ПАТУЉАК-ДЕЗЕРТЕР

     -Бато, је ли данас понедељак?, пита ме сестра док рукама уобличава колач од блата. – Није, данас је среда, одговарам механички, очију упртих негде изнад њене главе ка улици која протиче уврх дворишта. – А, среда долази пре или после понедељка?, пита опет она, додајући на колач прстохват песка као што би наша мајка стављала ванилиног шећера. – Среда долази после понедељка, одговарам ја и даље равнодушно, не скрећући поглед са улице.

     Моја сестра има тек четири године, и њој дани не значе ништа, осим што поседују неку чаробну моћ да се нешто битно деси одређеног дана. А понедељак је битан јер се тог дана тата појављује на капији носећи у рукама пуну кесу разних ствари купљених у јединој робној кући нашега малога града, кесу, коју ће мајка вешто сакрити од наших очију и равномерно нас награђивати из ње тако да потраје до следећег татиног понедељка. А мој тата је новац из своје плаве коверте вадио на сто у нашој малој кухињи и он и мама су дуго одвајали похабане и нове новчанице са једне на другу гомилу, као да покушавају да неким триком повећају њихов број. Ех, да је мој тата доносио кући новац у црвеној коверти као Микијев тата Драгутин, директор фабрике, било би ту свега и свачега, а и играчке не би изостале. Драгутин је из свог зеленог аутомобила, којим би га возач довезао испред куће, износио толико кеса да би се и ја понекад збунио бројећи, иако сам завршавао други разред и знао да сабирам до сто.

     Колико пута би мама ноћу, мислећи да сестра и ја спавамо у нашој половини собе преграђеној ормаром, тихим гласом понављала тати да јој је доста живота у овој касаби и да је време да се крене даље јер, како их је лоша судбина донела, тако ће их и нека боља однети. Татин дубок глас је, иако затомњен, бубњао собом понављајући увек исту причу како неће довека бити пакер на траци и да је већ послао писма у неколико градова, интересујући се за посао. Све то се увек завршавало татиним коментаром да, једноставно, нису имали среће. И, заиста, почео сам веровати да су моји родитељи најнесрећнији пар у нашој улици, ако не и све до фонтане у центру града.

       Мој велики тата био је професор енглеског језика у земљи где се у школама учио руски језик, а мама је свој клавирски солфеђо увежбавала на радној плочи у кухињском делу. Заједно су са својом децом кренули из великог града за обећањем да ће тата добити посао у школи, а ускоро и мама, само „док колеге не оду у пензију“. Тај се одлазак одужио па сам и ја пошао у школу, а тата и мама нису добили посао. Онда је чика Драгутин понудио тати посао пакера у фабрици коју је он водио, саветујући га да је боље било какав, него никакав посао.. И тата је пристао, јер мој тата је био миран и тих човек који је слушао савете. Моја мама је неколико пута годишње позивана у Дом културе где је на старом, прашњавом и ко зна кад последњи пут наштимованом пијанину, одузетом за потребе нове власти од неког предратног апотекара, показивала уваженим гостима из престонице да и у нашем малом граду живи култура. Пијанино је испуштао звуке као да се растаје са душом, а атмосферу је употпуњавало више или мање гласно зевање уважених гостију који су једва чекали да се, после културног уздизања, преселе код Милете Ерцова на врућу јагњетину и хладан шприцер. Мама би после тих вечери долазила кући у дугој црној концертној хаљини и заривала своју лепу малу главу у шаке проклињући и себе и те задригле орангутане, како би их називала.

       Овај понедељак, и татину плату, нисмо очекивали само ми. Још више је то очекивала и показивала тета Миланка, наша газдарица. Како сам мрзео да јој кажем то „ тета“, али је мама говорила да је то одраз наше културе и да је потребно да ми, као млађи, њој говоримо то „ тета“. Миланка је била крупна, скоро као мој тата, жена која је живела сама са својим ситним, скоро прозирним, сином Војиславом, Војчетом, у огромној, на спрат, започетој, а никада довршеној, ружној кући у исто тако ружној улици. Нас станаре је држала „да јој праве друштво“ док јој је Станко, њен муж, био „ тамо негде у Швапској“, на привременом раду. Та привременост временом је постала трајност, и већ су беспослене жене, наслоњене на ограде говоркале да је Станко тамо нашао другу, старију Немицу, којом се оженио. А Станко је кући долазио ретко, само око Нове године или Ускрса који су они славили, а он користио да се довезе у великом као лађа ауту, већем и од директорског Драгутиновог. Тада би Војчета ставио на предње седиште и до бесомучности окретао кругове, док је он цичао задовољно, по нашој највећој, а уједно и главној улици. Вечери је проводио по кафанама, плаћајући пића непознатим гребаторима и локалним пијанцима, који су за ту цену слушали Станкову причу о том уређеном и далеком свету у коме се цени арбајт, и у коме је и он нашао мало и безначајно, али у његовим причама, заслужно место. Код куће је Миланку редовно тукао и опомињао „да му чува поштење док он тамо грбави кичму“. Сестра и ја смо све то слушали из прикрајка наше половине спаваће собе јер, мама је опомињала, у те дане не би требало да будемо у дворишту, како би ОНИ имали свој мир. Када би се сва та прича о Станковом привременом повратку кући завршила, и он одјурио својој фабрици у Немачку у својем лађа-ауту, вратило би се и оно пређашње стање у наше животе. Миланка би заузела своје место у углу балконских врата, одакле је, као какав паук, помно пратила шта се дешава у комшилуку, вечито спремна да одреагује на сваки узнемиравајући покрет, а Војче је, тај мали бледи паук испод камена, седео на другом степенику и представљао мамину верну и врло гласну, извидницу.

       Наравно, највише смо пута у мрежу били ухваћени сестра и ја. Сваки наш јачи узвик, неконтролисани смех или било која дечија лудорија биле су повод  да се тета Миланка откине од свог положаја и сјури низ степенице у својој кућној хаљини и бучним, дрвеним кломапама, дару њеног вољеног Станка. И док је вредни Војче препричавао и додавао још неки грех на наш рачун, тета Миланка би мене и сестру већ грабила под мишице и попут Пере, нашег градског милиционера, спроводила, без куцања, у наш стан. Мама је тамо стајала и главе подигнуте како би јој видела лице, слушала оптужбе, клетве и претње које су се увек завршавале поуком да би нас она „ преко колена и све по табанима, па да им те лудорије не падну на памет више“. – Ја не тучем своју децу, храбро би мама прекидала газдаричин бес, преузимајући нас од ње и гурајући нас назад, у сигурност. – Да их тучеш, били би ти бољи, зафрктала би Миланка и откломпарала наза у центар своје мреже.

Нарочито је била поносна на свој врт, и спремна да због њега пусти крв неком дрзнику који би се усудио да га, било како обешчасти. Тај њен понос био је у ствари без икаквог плана и реда засађена ледина у вечитој полутами између две суседске куће. Кроз њега је, секући га на два неједнака дела пролазила бетонска стаза која је водила, одозго, од капије са улице. Једна кајсија, јалова и смежурана, глумила је тужну врбу. Бокори разног цвећа, у мучној борби да се одрже у животу у том вечитом полумраку, окруживали су то болесно дрво. Узалудни су били покушаји да се засади и одржи парковска трава јер је, са сваком кишом или заливањем, из земље извирао шут и комади керамике, заостали после грађења куће, тако да је читав тај простор више личио на археолошко налазиште, него на део природе. Све је то био само параван, позорница за четири гипсана патуљка –баштована, још један поклон привременог Станка. Они су извиривали из свог жућкастог окружења, као какви стражари, продужене руке своје власнице, најмљени да бране тај комад земље. -  Немци, говорила је са мржњом моја сестра, под утиском филмова којес мо гледали. Био је међу њима један најмлађи, једини ћосав, који је нервирао Миланку. Био је то некакав несташко, који није желео да поступа по наређењу. Стално се превртао, кривио и поред упорних настојања да га подупру, подглаве, споје, са њему унапред одређеним, местом. Тако је и изгубио своју гипсану мотику, па је сада, међу тим маленим СС-овцима, био једини дезертер, неборац. Миланка је изгубила интересовање за њега па је сада, накривљен, избацио своју ћосаву главицу на стазу, делимично је препречујући и приморавајући нас да је прескачемо. Нама је било строго забрањено мување око тог простора и, морам рећи, да смо се ми тога придржавали.

Управо, када сам са сестром кренуо ка кући, зачуо се,горе, на улици, звук корака. Обоје смо застали и погледали. На капији се појавила очева фигура. Спретно је и бешумно отворио капију, мада за тим није било потребе јер је тета Миланка уочила његов долазак и већ клопарала кроз стан приближавајући се улазним вратима. Тата је био због нечега узбуђен и, рекао бих весео, мада сам га ретко виђао веселог, па не могу тврдити да је то и био. Лагано се спуштао низ стазу, постајући у нашим очима све крупнији. По навици је, и не гледајући, прескочио ћосавог дезертера-патуљка и ширећи руке кренуо да нас загрли, кад нас је, све троје, пресекао тета Миланкин алт – А, ви још не платисте кирију за прошли месец? Тата застаде, усправи се и рече гласом пуним извињења – Плата ће мало каснити, а са њом и ваша кирија. Али, не брините, бићете сигурно исплаћени. – Не бринем ја, глас се повиси за један степен, већ бисте ви требало да се забринете јер сам већ почела да добијам понуде за ваш стан. И можда већ неку и прихватим. – Н брините се, новац ћу обезбедити колико за сутра, тата нас просто увуче у ходник и наслони се на врата, својим широким плећима бранећи нас од  погледа газдарице. – Ух, добро је, стара вештица није успела да нас претвори у жапце, прошапута он, док смо се сестра и ја штипали како се не би гласно насмејали.

        Касније, после ручка, тата нас све окупи око стола. Држао је обе руке у џеповима, благо се њишући. – Драги моји, морам вам рећи нешто важно. Чуо се само механички звук покретања казаљке часовника на зиду. Дошао сам у посед драгоценог парчета папира, до каквог се у данашње време не може лако доћи. Он озвуче једну руку из џепа и спусти је на сто. Нас троје несвесно погледом фиксирасмо његову руку. – А, сада, рече он мало гласније и свечаније, представљам вам и ту, другом руком, направи мађионичарски покрет којим нам, на тренутак, скрену пажњу, -ово! На столу, пред нашим поново повраћеним погледима стајале су, помало згужване, две карте за циркус!!! Мама се насмеја ситно, јетко, као када је желела да тати скрене пажњу да је претерао, а сестра и ја за тренутак само се згледасмо, а онда почесмо да се смејемо и да се, већ, свађамо ко ће седети на месту број 21, а ко на месту 22. – Па, ето, поче, као да се правда, тата, Драгутин ми је дао ове две карте, он је спречен, па сам мислио да Смиља причува децу, а да ти и ја ... окрете се он мајци као да је моли да му опрости. – Дао ти је карте за циркус, а плату ти није дао, поче мама оштро, а тата брзо покупи оне две карте и гурну их назад у џеп, као кривац. – Мислио сам, да изађемо, нас двоје, одавно нисмо ... поче тата, али глас му се се изгуби у неразумљивом мрмљању и он се окрену заинтересован изненада проучавањем распореда шара на нашој завеси.

            -  Ја бих волео да идем у циркус са тобом, огласих се ја и сам изненађен својом смелошћу да се укључим у ту напету ситуацију. Данима већ прашњавим улицама нашег града крстарио је олупани и исто тако прашњави ауто док се са лименог звучника, „трубе“ како смо га звали, чула нека весела музика, а наснимљен глас непрекидно понављао како је само у наш град, на својој светској турнеји сврати чувени италијански „ Медрано“, сам својим артистима, илузионистима и кротитељима животиња. Ми смо сачекивали у улицама тај ауто и изнова слушали глас са траке, покушавајући да запамтимо те стране и пуне магије речи.

Тата се нагло окрете, скрену погледом са маме на мене и пљесну рукама као мало дете. – Онда смо се договорили, нас двојица идемо у циркус!

          После тога све се завртело као карусел. И рибање мокрим пешкиром, и навлачење плавих свечаних панталона у комбинацији са белом кошуљицом и прслуком неодређене боје, првенцом ручног рада моје мајке на који је била посебно поносна, па и ципеле баканџе, купљене за јесен, те стога мало веће и празнине попуњене новинама, све сам то стоички поднео. Циркус ми је у глави сјао хиљадама трептавих сијалица, вртећи се у круг око моје главе. Није мала ствар. Сутра ћу у друштву бити једини који је прешао границу између обичног, прашњавог света и света магије.

           Никад до тада нисам корачао поносније до тате него тада. Ишли смо средином улице, као Текс и Кит Вилер, а иза завеса су преплашени становници нашег преријског града посматрали нас двојицу ренџера који ће се храбро супротставити силесији чудовишних наказа које су ујахале у наш град предвођене Мефистом, тим злим циркуским мађионичарем. У џепу сам миловао своју карту, плашећи се да на њу прислоним своју знојну руку како се не би скинуло неко слово или број, веома битно за улазак у циркуску шатру.

           Циркус се налазио на једној ледини, тик уз простор сточне пијаце, на којој су сељаци са околних брегова, трипут годишње покушали да продају своје ситне краве или тврдоглаве главате овнове од који су грађани бежали због њихових огромних рогова или смрада, свеједно. И пре него што смо га угледали из великих топола које су расле шумећи над ишчезлим потоком, чули смо рику звери и жамор окупљеног света. Несвесно убрзах. – Полако, има времена, дохвати ме отац за раме. – Ех, лако је то теби рећи, мислио сам ја док сам каскао поред њега. Ти си досад десетак пута гледао циркус, чак и на мору кад си био, а ја ни море, а камоли циркус, нисам у животу видео. И не само ја, него ни већина ових наших суграђана који се тискају око шатре или кавеза, у животу су само слушали или читали о циркусу. Извијали су своје вратове и сударали главама у безуспешним покушајима да провире у мрашну унутрашњост шатре и бесплатно, како су и навикли у својим синдикалним навикама, виде чега то има унутра.

        Тата и ја почесмо да се пробијамо кроз гомилу. Прво тихо, а онда све гласније и сигурније, у инат овим знојавим, у пластичне кошуље обученим комшијама, колегама и осталим згубиданима, тата је објављивао да имамо карте.  И држао ме чврсто уз себе, да ме та светина не одвуче од њега, од циркуса. Направи се шпалир. Тата и ја, два ренџера, наступамо храбро, испред свих тих ознојених и збијених тела. Право према Мефистовим устима, која прете да нас прогутају у свој мрак. Закочих нагло, а веза између тате и мене пуче. Остаде ми рука у ваздуху, трагајући за очевом. Друга је и даље, у џепу, штитила улазницу. Он се и не осврну, занет музиком и програмом који је читао са плаката прикаченог на зид шатре. А, затим, и не гледајући, ухвати снажно моју руку, и привуче ме себи.

       Нисам ни био свестан када сам пружио своју карту на преглед, а већ сам се нашао у утроби шатре. Запахну ме влажан и лепљив мирис свеже пиљевине којом је био застрт повелики круг на средини. Око њега у четири реда биле су поређане, као у гладијаторској  арени, дрвене клупе, које су лагано попуњавали гледаоци, привикавајући се на тмину. Видех и директора своје школе, великог и гласног, како са цигаретом у руци, објашњава неки окупљеним знатижељницима конструкцију шатре, као да ју је он лично пројектовао и извео. Провукох се поред њега, трудећи се да будем мањи од маковог зрна, како нас је у школи стално подсећао да се треба владати. Дођосмо до својих места, тик поред  једног од четири стуба. Осећао сам се као део представе јер сам, готово нестварно, руком могао дотакнути сваког од учесника.

         А навирали су иза завесе у таласима. Жонглери, гутачи ватре, кротитељи лавова, слонова, миијатурних паса и огромних белих коња. Оркестар раштимованих инструмената, над којим би се моја мама згрозила, својом буком је још више подизао температуру у шатри. Из мрака су се чули аплаузи, уздаси, смех и понеко добацивање локалних мангупа који су користили мрак као штит пред тим храбрим људима да им се подсмехну. Водитељ, човек неодређеног порекла и језика, најавио је звезду вечери, Татјану, жену која пркоси смрти. Настаде мрак. А онда јак млаз светлости изгоре платно шатре на једном месту. Сви упреше погледе у том правцу.  Бубњар залупа до изнемоглости. Завеса нагло одскочи у страну и на сцени се појави онижа девојка у бљештавом костиму. Лаганим кораком пришла је средини и наредних десетак минута плесала по крову изводећи притом најхрабрије скокове које је овај град икада видео. Неколико пута видели смо је разбијену као лубеницу у оној пиљевини, некад свежој, а сада упрљаној коњским  изметом, али се она у последњи час хватала за спасоносну шипку и остајала да лебди, нетакнута, у висинама. Сви смо ми то посматрали са разлапљеним устима, безгласно, док се некима у угловима гасила цигарета, а некима само гасио глас у грлу. Ипак, мој тата је то најтеже поднео. Главу је повијао и исправљао у ритму скокова, пљувачку гутао сваки пут кад би се бела птица одвојила од своје гране, а очи рогачио тако да сам се преплашио да му не испадну у тај циркуски круг где би њима касније жонглирали кловнови. – Ово је, сине, ово је ... Гушио се сопственим речима и топио у зноју док је покушавао да ми објасни смисао Татјаниних скокова. Мени, десетогодишњем балавцу, који још кликере и разнобојне каменчиће вртим по џеповима панталона. – Ово је, сине мој, ... , забаци он своју главу на високом жилавом врату, па је врати и ужареним очима погледа у мене, -слобода, и ... уметност, нешто чега се у овој рупи плаше више него милицајца, додаде он тихо, толико тихо да сам морао наслонити своје ухо на његове усне како бих чуо.

       Погледао сам га зачуђено јер мој тата је био миран човек, пакер на машини, навијач локалног Ударника, човек који никад није пред нама помињао такве крупне речи. Он се освести, нагло, и показа ми прстом на други крај шатре. Тихо, гледај добро! Поглед ми запрати његов прст и прелете преко шаренила шатре. У мраку, на месту где је само пре неколико тренутака , блистао сноп спасоносног светла кроз који је нестварно, као на крилима, одлебдела Татјана, плесачица на конопцима смрти, тињала је ватра. У ствари, то је био млаз крвавоцрвене светлости, који је оживео захваљујући помицању завесе. Први пут те вечери, оркестар се утиша. И жамор замукну, у очекивању. На средину искорачи онај човек, конферансје, и он сав утишан. Главу је спустио ниско, на груди, и као нешто пребирао по кошуљи. А онда је подигао главу и очима, које су биле наливене крвљу, прешао ка занемелој шатри и рекао, више прошаптао неким заумним гласом – Мефисто, даме и другарице. Краљ тамне магије, господо и другови!

       Завеса се нагло помакну и у диму и експлозији звукова коју је производио нагло пробуђени оркестар појави се Мефисто, мађионичар, чија је фигура доминирала плакатима залепљеним по нашим зидовима. Његова прва магија је била та да је нестало најављивача за кога смо се сви касније клели да се претворио у белу голубицу и слетео на Мефистово раме. Био је то висок, у црно обучен мушкарац, чије је лице било непрепознатљиво у тмини коју је правио обод његовог шешира ( цилиндра, како је после тата причао мами). Са њим заједно на позорницу је ступила висока бледа девојка, обучена у крвави костим. Она је и објашњавала какав трик ће Мефисто извести. Било је ту разних трикова са картама, нестајањем и појављивањем разних ствари ( Чак је и нестао упаљач директора моје школе, који се појавио касније у џепу  Саве Трипковића, нашег домара у школи, што се директору и није баш свидело, али Сави изгледа јесте, па је одуговлачио са враћањем упаљача свом шефу.) што је изазивало и дивљење и смех присутних, али ја нисам био задовољан тиме. Знао сам да Мефисто чува нешто специјално за крај, нешто чиме ће остати дуго у нашем сећању.

      - Даме и господо, обрати нам се девојка када је занемео последњи аплауз. -Дошао је тренутак да се изведе наша последња тачка. Она ће од Мефиста захтевати потпуну концентрацију, па вас молим за неколико тренутака тишине. Чу се само како тихо ради генератор негде на ливади поред шатре. За то време на сцени се појавише један велики дрвени сандук, један црни огртач и нешто што је мени личило на старинску режаљу за оловку, додуше повелику, али постојале су и велике оловке којима би нас учитељ тукао у тренуцима досаде. –Гиљотина, прошапута мој отац на немо питање које сам му поставио вукући га за рукав. Ни он није скидао поглед са те справе. – Мефисто тражи од вас да му се придружите у овој борби против Смрти, тог косача који жање људске душе. Мефисто ће вас одвести до друге стране и безбедно вратити назад. Дакле, имамо ли добровољца? Глас девојке испуни шатру, ударајући о њене надуту кожу. -Имамо ли, или не?, сад већ помало подсмешљиво додаде. Мефистове црвене очи бљештале су из мрака његовог шешира. Из мрака се не чу ништа. Нисам могао видети своје суграђане, али сам осетио њихов страх. Знојили су се као стока, смрдели тамо под шатром и радили оно што најбоље знају. Трошили узалуд ваздух другим људима својим нечињењем. Свратих поглед ка оцу. Погледа ме и његов поглед паде на неку невидљиву мрву на панталонама коју безуспешно покуша да скине у том полумраку. – Но?, одјекну још једном глас. У мени се зажари нешто. Нећу ваљда тек тако препустити град Мефисту, ја, Кит Карсон ове прашњаве преријске паланке. – Ево ја ћу, крену ми глас из грла, али ме две руке сурово стргоше у покушају да устанем са клупе. Са једне стране отац ме је чврсто држао за мамим прслук-првенац, а са друге једна од дувана смрдљива тврда шака, са прстима канџама ме ошину по образу  док је њен власник надгласао мој дечији гласић – Ево, ја ћу! Ја се не плашим смрти! Аплауз олакшања испуни дворану. Од суза и беса нисам му видео лице, али ми се његов каубојски шешир и олињале фармерице одмах уцртао у памћење. Нисам познавао тог човека, а нису ни моји суграђани. Но, то уопште није било важно. Тај делија јавио се да пркоси Мефисту, да одбрани част тих на речима јаких, а на делима преслабих малограђана. Сада су сви са нестрпљењем очекивали његову победу. Или смрт под гиљотињом.

         Мени је све што је следило прошло као сан, за шта ни данас нисам сигуран да се догодило. Човек одлучно приђе Мефисту, рукова се са њим, и уђе у сандук. Шешир је задржао на глави, на шта се неки мангупи насмејаше, али их строги погледи ућуткаше. Мефисто прекри сандук црним плаштом, изговори неколико речи и без много помпе, повуче ручицу. Оштрица гиљотине паде, стопивши се са вриском очаја и страха посматрача. Мене запљуснуше сузе и почех да повраћам дуго, олакшавајуће. Тата ме је држао за рамена и шапутао ми – Није истина, није истина. Отупех за тренутак, чинило ми се.

          Звуци се јавише у свој својој јачини, скоро болној. Светлост ми испуни очи. Жмиркао сам и поводио се поред оца. Ишли смо лагано око шатре док је маса људи стајала около и пушила. Тек је било предвече, тако да сам им јасно у очима сагледавао страх, скрајнут у углове, иако су им се усне смејале, говориле велике речи храбрости и самопохвале. Говорили су о Мефистовој тачки и јавно му одавали признање. Нико није хвалио човека са каубојским шеширом, иако је он спасио наш градић, пријавивши се.  Замакосмо за угао шатре, крећући ка граду. Хтедох да упитам тату где је непознати јахач, тај стренџер који је украо моју славу ренџера, кад зачух кикотање десно од нас, тамо где се налазило место за продају карата. Окренух се, вођен неком силом. А тамо су наслоњени на последњим зрацима сунца угрејани лимени зид, стајали и пушили Татјана, голубица, она висока девојка у крвавом костиму, Мефисто и – наш храбри спасилац! Жив и здрав! Угледа ме и додирну обод свог каубојског шешира, у знак поздрава.Талас среће ме обузе, али у исто време, главом проструји и друга мисао, црвоточна- Намештаљка, све је ово намештаљка! Нема више храбрих странаца на овоме свету. Мефисто и његова магија су победили, а ми се само тешимо да има неког ко ће нас спасити!

          Отац ме једва сустиже на капији. Покушао ми је нешто рећи, али сам осећао да је и он, макар негде у дну своје душе, осећао да је нестало хероја. И да је правда изгубила. Пођох стазом наниже, више наслућујући него видећи Војчета на његовом другом степенику. – Где си био?, пресрете ме његов уњкави глас. Оћутах одговор, трудећи се да прескочим патуљка дезертера, који се излежавао на тротоару. – За циркус имаш, а нема за шта куче да те уједе, одрецитова он реченицу своје мајке, која га је пратила из угла свог прозора. Савих се нагло, још у покрету ка кући и дограбих патуљка шаљивчину, дезертера. Свом силином га, не гледајући , хитнух га ка месту где је Војче седео. Патуљак, још увек насмејан, тресну о степеник и неста у ништавилу свог дезертерског патуљастог света. Војче не беше на степеницама. Чуо сам га само како вришти међу огромним сисама своје мајке. Утрчао сам у кућу и сакрио се у најмрачнијем углу половине спаваће собе нашег изнајмљеног стана.

           Некако се и то брзо завршило. Тако тихо , да тога и нисам био свестан. Тата је пресрео Миланку још ту, у сумраку, на њеним степеницама посутим порцуланом патуљка- дезертера, и смирено и одлучно јој саопштио да за викенд напуштамо њен стан. Миланка је остала запањена и тако запањена нас и отпратила док смо силазили улицом, ми у Драгутиновој лимузини, са све возачем, а оно мало ствари из стана за нама у неком квргавом и исцепаном камиону, који је личио на свог газду као да су близанци. Тек касније, у новој кући, на неком ручку, тата је објашњавао да је он пола плате одувек одвајао за материјал, а да му је Драгутин помогао као жирант за кредит и нашавши му посао у новом граду. Све је то мој тата требало да каже мами те вечери у циркусу, али сам се испречио ја, ренџер самотног, прашњавог града у прерији. Који је хтео да га одбрани од страшног Мефиста.