ШТА СМО ТО ЈЕДНО ДРУГОМ ДАЛИ?

ШТА СМО ТО ЈЕДНО ДРУГОМ ДАЛИ?

Српска трилогија за децу & омладину, други део

ЛИЦА:

1.       Астерикс, Гал

2.       Обеликс, мало Гал, мало вепар

3.       Тикомир, сељак, мало нервозан

4.       Слухомир, певач- аматер

5.       Љутимир, сељак, трговац

6.       Селимир, сељак весељак

7.       Велимир, сељак, балван, тигањ, по потреби

8.       Ибрахим, политичар

9.       Баба Јага, мали привредник, у слободно време вештица

10.   Ашик, из Министарства

11.   Нина Нинџа, помоћница

12.   Милица

13.   Јапанци, Турци, Верификаторијанци

14.   Лепосава

15.   Спасоје

16.   Озрен ( голуб)

17.   Теткица Дивна

ЧИН. ПРВА СЦЕНА. ЗАВЕСА.

Јутро је. Чује се цвркут птица и гроктање и сквичање свиња. Астерикс и Обеликс се појављују на просценијуму. Они су у потрази за ручком. У Обеликсовим рукама је праћка. Уморни су.

Астерикс: Да станемо овде, Обеликсе?

Обеликс: Да станемо, баш! Цео дан лутамо овим шумама и ништа да уловимо. Кажем ти ја, Астериксе, да су се вепрови организовали. Чим су нас угледали да улазимо у шуму, одмах су збрисали. Читава шума јечи од њиховог сквичања, а од њих ни трага. Да се нису сакрили на дрво?

Махинално погледају у крошње дрвећа. Астерикс стави руку изнад очију и испружи руку.

Астерикс: Ено га ....

Обеликс не сачека крај реченице, тргне праћку и опали. На сцену падне голуб- писмоноша.

Астерикс: ... голуб.

Окрене се ка Обеликсу.

Астерикс ( љутито): Добро, ти огромни носачу камења! Јесам ли ти сто пута рекао да размислиш пре него што урадиш било шта! Колико си пута само распалио неког несрећног Римљанина пре него што смо било шта сазнали од њега! Докле ћу само да те усмеравам? Ти, ...! ( Уздахне беспомоћно)

Обеликс ( покуњено, шара ногом по прашини): Али, ...

Астерикс ( и даље љут) Ништа али! Убио си  ( клекне и узме птицу, тронутим гласом) ово јадно невино створење. Где ти је душа?  ( Обеликс звера около загледајући где му је душа, прати Астериксову тираду) Сигурно је у стомаку. Не, разбојниче, ти и немаш душу! (обара главу на мртвог голуба)

Обеликс: Али, Астериксе! Па ти си узвикнуо:“ Ево га!“ И ја сам ...

Астерикс: Шта си ти? Помислио си да је летећи вепар. По хиљадити пут ти кажем, тако ми Тутатиса, да вепрови не лете! НЕ ЛЕТЕ!

Обеликс:  Мислио сам .... ( Астерикс се загледа у голуба  и нешто вади) Мислио сам кад су они људи, Икар и Дедал могли да лете, могу и вепрови. У ствари, ако кренемо да посматрамо са летачке стране, сваки је створ летач. И мала пчелица, и лептирић и ласта што нам доноси пролеће ( Обеликс заигра на сцени, док Астерикс покушава да га стиша) и Римљанчић кад га довољно јако удариш лети... А тек вепрови сочни, кад би летели, било би потребно само да отвориш уста и они би сами ...

Астерикс ( скочи и запуши му уста) За име свих богова, ућути! Овде нешто пише! ( потури му цедуљицу под нос)

Обеликс ( озбиљно): Можда је то тајна летења. ( Одушевљено) Јао, замисли Астериксе, овај голуб је био чувар тајне летења. А сада је ми имамо! Моћи ћемо ... да све вепрове света научимо да лете! Биће то сјајно! Само отвориш уста, а они .... ( показује) право у уста!

Астерикс: Сто му летећих Римљана!  Ово је нека порука!

Обеликс ( у пола летења) Порука! Да није неки позив на ручак. Нека вепровина, можда? Не мора бити летећа.

Астерикс: Не, ово је неки позив у помоћ. Писан је овим новим писмом- телеграмом.

Обеликс: Телеграм? Никад чуо. Вероватно је неки нови римски изум.

Астерикс: И јесте римски. То је писмо којим се саопштавају битне вести. Завршава се речју... стоп. ( гледа у папир) Ово мора да је нека нова верзија.

Обеликс ( затапше): Читај, читај, Астериксе, много волим писма. Јао, што ја волим писма!!! (седне)

Астерикс: Добро, добро, кад си навалио, читаћу. Мада је мало нечитко, као да су га писали у журби.( чита)“ Ако читате ово писмо, значи да је Озрен обавио свој задатак“  ( плачно) Ето видиш, убицо, ово птиче имало је своје име- Озрен. А, ти си га хладнокрвно убио!!!

Обеликс: Не заборави, Астериксе, да је он ипак обавио свој задатак. Настави!

Астерикс: ( брише сузу) У праву си! ( Окреће се голубу) Твоја мисија, пријатељу, је завршена. Остаћеш заувек упамћен у нашим срцима. ( чита даље) „ ... обавио свој задатак, бре. Наше село је у опасности, бре. Зулумћари односе нам све девојке, бре. Ако нам ники не помогне, ће останемо сам ми мушки, бре. Помагајте, браћо, куј сте да сте, бре. Спасоје, бре.“  ( окреће се Обеликсу) Ето, то је телеграм. Шта ћемо сад, Обеликсе? Треба помоћи људима у невољи.

Обеликс: Треба, сигурно. Само једно се питам...

Астерикс: Добро, хајде кажи ми сад- Шта те мучи?

Обеликс:   Па, добро, што им не помогне тај Ники?

Астерикс ( зачуђено): Који Ники?

Обеликс: Па, тај што неће да им помогне.

Астерикс. Ма не, то ваљда НИКО неће да им помогне! Само су погрешно написали.

Обеликс ( устаје): Е, у том случају, идемо. Нећемо ваљда дозволити да нас чекају. ( крене, па стане) А где ми то треба да идемо?

Астерикс: Па не пише. Само стоји Спасоје. Значи, тражићемо Спасоја. Идемо.

 ( Излазе са сцене. Обеликс се враћа и узима голуба)

Астерикс: Шта то радиш?

Обеликс: Знаш како се каже- Боље голуб у руци, него вепар на грани. Дуг је пут, огладнећемо.

Астерикс: Ти си луд, сваштоједу! Убицо! Врећо без дна! (Нестају са сцене)

( мрак)

2.       Сцена. Мрак. Одједном, вриска, тресак. Гласови, трка, шарање светлосних снопова.

-          Не дај! Држ' га! Не тамо! Леле, куку! Не мене, ја сам наш! Јао што ме опаучи!!!  Одведоше Лепосаву! Не дајте је људи, то ми је јединче! Ко ће сад дрва да ми цепа? Ено их тамо! Држ'те их! ( завијање вука)

3.       Сцена- Шума. Астерикс и Обеликс путују. Одједном музика. Сусрећу Слухомира, песника, који је тужан. Пребира прстима по жицама и нешто певуцка.

Астерикс: Еј, Обеликсе, ено коначно неког ко ће нам коначно рећи где се налазимо. Дозлагрдило ми је више да се ломатам по овим шумама . Ову земљу би могли комотно назвати Шумадија колико је шумовита.

Обеликс: Питај га имају ли вепрове овде. Већ је два дана прошло од када смо смазали оног вепрића од шездесет кила- огладнело се!

 Астерикс: Добро, питаћу га и за вепрове, изелицо! ( Слухомиру) Опростите, господине....

( Слухомир и даље занет својом музиком)

Астерикс (јаче): Кхм, пардон, господине...! ( Обеликсу) Овај је глув као наш Тамбурикс!

Обеликс ( театрално): Допустите мени, господине. ( Слухомиру на уво) Јуху, има ли кога у тој пећини?

Слухомир изјури са сцене у страху. Астерикс за њим.Враћа га, али се овај не да. Само му глава вири на сцени.

Астерикс: Опростите мом пријатељу, незнана делијо, он се сувише дуго дружи са вепровима ...

( Обеликс се дури) А како се зова ова дивља, али прелепа земља којом ходисмо толико дана а да на сусретосмо ниједног живуљка ...

Обеликс: А вепрића од прекјуче? Оног од шездесет ....

Астерикс ( љутито) Мислио сам на РАЗУМНОГ живуљка, хомо сапиенса, човека!!!

Обеликс: Добро, де, не љути се. Човек јесте живуљка, али и лептирић, и ластавица што нам радосно пролеће доноси ...

Астерикс ( избезумљен): Шта сам ја Тутатису скривио? Теби недостатак вепровине утиче на мозак да подивља. Види, вепар на дрвету! ( Показује Обеликсу крошњу једног дрвета. Остатак сцене Обеликс проводи у истој, укоченој, позитури) ( Слухомиру) Дакле, стадосмо ...

Слухомир: Шумадија ...

Астерикс: Шта, Шумадија? То сам ја рекао. Не шали се са мном, странче, мали сам, али љут к'о осица!

Слухомир: Шумадијом је земљом зову, али је за мене Сузадија, земља туге и јада.

Астерикс: Шумадија? Стварно се зове Шумадија? ( одушевљено) Ја сам видовит! Лепо је мени говорила моја мама да учим, читам, образујем се! Видела ме је као новог Аспириникса, сеоског врача. А ја нећу, хоћу да будем табаџија к'о мој стари! Да вијам Римљане по Галији! И, ето, сад ми друштво прави онај вепрољубац.... Ех, судбино...!

Слухомир: Ех, судбино,има ли те, што сам тако тужан,  еј животе, шта сам теби дууужан! ( З. Брунцлик)

Астерикс ( за себе) Овај је гори од Тамбурикса. ( Слухомиру) Но, но, не плачи, странче. Реци ми како се зовеш и која те мука мори. Можда ти могу помоћи.

Слухомир: Слухомиром ме је мајка назвала, али боље да ми је Тугомир име- јер тугујем и са песмом другујем ...

Астерикс ( брзо): Хајде да мало одморимо од певања и да ми лепо објасниш о чему се ради.

Слухомир: Протерали су ме из мога села- кажу да нисам довољно храбар да је одбраним.

Астерикс: Да одбраниш кога?

Слухомир: Па Милицу, мога срца јединицу. Ах, моја Милице, обриши сузице, не плачи, не кваси дуге трепавице... ( З.Шимша)

Астерикс ( отима му гитару) Слушај, бато, или престајеш да певаш или ја одлазим даље! Ми такве к'о што си ти везујемо за дрво! И запушимо им уста!

Слухомир: То исто раде и моји сељани. Ах, судбино уметничка, свуда си иста!

Астерикс: Хајд, здраво! ( креће)

Слухомир: Сачекај, странче, и послушај мог живота тужну причу. Заљубљен сам од малих ногу у Милицу, Тикомирову ћерку. И она је заљубљена у мене.

Астерикс: И, добро, у чему је проблем? Питаш њеног тату и жениш се. Ту ти ја не могу помоћи.

Слухомир: Сачекај, странче. Пре неког времена наше село задесила је велика несрећа. Почеле су да нам нестају девојке- једна по једна, из ноћи у ноћ. Све што има сукњу, замркне, а не осване.

Астерикс ( за себе): Чек, чек, то ми је нешто познато...

Слухомир ( не слуша га) И тако, дош'о ред и на Милицу. Ја онда скупим храброст и одем код Тикомира и кажем му да ћу бранити својим животом девојку ....

Астерикс ( вади поруку): Знао сам! Ала сам видовит! Сто му видовитих Зорки...

Слухомир ( дури се) Ти мене не слушаш! А моје срце рањено је!

Астерикс: Извини, Слухомире, настави, настави!

Слухомир ( заузима позитуру): Кхм, дакле, ... а Тикомир ми каже да ће Милицу дати оној волини Велимиру јер само он је довољно снажан да му одбрани ћерку. А то што је глуп к'о тигањ, то нема везе...

Обеликс ( тргне се): Тигањ? Јел'то неко поменуо ручак? Вепрића, можда?

Астерикс: Гледај, побеже вепар на друго дрво!

Обеликс „отпрати“ и остане у позитури.

Слухомир: И тако, да скратим причу, Тикомир ме не жели за зета јер њему не треба уметник него дрво.

Астерикс: А да ли је ваше село близу?

Слухомир: Па, ту је негде изгубљено у овој шуми, али ја се тамо не враћам. Кад већ не могу имати љубав свог живота, остварићу каријеру на музичкој сцени.

Астерикс ( за себе): То ће нас много усрећити... Него, Слухомире, нећеш се ваљда предати без борбе.Требало би да се вратиш и покажеш Тикомиру и том Велимиру да и ти ниси мачији кашаљ...

Слухомир ( плашљиво) Не знаш ти Велимира ...

Астерикс ( наставља) ... и да си способан да одбраниш Милицу ...

Слухомир: Па, нисам баш спреман ...

Астерикс ( већ се љути) ... и својим сељанима докажеш ...

Слухомир: Е, не знаш ти моје сељане ...

Астерикс ( љутито) Па, добро, шта ти хоћеш, у ствари?

Слухомир ( пева) Ја бих да певам још мало, јер је живот само један, и до њега ми је стало, мени је вредан! ( Дејан Цукић)

Астерикс: Ако нећеш милом, онда ... о, Обеликсе!!!

Обеликс: О, Астериксе!

Астерикс мимиком показује на Слухомира. Обеликс не схвата. Астерикс понавља, али безуспешно. Слухомир схвата да је у проблему и покушава да побегне. Несрећом, удари у Обеликса и онесвести се.

Обеликс: Звао си ме, друже?

Астерикс ( уздахне) Шта сам ја боговима скривио да ме с тобом споје? Хватај га и идемо!

Одлазе. Мрак.

Друга појава.

СЦЕНА ПРВА. СРПСКИ ЛОГОР У ШУМИ ( ватрица на којој се окреће вепрић, около седе сељани и међу њима Милица)

Први на сцену ступа Обеликс. Он је нањушио вепра. За њим Астерикс, а на крају Слухомир који се осврће на све стране као да му је непријатно.

Обеликс: Мора да је то то, Астериксе. Мене мирис вепрића никад није преварио.

Астерикс: У реду је, биће и вепрића за тебе. Пусти ме да разговарам са њима. ( обраћа се Тикомиру) Бонжур, добри човече!

Тикомир: Нисам ја Божур. Он је умро пре десет година, Бог да му душу опрости. Ја сам Тикомир. А, ко си ти странче?

Астерикс: Ја сам Астерикс, а ово је Обеликс. Ми смо Гали.

Обеликс: И много смо гладни. ( Астерикс га гурне)

Астерикс: Добили смо поруку да вам је потребна помоћ, па смо, ето, стигли.

Тикомир: Вас двојица? ( погледа преко Астериксовог рамена у Слухомира) И заједно са овим шоњом? Хе, хе, јака сте ми ви војска!

Астерикс ( увређено): Ако вам ми нисмо добри,.... Идемо, Обеликсе!

Обеликс ( не одвраћа поглед са вепровине) Али, Астериксе, .... Само што није готов! Јао, што мирише!

Тикомир: Добро странче, немој се одмах љутити! Што нас је више, боље ћемо се одбранити! Приђите да се упознамо ... Ја сам Тикомир, сељак!

Астерикс и Обеликс се упознају са осталом дружином.

Тикомир: Ово је Љутимир, ово је Селимир, он и није свој јер је као мали упао у казан са ракијом.

Обеликс: Стварно? И ја сам као мали упао у казан и од тад  сам овако јак.... А ти ми не изгледаш претерано јак. У чему је твоја тајна?

Селимир: Ја комуницирам са Верификаторијанцима....

Обеликс ( глупо) Аааааа! ( Астериксу показује лупањем у главу да Селимир није нормалан)

Тикомир:  А ово је ... Велимир. Мој будући зет. ( Слухомир устукне три корака назад). ( Обеликс приђе Велимиру и они се дуго и чврсто поздрављају, толико чврсто да их на једвите јаде раздвоје)

Астерикс ( гледајући ка вепру, где је остала сагнута још једна особа) А, ко је онај јуноша што је остао поред ватре?

Тикомир: Јуноша, какав јуноша? (схвата) Леле, сад ћу га убијем! ( скаче ка Астериксу) Ти моје чедо зовеш јуношом? Моју јединицу!

Селимир: Немо', Тикомире, немо', ти си родитељ!

„ Јуноша“ се окреће и видимо да је то- Милица.

Астерикс: Пардон, Тикомире, нисам видео да је то девојка. И то девојка и по.

Тикомир: Маскирали смо Милицу како је не би разбојници препознали и одвели као што су и остале одвели.

Слухомир ( прилази Милици): Милице, љубави моје срце припада само теби!

Милица: Ма, иди бре Слухомире, немој да лупаш! ( тресне га по плећима)

Слухомир ( једва се поврати): Милице, што ја волим жене са чврстом руком!

Милица: Дођи да те треснем и са друге стране, да ме волиш још више!

Слухомир ( види да му Тикомир прети) Нека, нека, има времена за нашу љубав! Видећемо се касније .... кад мало преболим.

Обеликс заборави на вепра и упиљи очима на Милицу. Крене ка њој, али му се испречи Велимир. Гледају се тренутак-два, а онда се раздвоје.

Астерикс: А, ко је међу вама Спасоје?

Тикомир: Нико. Он је нестао.

Астерикс: Како нестао?

Тикомир: Лепо. Нестао је још онда кад су отели Лепосаву, Љутимирову ћерку. Од онда га нисмо ни видели, ни чули. Девојке су нестајале једна по једна, увек ноћу. Остала је још само ( тронутим гласом) Милица, моја лепотица. Њу ће, богме, мало теже да ухвате.

Астерикс: А на кога конкретно сумњате, мон ами?

Тикомир: На Турке, семе им се затрло!

Астерикс: На Турке!

Тикомир: Турци изелице! Ево има толико година откад су нас поробили ( патетично), притисли нас ко камен кисео купус, и цеде ли цеде!

Обеликс: Ти Турци су ко они наши Римљани, јел'да, Обеликсе?

Тикомир ( патетично): Пропишташе удовице, заплакаше сирочићи, јер ми добра од њих не видесмо .....

Селимир: Шљиве.

Тикомир (укочен у позитури, нагло пада у ритму): Шљиве? Шта шљиве?

Селимир: Ти рече- ми добра од њих не видесмо, а они нам донесоше шљиве, од којих се ти добро обогати...

Тикомир: Кхм,кхм, ти , Селимире, много кукуричеш, пази да ти не летне глава ко петлу... Дакле, ти крвници који само узимају,а не дају...

Селимир: Ораси, кајсије, трешње ....

Љутимир: Мостови и јавне чесме, пописи становништва, све су нам то Турци донели ...

Милица: Калдрму и колаче, бурек ...

Тикомир (љут, тргне нож) Осим тога побројаног, да ли су нам Турци ишта донели?

Сви ( уплашено): Нису, нису, нису!

Тикомир: Дакле, ЈА сумњам на Турке, нарочито од онда кад их је Велимир поткачио ....

Астерикс. А, шта се тада десило?

Тикомир: То ће боље тај ( показује на Слухомира) колибри да вам отпева, он је био присутан.

Слухомир ( чисти грло): Па, коначно да се и мој рад цени. (Док он започиње песму, пада мрак на њиховој страни, а на другој страни Велимир и његова мајка играју игру):

„Поранио Велимире млади,

Једно јутро, негде око подне,

Из кревета подигла га мајка,

Подигла га 'леба да заради.“

Мајка/Милица:

„ Устај, сине, млади Велимире,

Мени старој дојадило мајци,

Да ти перем кошуље крваве,

Иди, сине, себе пос'о нађи,

У државној, сине, служби, у царевој!

Слухомир:

Син је стару мајку послушао,

Кренуо је у град на посао,

Ал' је путем много балдисао,

Па он поче себе тражит 'лада,

Како би се, млађан, одморио!

(Велимир леже под дрво и ускоро заспи)

Мало време после тога прође,

Путем иду незнане делије,

А какви су да те страх облије!

(улазе на сцену два Јапанца са шеширима)

Прозборише на језику странском,

На језику странском, на јапанском!

Јапанац 1.                

О, мој брате Шимогучи- сане,

Што се тамо вију црне вране ....

(светло на Тикомира и екипу. Тикомир се заблене у Слухомира, тргне нож и завапи)

Тикомир: Шта то булазниш, море! Са'ћу те са'раним! ( Скаче на Слухомира)

Селимир: Немо', Тикомире, немо', ти си родитељ!

Тикомир: Лажовчино, никакав песниче. Какви, бре, Јапанци? Јеси ли ти, луд, море?

Слухомир: Па, реко', да дам себи мало уметничке слободе ....

Тикомир: Море, кад те до'ватим овим ножићем, ослободићу те ја, ал'живота! Бежи, бре! ( окрене се Јапанцима) А ви, лимунари, тутањ! Ја ћу да испричам шта се десило! (Објашњава) Овај несрећни Велимир залего под букву.Лези, Вељо, ( Веља легне), а отуд наишла два Турчина. ( улазе опет они Јапанци, али сад као Турци) Овај се растего преко целог пута, а Турци, бесни, одмах запенили. Ајд', сад ви!

Турчин 1.

„ Море, Вељо, с друма се уклони!“

Велимир/ Тикомир:

Ој, Турчине, са Сунца се склони!

Турчин 2.

Море, Вељо, с друма се уклони!

Велимир/ Тикомир:

Ој, Турчине, са Сунца се склони!

Тикомир: И ту Велимир лепо, људски им објаснио да се склоне ( Велимир тргне чекић и млатне Турке. Одвлачи их). Е, сад, испоставило се да су то били Турци порезници који су носили три ћемера блага које је Веља, дабоме, дао мени .... својој старој мајци. И, да скратим причу, због тога нам се Турци свете и краду нам девојке.

Астерикс: Па, то је онда мали проблем. Вратите Турцима новац и, воала, готово!

Тикомир: Ех, у томе и јесте проблем! Нема новца!

Астерикс: Али, како нема? Па, стара мајка....

Тикомир: Нема новца, отиш'о у инвестиције!

Селимир: Па јес'! Инвестир'о си ти у два вола!

Тикомир: Селимире, ће да оду ови Гали!

Астерикс: Добро, господо, сачекајте! Ако нису Турци, мора да има још некога кога би интересовале ваше ћерке.

Љутимир: Па, оно, вала, да знаш, и има!

Тикомир: Само сам те чекао! Опет ћеш ти оно!

Љутимир: Па и ти наврћеш на Турке, па бих могао и ја ....!

Обеликс: А, о чему је реч? Мислим да је вепрић при крају. Да пожуримо, па да једемо. Штета је да се хлади.

Љутимир: Па ево видите, у нашем комшилуку живи та баба- Јага, вештица. Она је главна кад треба да се изведе неко зло или кад треба на неког да се баце чини .... И она тражи младе девојке за справљање напитака ....

Тикомир: Ајде, не булазни, Љутимире, сви ми овде знамо да ти је пропао посао са баба—Јагом и оним кочевима за парадајз, па сад хоћеш да јој се светиш.

Љутимир: Ти кочеви немају везу са овим, то је био лош пословни потез. А и ти си почесто одлазио код врачарице ....  Причају људи ...

Тикомир потеже нож, Тугомир се злобно насмеши и ућути.

Тикомир: То су све празне приче, бајке за децу. Кога још може да уплаши једна безуба баба?

Селимир ( страшним, патетичним гласом) Али њене очи и уши су свуда.... Кога она попреко погледа, он натрашке хода ....

Тикомир ( мање одлучно) Селимире, не замајавај народ, но плети те чарапе .... Хе, хе, драги гости, да се прихватимо ми печења ....

Селимир: Виђали су је сељаци како лети гола на метли више села ...

Тикомир ( сад већ у страху): Ћути, Селимире, чуће те.... ( Астериксу  и Обеликсу) Извол'те, извол'те!

Астерикс: Па, ово ме већ подсећа на Галију! И ми тамо имамо вештице .... Могли бисмо касније до ње ....

Обеликс: И мене ово прасенце подсећа на Галију! Да једемо, доста приче!

( Хукање сове. Шумадинци у паници)

Тикомир: Који вас је ђаво терао да је помињете? Сад ће неко да плати за све ....

Астерикс: Али, монами, то је само сова!

Љутимир: Коме та закука на кући, обр'о је бостан!

Обеликс ( изнервиран) Кад вас молим, да једемо! Нисам ништа ручао!

Чује се мјаукање. Општа паника на сцени. Шумадинци скачу један другом у наручје, неки се крсте, неки пљуцкају. Астерикс и Обеликс су, у први мах, збуњени, а онда се насмеју.

Астерикс: Хеј, славни Шумадинци, па уплашили сте се једне обичне мачке!

Тугомир: Није обична ....

Тикомир: То је баба- Јагина ....

Селимир: Црна мачка и .....

Милица ( високим гласом) И побиће нас СВЕЕЕЕЕЕЕ!

Општа трка.

Обеликс: Е, баш су шашави ови Шумци!

Астерикс: Шумадинци!

Обеликс: Шашавији су и од Римљана. Дођи, мацо, дођи, ле мјау!

Тикомир: Немој је звати, то нас баба- Јага шпијунира. Коме мачка пређе пут, готов је. Пу, пу, пу, беж'у воду, сотоно!

Астерикс: Тако паметан и храбар народ , а верујете у бапске приче! Ко је још видео да је неком мачка наудила...

Селимир: Станимир из Прекодолце, саплео се на њен реп и сломио врат....

Љутимир: Ранимиру из Рготину, крава почела да кукуриче ...

Тикомир: Миломиру из Трбушнице израсли рогови јер је мачку гађао каменом.

Обеликс: Глупости! Ја ћу реп, први сам се јавио!

Утом загрми. Астерикс скочи Обеликсу у наручје, овај га испусти, па Милици под ноге. Шумадинци их збуњено гледају.

Обеликс: А...а...А стериксе, јел'пало?

Астерикс: Пао сам само ја, врећо глупа!

Обеликс: Тутатиса ми, добро смо прошли!

Слухомир: А, шта ви тачно радите?

Астерикс: Па, зар не видите! Небо се спрема да падне нама на главу!

Шумадинци се смеју. Астерикс и Обеликс су увређени.

Слухомир: Е, ово мора у песму да се стави! ( вежба) „ Небо паде, нас нестаде! Како паде, тако и остаде“

Астерикс: Бар се не плашимо мачака!

Нарогушили су се и једни и други. У том тренутку зачује се завијање вукова. Прво далеко, а онда све ближе. Сви се осврћу.

Астерикс: Немојте ми речи да се сад плашите и вукова!

Тикомир: Није ово вук. Ово је нешто опасније.

Нестаје светла.

Селимир: Ко угаси месец, спаде ми петља од чарапе.

Трка, фрка, паника. Гласови.

Глас: Држ'га! Ту, ту!

Глас2: То ми је око!

Глас 3: Не дај, утече!

Светло. На позорници су сви, осим – Милице!

Селимир: Ето ти сад!

Љутимир: Нестаде и Милица!

Тикомир ( очајан): Нема моје лепотице! Нема мога јединчета! Отели су га клети Турци, семе им се затрло!

Љутимир: Ма, да није, ипак, она бабетина умешала своје прсте?

Астерикс: Господо, хајдемо да на миру размислимо. Видите ....

Тикомир: Крви ћу им се напити! Размислио сам ја довољно! Велимире, полази! И понеси чекиче!

Љутимир: А ја одох до ... бабе. Можда је Милица код ње. А и да видим за оне кочеве!

Слухомир: Идем и ја са вама. У друштву је лакше путовати ... и певати.

Тикомир: Са мном не идеш! Није ово посело, него рат! Иди са Љутимиром!

Слухомир: Ја вам се свечано кунем да ћу спасити Милицу и ...

Тикомир: Не будали, певац! ( Одлази)

Љутимир: Полази, Слухомире, или ће ти девојка бити одведена и претопљена у мелем за вечиту младост. А ти, Селимире, идеш ли?

Селимир: Испала ми је петља на чарапи. Идите ви, стићи ћу вас! (за себе) Ја ћу овде причекати своје пријатеље...

Астерикс: Обеликсе, идемо и ми. Немам ти ја уопште поверења у ове Шумадинце. Направиће неку глупост! Ја ћу ..... ( осврће се) Обеликсе, где си?

Обеликс ( поред вепра): Види га како му је слатко окце, па мала длакава брадица, па округла плећкица... Могли су га још мало на ватрици...

Астерикс( Вуче га): Полази, врећо сала, изгубише се у овим шумама! Ти ћеш са овима до оне бабе, а ја ћу са чичицом до Турака. Они су ми некако сумњивији... Полази!

Обеликс: Ох ти, сурови човече! Оставити ово сирото прасуленце само у овој злокобној шуми...

Селимир: Неће бити само, ја ћу га чувати!

Обеликс: Тога се и плашим!

Астерикс: Полази, ждероњо! Ах, лепо је мени говорила моја мајка...

(Одлази свако на своју страну)

Селимир (диже руке): О велико братство Верификаторијанаца, прикажите се!

Мрак.

Трећа појава.

Канцеларија код турског паше. Радни сто. На зиду пашина слика. У углу пашин помоћник пише пароле. Паша је професионални политичар који и кад нешто каже не каже ништа.

Тикомир ( нахрупи у собу): Добар дан, многоглави пашо!

Ибрахим: Хм, да, како се узме.

Тикомир ( загледа около) А ти си у неком великом послу, зар не. Растрчао се овај твој мали ....

Ибрахим: Па, како се узме. Ради се, али се и одмара. Човек падне са крушке, па се одмори, а камоли у овим важним и исцрпљујућим државничким пословима.

Тикомир: Ако, ако, ради ти. Или одмарај. Него, ја бих да те нешто приупитам ...

Ибрахим: Тикомире, опрости што те прекидам, знам да ти је веома битно то због чега си дошао, али пре него што се упустимо у било какву расправу о предмету твога интересовања, учиниће ми то задовољство да ме упознаш са својим пријатељом, који је сигурно странац.

Астерикс: Тако је, господине, ја сам Астерикс, Гал. ( креће ка паши)

Ибрахим (удаљава се до стола) Хм, Гали, Гали.... Германи, Готи, Грузини... Добро је, нема Гала. ( прилази Астериксу, који му пружа руку) Добродошао, странче! Драго ми је да могу да те угостим у име мог падишаха цара ... ( ставља руку у позицију примања новца)

Астерикс ( збуњено гледа у његову руку): А зашто је добро што сам ја Гал, а не Герман?

Ибрахим ( и даље држи спремну руку) Видите, господине, добро је то што ми нисмо у рату са Галима. Сада је у нашем царству изборна година, а ја сам поново кандидат, да напоменем једини, па не би било добро да ме виде са неким ко је у непријатељству са нашим царем. Била би то ружна мрља на мојој каријери. ( потури руку пред Астерикса)

Астерикс ( збуњено погледа у Тикомира, па, најзад и он направи исти покрет ка Ибрахиму) Чудан неки начин поздрављања имају ови Турци.

Тикомир ( уздише и вади кесу са новцем) Ех, због тог поздрављања ми и пропадосмо! ( пружа новац Ибрахиму) Изволи, пресвети пашо!

Астерикс: Али, то је мито!

Тикомир: Јесте, то је Мита и друг му Корупција!

Ибрахим: ( седа у фотељу, ноге диже на сто, зева) Господо, ви знате да сам због државничких обавеза веома заузет па бих вас молио да се у циљу даљег просперитета наше државне заједнице дотакнемо конкретних питања ваше данашње посете, а све у циљу билатералног разрешења конфликта.

Астерикс: Ау, ала сте ви начитани!

Тикомир: Јес', увек га он тако закукуљи да на крају увек заборавим зашто сам уопште дошао код њега, мада никад не заборави да ми тражи паре!

Ибрахим: Дакле, Тикомире, шта је то што си дошао да ме питаш?

Тикомир ( за себе) Добро ти знаш зашто сам ја дошао! ( Ибрахиму) Пресветли ефендија, има већ неко време како се у нашем селу дешавају чудне ствари ....

Ибрахим ( гледа у нокте) Конкретно, човече, конкретно. Само чињенице! Време је новац! Ах, ви неотесанци, кад развучете причу... Чињенице су ми потребне како бих адекватно продро у срж проблема и, уколико ми то многобројне обавезе допусте, на маргинама многобројних међудржавних сусрета, хендловао са вашом апликацијом ...

Велимир ( тихо) Мене боли глава...

Тикомир (већ љут) 'Оћеш конкретно, а! Враћај ми ћерку, лопужо! ( креће ка Ибрахиму који се сакрије иза стола) Сад ћу да те исечем на резанце, крвопијо!

Ибрахим: Молим, то је побуна! Зваћу органе реда да адекватно реагују и овог, овог .... терористу приведу лицу правде! Какав је то начин! Ја сам одговорно лице и на државној сам функцији па је и сваки напад на мене напад- на државу!

Астерикс ( покушава да смири Тикомира) Полако, Тикомире, полако ..... ( сети се) Немо', Тикомире, ти си родитељ!

Тикомир ( опуштен): Смирио сам се... Како да будем родитељ .... кад ми нема детета.... одвели су моју Милицу!

Ибрахим ( иза стола) Кога су одвели?

Астерикс: Ви не знате? Неко је украо његову ћерку. И не само њу, већ и све остале девојке из села...

Ибрахим: Нисам упознат са чињеничним стањем. Знате, криза је, па нам је и буџет скресан. Припадници моје тајне службе су послати на принудни одмор, а ја сам, ето, остао необавештен. Од службеника имам само Ашика, а и он ми је овамо послат као испомоћ из Министарства за смешно ходање!

Астерикс: Министарство за .... шта?

Велимир ( мало гласније) Мене боли глава.

Ибрахим: Ашиче, дођи овамо!

Ашик ( прилази у најсмешнијим могућим облицима кретања): Звали сте ме, преподобни мој Ибрахиме, драгуљу у султановој круни, звездо водиљо наше како унутрашње, тако и спољашње политике, фактору стабилности на овим просторима ....

Велимир ( још гласније) Мене боли глава.

Ибрахим ( уз осмех и лажну скромност): Добро је Ашиче, верни мој коалициони партнеру! Иди и донеси нам по филџан кахве, да утврдимо које су насушне потребе наших гласача!

Ашик одлази у свим могућим и немогућим позама.

Ибрахим: Ето, видите у каквим условима радим последњих дана. То од мене захтева увећан напор како бих адекватно одговорио на захтеве новог времена јер лидерство захтева и одговорност за ближњег свога ..

Тикомир: Опет он почиње са војим: „ Трла баба лан да јој прође дан“.

Астерикс. Молим вас, Ибрахим- пашо, да помогнете мојим пријатељима овде.

Ибрахим: У реду, спреман сам да вас саслушам. Почни, Тикомире!

Тикомир: Ето, пре неких недељу дана, таман што паде ноћ .....

Улази Ашик са послужавником  са кога пада и просипа се кафа. Покушава да послужи госте, што Тикомира разбесни.

Ибрахим: Лепо сам ти рекао, Ашиче, да кахву сипаш тек кад дођеш овде.

Ашик: Опрости, пресветли, ствар навике, из Министарства.

Астерикс ( загледа се у пароле): Опростите, пресветли пашо, али објасните ми ово: На једној пароли пише:“ Живео Ибрахим!“, а на другој:“ Доле Ибрахим!“ То значи да сте ви истовремено ....

Ибрахим: И за и против себе! Тако је! Видите, у питању су основе демократије: право да будеш за и право да будеш против!

Астерикс: Али, како је могуће да ви будете и за и против?

Ибрахим: Па, рекох вам, због штедње. Укинули су министарство за опозицију, па сад морам један дан да будем за себе, а други дан против! Хоћете ли да видите како изгледа опозициони митинг?

Ашик: Немојте, газда молим Вас, прошли пут кад сте разбијали демонстрације, разбили сте ми главу. Имате много тешку руку!

Астерикс: Хвала вам, али ми бисмо заиста пронашли те девојке.

Ибрахим: Још једном понављам, у светлу тренутне ситуације, нисам у могућности да вам пружим адекватну подршку и обезбедим потребне безбедносне снаге које би обезбедиле враћање припадница поносног шумадијског народа.

Велимир: Јао, људи, ја њега ништа не разумем! Заболела ме је глава од толике празне приче!

Тикомир ( зачуђено): Вељо, сине, па ти говориш!?!

Велимир: До сада сам ћутао и чекао да решите ствар, а сада преузимам ствар у своје своје руке. Ти, поломљени, узимај те тарабе и полази испред мене. А, ти ( окреће се Ибрахиму), ти што закукуљиш па одмомуљиш, долази овамо да нас водиш код девојака!

Ибрахим: Али, кажем вам да девојке нисам видео још од прошлих локалних избора. А и онда су ми их потурили у чадор, нисам их ни пипнуо, мандата ми!

Тикомир ( хвата га за уво) Полази, сад ћеш да нам платиш за све!

Мрак.

Четврта појава.

Пећина код баба Јаге. То је шверцерски брлог у коме на све стране висе разни предмети: флаше вина, гардероба, месо. На офингерима лажни Версаћи, Долче, кочићи за парадајз ... Баба Јага је вођа те дружине, административац, скоро па директор предузећа.

Глас 1: Отвори се, сармице! Отвори се, Сурдулице! Отвори се супице! Отвори се, проклета пећино! Отвори се, дабогда се никад не отворила!

Глас 2: Али, баба! Како ћемо сад ући? Проклела си је!

Баба Јага искаче на сцену. Отреса прашину са себе.

Баба Јага: Последњи пут да користим ово електронско закључавање! Увек заборавим шифру! Лакше је било са оним катанцима. Трећи пут ускачем кроз прозор.

Нина Нинџа ( ускаче за баба Јагом): Али, баба! Колико сам ти пута рекла да нема потребе за закључавањем! Ми смо сада регистрована фирма!  Увоз- извоз и све те ствари.

Баба Јага: А шта ако нас покраду лопови?

Нина Нинџа: Па од нас, баба, нема већих лопова одавде до .... Мешева!

Баба Јага: Црнка, смотај тај језик да те не бих претворила у гаврана!

Нина Нинџа: Али, баба!

У том тренутку на сцену ступају Обеликс, Љутимир и Слухомир.

Обеликс: Јао, момци, па то су Алибаба и четрдесет хајдука! ( прилази баба Јаги и Нини)

Баба Јага: Какав бре, Али- баба! Ко сте ви и како сте ушли?

Обеликс ( вади фотографију) Ја сам ваш велики обожавалац! Сакупљам све ваше сличице. Мооолим вас, потпишите ми се овде! А где су вам четрдесет разбојника? Отишли у набавку, а?

Баба Јага ( загледа фотографију) Каквих, бре четрдесет разбојника!?! И за ову једну  једва паре саставим! Знаш ли ти колико кошта пензионо, социјално, слободни дани ...

Нина Нинџа: Ја никад не добијам слободан дан!

Баба Јага: Никад га и нећеш добити кад толико причаш! Чекај, бре, дебели, па ово нисам ја! Овај има бркове! И чалму! Ово је неки Турчин, бре! На!

Обеликс узима фотографију и загледа прво њу, па онда бабу и ишчуђава се.

Баба Јага: О, Љутимире, откуд ти? Нисам знала да смо колеге по занату. Улазиш крадом, а?

Љутимир ( упола гласа) Ма, не, што крадом? Врата била откључана, па рекосмо да навратимо...

Баба Јага: Која врата?

Љутимир ( слободније) Па, ова мала, позади. Била отшкринута и ми ушли... Звали смо те, мајке ми!

Баба Јага се окрене и припрети Нини прстом: А, ми кроз прозор, а?

Нина Нинџа: Али, баба!

Баба Јага: А ко вам је овај дебели?

Слухомир: То је велики галски јунак Обеликс и дошао нам је помоћи да повратимо наше девојке.

Баба Јага: Да је велики, велики је! Еј, бре, бежи од тих ораха, изелицо! Врат сам могла да сломим док сам их брала! То кошта, еј!

Обеликс се склања, али одмах навали да претура по нечем другом. Надаље је њиме забављена Нина Нинџа.

Баба Јага: Какве девојке помињеш, Љутимире? Ти си жењен човек, како те није срамота!

Љутимир: Ма нисам у питању ја! Очију ми! Неки ђаво дође ноћу и фииик- нестане девојка! Тако исто и моја Лепосава нестала. Па, ето ја дошао ....

Баба Јага: Да видиш да није код мене. Еј, бре Шумадинци, па кад ћете једном да научите да није свака баба вештица.

Љутимир: Ма какви, нисмо ми то мислили. Ја рек'о да обиђем онако, реда ради ....

Баба Јага: Аха, и успут да видиш како ти напредују кочеви за парадајз! Јели бре, кад ћеш да их носиш одавде, само сакупљају прашину?

Љутимир: Али, шта ће мени толики кочеви?

Баба Јага: Откуд ја знам, продај их Турцима. Њима увек мањка кочева за непослушне. Ево, пре неки дан Беше овде Ибрахим и купио 200 комада, каже, иду избори, па ће да натакне на колац све оне што су гласали против њега ....

Љутимир ( пипа се за тур) Добро да си ми рекла, да знам за кога ћу да гласам ....

Слухомир:Прекините са разговорима празним, ја о кочевима не желим да булазним. Бакице, чуо сам да си раније имала посла са младим девојкама. Да ти се није, бакице поткрала случајно нека и синоћ, нека по имену Милица, а?

Баба Јага: Мали, пази на језик!

Слухомир: Не плашим те се, бакице! Мене љубав штити од сваке опасности! ( подиже гитару)

Баба Јага: А, рецимо да те ја претворим у .... зеца?

Слухомир ( нагло): Јао, види што је лепа гардероба. Италијанска, јел'да? Види се штеп, оригинал!

Баба Јага: Јесте, мали, то ти је ориђинал Долче Џабана! Баш ти стоји... неумерено!

Слухомир ( загледа): Нешто се чудно пише Италија: Маде ин Цхина!

Баба Јага: То ти је град у Италији! Слушај, мали, узимаш ли ти то или не? Немам времена за губљење!

Слухомир: Узимам, колико?

Баба Јага: 3 дуката!

Слухомир: Много је! Два!

Баба Јага: 6!

Слухомир: 4!

Баба Јага:5!

Слухомир:6!

Баба Јага: 2!

Слухомир: Три! Продато! ( окреће се дружини) Ала сам погодио цену! ( гледа у новчаник) Имам само пет дуката.

Баба Јага: А ја немам ситно! Узми још нешто за два дуката!

Слухомир: Шта да узмем, шта да узмем ....?

Нина Нинџа: Узми један колац.

Слухомир: Шта ће ми колац, могу га набавити у свакој шуми.

Нина Нинџа: Али не овако леп и обрађен. На њему можеш да одмориш или да њиме чачкаш уши..

Слухомир: Добро, хајде узимам ...

Обеликс ( носи венац белог лука): Видите шта сам нашао, бели лук. Подсећа ме на моју Галију.

Баба Јага: Ево, за госта поклањам и венац белог лука, па нек иде живот!

Обеликс: Хвала, Али- баба! Баш сте ви нека фина госпођа. Није ми јасно зашто вас ови Шумци ....

Слухомир: Шумадинци, молим!

Обеликс: ... Шумадинци зову вештицом!

Љутимир и Слухомир: Није баба, није озбиљно, шали се он....!

Баба Јага: Јао, шта ћу сада да вам радим! Нинџа, метлу! Кад вам требам, онда:“ Бакице, мила, помози!“ Исправљам шепаве, уклаљам девојкама  брчиће, гледам младожење кроз вепров нос ....

Обеликс: Вепрић?

Баба Јага: Не прекидај! Спајам неспојене! Набављам вам љубавне напитке, подижем занемоћале! И, где је ту захвалност? Кад вам не фали ништа, онда је Јага вештица, лопов ....! Незахвалници! Да вам није мене, још бисте се за помоћ молили дрвећу у шуми! 

Нина Нинџа: Изволи бакице! Чаробни штапић?

Баба Јага: Не! За ове замлате довољна је и метла!

Нина Нинџа: Али, баба!

Обеликс. Јао, што споменусте вепрића! Ммммм! Што ја волим веприће!

Баба Јага: Е, кад их волиш.... Нинџа!

Нина Нинџа: Изволи, бакице! ( пружа јој штапић)

Баба Јага: Гроктав и чио, вепрић ми био!

Обеликс пада на све четири и постаје вепрић.

Љутимир: Е, па сад ми идемо! И немој да се љутиш! А ја ћу већ послати неког да узме те кочеве! Хе, хе, а за девојке, не брини! Знамо да ти ниси отела девојке, далеко било! 'Ајд, здраво!

Слухомир: Извини, бакице, мало сам се занео! А, јел' би могла да ми направиш мелем за гласне жице, нешто ме гребу ...?

Баба Јага: Марш, бре ..кхм.... дођи следеће недеље и понеси пет дуката!

Нина Нинџа: Али, баба!

Баба Јага: Па шта, бизнис је бизнис!

Слухомир ( извирује иза завесе): Гиц, гиц! Обеликсе! Гиц, гиц!

Обеликс се огласи и на све четири изађе са сцене.

Појава пета. Последња.

На сцени се сусрећу сви наши јунаци.

Тикомир: И, нема је нигде! Џабе идосмо до Ибрахима.

Астерикс: Али, са друге стране има ту и добрих вести. Знамо бар да Милица није тамо.

Тикомир: Ви Гали сте баш чудан народ. У свему гледате добру страну. А ми Шумадинци највише волимо да плачемо и да жалимо за просутим млеком.

Астерикс: А да ли ћете ослободити Ибрахима и његовог момка?

Тикомир: Ма хоћемо, само мало тврдимо пазар! Да види мало како је ван фотеље, у бази.

Са друге стране улазе Љутимир и његова екипа.

Љутимир: Јел'нас прати?

Слухимир: Не видим је више. Мислим да смо јој утекли. Гиц, гиц! ( уводи Обеликса) Тешко је данас бити херој. Шта све човек мора да трпи!

Астерикс ( притрчи Обеликсу): Верни друже мој! Ох, како је горка судбина твоја! Широм света у све његове кутове бацао нас је судбине ветар, а ти данас дочека да живот наставиш као- ВЕПАР! ( почиње да се смеје) Ха,ха,ха,... што си тражио, то си и добио! Хахахахаха, тако ми Идефикса, хахахахаха, каква иронија судбине- највећи ждерач постао ручак! Хахахааххахахаха!

Обеликс: Грок, грок!

Тикомир: Кад смо већ код ручка, да се прихватимо оног вепрића од јутрос! Селимире, дајдер то веприче да га поједемо! После ћемо да тражимо девојке!

Селимир: Ете, Тикомире, да ти представим моје пријатеље .... Ово су Верификаторијанци, М'залкуим и М'калзуим! Они су пали са оног камена горе ( сви отпрате, сем Тикомира), оног лево, не тог, оног трећег!

Тикомир: Ти си, Селимире, одлепио скроз! Теби је она ракија мозак нагризла. Какви, бре, Верифакатр .... ђаво их однео! Види какви су зелени. Да ниси ово у мочвари наш'о?

М'залкуим: М..и.. В..е..р..и..ф...и...к...а...т...о...р..и..ј..а..н..ц...и

М'калзуим: М...и... д..о...л...а...з...и...л...а..у...м...и...р...у

Тикомир: Јао, бре, шта смо ми Шумадинци- лепак за лудаке, па се сви овде нацртасте! Добро, седите тамо. Селимире, дај то печење!

Селимир: Па... ете....

Тикомир ( нестрпљиво): Селимире?

Селимир: Па појели Верификаторијанци. Далек су пут прешли ....

Љутимир: И шта сад ми да једемо? ( погледа у Обеликса) А да кврцнемо овог? Он му сад дође вепар, јел'да?

Обеликс се тргне и откаска иза групе.

Тикомир: Шалили смо се, Астериксе. Нећемо ми њега ..... много је мастан, хе, хе, хе!

Утом се чује нека трка. На сцену истрче везане девојке. Сви притрче да их одвезују.

Милица: И тако, ви овде славите, а ми чамимо и чекамо да нас ослободите!

Тикомир: Али ћеро!

Милица: Ћути ту, највише се хвалиш, а нема те нигде!

Слухомир: Милице, небеска вило, теби у част ....

Милица: Мени у част, сад ћеш да се склониш тамо у ћошак и да ћутиш, иначе....! (Слухомир се повлачи)

Љутимир: Лепосава, сине, ево ти секирче, идемо ми.... ! Има код куће једно 15 метара дрва, треба то неко да прекрати!

Лепосава: А оно камење из потока?

Љутимир: Немој, сине, то је тешко! Ти си женско, да се не покилавиш! То ћеш сутра! ( излазе)

Астерикс: Господо, мислим да је најпаметније да нам мамзел Милица открије тајну: ко их је отео и где их је држао?

Милица: Мало сам вам ту ја од помоћи; био је мркли мрак, нека пећина, шта ли, али ... глас ми је био познат, звучао је као....

Тикомир: Кажи ко је да му Тикомир пресуди!

Милица: Глас му је био исти као у .....

Спасоје ( из оff-a): Коме ћеш ти да пресудиш? Зар ти не знаш да сам ја .... ( излази)

Тикомир: Спасоје!

Сви: ВАМПИР!

Спасоје: Тако је, вампир! Шта се чудите, као да ме први пут видите?

Селимир: Па, у таквом издању те и видимо први пут!

Тикомир: Па, шта ти је све ово требало, црни Спасоје?

Спасоје: Самоћа, Тикомире, самоћа ме изједала! По цео дан спавам, а ноћу самујем у пећини!

Тикомир: Па си наше девојке нашао за забаву! 

Астерикс: Месје Спасоје, ви сте ми послали ону поруку, тражећи помоћ, а сада- ви сте отмичар!

Спасоје: Па, кад сам слао поруку, нисам био вампир!

Астерикс: А, шта је то вампир?

Тикомир: Вампир је зло, лопов и отмичар! Али, сад ћемо то да средимо! О, Вељо, о Велимире!

Веља прилази и замахује чекићем. Селимир га једном руком одбацује далеко од себе. Веља плаче!

Тикомир (плаче од беса): Ти .... ти... разбојниче! Сад ћеш да ми платиш! И за Милицу и за онај кукуруз што су ми твоје краве појеле, а ти се правио луд!

Тикомир се залети ка Спасоју, али одустане на пола пута.

Тикомир: Чек, чек, ипак сам ја родитељ! О, Астериксе, могао би и ти мало да помогнеш! Ви се Гали много хвалите...

Астерикс:  Дозволите! ( склања Тикомира) Били ви, Спасоје, вампир или не, ми морамо сада да разговарамо и да разрешимо ...

Спасоје: Слушај, малиша, немам времена за тебе! Дошао сам по девојке и нико ме неће зауставити!

Астерикс такође претрпи пораз. Спасоје креће ка Милици.

Милица ( завапи): Па, добро, бре, има ли овде неког да ми помогне? Или да се предам овом крвопији? Слухомире, драги мој, помози! ( Слухомир се дури)

У том тренутку на сцену закаса Обеликс- вепар који се уплете Спасоју у ноге.

Спасоје: Шта бре овде оволико смрди? Какав је ово риђокоси вепар? И шта му је ово око врата?

Ааааргх! Па то је лук, бели лук! Бежи, бре, одатле!

Спасоје се заплете у Обеликса и игром случаја налети на Слухомиров колац! Мрак. Светло. На сцени су победници који славе Слухомира.

Тикомир: Слухомире, сине, да ти пружим руку и предам Милицу за жену! Заслужио си својом храброшћу да ми будеш зет!

Слухомир: Хвала ти, Тикомире, али ја бирам – музику! А Милицу да даш Велимиру- он ју је више заслужио него ја, а ја ћу са Астериксом и Обеликсом- у Париз! Хоћу да свирам и да обрадујем људе! ( Пева „ All we need is love“ , The Beatles)

Астерикс: Ох, не, још један Тамбурикс! Идемо, друже, далек је пут пред нама! Хајде, Обеликсе! Гиц, гиц! Колико ће ово још да траје, Тикомире?

Тикомир: Баба Јага је рекла бар још десет дана! А онда ће бити као пре!

Астерикс: Тога се и плашим! Хајде здраво, драго ми је да смо се упознали! ( излази)

Теткица Дивна: А, куд си пошао, Цветковићу? Опет глуматате, а! Јесам ли вам сто пута рекла да нећу овде да вас видим. Култура, а! Каква ваша црна култура! Па, јел' се то маже на хлеб! Не маже се! Значи, од тога не може да се живи! Види, види, Шукић! Еее, црни Шукићу! Тако леп момак, а глумац! Шта ћесад твоја мајка да каже у продавници? Срам те било! Хајде, купите се и кући! Нећу ништа више да чујем! А, ви! ( окреће се публици) Ви, ви! Ви у мраку! Јел' знате ви да ова деца шест месеци вежбају ово? А ви само седите. Еј, бре, не једу и не спавају због ове представе! Хајде, устајте на ноге лагане, и аплауз! Ал'да траје бар пет минута. Хајде, штопујем вам време. Сад!

КРАЈ