KAŠNJENJE

Telefon je zvonio dugo. Stari dobri fiksni telefon. Toliko me dugo niko nije zvao na taj broj da sam čak i zaboravi kako zvuči to zvrrrrrrrrrrrrrrring koje se gubi u uglovima mog praznog stana. Nekoliko desetina sekundi sam gledao u monitor računara ne obraćajući pažnju na iritirajući zvuk. No, kako taj sa druge strane nije odustajao, ja sam se predao, spustio noge sa radnog stola i počeo da tražim telefon među smećem koje je ležalo u gomilama na mom podu. Kad živiš sam, nemaš baš mnogo vremena da se baviš sitnicama kao što je higijena stana.

Posle kraćeg rovarenja po ostacima naručenih jela i grickalica, pronašao sam dobro poznati zeleni telefon. Zaostavštinu svojih roditelja. Nešto što su mi, osim stana na četvrtom spratu zgrade u centru grada, ostavili iz tih srećnijih vremena kada smo bili porodica. Ili sam bar ja mislio da smo bili porodica.

Nisam odvajao pogled od monitora na kome su klizili redovi nekih tuđih priča i fotografije nekih tuđih života. Prokletnik u mojim rukama nije prestajao da zvoni. Oklevao sam se da podignem slušalicu. Fiksni telefon je ljudima služio samo da mi jave da je neko umro. Prebirao sam po glavi listu preživelih rođaka.

-          Halo!

-          Halo! – glas sa druge strane žice grgoljivo se javljao neko kao da su mu usta puna tečnosti.

-          Ništa vas ne čujem, morate glasnije!

Glas sa druge strane žice ućuta. Sigurno pogrešan broj. Ima dokonih ljudi danas, šta da se radi. Krenuh napamet rukom da spustim slušalicu, kad se opet začu grgoljenje sa druge strane žice.

-          Nenade, vi ste?

-          Ja sam, ja. Ko li je ovaj što me zove po imenu? Tako me godinama niko nije zvao.

-          Ovde … glas se opet izgubi u grgoljenju, ovde Mihajlo Kostić. Znate, susreli smo se.

-          Morate biti precizniji, ja srećem mnogo ljudi, takav mi je posao.

-          Meni su dali vašu knjigu.

Pogled se zaustavi na pretposlednjoj polici. Na njoj su stajale još četiri nepoklonjene knjige, mog literarnog prvenca, romana o sjebanosti moje porodice. Za sve ove godine tokom kojih sam razdelio prvi i jedini tiraž, niko od tih samozvanih kritičara, izdavača, urednika, editora i ostalih pedera nije me udostojio odgovora. A sad, javljao se taj Mihajlo i pozvao me je po imenu.

-          Recite, Mihajlo – trudio sam se da mi glas ne treperi od uzbuđenja.

-          Izvinite što vam se ranije nisam javio, nisam bio u prilici …

-          Ma, ništa zato. Drugi mi se nisu javljali ni kada su bili u prilici. Shvatio sam u sekundi koliko je moj odgovor bio glup i ućutao sam.

-          Bio sam u bolnici, znate, čitava desna strana tela mi se oduzela. Pluća i mozak mi otkazuju. Pustili su me nazad da umrem.

Zašto li on to meni priča? Šta će meni njegova lična golgota? Ramenom sam pridržavao slušalicu, zavalio se na stolici i vratio praćenju događaja u virtuelnom svetu. Čekao sam da kaže nešto važno, nešto o mojoj knjizi.

-          Baš mi je žao, gospodine Mihajlo. Niste imali sreće.

-          Nisam. Otkako sam došao u dom, sve je pošlo naopako. I da nije bilo vaše bake Vukosave…

-          Nije ona moja baka!

Htedoh po drugi put da mu spustim slušalicu. Pred očima mi izađoše slike toliko žive da sam morao ustati i pustiti svetlo unutra prvi put posle nekoliko meseci. Suva Vukosavina glava sa teko po nekom sedom vlasi koja je bila meka u deteta i njene mrtve crvene oči koje su pretile da ispadnu iz otromboljenih kapaka iz kojih je večito curelo ponovo mi se nađoše pred očima. Počeo sam nesvesno da spustam glavu u želji da ne gledam u njih.

-          Nije ona moja baka, ja sam je samo posećivao jednom nedeljno.

-           Znam, ona mi je mnogo pričala o  vama ponosila se vašim uspehom. Ona mi je i dala knjigu na čitanje. Nekoliko dana pre nego što je …

-          Zadržite knjigu slobodno. – Bio sam razočaran. Tip nije bio izdavač.

-          Možda biste hteli da imate uspomenu na baku?

Sećam se svake nedelje. Dok su se moji izvozili na plac da se tamo najedu roštilja i prespavaju popodne, ja sam, uredno začešljan i sa cegerom u levoj ruci, kucao na vrata Vukosavine sobe u staračkom domu. Vukosava nije bila moja baka, ali su moji sklopili ugovor o njenom izdržavanju jer je ona bila mamina dalja rođaka, a još važnije, bila je vlasnica određenih kvadrata u centru grada i na ostrvu Krku. Nazivao sam joj Boga, ne shvatajući poentu pozdrava, a ona je ćutala u svojoj fotelji u dubokom mraku i posmatrala me je svojim krvavim očima. Bez reči bi mi pružala svoju koščatu, kao vosak žutu i grobno hladnu ruku. Ja sam uzimao hoklicu i makazicama sekao njene nokte. Ti nokti, nalik kandžama, koji su rasli kao u živog mrtvaca, leteli su svuda naokolo, dok je baba Vukosava klela moje roditelje. Klela ih je jer je umišljala da će je otrovati i pre vremena oterati u grob, a sve zarad tih prokletih stanova. A, u stvari, moje roditelje je savršeno bolelo za baba Vukosavu. Oni su imali mene.

-          Hvala vam, gospodine Mihajlo, od baba Vukosave mi je ostalo dovoljno uspomena! ( I trauma, mislio sam.)

-          Naravno, Nenade, izvinite što sam insistirao. Znate, ja sam pažljivo pročitao vašu knjigu i smatram da je u njoj mnogo dobrih stvari rečeno. Ima i grešaka, ali, živi smo ljudi, grešimo svi.

-          Tako je. E, pa, hvala vam što ste nazvali…

-          Želeo bih da vam sada ja uzvratim poklon, Nenade.

-          Ali, ja…

Opet tišina i pucketanje statike. Mihajlo se, očito, naprezao da kaže to što je zamislio.

-          Želim da vam poklonim nešto svojih knjiga. Moje komšije su, da ne kažem polupismeni, ali su daleko od toga da vole knjigu. Zato ne bih da im pričinim to zadovoljstvo da ih koriste za potpalu roštilja ili da njima teraju komarce.

-          Shvatam, ali imate li vi nekoga svog?

-          Imam, ali moj unuk nema vremena da svrati po te knjige. Živi u Mađarskoj.

-          A vaš sin, kćerka?

-          Moj sin me je i doveo ovde.

Još jednom sam zasrao sa odgovorom. Bilo mi je krivo zbog tog nepoznatog sagovornika koji troši svoj dah u razgovoru sa mnom. Bio je sam i podsećao me je na Vukosavu. A ona je, isto tako, ostala sama do kraja. Moji nisu mogli da dočekaju da Vukosava umre, nego su rešili da uzurpiraju njenu kuću na Krku. Usput, kao da ih je stigla babina kletva, skrenuli pogrešno i završili na pogrešnoj strani barikada koje su tih dana nicale kao pečurke posle kiše. Vratili su se posle nekoliko nedelja pregovora sa lokalnim brđanima i debele svote deviza koje je otac poslao da mu vrate ženu, ali su moji roditelji već bili mrtvi. Poživeli su nekoliko godina ne izlazeći iz stana čak ni po osnovne potrebe. Stan na Krku mirno je zauzet od strane žene koja ga je čistila i čuvala poslednjih 30 godina. Ja sam morao da radim sve poslove u kući i nisam imao vremena da odlazim kod Vukosave. Nekoliko puta su me zvali iz doma, govoreći da Vukosava odbija da razgovara i da jede dok ja ne odem tamo, ali ja nisam mogao, nisam imao vremena. Nisam hteo. Tako je i umrla u tami svoje sobe. Moji su platili sahranu, ali sam samo ja bio na groblju.

-          Svratiću ovih dana, gospodine Mihajlo, čim budem imao vremena. Sad sam u poslu.

-          Svratite obavezno, Nenade. Gledaću da vas sačekam Dubok kašalj prekide dalji razgovor.

-          Ne naprežite se, doći ću. Obećavam.

Naravno da nisam otišao. Nisam mogao, nisam imao vremena. A hteo sam. Tek nedelju dana kasnije, našao sam se ispred doma i odlučio da svratim. Portir me je uputio na sobu u kojoj je bio Mihajlo. Živeo je u istoj zgradi kao i Vukosava. Šetao sam dobro znanom stazom naviknutim korakom kao da nije prošlo petnaestak godina od kada sam poslednji put bio ovde. Na ulazu sam se sudario sa medicinskim sestrama koje su snosile neke kutije. Pridržao sam im vrata.

-          Ej, koliko knjiga je imao Mihajlo! Nije imao mesta ni da se okrene. Kaže onaj profesor da te knjige vrede čitavo bogatstvo. Ali, džabe mu je kad je umro sam.

Zaleteh se na drugi sprat, preskačući po dva stepenika. Zadihan, stao sam pred vratima na kojima je bila zalepljena umrlica. Mihajlo Kostić, star 83 godine, gledao me je sa male slike. Prijatan topao pogled, suva glava, sa dosta kose. Ni nalik Vukosavi. Ušao sam u malenu garsonjeru. Čistačica je već kvasila linoleum i rasturala prljavu mrlju. Zavese behu skinute i sunce je ispunjavalo svaki ugao. Ne beše ni fotelje ni kreveta. Samo jedan sto i na njemu koverta. Bila je za mene, znao sam. Podigao sam je. na njoj je krupnim kaligrafskim rukopisom bilo napisano moje ime. Ispod toga samo jedna reč.

                                                                                        RAZUMEM.

U koverti je bila moja knjiga koja je govorila o raspadu porodice o mladima koji nisu brinuli o svojim starcima, o životu koji se sveo na potragu za novcem, kvadratima i zaboravom. Zaplakao sam tamo, u sobi, i nisam prestao da plačem sve dok nisam ušao u svoj baba Vukosavin stan.