BOŽIĆNA PRIČA

     Grlo mu je bilo suvo, peklo ga je kao da je progutao šmirglu. Protrlja rukom trodnevnu bradu i gadno opsova. Batu opeče dogorela cigareta i on je sa psovkom baci u sneg. Bio je umoran, neokupan, izgužvan od vožnje i bilo mu je muka od cigareta. Dakle, bilo je vreme za piće. Bata otrese svoje teške čizme o dovratak i uđe u kamiondžijski restoran. Malobrojni gosti ga i ne pogledaše, zauzeti svojim problemima i svojim hemoroidima zarađenim dugogodišnjim truckanjem po drumovima. Nije ni on njih voleo. Gomila debelih seljaka koji su štedeli na sebi da bi potrošili novac na kurve i svoje majke ga je oduvek nervirala i nije voleo da se meša sa njima. No, nužda zakon menja, i on joj se povinova. Sede u kraj, ne dotičući štrokavi stolnjak.

- Duplu dunju - reče namrgođeno jednoj avetinjski mršavoj konobarici koja se niotkud stvori pred njim. Zapali još jednu cigaretu. Zavali se u stolici koja zaškripa pod njegovom težinom. Proteže se koliko je dug prelećući pogledom po kafani.
- Oprostite, gospodine, možete li samo malo nazad? - začu nečiji glas iza sebe.
- A? - oglasi se Bata, hvatajući rukom pikslu kojom bi se branio.
- Molim vas, malo napred, nemam mesta da sednem, ponovo se oglasi čovek u crvenoj jakni koga Bata prvi put nije ni opazio.
- Evo, evo, gde si navro!?! - Bata se odmaknu tek nekoliko milimetara. - Prokleta gospoda, malo mu ceo sto - progunđa sebi u bradu.
Ona avetinja od žene prinese mu dunju. Ote joj čašu iz ruke i iskapi nadušak.
- Mala, daj još jednu duplu. I požuri sledeći put. Ova ti se ugrejala.
- Oprostite, gospođice, kad će moj hladni nes stići? Čekam već pola ...
- Nes ovde nećeš dobiti ni za dva dana - uključi se u razgovor Bata i ne gledajući u svog komšiju za stolom. - Prijatelju moj, ovde se pije ili pivo ili žestina.
- A neki čaj? - nije odustajao onaj.
Bata se okrete da vidi tog pederka koji u krčmi " Slomljeni volan" traži čaj. Okrete se, skoči na noge i svom silinom ga zagrli.
- Sto mu patuljaka! Jesi li to ti, Mrazoviću? - zabobnja Bata, zasipajući iznenađenog gosta pahuljama pepela sa cigarete.
- Ja ... ja sam, Bato. Otkud ti? - oglasi se i Mrazović.
- Ho-ho-ho! Otkada se nismo videli, stara kajlo! A ja se još pitam koji to krelac naručuje čaj u ovoj rupi. Šta ti je, da nisi bolestan? - zabrinu se Bata.
- Ma ne, nego radim. Na putovanju.
- Pa i ja radim, bog te jebo. Pa mi to ne smeta da pijem. Ajde po jednu dunju.
- Ne smem, Bato, izgubiću posao. - kenjkavo se oglasi Mrazović, osvrćući se okolo.
- Šta ti je, šta se osvrćeš? Da te ne prati neko. - poče i sam Bata da gleda okolo.
- Ne, nego može iznenada kontrola da naleti, ugradili mi GPS u vozilo svuda me prate, ne smem duže od pola sata na jednom mestu da sedim.
- Uh, bre, gadno. A ovako, kako ide posao?
- Posao ide nikad bolje. Korporacija je u prvom kvartalu ostvarila dobitak od 4,6 posto na godiš ...
- Ej, batali me tih priča. Pitao sam - i tu se Bata naže što je mogao bliže Mrazoviću - kako je TEBI na poslu.
- Dobro je, dobro. Imam prevoz, ima i GPS, imam godišnji, socijalno, plaćeni odmor.
- Znači, u sranju si. - gorko reče Bata.
- Kako, molim? Zašto to kažeš? - pobuni se Mrazović-
- Zato što se ne smeješ, i što nosiš to smešno crveno odelo.
- A tebi, stari druže moj, kako je tebi?
- Nikad gore, hvala na pitanju. Plata mi kasni, ženi mi ponovo kasni, onu ragu popravljam od svojih para, na odmoru nisam bio ne pamtim od kad. Ali, baš me briga, lepo mi je. A sećaš li se kad smo zajedno upali na ono veče srpsko-američkog prijateljstva, kad si startovao ambasadorovu ženu.
- Ćuti, molim te, ho-ho-ho - zabrunda i Mrazović, približavajući svoju stolicu Batinom stolu. A sećaš li se ti kad su te terali u onom selu da silaziš u bunar? Održavanje narodne tradicije, šta li?
- Ma, pusti! Dete, daj dve duple dunje, za mene i kolegu! - radosno uzviknu Bata.
- Nemoj, uhvatiće me oni moji.
- Pa nek te uhvate. Ljudi smo mi, ne mašine.
- Jeste, brate. Nameću mi targete, gostovanja, traže da držim dijetu, kažu to je u trendu. I kosu sam počeo da farbam da ne bih posao izgubio od nekog mlađeg.
- Ma idi, bogati, ja ne brinem. Moj posao niko ne želi. - reče Bata.
- Vratio bih se i ja, ali ona moja rospija i deca ... Dupe im zinulo za parama, za stvarima, za ... Ma, ni na pecanje nisam išao sto godina. A onog Rudolfa, Švabu-supervizora, samo da sretnem u mraku, nabiću mu rogove na glavu. - sve više se nervirao Mrazović, zalivajući svoj bes dunjevačom.
- Nego, kako stojiš sa asortimanom? - upita Bata, dolivajući dunju iz boce koju je mršavica donela.
- Svake godine je sve teže i teže. Ovi klinci sve hoće - te tableti, te ajfoni, te ajpedi, te ovo, te ono. Šef mi nabija targete koje ne mogu ni u snu da ispunim. A kod tebe?
- Ma, socijala. Kineske lutkice, slagalice, škart roba. Ko još u Srbiji može sebi da priušti te ajpikurce?
- Pa ja ovo vozim u Srbiju! - uzviknu Mrazović.
- Ajde! - ne poverova Bata.
- Jeste, zimskih mi guma. Ali, ne brini, i ova ajpedogovna se proizvode u Kini.
- Hajde, u to ime, živeli!!! - nazdravi Bata.
- Živeli!!! - prihvati Mrazović.
Ispiše, pa se poljubiše. Mrazović ustade, zanoseći se pomalo.
- Idem do toaleta. Pričuvaj mi torbu, hoćeš li?
Bata klimnu glavom. Oči su mu bile na pola koplja, zakrvavljenje. Pripali još jednu cigaretu. Ispred njega stajahu Mrazovićeva vreća sa korporacijskim logom i njegova stara olupana kanta.
- Bem ti život - uzdahnu Bata.
Mrazović se vrati iz klozeta.
- Bato, druže stari, želim ti srećan put i da obraduješ što više Srpčadi! - poče Mrazović.
- 'Oću, kurac! - dočeka Bata, grleći ga i ispraćajući ga.
- Srećna ti Nova godina! - zaplete Mrazović.
Mrazović uze svoje stvari i izađe nesigurno u noć. Začu se zvuk elektronske brave i on se izgubi u novogodišnjoj noći.
- Srećan put i Božić! - kroz osmeh uzvrati Bata, a pogled mu se zaustavi na njegovoj kanti iz koje je virila kutija najnovijeg Ajfona 5.

U PASULJU JE ISTINA

- Zovem se Jordan Gorčić. Penzionisani sam skretničar. Otkad sam u prihvatilištu? Sada je tačno 21. dan. Tri nedelje. Kao tri godine. Primam penziju. U stvari, preneo sam je na sina, on je nezaposlen. Magistar je elektronike. Niko ga neće, kažu da je prekvalifikovan. Žena mi je umrla, tu skoro. Izašao sam iz stana da ne smetam sinu i njegovoj porodici. Ima dva deteta, žena mu je profesor. Na nekim je zamenama, ništa za stalno. A, vi, nešto ste mi poznati. Da niste ...?

- Nisam, nehajno odgovori dobro obučeni čovek koji je negovanim rukama otkidao parče hleba i umakao ga u olupani limeni tanjir u kome se još pušio nedeljni ručak. Čovek je jeo sa uživanjem. Njegove vilice ritmički su drobile hranu, a sveže izbrijani obrazi pomerali se gore-dole dok je njihov vlasnik mumlao, srkao i šljapkao, puneći usta salatom.
- Nekako mi se čini da sam vas već negde video. Možda na televiziji?, započe ponovo Jordan razgovor, paleći smotuljak domaćeg rezanog duvana.

- Možda, gostovao sam ja i na televiziji, punih usta odgovori sagovornik. - A vi nećete? Mogu li da završim? - i ne čekajući odgovor, čovek presu iz Jordanovog tanjira u svoj. Nastavi se šljapkanje i zadovoljno mumlanje.

- Pa, da, vi ste K.B, naš poznati akdemik! - radosno nastavi Jordan, ali se brzo utiša opomenut oštrim bljeskom očiju. Znate, ja jesam skretničar, ali sam dosta čitao, najviše enigmatike. I u njoj se uvek vaše ime nalazilo u inicijalima pod " naš poznati akademik ". Otkud vi ovde? Jadna je ova država kad su joj akademici završili u javnim kuhinjama. Da niste bolesni?

- Ne, savršeno sam zdrav. Osim onih sitnih penzionerskih muka - već sit i odobrovoljen uključi se K.B. u razgovor.

- Da nije mala državna penzija? Država uvek zaboravi na svoje poslenike, naročito na one zaslužne.

- Nije, nije, penzija je uredna.

- Da niste s mukom stečeno poklonili rodnom kraju gradeći crkve i ostala bogougodna dela? Čitao sam da sad i popovi kradu.

- Nisam, ja sam rođeni Beograđanin.

- Da vas nisu deca istrošila? Evo, mene sin ... ujede se Jordan za jezik, postiđen.

- Nisu, hvala Bogu. Stariji sin mi je u Njujorku, a ćerka u Londonu. Lepo su se snašli - K.B. izvadi čačkalicu iz unutrašnjeg džepa i brižljivo stade da čačka zube.

- Pa nije mi jasno, uvaženi akademiče, šta vi tražite ovde? - iskreno zavapi Jordan Gorčić, bivi skretničar i bivši čovek.

- Nedelja je, pa nam kuvarica ne dolazi, a ko je jeo ručak moje žene, nije se dobro proveo. A ovde je nedeljom pasulj koji kuva Ranka ukusniji i od saher torte. Prijatno želim - reče K.B. uz lagani naklon i ode poštapajući se svojim, u srebro okovanim, štapom.

DESANKA I DRUGE PRIČE

MILJACKA

Ja sve ove dane, sedim po kafane, i čekam na tvoj mig.

 Ja sve ove dane, moj Tomo, jarane, čekam da me zovneš, da vidiš da nisam za njih.

Jednom sam rek'o, nisam porek'o, da si za mene jedini. 

Mene su zvali, nisu mi dali, da budem premijer ispred njih.

Ko bi rek'o, mili moj DeeSe, da funkcija nova me ponese, 

da ne mogu tebi doć', da Vučiću idem u pomoć! X2

Ja sve ove noći čekam kad ću doći, Tomo, u kabinet tvoj. 

Ja sve ove noći živim u samoći jer samo tako mogu biti premijer tvoj.

Ko bi rek'o, mili moj DeeSe, da funkcija nova me ponese,

da ne mogu tebi doć', da Vučiću idem u pomoć! X2

TWITTER ČUDO

Jebite se programeri, uticajni, inženjeri!

Morali su da vam plate da nam ovu drogu date!

Tražite nam tvitove, udarate banove, joj,joj,joj,joj,jooooj!

Trošite nam časove, uzimate glasove joj,joj,joj,joooj!

Dok Tvitera nije bilo, jebao sam, jeo, snio! 

Otkad ova napast dođe, nikad danak da mi prođe!

Smislili ste densere, hipstere i fensere, joj,joj,joj,joj,joooj!

Nudite nam gejove, lezboze i fejvove, joj,joj,joj,joj,joooj!

Sada svaka glava luda, misli može biti mudra. 

Sad se svaki od nas kaje što je post'o Tviter jaje!

Istoci i Zapadi, DM-ovi, napadi, joj,joj,joj,joj,joooj!

Retviti i ajvatari, menšni i biti glavni, joj,joj,joj,joj,jooooj!

Lud sam bio što sam doš'o, još sam luđi što sam ost'o! 

Sada nazad više nema, bez Instagram Nutella krema!

Oj,Tviteru, čudna spravo, jao, Brado, luda glavo!

Sad se smiri i natrti jer ti slede sad retviti!

ONI I MI – SOCIJALNI DITIRAMB

Dok radni narod ispušta dušu, vlasnički narod kavijarom puni gušu.

Dok slepci u lavoru noge hlade, tate sinovima na moru vile grade.

Ovi što narodno obema rukama kradu, nose Guči, Versače i Pradu.

Oni što se od njih krade, proju jedu i paprike sade.

Oni što im je sa neba palo, deru nam kožu jer je i sto batina po tuđim leđima malo.

Narode, stoko, ne talasaj, umiri ćutke i svake četvrte godine glasaj.

SREĆA U NESREĆI

Председник сам државе,очекујем госте,партије са цензусом хоће да ми напакосте.

Десет малих партија село на мој кревет, једну сам угасио, остало их девет.

Девет малих партија, још не знају ко сам, БИА једну разбуцала, остало их осам.

Осам малих партија, ја их мрко гледам, један лидер пао на кокаин, остало их седам.

Седам малих партија, нису чули вест, како Курир јавља, остало их шест.

Шест малих партија, чуо за њих свет, Амбасаде одиграше да их буде пет.

Пет малих партија, пропаст мени прети, НВО се огласише, осташе их четири.

Четири мале партије, бес  у мени ври, навијачи, помозите, да их буду три.

Три мале партије, обећавам све, камионе, шлепере и Управне одборе, да остану две.

Две мале партије, цензус им је бедан, лидери се поџапаше, остаде ми један.

Тај је лидер једна испушена лула, тако да је сад партија у скупштини - нула!

Тако у сваком мандату, после оваквих договора, не боли ме глава,

сад је све у реду, може мирно да се спава. 

Eufemizam o ministru

Naš ministar ne krade, on kraducka,
taj nikad ne laže, on lažucka,
niti smrdi, nit' smrducka.
U skupštini on radno spavucka,

Zimi skija, leti spavucka,
Na uvo mu kafanska pevucka.
Na narod on pogleducka,
jer narod ne živi, on živucka.