У КЊИЗИ ЈЕ ТАЈНА САКРИВЕНА

                       Шеснаест ми је година, мршав сам и незграпан као и већина мојих вршњака. Дугачка коса, пуштана на ужас и згражавање мог комшилука, уредно је зачешљана, откривајући испијено лице дечака који ноћи проводи са слушалицама на ушима, преслушавајући траке док се не излижу. Нервозно се пребацујем са ноге на ногу док притискам звоно на вратима. Руком прелазим преко израњављеног лица које сам посекао очевим „позајмљеним бријачем“ док сам покушао да скинем оно неколико паперјастих малјица које су распоредиле по још увек глаткој дечачкој кожи. У руци ми је поклон за моју другарицу јер је њој вечерас рођендан. Sweet sixteen, најлепши рођендан у животу како су нас учили тадашњи тинејџерски амерички филмови које смо, без даха, гледали у биоскопима. Ја сам у њу заљубљен, онако као што је и ред кад се заљубиш први пут. Као тетреб. И она зна то, али се прави да не примећује. Тако је то време када си стар шеснаест година. Јури старије момке, поверава ми се који јој се свиђа и тако ме намерно повређује, тера од себе,само да бих јој се, као пас, вратио следећег дана.

                        Врата се широм отварају, плава косица залепрша у довратку и већ ме вуку руке унутра. Мирис неког пролећног цветића ( теткин поклон са фри- шопа) ме лагано опија и ја се послушно, као и много пута до тада, предајем. Дајем јој поклон, али она га само овлаш погледа и оставља поред телефона. – Битно је да си ти ту, шапуће ми на уво, уснама ми надражујући врат. А онда гужва, осмеси, пиће, нека музика која  ме не дотиче и поглед који ми лута од ње до поклона који се угнездио на комоди. Јер у тој црвенкастој кожици сјајног папира куца моје срце, моја тајна. У тој књизи, купљеној давно још, као присећање на заједничко летовање, налазила се велика тајна. Моја тајна. На одређеним странама биле су фломастером подвучене речи, увек само једна на једној страни које су, прочитане заједно, давале поруку. Поруку љубави коју ја, мада сам се свакодневно храбрио, месецима нисам могао изговорити. Била је то кратка, дрхтава порука у којој сам јој поклањао своје срце. Очекивао сам да ће бити отварања поклона, али сам се преварио. Игра се настављала, све бржа и заноснија, алкохол се оборио на слаба млада тела и већ су се видели парови који су се издвајали по угловима собе или се крили на тераси. Један висок младић, са цигаром у углу усана, сатерао је слављеницу у угао. Искусно је препречио колено, а руком се наслонио на зид како не би могла да се склони. Причао је нешто и стално забацивао главом као да тера шишке са чела иако је имао неку врло кратку косу коју смо ми поспрдно звали „ ниском тарзанком“. А она се смејала, смејала. Мислио сам, угушиће се од толиког смеха. Са мном се никада није тако смејала. Ово сада био је осмех женке која се нашла пред мужјаком. Овај осмех је требало да наговести, не да открије, да привуче, али не и да се одмах пода. Кад би била са мном њен осмех су били бисери, невини у свом белилу. Тај смех био је звонак, младалачки, а овај је био промукао, као затоњен неком тканином. Веровао сам да јој је било досадно и пошао да је избавим од тог високог момка. Ах, моје наивности! Не само да нисам ни пришао довољно близу, већ ми је она сам пришла, ослободивши се са лакоћом медвеђег загрљаја. – Еј, мало ти је досадно, је л' да?, насмејала се опет онако бисерно, загрлила, и нисам се још ни снашао, а већ смо били на улазним вратима њеног стана. – Обећај ми да ћеш погледати мој поклон, набусито сам изговорио, дечачки љубоморно. – Наравно, лудице, ти знаш да си ми на првом месту!, реченица нестаде у ходнику јер се врата нагло залупише.

                            Неколико дана нисмо се видели, а ја је нисам желео звати и дати јој то задовољење да ја будем први који ће позвати. Али, више нисам могао издржати. Окренуо сам добро познати број. Нико се није јављао. Покушао сам поново. Таман сам хтео да одустанем, кад се зачу померање слушалице са друге стране. Јави се задихан глас њене маме. – Ти си, сине, рече борећи се да дође до ваздуха.  - Не, није овде, само што смо је испратили на аеродром. Отишла је код тетке у Француску. Оставила је нешто за тебе код нас. Молим те, дођи. Слушалица склизну из руку и, клатећи се, остаде да виси поред комоде, дајући, једва чујне, звуке свог звркутавог битисања. Одвукао сам се у собу и бацио на кревет. Нисам знао да ли да плачем или да урлам њено име. И тако сам, у неодлучности шта да радим, и проводио наредне дане. Моји ме нису дирали, лето је, битно је да сам код куће, а не са оним наркоманима чупавим.

                    Једне ноћи лагано сам се ушуњао у стан, водећи рачуна да не пробудим родитеље, мада ми је, својим накашљавањем, мајка ставила до знања да је мој касни долазак евидентиран. Није ме било брига, ушао сам у своју собу и бацио се на кревет. Нешто је, шуштећи, пало на под. Укључио сам лампу и, не гледајући, почео да руком прелазим преко паркета тражећи ту непознату шушкетавост. Када ми је рука додирнила лепљиву површину папира, знао сам шта је то. Нисам желео да је подигнем, књигу- поклон- срце за рођендан. Зарио сам главу у јастук и заплакао, желећи да се угушим.

„ Најдражи мој друже,

Нисам ти могла рећи, извини. Дуго смо се моја тетка и ја договарале и, ето, дошло је време да кренем. Она каже да ће рат доћи и код нас, и да је време да се преселим код ње, тамо у Француску. Неће ми бити лоше, каже она. Преко лета радићу код ње и тече на пумпи, а онда школа.Можда и Париз, некада. Сећаш се како смо маштали о Паризу, ти и ја. Парнас, Шанзелизе, ти пишеш, ја купујем. Можда те и позовем да дођеш, па да идемо заједно. Нисам отварала твој поклон јер знам шта је у њему. Нисам могла да одем са тим сазнањем. Вероватно не бих ни отишла. А морала сам. Онај мајмун на журци је  ... само мајмун. Требало је да одеш. Да се више не видимо. Јер, знаш .... и ја .....“

                    Остатак писма био је замрљан и прецртан тако јако, крвнички, као да је он морао платити за то прво младалачко разочарење. Било ми је мало лакше, због оног „ и ја“ у писму. Никад се више нисмо чули, ни видели, иако је долазила. И сад ми на мрежама, некад прође њена слика, имана исписаног, по француски Marie, али се уздржим да кликнем. Као и она, вероватно. Неке ставри је боље оставити недореченим. Лепше звуче.

Зато, у то име, купујте књиге и поклањајте их другима. Никад се не зна кад ће неко прочитати оно што сте подвукли у њима.

*****

Ne kupujte knjige jer se prave od drveta. A vi ste ekološki svesni.

Ne kupujte knjige jer je u njima sve laž, a Bog je istina, iako ga niko nije video.

Ne kupujte knjige je ćete tako prehraniti jednog gladnog pesnika. Kupujte pametno!

Ne kupujte knjige jer kvare oči i umaraju um. Odmarajte pogled na zelenim zidovima sobe.

Ne kupujte knjige jer nemate vremena. Knjige su jeftine, a vreme je skupo.

Ne kupujte knjige deci jer će se obradovati. A ovo je vreme za ozbiljne ljude.

Ne kupujte knjige za rođendane jer će vam se, možda, vratiti za rođendan.

Ne kupujte knjige jer u njih ne možete da uvijete burek i ribu.

Kupujte knjige provereno glupih ljudi. Tako ćete osetiti bar jednu pobedu u životu.

Ne kupujte knjige domaćih pisaca. Oni, ionako, pišu o onom što vi živite.

Ne kupujte knjige deci. Njima se neće hvaliti kao novim tabletom.

Ne čitajte knjige jer je potrebno truda da se shvate. Stavite naočare i izgledaćete pametnije.

Ne kupujte knjige jer ćete biti i geak i freak i gay. A to nije hipe.

Ne kupujte knjige jer u njima ne glume ni Bred ni Džordž.

Ne kupujte knjige jer vam se neće uklopiti u minimalistički stan. Ili kupite minimalno - jednu.

Ne kupujte knjige jer u njima žive nepoznati ljudi.

Ne kupujte knjige jer u njima glavni junak ponekad i umre.

ДЕДА МИЛОЈЕВИ ЗАПИСИ

                 На десној обали Велике Мораве, тамо где се река ушушкала између питомих брда Селишта и Црвене главе, скривен међу столетним тополама и церовима, лежи манастир. Не зна му се име свеца заштитника јер су га многобројне војске и векови које је претурио преко себе измениле до непрепознатљивости. Остали су само почађавели зидови, зарасли у коров и нежну паветину да подсећају околни живаљ да су се ту, некад , окупљали њихови преци и молили за опрост и заштиту. Ретко ко тамо ступа јер су змије то свето место узеле под своје и сада се излежавају и сунчају на његовим костима које беласају ту и тамо из зелене траве.

                Једног пролећног поподнева залутао сам на то место у потрази за извором воде. После борбе са густим грањем и бодљикавим растињем, нашао сам се на невеликој, благо нагнутој заравни. Требало је да приђем скоро до самом нарткеса, како бих приметио да је на том месту стајала некад грађевина. Обишао сам је лагано, покушавајући да склопим мозаик од сећања и претпоставки. Видео сам стотине руку, људе погнутих глава као један другом додају камење, мајстора Латина који надгледа радове пажљиво размеравајући на пергаменту висину зидова и Феудалца који долази да се диви својој задужбини у коју ће кости положити.  Завршавајући тако круг, нашао сам се поново на месту где је некад био улаз и тешка храстова врата. Поглед се сам подигао ка месту где се некад на виткој романској куполи пресијавао равнокраки византијски крст. И тада сам угледао нешто. Беше то стена високо постављена у брду изнад мене. Било је то дело природе, заиста, јес се налазило на тако неприступачном месту, да нисам, и поред најбоље воље могао да замислим човека који би се успео толико високо. Међутим, људска рука беше, без сумње, дотакла то место. У горњем десном углу сасвим се лепо видео лик неког свеца. Дугачка брада украшавала је испоснички дугуљасто лице, а благи поглед пребацивао је далеко преко леве обале ка бројним бреговима Шумадије. Чудио сам се себи како ми је до сада таква једна мистериозна и грандиозна ствар могла промаћи. Ни сами моји сељани никада нису говорили о томе,  иако је прича створена за дуге јесење и зимске ноћи.

                    Погледао сам у небо и видео да је остало још неколико сати до заласка сунца и да имам сасвим довољно времена да се попнем горе и изближе осмотрим то чудо људске упорности и вере. Почео сам храбро, али већ после неколико минута увидео сам зашто нико није видео оно чудо. Прашума која се испречила преда мном затварала ми је поглед, трње ми се урезивало у руке, чело и све огољене делове тела. Већ сам желео одустанем, али нека невидљива рука држала ме је на правцу ка стени. Корак по корак, угруван, жедан, јер заборавио сам пити воду на извору, лица спеченог од крви коју сам размазивао са чела, ја сам напредовао ка свечевом одразу на стени.

                   Попео сам се и пожелео да никад више не сиђем. Пред мојим уморним ногама текла је зелена Морава, лагано једући богате обале и журила свом изабранику, Дунаву, у наручје. Колико год ми је поглед  досезао мрешкала се зелена Шумадија, завршавајући се у даљини на обронцима Маљена. А, онда, умало да падне са тог видиковца и живот завршим главе здробљене у његовом подножју. На стени је, поред свечева лика, на простору великом као улазна врата храма, стајао, кишама доста начет, али сасвим читак запис. Слова су се већ лагано стапала са околном стеном, бледећи у свом зеленилу, али се текст сасвим добро распознавао.

                   Био је то натпис  на лошем народном језику, писан, вероватно од стране неког из братије манастирске. После уводног дела, посвећеног Богу, следила је прича о неком деда Милоју, чији се лик, испоставило, налазио на стени. Дограбио сам ранац и из њега извадио нотес у коме сам скицирао разне пределе на мојим излетима. Журно сам, гледајући да посао завршим пре мрака, преписивао речи Милојеве, чудећи се све више речима тог старца. Кад сам, те вечери , уморан стигао до центра села, сељани су, у неверици, саслушали моју причу. Данима сам заустављан на путељцима, њивама и баштама и изнова читао те речи које су, и у данашње време звучале свеже. Ево, драги читаоче, целог текста (са малим корекцијама) преписаног са стене изнад Мораве, да се дивиш и чудиш:

             „ У време пресветог игумана Доротеја, настојатеља нашег манастира, у иксан 7277 (1769. година) од стварања света , ја грешни раб списах речи овога деда Милоја, чудотворца и пророка. Проведе он на овом миру 121 годину и многа чуда предсказа и погоди. Богу угодан, кротак и богобојажљив, овај старац  речи трошаше мало, али све беху од Бога.  Читај сад, путниче, и веруј, јер без тврде вере ово испунити се неће.

  И Косово ће наше занавек бити. И неће.
 

-          И размилеће се накот ђаволски по земљи, и многе ствари обећаваће, а све власти ради.

-          И Китајци ( Кинези) ће доћи. И циганима ће кућу звездану саградити.

-          И глад ће велика бити. И јешће се зрневље, и травке, и сушено воће и покварено млеко. И друга говна.

-          И пиво зидарско ће покварити, и Пећко, и Чичу, но ће неку марву турати на сто.

-          И запрљаће се реке и језере, па ће се људи у сланим барама купати у које деца пишају.  

-          И вадиће жене маст из дупета и у сисе и усне ће метати. И пошаст велика биће.

-          И жене ће у сисобранима на улицама излазити. И мушки ће их се плашити.

-          И дајгузи ће се намножити јер ће лакше бити згуза прићи него спреда.

-          И свима ће уд из уста излазити, а не у женску работу улазити како је Бог рекао.

-           И учиће син оца да пуши, а не отац сина. И смејаће се изобилно од духана.

-          И родиће се један мушки са тигањем у руци. И викаће Србљи – Браво, Ноле!

-          И родиће се други мушки, а женско ће бити. И Крмељушом ће је звати.

-          И чауш неки, свирцем ће се звати и троваће народ Величајшајом парадом.

-          И Месија лажни јавиће се, и мехур тераће и лудеће народ. И браћа у плавом свргнуће га.

-          И птичица нека глас пустиће, и неки ће се утицајнима звати. А други ће мрзети на њих.

-          И волеће мужеви кочије своје више него жену и децу своју.

-          И туђе жене туђе мужеве волеће и јавно са њима грешиће. Боже, саклони!

-          И луд народ биће и улицом ходаће, са ђаволом на далеко говорећи.

-          И Азазел Гагом прозваће се и глас свој пуштаће и народ играјући лудеће, крпе збацивши.      

-          И Агарјани (Турци) клети вратиће се, и слатким причама народ поробиће, глуп будући.

-          И брадати човек јавиће се и биће благ и кротак, и искусан. И повешће жене србске у Еден, у рај, где прљавих гаћа бити неће, ни судова. И оплодиће их, и племе велико изродиће, у име Оца, и Сина, И Духа светога, амин!“

TRAKTAT O SRBSTERU

Mogu da zamislim sreće Ničeove kada je jedno jutro ustao, naoštrio pero i krenuo da piše o svom Natčoveku,Űbermenschu.  Samo, bata Fridriše, nisi ni bio svestan da jedan takav natčovek već vekovima obitava na prostorima pupka i šupka sveta. U balkanskim blatištima rastao je i jačao jedan tip dinarsko-moravsko-sremačko-banatsko-pirotsko-krajinsko-bosanskog čoveka, otporan na sve životne nedaće. On se kalio u dodiru sa vizantijskom,rimskom, turskom i nemačkom civilizacijom i od nje zajmio samo najbolje, najproverenije metode ponašanja. Vekovima gažen, vešan, paljen, on je postao simbol prkosa, cveta koga niko i ništa ne mogu zatreti. Da, on je postao SRBSTER – Srbin do poslednjeg eritrocita. Srbin je njegov eufemizam, njegov ordinarni alter ego, njegovo izvorište. SRBSTER je osobinu srpstva uzdigao na najviši stepenik. Njegova uljem pomazana kosa, njegovi maniri su svuda oko nas, oni nas vode u Evropu koju će on svojim srbstvom preurediti. Bravo, Nole! Sledi spisak osobina koje svaki Srbin mora da ispoštuje ako se SRBSTEROM želi zvati.

Srbster posle seksa pohvali sebe, popije pivo i odgleda minut utakmice koji je propustio.

Srbster viče na sahranama i bebama govori da su ružne.

Srbster novine čita otpozadi i to samo horoskop.

Srbster ima preplanule laktove pre nego lice. Jer lakat isturi kroz prozor dok vozi.

Srbster je imun na sidu, ali ga jebe promaja.

Srbster ne pije pivo.Srbster ga jede.

Srbsteru je predak Crnogorac koji se preko Krajine, Bosne i svetog Kosova doselio u Srbiju.

Srbster peva- Oj, Moravo ... iako živi na Ceru.

Srbster kad spava uvek zabalavi. Sanja vlažne snove.

Srbsterova lektira su Dučić, Ćosić i Kapor. Ali, samo korice jer pravi Srbster ne čita!

Srbster uvek šara dok piša jer brine o navodnjavanju.

Srbster uvek pojede sramak da bi drugima olakšao.

Srbster voli samo rodbinu koja je u inostranstvu.

Srbster ne pravi razliku između Čeha i Slovaka jer sve su to- Rusi!

Srbster himnu ne peva, on je zviždi jer ne zna reči.

Srbster se kune u majku kad laže, a u život kad ne govori istinu.

Srbster je jednom išao preko grane. Ali je građanin sveta i pljuje na njega sa visine.

Srbster tetovira na nadlanici JNA, iako je služio u Vojsci Srbije.

Srbster ne gleda serije, ali zna sve replike iz njih.

Srbster u šetnju izvodi samo plastičnu kašičicu u uglu usana.

Srbster je glasao i za Slobu, i za Šešelja i za Koštunicu. Sada će glasati za Dveri i ne kaje se zbog toga.

Srbster je služio vojsku i pre nego što se rodio.

Srbster zove rođake samo da im kaže da neće biti tu.

Srbster veruje u magiju belog luka i slanine.

Srbster ide na utakmice da bi jeo i prdeo na čistom vazduhu.

Srbster je Srbin do poslednjeg Hrvata.

Srbster je sa Bogom na jebisimater

Srbster pljuje samo onda kad ga svi gledaju.

Srbster se javlja na mobilni sa prstom u uvu i kad je signal jak. Iz principa.

Srbster je jebao sve. I stranu sa čituljama u "Politici".

Srbster ženu tuče preventivno. Pre nego dođu gosti.

Srbster tašti kaže "mama" samo u noćnoj mori.

Srbster zube pere samo u gostima.

Srbster u busu uvek izuje patike.

Srbster ne čita Lovca na zmajeve. On pušta  plastične kese.

Srbsteru je lav u čaši, a pička u duši.

Srbster kenja stojeći jer Srbin se savijati neće.

Srbsteru mobilni zvoni tako da ga drugi čuju!

Srbster se služi stranim jezicima, naročito rukama i nogama.

Srbster poštuje Hitlera. Ali nije u fazonu tih brčića. To je passe.

Srbster nema ćebe na krevetu. On jebe pa ne pokriva.

Srbster ne pere ruke po izlasku iz toaleta jer on je čist Srbin.

Srbster prezire minđuše.On svoju nosi kako bi namamio pedere i prebio ih.

Srbsterovo poznavanje geografije ne ide dalje od Silikonske doline.

Srbster triput ljubi bližnjeg svoga, a ženu samo za 8. mart.

Srbster je Farmu video na TV, a Pozorište u kući.

Srbster ne poštuje saobraćajne znake, ali se uzda u sve svece koje je nakačio u kolima.

Srbster se gadi rada, ali nije gadljiv na platu.

Srbsteru je sumnjiv svako ko sumnja u njegovo srbstvo.

Srbster na mitinge ide samo u sezoni NIKE proleće/leto.

Srbster ne zna gde je Kosovo na karti, ali zna da mu je u srcu.

Srbster je apolitičan, ali uvek glasa za pobedničku stranku.

Srbsteru je Kusturica bio Nemanja i pre Emira.

Srbster najviše voli žensko ime Marica. Jer ona se razume.

Srbsteru je hram teretana, a oltar šank.

Jedino gay iskustvo Srbster je imao sa brkatom tetkom svoga druga.

Srbster od materijala najbolje poznaje plastiku u sisama.

Srbster glavu ukrašava naočarama, a oči opasnim pogledom.

БАЈКА О РИБАРУ И ПОСЛАНИКУ

Седео рибар Миле на обали Мораве и пецао. Наишао његов школски друг Гиле, посланик овдашњи. И он забацио штап и почео да пеца.
ГИЛЕ: Слабо гризу ових дана.
МИЛЕ: Ко? Риба?
ГИЛЕ: Ма јок, гласачи.
МИЛЕ: Боље је кад се лови у мутном.
ГИЛЕ: Где, на изборима?
МИЛЕ: Ма, не,бре. У бари.
ГИЛЕ: Боље гризу кад изгладне.
МИЛЕ: Ко, сомови?
ГИЛЕ: Хе, сомови. Гласачи, бре!
МИЛЕ: Можда треба да бациш бољи мамац.
ГИЛЕ: Коме, гласачима?
МИЛЕ: Јок, бре. Риби!
ГИЛЕ: Најбоље је кад их држиш на краткој струни.
МИЛЕ: Мислиш рибу?
ГИЛЕ: Ма, не, брате. Гласаче!
МИЛЕ: Слабо, брате, иде данас.
ГИЛЕ: Слабо, слабо. Видимо се следеће недеље.
МИЛЕ: Где? На језеру?
ГИЛЕ: Ма какви. На гласачком месту.
Мало касније расташе се у слози и љубави. И била би то права бајка да се у грму иза њих није зачуо пуцањ. То се  самоубио Циле Манигода, незапослени доктор физике, хонорарни рибочувар, који је слушао разговор.