SVE JE U DETALJIMA

Samo što sam seo na terasu da sklopljenih očiju provarim svoj obrok, kad se moja bolja polovina poput duha nađe preda mnom. Isturila je svoju nogu i pokazivala mi nešto nožnim prstima.

-          A, šta kažeš na ovo?

-          Ne znam, ženo, nisam ja uprljao, majke mi! Mislim da je ovo trag čokolade, a ti znaš da sam ja na dijeti.

-          Ma, ostavi te pločice, oribaćeš ih posle. Kaži dragička!

-          Koliko će to da me košta?

-          Kupila sam novu torbu!

I stvarno, metar dalje od vrha njene noge stajala je nova torba, na mestu gde obično i treba da stoje torbe. Da mi nije napomenula, stvarno je nikad ne bih primetio.

-          Baš je lepa. Slaže ti se uz … Počeh da gledam uz šta bi se mogla složiti roze torba. Uši?

-          Ti si osetljiv na detalje kao daljinski na EI Niš televizorima. Povedi računa nekad da me pohvališ zbog nečeg novog što si saznao o meni.

-          Hoću, dušo, sigurno.

-          Znam, to uvek kažeš. I čemu ti služe oči, pitam se?

-          Služe da optičari zarađuju novac na njima. Eto,treba da promenim dioptriju na naočarima.

-          Bože, koliko samo novca nam odlazi na te naočare!

-          Poslednje sam kupio pre petnaest godina.

-          Izvini, žurim! – bilo je poslednje što sam čuo od nje.

Naravno da i dalje nisam obraćao pažnju na detalje. Tako sam, kada mi je, nekoliko nedelja kasnije, pokazala svoje nove minđuše, opipao njene žlezde na vratu, a novu frizuru sam joj upropastio vezujući joj krompir oko glave jer sam od njenog silnog dodirivanja po glavi pomislio da joj se vratila migrena. Šteta, krompir je bio ivanjički, vrlo kvalitetan.

Nije to bila samo moja krivica. Moram napomenuti, moja bolja polovina me je često hvatala nespremnog.

Dok sam jedno veče rešavao zagonetku računa, zaletela se ka meni sa ispruženom rukom. Namah su mi se brojevi pomutili u glavi, jer sam već video novi prsten u kolekciji.

-          Vidi, vidi, kako je sjajan! – kliktala je moja žena.

Trenutno sam obnevideo od straha. U glavi su mi se ređale slike majstora koji seku vodu, struju i internet. A sve zbog komada zlata na prstu. Propeo sam se na prste kako bih video novi predmet obožavanja. No, i ona je podigla ruku. Pravo pod nos.

-          Pogledaj, novi lak za nokte. Slaže mi se sa maskarom.

Meni se noge odsekoše od sreće i ja padoh u fotelju. Moja žena me pogleda prekorno.

-          Opet ništa ne primećuješ! Sve moje drugarice imaju tako pažljive muškarce. Jedino meni je zapao kamen neosetljivi.

Čvrsto sam obećao da ću promeniti svoj odnos prema detaljima u ženinoj pojavi. Vežbao sam ispred ogledala, pratio kolumne, zagledao je svaki put kada bi se vratila kući. Rezultat je bio katastrofalan.

-          Baš ti je lepo ispala zadnjica na farmerkama. – usudio sam jednog dana da joj se obratim.

-          Znala sam, znala sam da me je prevarila da su mi savršene! – zajecala je na sredini sobe vrteći se u krug kao pas za svojm repom. – Idiote jedan, misliš da ja ne znam kolika mi je zadnjica! – to je bilo upućeno meni.

Shvatio sam da je bolje da ćutim i da se potrudim bolje. Počeo sam da proučavam njene drugarice jer mi je bilo lakše da grešim na tuđim ženama nego na svojoj. Uz sebe sam nosio notes i počeo da zapisujem detalje koji su mi se učinili interesantnim.

Svake nedelje moja polovina organizovala je trač – klub sa svojim drugaricama. Sedele bi u dnevnoj sobi i okretale šolje kafe, tumačeći otiske. Sačekao sam pogodan trenutak i ušao u zabranjenu zonu.

-          Dobar dan, moje dame, kako ste? Draga moja Marija, taj novi broš ti je fantastičan! Tako se dobro slaže sa tvojom torbom.

-          Oh, hvala ti! – pocrvene Marija. – Baš mi to i moj muž …

-          A tek ta torba, pravi je hit! Odlično se uklapa uz sve, a naročito uz boju onog BMW-a.

-          Kog BMW-a? – ušeprtlja se Marija.

-          Pa onog kojim te je tvoj novi ljubavnik dovezao do motela „ Evropa“.

-          Ha-ha-ha, a šta si ti tražio tamo, da te neko pita? – prostreli me žena pogledom, dok je Marija sasula čašu vode u sebe, boreći se da ostane pri svesti.

-          Čekao sam Ljiljanu da izađe iz motela sa Marijinim Đoletom!

-          Šta-a-a! – Marija sasu još jednu čašu vode u sebe.

-          Molim te, to nije istina! – zavapi Ljiljana, crvena kao bulka.

-          Kako nije, molim te? Pa tamo ste otišli pošto ti je u butiku kupio te nove crvene čizmice koje ti se savršeno slažu sa čipkanim vešom! – sav ponosan sam čitao iz svog notesa sve moguće detalje iz njihovih života.

U tom trenutku moja polovina uze kristalnu činiju i veoma preciznim udarcem promaši moju glavu i sruši sliku na zidu. Srećom, grickalice su već bile pojedene pa i nije bila učinjena neka velika šteta. Na kraju krajeva, i to što Marija i Ljiljana više nisu dolazile kod nas nije bila velika šteta. Mnogo je bilo detalja u njihovim životima, ko će sve to popamtiti i zapisati.