DEDIN JUNAK

Moj prvi susret sa smrću bio je kada je umro moj pradeda Obren. Ta starina je umrla jednog vrelog avgustovskog dana, nekoliko dana posle seoske bogomolje, iz inata. U stvari, on je živeo iz inata, a u umro je od teškog života debelo prevalivši u osmu deceniju.

- Čekam samo da umre Onaj, pa ću ja lagano.

Onaj je, naravno, bio Tito, imaginarni neprijatelj mog pradede, solunca, kome nije mogao da oprosti smrt svoje dvojice sinova. Tako je moj deda Obren, jer moj pravi deda je umro dok sam bio još beba, jednog dana ustao od stola, olizao kašiku kao i uvek, pomilovao nas decu, male goste u njegovoj staroj kući, i rekao babi Zorki da ide. Samo tako, bez daljeg objašnjenja:

- Idem ja.

Pronašli su ga iza podruma kako sedi na panju podupirući leđima užaren zid. Pogledom je obuhvatao svoje njive i vinograde. Poslednji put.

Dedu su stavili u sanduk sveže napravljen od čamovih dasaka koje su mirisale i privlačile osice sluđene od vrućine. Iznad njegove glave stajale su slike njegovih sinova, koji su ga, uhvaćeni u trenutku mladosti, bezazleno posmatrali.

Nije bilo plača u kući. Prvo, deda je već bio star čovek, drugo, nije voleo glasan smeh i plač ni dok je bio živ.

- Izdrži, proći će, rekao bi mi kada bih došao oguljenih kolena da se požalim babi ili majci.

-Izdrži, ti si dedin junak, promrsio bi i gurao glavu u svoju košulju koja je mirisala na domaći sapun i plavi kamen. I značajno bi mrdnuo svojim brkovima. To bi bio naš tajni znak da se razumemo, moj deda i ja.

- Evo ti neki dinar, značajno je rekao moj otac, gurajući mi u maleni znojavi dlan nekoliko novčića. - Idi, odnesi dedi za put, da mu se nađe, valja se.

To " valja se" je meni oduvek bilo kao neka vrsta naredbe, nečega što se ne poriče, nešto što je dolazilo sa krajnjih granica opšteg pamćenja. Valja se triput pljusnuti ujutru hladnom vodom, valja se pomoliti pred spavanje, valja se ne preći put ludom ili sakatom...

Tako sam i sada zbog " valja se" ušao u hladnu i mračnu gostinsku sobu, slabo osvetljenu jednom svećom, i oborenog pogleda prišao sanduku. Deda je tamo ležao, žut u licu i jednim poluotvorenim okom nišanio nešto na plafonu. Nehotice sam podigao pogled i brzo ga vratio dole jer sam se uplašio senki koje su igrale neku svoju strašnu igru nad dedom. Nesvesno sam se približio sanduku, tražeći zaštitu. Pored sanduka dremala je baba Cana, najstarija u selu kojoj su već svi zaboravili godište rođenja. Pogledao sam dedu. Njegovo tvrdo lice, kao isklesano, malo se smanjilo, a brkovi, ti dedini brkovi, sada su ležali tamo kao zalepljeni. Ličio je na one glumce koji nose svoje lažne brkove nevešto nalepljene na glatko izbrijano lice. U džepu sam stezao metalne novčiće, ali ruku nisam vadio napolje.

- Deda, evo neki dinar, da ti se nađe. Valja se, mehanički sam ponovio očeve reči.

Pogledao sam još jednom dedino lice. Ništa nije govorilo da mu je taj novac trebao. A meni jeste, mnogo.

- Deda, smem li uzeti pare da kupim sladoled, mnogo mi se jede? - pogleda prikovanog za dedino lice očekivao sam odgovor.

Ćutao je moj deda, kao i uvek. Bacio sam brz pogled na baba Canu koja je svojim bezubim ustima nešto mrmljala sebi u bradu spavajući, a onda brzo vrelim prstima dodirnuo dedine brkove i pomerio ih dvaput nadole kao naš stari tajni znak. Znao sam da će deda dopustiti da uzmem sladoled iako su mi to moji najstrože branili. Jer ja sam bio dedin junak, dedin prvenac.

Poljubio sam dedu u ruku, prijala mi je njena hladnoća, oborene glave prošao pored okupljenih rođaka koji su u hladu stoletne kruške pušili i žalili što će propasti letina od vrućine i otrčao do prodavnice da,za pokoj dedine duše, pojedem najukusniji sladoled.