završili? Hehehe, pa to je prolazna kriza, nervoza pred svadbu! – poče da ga teši majka.

-          Svadbe biti neće! Raskinuli smo!

-          Kako neće biti! Kako neće biti! Šta to govoriš? A zvanice? A sala? Čekaj malo, pa ja sam se zadužio u banci toliko da će i tvoja deca otplaćivati dug! – u neverici se oglasi otac. – Znaš li samo koliko košta ona agencija za organizaciju svadbi. Ko Titovu sahranu da su organizovali!

-          Ćuti, bre, jezik pregrizao! – poče ponovo da sikće gospođa Petrović. -  Sine, razmisli dobro šta pričaš. Ne možemo tek tako da otkažemo svadbu.

-          Nas niko nije pitao da li ćemo praviti svadbu.

-          Šta ko ima da vas pita. I nas niko nije pitao. Samo se jednog dana tvoj deda, mamin otac, pojavio sa puškom pred mojim vratima …

-          Ne pre nego si me obeščastio …

-          Ćuti, ženo, dete sluša!

-          Jelena i ja se ne volimo! – zaplaka se sin.

-          Pa ne volimo se ni tvoja majka i ja … Mislim, voleli smo se.. Tokom medenog meseca … Ženo, preuzmi, on je tvoj jedinac, odoh da natočim jedan vinjak, tresu mi se ruke.

-          Sine, obrukaćemo se pred svetom. razmisli još jednom, molim te. Da ne cimamo ujka Stevu iz Švajcarske, jedva smo ga nagovorili da dođe. Ti znaš da se zakleo da tvoga oca nikad više očima ne želi da vidi.

-          Shvati me, mama, ne volimo se. Svadbu nismo ni planirali. Probali smo da živimo zajedno,nije išlo, i sad, idemo dalje. Biće još snajki, pa planirajte svadbu. A, spisak ste već napravili, pa ga sačuvajte. Vidimo se! – sin poljubi majku i iskrade se pored oca koji je vinjak pio iz flaše jer su mu se ruke toliko tresle da nije mogao napuniti čašu.

-          Eh, čoveče moj, šta ćemo sad?

-          Ne znam. Izbrukaćemo se na veliko. Više neću smeti na posao.

-          A ja neću smetu u rodbinu da privirim sve dok je Jasmina živa.

-          Čekaj, ženo, setio sam se!

-          Čega si se setio? Govori! Na vatri sedim zbog tebe!

-          Pozovi onu agenciju za venčanja. Oni iznajmljuju sve, od stolova, preko popa do limuzine?

-          Jeste, ali i dalje te ne razumem.

-          Zovi ih brzo i pitaj ih da li imaju mladoženju i mladu na iznajmljivanje. Da mi preteramo svadbu, da se ne brukamo pred rodbinom i prijateljima, a za posle – lako ćemo!