Rečenica iz naslova je, u stvari, parafraziran naslov jedne društvene igre. Način na koji moje dete shvata poentu te igre. Izgleda šašavo i simpatično, ali istovremeno i simptomatično jer upućuje na skrivenu poruku svake društvene zanimacije. Niko od nas ne voli da gubi.
Prvi pomen o društvenim igrama dobio sam od svoje bake koja je čuvala sestru i mene dok su nam roditelji radili. Komad kartona, pregršt zrna pasulja i kukuruza bili su dovoljni za igru " mice". Pravila nisu bila komplikovana koliko je bila komplikovana moja baba i njena čelična volja. Ona nije htela ili nije umela da nam da "fore". Da nam dopusti pobedu kako bismo dobili volju za dalju igru. Ne, ta je u dobrom spartanskom duhu redovno pobeđivala, koristeći i najmanju našu grešku da nam "pojede" nesrećno zrno sa improvizovane table, i da ga smesti među svoje koščate prste kao da se plašila da ćemo joj oduzeti pobedu, ili, nedajbože, kršom vratiti zrno na tablu. Sve je ona to radila da nam pokaže kako nema ničeg "na izvolte" u životu. Ja sam se još nekako nosio sa tom bapskom pošasti, ali moja sestra, budući mlađa i neiskusnija, nikako se nije mogla otresti babe i njenih " mica", tako da je postala njena redovna mušterija. Vremenom, njoj su se zgadile sve moguće društvene igre i igre uopšte, da ih danas redovno briše sa svojih telefona ili vešto izbegava ona božićna okupljanja oko raznih " monopola", " remija", " rizika"...
Kasnije sam, vremenom, "izučio" većinu društvenih igara, neke prihvatio i rado im se vraćao kao nekim davnim, toplim ljubavima, neke igrao mehanički, tek da sebi ispunim vreme, ili da se nađem u blizini neke drage osobe, a neke još ni danas nisam ukapirao niki zavoleo, iako su uredno naslagane na ormanu.
Dok igrate društvenu igru možete pratiti svoje postupke, ali, istovremeno, možete posmatrati svoje saigrače. Kakve se to psihološke drame i lomovi odigravaju tu, za jednim stolom, ili na prostrtom ćebetu, dok su oči uprte na tablu sa igrom.
Kao što sam rekao na početku, niko od nas ne voli da gubi. U prirodi je čoveka da se bori za svoj opstanak, pa makar to bilo i u pokušaju da četiri plava zečića "utera" u kućicu. U toj svojoj borbi, svako se snalazi onako kako zna i ume: oni najjači guraju hrabro, igraju protiv svih, ali često i gube jer zanemaruju faktor sreće i mogućnost da se slabije hijene udruže i napadnu usamljenog lava. Neki se samo šlepaju kroz igru, trudeći se da se nikom ne zamere i da sa svima budu dobri. Takvi uvek nastradaju pred sam kraj, očiju punih suza, u neverici da se to može desititi njima, mirnim i ubogim koji se nikome nisu zamerili. Treći, pak, igraju van svih pravila. Ali, svi igraju da pobede. Do pobede.
Sklapanje saveza je , takođe, veoma bitan faktor u svakoj društvenoj igri. Kao i u svakom ratu, ili životu uopšte, sve je moguće i dozvoljeno. Čak i oni koji se u stvarnom životu ne podnose, u tom društvu kockica, figurica i zadataka, gurnuće razmirice pod tepih, i ukaže im li se prilika, zajednički krenuti ka ostvarenju cilja. Naravno, svi ti savezi su krhki, podložni promenama i kombinacijama, tako da često dva saveznika postanu posle par krugova par ljutih neprijatelja. Baš kao i u ratu. I ljubavi. Redovno stanje na našim porodičnim partijama tablića je da nas moji roditelji "deru" jer su tokom decenija zajedničkog života razvili čitav sistem tajnih znakova, namigivanja, češkanja, odlazaka na razna mesta, a sve u cilju pobede. Nije vredelo ni to što sam ja naučio "brojati" karte, ni sve matematičko iskustvo moje supruge, ni zabrana razgovora. Matorci bi nas terorisali sve dok se neko od njih ne bi bio blizu završetku igre. A, onda, kraj ljubavi i sloge. Svako bi gledao u svoje karte i prigovarao onom drugom kako vara i gleda u tuđe karte, kako krade na reckama i čini druge sitne pakosti koje dokoni penzionerski mozgovi mogu smisliti.
Ko gubi, ima pravo da se ljuti, kaže narod. Ali ko gubi u društvenoj igri, taj ne samo da se ljuti, već često svoju ljutnju koristi kao izduvni ventil za mnogo teže životne probleme. Mnogo sam često bio svedok, a i učesnik maratonskih igara, naročito za studentskog vakta, kada su posle neprospavane noći na stolu ne samo pribor za igru i prepunjene pepeljare, već i sujeta i čast igrača. Vidite kako se oči izjavljuju iz duplji, kako se guta pljuvačka dok graške znoja izbijaju na slepoočnicama i lagano se okupljaju u potočiće koji se slivaju niz vrat. Jedna ruka, jedan potez, jedan protivnikov potez vas dele od pobede, od poštovanja i zavisti, od mogućnosti,da bar do sledećeg okupljanja, vi budete ti koji ćete " vaditi mast na kašičicu" ostalima. Gubitnicima. A onda se to u trenutku izmeni. Izda karta, kurva, zadrhti ruka dok baca kockice, izmigolji se pobeda i bledo lice protivnika se razvuče u osmeh, a vi sednete i tupo buljite u karte ili gomilu tenkića koji izvrnuti leže na bojnom polju Severne Afrike gde će rđati pokraj Romelovih "tigrova". Šta se tada vrzma u glavi čoveka koji sa pijedestala pobednika tresne u prašinu poraza, to zna samo onaj koji sve u sekundi izgubi. Ali šta može da se desi u tom trenutku rastrojstva, to sam viđao. Letele su karte kroz prozor, prevrtali se stolovi, nabijali crveni i crni tenkići u usta i žvakali od muke, zaklinjalo se da se nikad više neće sesti sa gomilom kretena za isti sto.Sve do sledećeg okupljanja, do sledeće varljive nade da će se prvi preći preko crte, da ćete obezbediti sebi pravo da prozovete "pacere" i "kibicere".
Najveći problem kod društvenih igara su, realno, nedostatak vremena, prostora i igrača. Postići to jedinstvo je isto kao i postaviti dobru dramu. Jer, dobra drama i počiva na jedinstvu mesta, vremena i radnje. A igranje se, videli smo to, često i pretvori u tragediju. Najveći problem imaju igrači preferansa. To je džentlmenska igra kartama u kojoj dvojica igrača igraju protiv trećeg. I sve se zna na samom početku jer svi već znaju koje karte imaju u rukama. Eh, da, gde stadoh? A, treći u preferansu! To vam već dođe kao urbani mit. Uvek se nađu dvojica koja znaju preferans. Ali, nema trećeg. U stvari, ima ga, ali ovaj ne zna, ovom dugujemo pare od prošle partije, ovaj nama duguje, pa se ne javlja. I tako u krug. Dok se nađe treći, izgubi se volja za kartanjem. Ali, ako se nađe taj treći, preferans postaje divan brak, onaj idealni jer uvek imate sa kim da sklopite savez protiv onog koji vam je pretnja. Zato su igrači preferansa kao rode- u braku za sva vremena. A što se tiče mesta za igranje bitno je da postoji sto i da komšije nisu gadljive na urlike, pretnje, psovke, proklinjanja od doseljenja na Balkan, pa nadalje. Kolika je privženost igri, neka posvedoči i sledeća priča iz studentskih dana.
Posle par incidenata koje smo napravili igrajući riziko, bili smo zamoljeni da napustimo staru bazu za igru u mojoj sobi. Zabranu nam je izrekao moj najstariji cimer. Ne zato što smo bili bučni ili nevaspitani. Ne, već zato što smo ga redovno pobeđivali. Dakle, moralo se naći drugo svratište. I, kada smo se sakupili to popodne da se dogovorimo gde ćemo nastaviti sa našim hazarderskim mesečarenjima, gde ćemo trošiti noći i živce, shvatili smo da nemamo gde. Svako je imao neku otežavajuću okolnost, nekog cimera ili devojku kojoj se ne bi svideo pogled na ljude kojima bi bolje pristajala neka zadnja soba kineske pušionice opijuma, nego toplina njihove sobe. Na učionicu nismo ni pomislili, ne zato što je neko u njoj učio već zato što bi mnogo radoznalih očiju razvodnilo intimu trenutka. Dakle, bili smo spremni apstinirati neko vreme od rizika. Ma, da, kao da je apstinencija moguća. Još isto veče saznali smo da u domu postoji jedna slobodna soba. Ej, slobodna soba! Raj za igrače. Samo, ta soba je bila pakao na zemlji. To je bila soba Nikole Dutine. U tu sobu još niko u domu nije ušao i izašao živ da o tome priča. Dutina je bio Sarajlija, sa svim strahovima i hororima koje je jedan Sarajlija mogao doživeti u tim nesrećnim devedesetim godinama. Samo što je on to proživljavao iznova iz noći u noć. Njegovi koraci i krici prolamali su se domom onda kad bi zaboravio da se umrtvi lekovima i mi bismo podupirali naša trošna vrata stolicama i stolovima u nadi da Dutina neće pomisliti da smo mi one balije koje su ga oterale iz Sarajeva, tamo neke noći. Vrata su izletala iz šarki, lavaboi ukrašavali ulice kada bi Dutina kretao da se bori sa svojim demonima.
U njegovu sobu smo, mi ovisnici o riziku, te noći hteli da uđemo. Nije bilo teško nabaviti ključ. Nekoliko piva i partija šaha bila je dovoljna da se Gavrilu, našem domskom vrataru, skrene pažnja, i ključ je već bio u našim rukama. Dva pokreta ruke udesno, i brava je, škljocnuvši glasno, popustila. Soba je bila otvorena. Ali, mi smo stajali u sigurnosti hodnika i niko nije smeo stupiti u tu mračnu hladnu sobu. Prvi je krenuo Jova Crnogorac jer je njemu bilo ispod časti da bilo gde bude drugi. Pružio je ruku i napipao prekidač. Svetlo bolesnom žutom bojom razbi mrak koji se povuče po uglovima odakle je vrebao nas manje hrabre koji smo krenuli za Jovom. Sijalica je bila slaba, od 40 vati, i samo je centralni krug sobe bio osvetljen dok su udaljeniji krajevi sobe bili u polumraku, a na zidovima su se bečile groteskno velike senke naših glava. Prozor oblepljen novinama da svetlost ni tokom dana nije ulazila, sada je tu prostoriju činio još manjom i goli zidovi išarani bunilom Dutininih snova, lagano su nam ubijali volju za igrom. Ako tome dodamo da je jedina knjiga u toj studentskoj sobi bila "Psihijatrija", a da je na nju u tankom mlazu svog životnog toka curio med sa prevrnute kašičice koja je ko zna odkad pala sa tegle i umrla tu ispod nje, atmosfera je pre ličila na Karpentnerov film, nego na studenstku sobu. U tišini smo seli za goli, nožem išarani sto. Pogledom sam obuhvatio svoje prijatelje i saigrače. Osvetljene odozgo slabom svetlošu njihove glave širile su slabu auru, a očne duplje bile su okeani mraka. Nikako mi se nije igrao riziko sa gomilom utvara. Ali, sve je to potrajalo dok se kocka nije zavrtela. Atmosfera se otkravila, dim cigareta je rasterao utvare, alkohol je ugrejao srca i ubrzao misli i mi smo igrali i igrali. Do zore, kako to i priliči pravim igračima. I imam utisak, da je Dutina tad naišao, mi ga ne bismo, onako zaneti igrom, ni primetili i mogao bi nas onako ljudski, bosanski, sve poklati oko onog stola. Postali bismo mučenici poslednje večernje Igre, apostoli rizika.
I na kraju, nisi majstor u društvenoj igri dok ne pobediš učitelja. To je neko nepisano viteško pravilo. Da pravda bude zadovoljena. Da onaj koji te je uvukao u limbo kockica, konjića i iscrtanih tabli svojim porazom plati tvoju dušu. Igru jamba sam poslednju savladao. Mnogo matematike odbijalo me ko od krsta. Ali đavo se pojavio u liku jedne devojke koja je imala strpljenja da me nauči tajnama pravilnog pisanja,taktici crtanja i žrtvovanja slabih kolona na račun pobede. I kada je došao trenutak, ja sam pobedio! Kao moja baka, nisam joj dao ni trunku nade! I pobedio sam je još jednom, i još jednom. A onda je ona počela da plače. I ja sam pao na te suze. Ali, nikad me više nije pobedila u jambu. Evo, skoro će pa punih 15 godina. Derem je gde je stignem. Ona se teši da bar ima sreće u ljubavi. Ali, ja znam da samo mnogo dobro varam.
Prvi pomen o društvenim igrama dobio sam od svoje bake koja je čuvala sestru i mene dok su nam roditelji radili. Komad kartona, pregršt zrna pasulja i kukuruza bili su dovoljni za igru " mice". Pravila nisu bila komplikovana koliko je bila komplikovana moja baba i njena čelična volja. Ona nije htela ili nije umela da nam da "fore". Da nam dopusti pobedu kako bismo dobili volju za dalju igru. Ne, ta je u dobrom spartanskom duhu redovno pobeđivala, koristeći i najmanju našu grešku da nam "pojede" nesrećno zrno sa improvizovane table, i da ga smesti među svoje koščate prste kao da se plašila da ćemo joj oduzeti pobedu, ili, nedajbože, kršom vratiti zrno na tablu. Sve je ona to radila da nam pokaže kako nema ničeg "na izvolte" u životu. Ja sam se još nekako nosio sa tom bapskom pošasti, ali moja sestra, budući mlađa i neiskusnija, nikako se nije mogla otresti babe i njenih " mica", tako da je postala njena redovna mušterija. Vremenom, njoj su se zgadile sve moguće društvene igre i igre uopšte, da ih danas redovno briše sa svojih telefona ili vešto izbegava ona božićna okupljanja oko raznih " monopola", " remija", " rizika"...
Kasnije sam, vremenom, "izučio" većinu društvenih igara, neke prihvatio i rado im se vraćao kao nekim davnim, toplim ljubavima, neke igrao mehanički, tek da sebi ispunim vreme, ili da se nađem u blizini neke drage osobe, a neke još ni danas nisam ukapirao niki zavoleo, iako su uredno naslagane na ormanu.
Dok igrate društvenu igru možete pratiti svoje postupke, ali, istovremeno, možete posmatrati svoje saigrače. Kakve se to psihološke drame i lomovi odigravaju tu, za jednim stolom, ili na prostrtom ćebetu, dok su oči uprte na tablu sa igrom.
Kao što sam rekao na početku, niko od nas ne voli da gubi. U prirodi je čoveka da se bori za svoj opstanak, pa makar to bilo i u pokušaju da četiri plava zečića "utera" u kućicu. U toj svojoj borbi, svako se snalazi onako kako zna i ume: oni najjači guraju hrabro, igraju protiv svih, ali često i gube jer zanemaruju faktor sreće i mogućnost da se slabije hijene udruže i napadnu usamljenog lava. Neki se samo šlepaju kroz igru, trudeći se da se nikom ne zamere i da sa svima budu dobri. Takvi uvek nastradaju pred sam kraj, očiju punih suza, u neverici da se to može desititi njima, mirnim i ubogim koji se nikome nisu zamerili. Treći, pak, igraju van svih pravila. Ali, svi igraju da pobede. Do pobede.
Sklapanje saveza je , takođe, veoma bitan faktor u svakoj društvenoj igri. Kao i u svakom ratu, ili životu uopšte, sve je moguće i dozvoljeno. Čak i oni koji se u stvarnom životu ne podnose, u tom društvu kockica, figurica i zadataka, gurnuće razmirice pod tepih, i ukaže im li se prilika, zajednički krenuti ka ostvarenju cilja. Naravno, svi ti savezi su krhki, podložni promenama i kombinacijama, tako da često dva saveznika postanu posle par krugova par ljutih neprijatelja. Baš kao i u ratu. I ljubavi. Redovno stanje na našim porodičnim partijama tablića je da nas moji roditelji "deru" jer su tokom decenija zajedničkog života razvili čitav sistem tajnih znakova, namigivanja, češkanja, odlazaka na razna mesta, a sve u cilju pobede. Nije vredelo ni to što sam ja naučio "brojati" karte, ni sve matematičko iskustvo moje supruge, ni zabrana razgovora. Matorci bi nas terorisali sve dok se neko od njih ne bi bio blizu završetku igre. A, onda, kraj ljubavi i sloge. Svako bi gledao u svoje karte i prigovarao onom drugom kako vara i gleda u tuđe karte, kako krade na reckama i čini druge sitne pakosti koje dokoni penzionerski mozgovi mogu smisliti.
Ko gubi, ima pravo da se ljuti, kaže narod. Ali ko gubi u društvenoj igri, taj ne samo da se ljuti, već često svoju ljutnju koristi kao izduvni ventil za mnogo teže životne probleme. Mnogo sam često bio svedok, a i učesnik maratonskih igara, naročito za studentskog vakta, kada su posle neprospavane noći na stolu ne samo pribor za igru i prepunjene pepeljare, već i sujeta i čast igrača. Vidite kako se oči izjavljuju iz duplji, kako se guta pljuvačka dok graške znoja izbijaju na slepoočnicama i lagano se okupljaju u potočiće koji se slivaju niz vrat. Jedna ruka, jedan potez, jedan protivnikov potez vas dele od pobede, od poštovanja i zavisti, od mogućnosti,da bar do sledećeg okupljanja, vi budete ti koji ćete " vaditi mast na kašičicu" ostalima. Gubitnicima. A onda se to u trenutku izmeni. Izda karta, kurva, zadrhti ruka dok baca kockice, izmigolji se pobeda i bledo lice protivnika se razvuče u osmeh, a vi sednete i tupo buljite u karte ili gomilu tenkića koji izvrnuti leže na bojnom polju Severne Afrike gde će rđati pokraj Romelovih "tigrova". Šta se tada vrzma u glavi čoveka koji sa pijedestala pobednika tresne u prašinu poraza, to zna samo onaj koji sve u sekundi izgubi. Ali šta može da se desi u tom trenutku rastrojstva, to sam viđao. Letele su karte kroz prozor, prevrtali se stolovi, nabijali crveni i crni tenkići u usta i žvakali od muke, zaklinjalo se da se nikad više neće sesti sa gomilom kretena za isti sto.Sve do sledećeg okupljanja, do sledeće varljive nade da će se prvi preći preko crte, da ćete obezbediti sebi pravo da prozovete "pacere" i "kibicere".
Najveći problem kod društvenih igara su, realno, nedostatak vremena, prostora i igrača. Postići to jedinstvo je isto kao i postaviti dobru dramu. Jer, dobra drama i počiva na jedinstvu mesta, vremena i radnje. A igranje se, videli smo to, često i pretvori u tragediju. Najveći problem imaju igrači preferansa. To je džentlmenska igra kartama u kojoj dvojica igrača igraju protiv trećeg. I sve se zna na samom početku jer svi već znaju koje karte imaju u rukama. Eh, da, gde stadoh? A, treći u preferansu! To vam već dođe kao urbani mit. Uvek se nađu dvojica koja znaju preferans. Ali, nema trećeg. U stvari, ima ga, ali ovaj ne zna, ovom dugujemo pare od prošle partije, ovaj nama duguje, pa se ne javlja. I tako u krug. Dok se nađe treći, izgubi se volja za kartanjem. Ali, ako se nađe taj treći, preferans postaje divan brak, onaj idealni jer uvek imate sa kim da sklopite savez protiv onog koji vam je pretnja. Zato su igrači preferansa kao rode- u braku za sva vremena. A što se tiče mesta za igranje bitno je da postoji sto i da komšije nisu gadljive na urlike, pretnje, psovke, proklinjanja od doseljenja na Balkan, pa nadalje. Kolika je privženost igri, neka posvedoči i sledeća priča iz studentskih dana.
Posle par incidenata koje smo napravili igrajući riziko, bili smo zamoljeni da napustimo staru bazu za igru u mojoj sobi. Zabranu nam je izrekao moj najstariji cimer. Ne zato što smo bili bučni ili nevaspitani. Ne, već zato što smo ga redovno pobeđivali. Dakle, moralo se naći drugo svratište. I, kada smo se sakupili to popodne da se dogovorimo gde ćemo nastaviti sa našim hazarderskim mesečarenjima, gde ćemo trošiti noći i živce, shvatili smo da nemamo gde. Svako je imao neku otežavajuću okolnost, nekog cimera ili devojku kojoj se ne bi svideo pogled na ljude kojima bi bolje pristajala neka zadnja soba kineske pušionice opijuma, nego toplina njihove sobe. Na učionicu nismo ni pomislili, ne zato što je neko u njoj učio već zato što bi mnogo radoznalih očiju razvodnilo intimu trenutka. Dakle, bili smo spremni apstinirati neko vreme od rizika. Ma, da, kao da je apstinencija moguća. Još isto veče saznali smo da u domu postoji jedna slobodna soba. Ej, slobodna soba! Raj za igrače. Samo, ta soba je bila pakao na zemlji. To je bila soba Nikole Dutine. U tu sobu još niko u domu nije ušao i izašao živ da o tome priča. Dutina je bio Sarajlija, sa svim strahovima i hororima koje je jedan Sarajlija mogao doživeti u tim nesrećnim devedesetim godinama. Samo što je on to proživljavao iznova iz noći u noć. Njegovi koraci i krici prolamali su se domom onda kad bi zaboravio da se umrtvi lekovima i mi bismo podupirali naša trošna vrata stolicama i stolovima u nadi da Dutina neće pomisliti da smo mi one balije koje su ga oterale iz Sarajeva, tamo neke noći. Vrata su izletala iz šarki, lavaboi ukrašavali ulice kada bi Dutina kretao da se bori sa svojim demonima.
U njegovu sobu smo, mi ovisnici o riziku, te noći hteli da uđemo. Nije bilo teško nabaviti ključ. Nekoliko piva i partija šaha bila je dovoljna da se Gavrilu, našem domskom vrataru, skrene pažnja, i ključ je već bio u našim rukama. Dva pokreta ruke udesno, i brava je, škljocnuvši glasno, popustila. Soba je bila otvorena. Ali, mi smo stajali u sigurnosti hodnika i niko nije smeo stupiti u tu mračnu hladnu sobu. Prvi je krenuo Jova Crnogorac jer je njemu bilo ispod časti da bilo gde bude drugi. Pružio je ruku i napipao prekidač. Svetlo bolesnom žutom bojom razbi mrak koji se povuče po uglovima odakle je vrebao nas manje hrabre koji smo krenuli za Jovom. Sijalica je bila slaba, od 40 vati, i samo je centralni krug sobe bio osvetljen dok su udaljeniji krajevi sobe bili u polumraku, a na zidovima su se bečile groteskno velike senke naših glava. Prozor oblepljen novinama da svetlost ni tokom dana nije ulazila, sada je tu prostoriju činio još manjom i goli zidovi išarani bunilom Dutininih snova, lagano su nam ubijali volju za igrom. Ako tome dodamo da je jedina knjiga u toj studentskoj sobi bila "Psihijatrija", a da je na nju u tankom mlazu svog životnog toka curio med sa prevrnute kašičice koja je ko zna odkad pala sa tegle i umrla tu ispod nje, atmosfera je pre ličila na Karpentnerov film, nego na studenstku sobu. U tišini smo seli za goli, nožem išarani sto. Pogledom sam obuhvatio svoje prijatelje i saigrače. Osvetljene odozgo slabom svetlošu njihove glave širile su slabu auru, a očne duplje bile su okeani mraka. Nikako mi se nije igrao riziko sa gomilom utvara. Ali, sve je to potrajalo dok se kocka nije zavrtela. Atmosfera se otkravila, dim cigareta je rasterao utvare, alkohol je ugrejao srca i ubrzao misli i mi smo igrali i igrali. Do zore, kako to i priliči pravim igračima. I imam utisak, da je Dutina tad naišao, mi ga ne bismo, onako zaneti igrom, ni primetili i mogao bi nas onako ljudski, bosanski, sve poklati oko onog stola. Postali bismo mučenici poslednje večernje Igre, apostoli rizika.
I na kraju, nisi majstor u društvenoj igri dok ne pobediš učitelja. To je neko nepisano viteško pravilo. Da pravda bude zadovoljena. Da onaj koji te je uvukao u limbo kockica, konjića i iscrtanih tabli svojim porazom plati tvoju dušu. Igru jamba sam poslednju savladao. Mnogo matematike odbijalo me ko od krsta. Ali đavo se pojavio u liku jedne devojke koja je imala strpljenja da me nauči tajnama pravilnog pisanja,taktici crtanja i žrtvovanja slabih kolona na račun pobede. I kada je došao trenutak, ja sam pobedio! Kao moja baka, nisam joj dao ni trunku nade! I pobedio sam je još jednom, i još jednom. A onda je ona počela da plače. I ja sam pao na te suze. Ali, nikad me više nije pobedila u jambu. Evo, skoro će pa punih 15 godina. Derem je gde je stignem. Ona se teši da bar ima sreće u ljubavi. Ali, ja znam da samo mnogo dobro varam.
